Druga strana

Godišnjica jedne predstave: kako je Demokratska stranka dospela u Socijalističku internacionalu

 

Može li žuto biti crveno?

 

Kome služi i šta radi Demokratska stranka u Socijalističkoj internacionali, kakva je to organizacija i kako je ona postala jedno "levičarsko obdanište" potrebno novom svetskom siledžijskom poretku. Osvrt povodom godišnjice ulaska Demokratske stranke u Socijalističku internacionalu, specijalno za Tabloid piše politikolog Mladen Urošević, jedan od osnivača  Demokratske opozicije Srbije.

 

Mladen Urošević

 

Pre tačno godinu dana, Demokratska stranka je primljena u punopravno članstvo Socijalističke internacionale, svetske organizacije političkih partija socijaldemokrata, radničkih partija i građanske levice (skraćeno SI). Bio je to, na prvi pogled, svojevrsni oblik podrške ovoj stranci i njenim, barem deklarativnim, demokratskim opredeljenjima. Istovremeno, to je trebalo da znači i priznanje Srbiji za njene napore u njenim demokratskim težnjama. No, ubrzo će postati jasno da je i ovo bila samo puka promocija jedne nepostojeće ideologije i kolektivni blef nekolicine providnih šarlatana željnih dugovečnog opstanka u političkom vrhu Srbije.

 Predsednik Evropskog foruma Socijalističke internacionale Hajnc Fišer nije krio pravu pozadinu celog događaja, nego je svetu obznanio kako je Demokratska stranka bila planirana tek kao posmatrač u okviru ove političke korporacije, te da je punopravno članstvo došlo tek nakon pritisaka nekih nemačkih socijaldemokratskih krugova. Ono što ni Fišer nije kazao, pažljiviji posmatrač je mogao i sam da zaključi: bio je to gest podrške Demokratskoj stranci u ime sećanja na Zorana đinđića, kao i činjenicu da je ovaj nemački đak (doktorirao kod jednog od vodećih evropskih levičarskih filozofa, Jirgena Habermasa), bio u stvari sinonim za nemački faktor na Balkanu.

Ali, po običaju nekritički, oni koji su pritiskali malo su zakasnili. Demokratskom strankom je već dugo vremena vladao jedan poseban menadžerski soj ljudi koji su snažno zašli u sve državne institucije i sva ona državna i privatna preduzeća, sa jednom jedinom idejom: kontrola krupnog kapitala. Naravno, verujući da ta vlast po prirodi stvari podrazumeva svaku drugu. Mada je najvećem delu vođstva Socijalističke internacionale bilo savršeno jasno da ideologije pokojnog Zorana đinđića nema više u Demokratskoj stranci, čak ni u tragovima, članstvo u ovoj organizaciji bilo je svršena stvar.

šta ova stranka danas, nakon godinu dana punopravnog postojanja u Socijalističkoj internacionali, može da istakne kao svoju osobenost zbog koje postoji u elitnom društvu zaštitnika građanskih i radničkih prava?

 Svakodnevno gaženje prava građana na stečenu imovinu, kriminalno poslovanje najvećeg dela građevinskog sektora, najveće (zelenaške) bankarske kamatne stope u Evropi, izigravanje elementarnih radničkih prava, forsiranje podrške uskom krugu najbrutalnijih kapitalista kakvi su zadnji put na Zapadu viđeni početkom prethodnog veka, promocija tog tankog prostačkog sloja polupismenih pojava multimilionske težine, kod anglosaksonaca dobro znanih kao new money, sve je to zajedno danas jedan nepisani politički manifest Demokratske stranke, jedan prećutni lukrativni ugovor između sadašnjeg vođstva stranke i ljudi koji su se besramno obogatili jašući na galami protiv nepoznatih destruktivnih snaga koje, samo što nisu, vratile Srbiju u XIX vek.

 Na taj način je političko podneblje Srbije na početku novog veka obeleženo prostituisanjem jedne lažne ideologije sa pravim prestupnicima kojima ništa nije sveto, koji finansiraju pisanje sebi potrebnih zakona, i stvaraju svoje centre moći po kojima etika, moral ili zakoni uopšte ne treba da postoje.

Nekoliko viđenijih ličnosti današnje Socijalističke internacionale dobro su sagledale urušavanje izvornih principa Demokratske stranke, prateći u njoj retrogradne procese tokom poslednje decenije, ali ni to nije bilo od presudne važnosti prilikom donošenja odluke o njenom prijemu u ovu zajednicu levičara.

Na ovom mestu treba podsetiti da se i zapadna socijaldemokratija u najvećoj meri, tokom savremenih političkih zbivanja, pretvorila u najobičnije levičarsko obdanište koje služi za zabavu međunarodnom siledžijskom poretku.

 Primer za to su sve one zemlje u kojima su socijaldemokrate ili laburisti na vlasti, a koje su zdušno dale doprinos raznim vazdušnim kampanjama NATO pakta, ne samo tokom surovog bombardovanja Srbije 1999. godine nego i drugde u svetu. Ne treba ni to zaboraviti da je jedan od najdugovečnijih generalnih sekretara NATO pakta bio upravo jedan ugledni socijaldemokrata iz Belgije (Pol-Anri Spak), potom da su vođe britanske laburističke stranke bile među najglasnijim inicijatorima stvaranja ovog hladnoratovskog, a kasnije i otvoreno zločinačkog vojnog saveza.

Danas je, bez obzira na uvek dobre namere jednog romantičnog sloja socijaldemokratski opredeljenih ličnosti u samoj Internacionali, teško govoriti o organizovanoj borbi protiv brutalnog kapitalizma u okolnostima kad je celokupan pokret levih i građanski orijentisanih organizacija u Evropi i van nje postao kozmetički tretman užasnoj lešini savremenog, vojno-industrijskog, imperijalizma u svetu. Jednom rečju, egzistencija takvih pokreta i političkih organizacija već decenijama direktno zavisi od stavljanja u službu osvajačkoj i ubilačkoj mašini transnacionalne vojne alijanse kakva je, recimo, NATO pakt. Tako uhapšeni i ucenjeni evropski i svetski levičarski pokreti daju ideološki motiv goloj sili, da pravda svoja ratna osvajanja misijom demokratije i zaštite ljudskih prava.

 Uprkos tome, članica Socijalističke internacionale iz Srbije, Demokratska stranka, kao ključni faktor sadašnje vlasti, potpuno svesno radi na predaji preostalih oblika suvereniteta, i još gore, na iznalaženju novih i originalnih modela zaštite bogataške manjine, pomažući tim svojevrsnim aparthejdom dalje slamanje običnog naroda i radništva. U tom smislu je dala mali ali važan doprinos slugeranjskoj savremenosti celokupne današnje pseudolevice.