https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Razaranje

Razaranje

 

Šta stoji iza skarednog pseudokulturološkog projekta Kustosiranje

Kurator koji vodi raèuna

Ko sve može biti kustos i šta kaže o tome zakon. Šta su kustosi a šta su kuratori. Kome je pala na pamet ingeniozna ideja da organizuje sistematsko degradiranje muzejskih radnika. Koji su zapravo ciljevi bizarne nevladine organizacije Udruženje graðana Artikal. Kako se u poslednje vreme pojavila gomila lažnih kustosa. Kako je u Panèevu zamalo izvršen  anarhistièki udar na ustanove kulture. Ko su predvodnici nadrimuzejskog hitlerjugenda u Panèevu. Zašto je neophodno hitno osnivanje Muzeja Batina.

Stanislav Živkov

Tokom poslednih meseci, iz dana u dan se sve više u štampi videlo da je u toku svojevrstan „puè" u organizaciji svojevrsnih hitlerjugenda saèinjenih od umišljenih,  mladih, lijepih i najpametnijih, koji su pod izgovorom traženja mesta pod suncem uveliko uzurpirali i kulturu, i medije i zapoèeli sa udruženim zloèinaèkim poduhvatom uništenje pojedinih profesija. Pre svega ovde se na udaru našla profesija kustosa, za koju se vrlo dobro zna kako se po zakonu dobija, ko je dodeljuje i šta ta profesija podrazumeva. Kustos (lat. custos, èuvar, nadzornik) je èuvar kulturnog  nasleða (npr. Fondova u  arhivama, umetnièkim galerijama, ili muzejima)  i odgovoran je za zbirke institucije u kojoj radi.

Kustos takoðe radi na prikupljanju, organizaciji, zaštiti, promociji i istraživanju graðe, izradi kataloga i usko saraðuje sa restauratorima, preparatorima i konzervatorima i drugim kustosima. Predmeti i graða o kojima kustosi vode brigu ukljuèuju umetnièka dela (slike, grafike, crteže, skulpture), arhivsku graðu (dokumente, spise, knjige), kolekcionarske predmete (stari novac), arheološke  predmete, kolekcije nauènih predmeta, pronalazaka, zbirke minerala i fosila, dermoplastiène preparate i zbirke insekata, herbarijume, muzièke instrumente, arhitektonske planove, fotografije i slièno. Kustos vodi brigu o prikupljanju i èuvanju predmeta; donosi odluke o tome koji æe se predmeti nabaviti, utvrðuje njihovu autentiènost, nadgleda brigu o njima, vodi odgovarajaæu dokumentaciju, sprovodi relavantna istraživanja o pojedinaènim predmetima i kolekcijama, priprema predmete za siguran transport i organizuje postavke i izložbe i predstavlja poverene mu predmete javnosti na taj naèin kao i putem publikacija Kustosi moraju imati visoko akademsko  obrazovanje koje obièno stièu na filozofskom  fakultetu  te specijalizacijom na katedri za muzeologiju a najèešæe su to istorièari, istorièari umetnosti, arheolozi i drugi struènjaci iz sliènih podruèja ljudskog znanja i delovanja.

 Za dobrog kustosa bitno je i da je dao opipljiv doprinos akademskoj zajednici i èoveèanstvu svojim istraživaèkim radom i objavljivanjem relevantnih èlanaka i dela. Potpuno je ista uloga kuratora, reèi koja se u poslednje vreme bahato zloupotrebljava od strane raznoraznih bizarnih likova posebno vezano za svinjarije savremene pseudoumetnosti. Kurator (latinski:  curare što znaèi voditi raèuna) je rukovodilac ili nadzornik, a tradicionalno zapravo je takoðe kustos, odnosno èuvar kulturnog blaga u odgovarajuæoj ustanovi: galeriji, muzeju, arhivu, koji èuva zbirku shodno struènosti i profesiji kustosa.

U svakom sluèaju kurator, odnosno kustos je po pravilu odgovoran za èuvanje osetljivog materijala. Sa legislativne taèke gledišta sve je ovo detaljno obuhvaæeno i važeæim zakonom o kulturnim dobrima i to èlanovima 65, 66, 67 i 68 zahvaljujuæi èemu su muzeji tokom decenija i vekova postojanja konstantno dobijali kvalitetne kadrove koji su se bavili zaštitom muzejskog blaga.

Meðutim, relativno nedavno se pojavila ekipa pravih štetoèina, koji doduše imaju položen struèni ispit i zvanje kustosa i koji su sada otkrili Ameriku izmislivši sumanuti projekat pod rogobatnim nazivom kustosiranje èiji je jedini vidljivi rezultat totalna prostitucija muzejske struke i promovisanje anarhije i kriminala kao adekvatne zamene.

Tako se veæ dve godine po beogradskim pseudokulturnim krugovima kao epohalno dostignuæe promoviše kulturološko-genocidni projekat Kustosiranje koji predstavlja najordinarnije profanisanje muzejske struke i kojim se širom otvaraju vrata najmonstruoznijim pseudokulturnim projektima kojima se gotovo svakodnevno zasipaju svi moguæi i nemoguæi mediji...

 

Pol Gogen u svetlu primitivizma

 

Prema dostupnim podacima takozvani projekat „kustosiranje" bi trebao da bude projekat edukativnog i istraživaèkog karaktera, formiran na ideji doživotnog uèenja, namenjen studentima i profesionalcima iz oblasti umetnosti i kulture, a otvoren za sve zainteresovane. Zasnovan je na iskustvima profesionalaca kao osnovi saznanja, transparentan, neakademièan, alternativne metodologije, fleksibilan; sa idejom da se teoretske pretpostavke proveravaju kroz kritièna iskustva iz prakse.

Namera projekta je da se okupe mladi, buduæi i diplomirani profesionalci iz oblasti umetnosti i kulture i da im se predoèe moguænosti koje veæ postoje, kao kustosima, razvijajuæi razumevanje i negovanje od strane socijalnog okruženja za sve profesije èije se aktivnosti mogu prepoznati u opisu ovog zanimanja. Namera je da se u okviru programa obuhvate teme vezane za razvijanje neophodnih kustoskih veština u savremenom - lokalnom i svetskom profesionalnom okruženju, koje mogu da se shvate i kao neophodan alat za rad.

 Razumevajuæi ambijent u kojem se kustoski poziv u Srbiji razvija i realizuje, naroèito kod mlaðih profesionalaca, bazirajuæi se na izazovima, poput manjka ili èak i nedostatka profesionalne prakse, nepostojanja stabilnije vremenski odreðenih specijalizovanih kustoskih kurseva i škola, konzervativno poimanje kustoske struke, odnos javnog i civilnog sektora, zaposlenje i problem održivosti; meðu najvažnijim strateškim ciljevima projekta Kustosiranje je pokrenuti ova pitanja. Umesto izlišnog konstatovanja o osiromašenom i gotovo bespomoænom stanju u polju, potrebno je ukazati na primere dobre prakse, podsticati moguænosti samorealizovanja, naglašavati važnosti saradnje i prednosti timskog rada, ali i pružiti podršku proaktivnom pristupu pri razvijanju nezavisnih projekata u oblasti umetnosti i kulture. Ipak, težište je na pitanjima koja definišu profesiju kustosa, i koja u realnom vremenu „dišu" sa svim umetnièkim, estetièkim, društvenim tokovima.

Tehnologija nastanka izlagaèkog projekta, relacija kustos-umetnik, razlièitosti u metodološkom pristupu kustosa (pozicije nezavisnog pojedinca i zaposlenog u instituciji kulture), arbitrarnost i prezentativnost profesije, kustos kao umetnik (i obrnuto) - neka su od pitanja po kojima tragamo za moguæim odgovorima, razvijajuæi projekat Kustosiranje, i kao istraživaèku aktivnost, javno dostupnu i vidljivu, afirmativno orijentisanu prema kustoskom pozivu.

Ovde je sasvim oèigledno da je u pitanju najobiènije frljanje ispraznim frazama, sa ciljem da se jasno definisana muzejska profesija totalno degradira i pretvori u besprimerno teoretisanje, razglabanje i prodavanje magle što ne bi ni najmanje èudilo kada bi ovakve nebuloze promovisali totalni diletanti.

Meðutim, tragièno je što su ovako nešto sroèili i plasirali u javnost ljudi sa završenim Filozofskim fakultetom i još istorièari umetnosti koji su na ovaj naèin samo ukazali do koje mere se ide na degradiranje muzejske struke, profanaciju èitave službe zaštite pokretnih kulturnih dobara i totalno urušavanje same struke istorije umetnosti. Na žalost, autori i promoteri ovakvog pamfleta su istorièari umetnosti i kustosi (kojim èudom imaju položen struèni ispit)!

 Ovde je oèito reè o krajnje opskurnim likovima kojima je zahvaljujuæi benevolentosti muzejskih ustanova uopšte omoguæeno da kao pripravnici rade u muzejima i nakon toga polože struèni ispit, a koji su se eminentnim ustanovama revanširali na najlepši moguæi naèin; totalnom kompromitacijom samog muzejskog zvanja koje su stekli upravo zahvaljujuæi istim tim muzejskim ustanovama! Autori ovog udruženog zloèinaèkog poduhvata su izvesni Srðan Tuniæ i Andrej Bereta.

Tuniæ, inaèe roðen 1984. godine je istorièar umetnosti iz Beograda, diplomirao je na Filozofskom fakultetu sa temom percepcije vanevropskih umetnosti i kultura na Zapadu - Zapisi civilizovanog divljaka: Pol Gogen u svetlu orijentalizma, kolonijalizma i primitivizma.Tuniæ je inaèe pripravnièki staž proveo u jednoj od naših najeminentnijih muzejskih ustanova, gde je radio na mestu saradnika kustosa i animatora edukativnih radionica. Andrej Bereta je podjednako bizaran lik, poreklom iz Prijedora koji je svojedobno takoðe pripravnièki staž odradio u eminentnoj ustanovi.

Pukom sreæom po same ustanove, nijedan od njih nije se zadržao u muzejima te su radi što uspešnijeg buduæeg kustosiranja, odnosno prodavanja magle, Tuniæ i Bereta osnovali podjednako bizarnu nevladinu organizaciju pod bombastiènim imenom Udruženje graðana artikal: Društvo za promovisanje i negovanje savremenog i slobodnog umetnièkog izražavanja, Radivoja Koraæa 6, 11000 Beograd Kada se pogleda sam statut ove bizarne NVO jasno se vidi da je ona zapravo paravan za pranje para za svakojake pseudoumetnièke svinjarije. Tako je recimo èlanom 1.statuta odreðeno da je Udruženje graðana "Artikal-Društvo za negovanje i promovisanje savremenog i slobodnog umetnièkog izražavanja", osnovano kao nestranaèko, nevladino i neprofitno udruženje èiji je cilj zalaganje za duhovno i kreativno unapreðenje svesti o umetnosti i kulturi kroz promovisanje savremene umetnièke prakse. O èemu se ovde zapravo radi postaje jasno kada se pogleda èlan 2.statuta u kome se pored ostalog navodi da Radi ostvarivanja svojih ciljeva Udruženje naroèito: promoviše savremenu umetnièku produkciju, njenu kritiku i teoriju, priprema i organizuje izložbe dela savremene umetnosti ... saraðuje sa institucijama kulture, udruženjima umetnika, školama i univerzitetima, inicijatorima umetnièko-kulturnih sadržaja iz zemlje i inostranstva...  zalaže se za ukljuèivanje mladih u rad lokalne zajednice u cilju razvijanja demokratskih odnosa u zajednici.

 

Porodièno "kustosiranje"

 

 O tome odakle vetar zapravo duva pokazalo se nedavno na skandaloznom beogradskom 53. Oktobarskom Saloonu gde je kompletna pseudoumetnièka svinjarija u ruiniranoj palati Beogradske zadruge kreativno dopunjema posebnim izdanjem Kustosiranja  kojim je trebalo public pokazati kako funkcioniše Saloon iznutra.

Sve postaje još jasnije ako se zna da je jedan od selektora i samoproglašeni kustos 53 Saloona bio izvesni Branislav Dimitrijeviæ, u javnosti daleko poznatiji kao sin sada pokojnog Vojina Dimitrijeviæa a osim toga i kao muž direktorke ostataka Muzeja Savremene umetnosti Branislave Anðelkoviæ Dimitrijeviæ.

Bilo bi jako zanimljivo videti u kom svojstvu je Dimitrijeviæ godinama realizovao kojekakve projekte preko MSU gde mu je žena direktorka i gde uopšte i da li uopšte ima nekakvu zbirku kojom je zadužen. Bilo bi takoðe jako zanimljivo videti , kakve to kurseve i u kom svojstvu Dimitrijeviæ realizuje takoðe u MSU, tim pre pošto je u pitanju muzej a ne obrazovna ustanova. O tome da se ovde radi o jako dobro uigranom društvancetu prodavaca magle i belih bubrega, odnosno pseudoumetnièkih svinjarija najbolje govori èinjenica da je Dimitrijeviæ dva puta Bio selektor jugoslovenskog/srpskog paviljona na Bijesranju u Veneciji, 2003. i 2009. Godine, a ovo drugo bijesranje ostalo je upamèeno po skandaloznoj pojavi umetnika - kanibala Zorana Todoroviæa kome je za proizvodnju sapuna od sala, pihtija od hirurškog otpada i æebadi od ljudske kose upravo Dimitrijeviæ u svojstvu pomoænika ministra kulture dodelio sitnicu od svega 100.000 evra što na najgori moguæi naèin ukazuje da nije taèno da para za kulturu nema jer je vrlo jasno da para ima ali samo za odabrane! Stoga ni najmanje ne èudi da se povedeni snovima o lepoj zaradi, poput muva na lepak, sve više udružuju kojekakvi bizarni likovi sa krajnje opskurnim ciljevima poput kustosiranja i ostalog blesavljenja!

 

Dve tone šuta izloženo ka remek delo

 

U promociji nadriprojekta Kustosiranje pažnju privlaèe još neki detalji. Tako se recimo od institucija kulture, državne ili nezavisne, domaæe ili strane oèekuje da se aktivnom participacijom, partnerstvom u okviru projekta Kustosiranje povežu sa mlaðim, buduæim i formiranim kolegama i koleginicama u savetodavnom ili praktiènom smislu što uopšte ne bi bilo sporno, kao i omoguæavanje pripravnièkog staža i dobijanje struènog zvanja kustosa, za koje se taèno zna koja su prava i obaveze vezano iskljuèivo za poslove u muzejima i galerijama, koje takoðe, ako imaju fondove umetnina moraju da ispune i zakonski uslov da imaju i struènjake za rukovoðenje tim fondom, umesto toga, preko projekta kustosiranje vrši se neverovatna mistifikacija i izmišljanje nepostojeæih stvari pa se kao ciljevi projekta navode  neverovatne budalaštine poput kustoskih praksi, razvijanja alata za rad i neophodnih veština, tehnologije pripreme i izvoðenja samostalnog izlagaèkog projekta, edukativne podrške proaktivnom pristupu mladih i buduæih umetnièkih kustosa, timskog rada, razvoja preduzetništa u kulturi, i kultura deljenja  što sve zajedno sa struènim zvanjem kustosa ima veze kao dupe i milihbrot!

Stoga uopšte ne èudi da je ovako nebulozan projekat naišao na veliku podršku podjednako bizarnih i štetoèinskih manifestacija poput Mikser festivala, skaredne manifestacije zapravo remek nedelo nastalo kao rezultat udruženog zloèinaèkog poduhvata izvikanog beogradskom Tria Fantasticus u sastavu Dušica Dražiæ, direktorka nadrifestivala Mikser, konceptualni umetnik i lažni kustos bez položenog struènog ispita, najpoznatija po tome što je u galeriju Kulturnog Centra svojedobno ukipovala najmanje dve tone šuta srušene kuæe i to proglasila svojim remek nedelom.

Naravno tu je i izvesna Maja Laliæ, kreativna direktorka festivala, takoðe krajnje bizaran lik veèito neukusno obuèena sa osmehom poput ajkule i naravno jedini muški èlan ove štetoèinske klike, izvesni Ivan Kucina, docent arhitektonskog fakulteta, inaèe dvorski arhitekt pri Velikoj Loži Cvjetièanin dr Tatjane koji je zajedno sa njom upropastio reprezentativnu izložbu srpskog slikarstva pretvorivši Galeriju SANU u pretrpani muzejski depo.

 Tako se Dušica Dražiæ, kao lažni kustos izložbe Brisani prostor "proslavila" izjavom da su pozvali umetnike, kreativne timove i studente arhitekture da uðu u napuštenu zgradu i reaguju na ono što ona predstavlja i što se sada tu nalazi. Nama nije cilj da u potpunosti transformišemo ovaj deo grada veæ da nadogradimo mesta, i da ih aktiviramo.

Ipak, stvari su u Beogradu još uvek donekle pod kontrolom ali o tome šta se dešava kada se ovakve svinjarije postanu zvanièna kulturna politika na nivou grada najbolje govori sluèaj Panèeva gde je pod prethodnom gradskom upravom sa Žutim preduzeæem na èelu zamalo došlo do vladavine anarhije jer su se raznorazni lažni kustosi razmahnuli, zaneti nedvosmislenom podrškom raznoraznih Majki Tereza o èemu nedvosmisleno govori izveštaj o radnom sastanku održanom u skarednoj galeriji Elektrika: Marko Salapura je govorio o iskustvima Elektrike u smislu odnosa saradnje sa gradskim kulturnim centrom ali i gradskom administracijom zaduženom za polje kulture i umetnosti. Njihova iskustva su važna, drugaèija, uspešna i vredi uèiti na njihovom sluèaju u pojedinim aspektima.Jedna od kljuènih diskusija vodila se oko dileme da li je uèinkovitije pokušavati sa modelom ulaska u institucije, njihovog zauzimanja i/ili redefinisanja ili pak koristiti model skvoritanja napuštenih prostora. Ukoliko je prvi model u pitanju - kako mu pristupiti, koji su to naèini, koji primeri, sa kojim ciljevima? Argumenti za ovaj princip polazili su od mišljenja da su institucije javne, dakle naše i kao takvima im moramo priæi i aktivno uèestvovati u njihovom redefinisanju i upotrebi. Drugim reèima, ne treba da ih ignorišemo i smatramo samo feudom politièkih i ekonomskih struktura na vlasti.

Ako se zna da u toj skarednoj galeriji izvesni Vladimir Palibrk figurira kao samoproglašeni kustos, konceptualni kustos, organizator galerije Elektrika, a da je istodobno zaposlen u Domu Omladine Panèevo, te da je kao "eminentni" muzealac predložio "ingenioznu" koncepciju studije o izvodljivosti osnivanja i delovanja Muzeja kobasica u Panèevu koji bi pored ostalog obuhvatao i redovno održavanje festivala kobasica u Panèevu , a da je Marko Salapura neiživljeni, umišljeni i frustrirani arhitekta koji se svojedobno zalagao da se na svim ravnim krovovima u Panèevu sagrade šume, jasno je da bi u sledeæem periodu doživeli da ovakvi pripadnici pseudoumetnièkog hitlerjugenda poènu da upadaju u muzeje, crkve i stanove, i odnose sve ono što im je potrebno za neki performans ili drugu pseudoumetnièku svinjariju a svi vlasnici bi trebali da budu spremni da sa „osobitom" radošæu izaðu u susret ovako dobroj deèici koja oèiglednom lekarskom greškom nije stigla u neko zatvoreno F odeljenje.

 

Tri puta dnevno u Muzeju Batina

 

Jasno je da je ovde zapravo ideja vodilja da se državno vlasništvo, recimo zbirke ustanova koje u imenu imaju reè narodni na ovako kapitalan naèin približe narodu na taj naèin da kojekakva frustrirana šuša ili bašibozuk poène da prodaje maglu a najtragiènije je kada se ovako nešto uvrsti u zvaniènu kulturnu strategiju nekog grada i to opet zahvaljujuæi delovanju kojekakvih feministkinja, politikološkinja, aktivistkinja, bivših komunistkinja, koje oèito vole mlaaaade i sve što mlaaaadi vole te smatraju da mlaaadima treba u svemu izaæi u susret, verovatno jer je poznato da nema nièeg boljeg od mlaaadog mesa! Stoge ni najmanje ne èudi da je prošle zime panèevaèki kongres èavki okupljenih oko panèevaèke majke Tereze organizovao specijalno putovanje u Zagreb radi navodnog  struènog usavršavanja upravo ovakvih kapitalaca i kapitalki iz raznoraznih panèevaèkih hitlerjugenda i to zakupljenim kombijem, ali su svi okupljeni morali skoro sat vremena da èekaju njegovo visoèanstvo Marka Salapuru koji je verovatno zanet prepariranjem ženskih eksponata zaboravio na polazak u Zagreb.

Ako se sve ovo zna, postaje sasvim jasno na šta bi lièila kultura u kojoj bi ovakvi bizarni likovi preuzeli ustanove kulture, verovatno na neku kombinaciju  jebodroma, toèionice cisterni piva i javnog šmrkališta kokaina, a ovakvo kapitalno kulturno okupljalište mlaaaadih bi najbolje bilo ukrasiti arheološkim nalazima, urnama, oklopima, narodnim nošnjama i slikama Uroša Prediæa kako bi sve imalo privid Naaaarodnog!

 Oèito je da su ovde zakazali roditelji ovakvih pacijenata, ali nije još ništa izgubljeno jer bi za ovakve nadrikustose i pacijente trebalo osnovati poseban muzej, Muzej Batina gde bi tri puta dnevno sedam dana u nedelji trebalo da iskuse primenu svih eksponata iz muzejske zbirke ovog neophodno potrebnog muzeja, pa bi onda mogli i da dobiju zasluženo struèno zvanje kustosa muzeja!

 

 

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane