Na licu mesta

Novi Sad: Kriminalna suđenja - avanzovanje uz sramne presude

 

Mora li svaki sudija da ima svoj leš

 

Kada u Srbiji zločin počini neko koga štite strukture vlasti, na robiju se šalju nevini, a sudije koje donose takve presude karijeru nastavljaju u Specijalnom sudu. Za višu platu, razume se.

 

Milan Malenović

 

Stevan Stanković iz Novog Sada je 14. aprila 2008. imao 19 godina i taj će dan zauvek da promeni njegov život. Pomenutog dana, u večernjim satima, u Futogu je organizovana ferka između navijača Vojvodine i Partizana kojima je pripadao i Stevan.

Šta se i kako tačno dešavalo na tuči nikada nije do kraja rasvetljeno, ali je epilog poznat: na licu mesta je ostao mrtav dvadesetsedmogodišnji Dejan Dimitrijević, dok je iz vatrenog oružja teško ranjen i tada maloletni S. B., obojica navijači Vojvodine.

Po rečima svedoka, tuču su zakazali Milan Majkić, navijač Vojvodine, i Nemanja Jovanović, Stevanov prijatelj i navijač Partizana. U zakazano vreme na dogovorenom mestu okupio se veliki broj prijatelja i jednog i drugog učesnika. U jednom trenutku, od ferke "jedan na jedan" nastala je opšta tuče.

Onda su se u mraku začuli pucnji. Niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko je hitaca ispaljeno. Navijači i jedne i druge strane su se posle ovoga razbežali.

Nekoliko dana kasnije se Stevan na nagovor porodice sam prijavio policiji priznajući da je jedan od učesnika tuče. Jedino je za njega određen pritvor, jer je neko odlučio da je on ubica, ostalih dvadesetak identifikovanih učesnika je pušteno da se brane sa slobode.

DNK analiza čaura pronađenih na licu mesta utvrdila je da Stevan nije bio u kontaktu sa njima. Jedan od svedoka, Dejan Hrubik, pod zakletvom je izjavio: "Stevan i ja smo zajedno bili iza jedne kućice kada se začulo pet ili šest pucnjeva. Nemoguće je da je Stevan pucao, niti sam video da je imao nešto u rukama."

Ni jedan jedini svedok nije teretio Stevana, niti su postojali bilo kakvi dokazi da je on počinilac zločina koji mu se stavlja na teret. I pored toga, sudija Zoran Drecun je bez premišljanja mladog Stevana osudio na - 15 godina robije.

Apelacioni sud je, na Stevanovu sreću, imao nešto više razumevanja za zakonsku regulativu, pa je pomenutu presudu oborio i predmet vratio prvostepenom sudu na novo suđenje. Stevan je, ipak, još uvek u pritvoru.

Porodica ovog momka je sigurna: i policija i tužilaštvo znaju čiji su pištolji i ko je pucao, ali je taj pod nečijom zaštitom. Zato Stevan mora da bude osuđen da bi se prikrio pravi izvršilac.

Da nešto zaista nije u redu u ovom predmetu, pokazuje i to da je osoba koja je bacila bombu u dvorište porodične kuće Stevana Stankovića osuđena na samo tri meseca uslovno. Bombaškom napadu je prethodio pokušaj iznude novca od Stevanove porodice u zamenu za ćutanje bombaša u vezi sa navodnom Stevanovom krivicom.

Pošto su Stankovići odbili da plate, kao opomena im je poslata ručna bomba. Tužilaštvo i sud su imali sve dokaze protiv bombaša, računajući i njegovo priznanje, ali je on osuđen samo uslovno. Opomena u državnoj režiji mladom Stevanu da nikoga ne tereti.

Uprkos tome, Stevan je odlučio da na ponovljenom suđenju odustane od odbrane ćutanjem i da ispriča sve što zna o spornom oružju. Pištolji su, po njegovim tvrdnjama, pripadali Nemanji Jovanoviću.

Novi sudija u ovom postupku pred Višim sudom u Novom Sadu je Darko Tadić, jer je prethodni Drecun avanzovao u sudiju Specijalnog suda. Valjda kao nagradu što je osudio nekoga bez dokaza.

Identični karijerni pomak je imala i Radmila Dragićević-Dičić, koja je svojevremeno na kaznu zatvora od deset godina osudila tada dvadesetpetogodišnjeg D. LJ. iz Beograda u postupku u kome takođe ni na koji način nije mogla da bude dokazana njegova krivica za ubistvo. Međutim, pošto je u sve bio upetljan i jedan tadašnji aktivni pripadnik SDB-a, moralo je da bude pronađeno neko žrtveno jagnje.

Tadašnji Vrhovni sud je ovu presudu ukinuo i naložio puštanje osumnjičenog iz zatvora. Za mladog D. LJ. je ova satisfakcija stigla prekasno. Opterećen onim šta je sve proživeo za dve godine boravka u zatvoru, on je u stanju nervnog rastrojstva izvršio samoubistvo.

Za ovakve fatalne pravosudne greške niko nikada u Srbiji nije odgovarao. Naprotiv, sudije koje zarad prikrivanja od vlasti zaštićenih počinilaca na robiju šalju nevine, bivaju nagrađeni napredovanjem u Specijalni sud. Da li se i sudija Darko Tadić nada ovakvoj karijeri ili će, ipak, da sudi po zakonu i pravdi?