https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Rusija

 

Rusija

 

Zakon Državne dume Ruske Federacije umesto Džekson-Venikovog amandmana

 

Hladni rat usijanih glava

 

Od prvog januara Amerikancima je zabranjeno da usvajaju i u SAD odvode ruske siroèiæe.

Zabranu usvajanja ruskih siroèiæa u SAD poslanici Državne dume Ruske Federacije nazvali su Zakonom Dime Jakovljeva. Zakon je dobio ime po ruskom deèaku koji je poginuo krivicom svog amerièkog oca Majlsa Harisona koji je ostavio sina u kolima na jakom suncu. Harison nije kažnjen zbog ovog zloèina. Zakon Državne dume Ruske Federacije došao je kao odgovor Rusije na odluku amerièkih vlasti koje su zabranile ulazak u SAD šezdesetorici ruskih èinovnika, navodno umešanih u smrt revizora Sergeja Magnitskog u pritvoru moskovskog zatvora. Šta se nalazi iza ovog zakona? O tome razmišlja naš dopisnik Viktor Hlistun.

 

Viktor Hlistun

 

 

Akcije amerièkih kongresmena su, generalno, transparentne. Njihov glavni zadatak je da se svim moguæim snagama i sredstvima vrši konstantan pritisak na Rusiju, da se ona drži zauzdana. Nije sluèajno 21. novembra 2012. godine na zasedanju Kongresa, gde je doneto rešenje o zabrani ulaza u SAD šezdesetorici ruskih èinovnika, bio izmenjen amandman Džekson-Venika. Na taj naèin je jedna zakonska poluga pritiska na Rusiju zamenjena drugom, strožom. Pojasniæu suštinu ove politièke intrige...

Amandman na Zakon o trgovini Džeskon-Venika donet je još 1974. godine, u vreme hladnog rata. On je ogranièavao trgovinu SAD sa zemljama koje su spreèavale iseljavanje (emigraciju), i koje su narušavale druga ljudska prava. U te zemlje, jasno, Amerikanci su svrstali i Sovjetski Savez. Džekson-Venikov amandman je zabranjivao èak i obezbeðivanje statusa najpovlašæenije nacije u trgovini, uzimanje državnih kredita i davanje kreditnih garancija. Takoðe, predviðao je posebne takse i naknade za robu koja se uvozi u SAD iz zemalja sa netržišnom ekonomijom. Po inerciji, amandman je nastavio da se primenjuje i na novu Rusiju. Mnogobrojne ruske molbe, u poslednjih 10-15 godina, da se ovaj amandman zameni, amerièke vlasti su prenebregavale. Moguæe je da su tražili (ili pripremali) dostojnu zamenu ovog amandmana.

 

Uloga Sergeja Magnitskog

 

Amandman je ipak trebalo promeniti: on je usporavao trgovinu, smetao ne samo ruskim, veæ i amerièkim biznismenima, u izgradnji i razvijanju normalnih, civilizovanih ekonomskih odnosa. I zamena je pronaðena: smrt u moskovskom zatvoru „Mornarska tišina" ruskog državljanina Sergeja Magnitskog, koji je radio kao revizor ruske filijale amerièkog fonda Hermitage Capital. Zakon Sergeja Magnitskog zabranio je šezdesetorici ruskih èinovnika iz sudskih (tužilaštvo) i policijskih struktura, ne samo ulazak u SAD, veæ i bavljenje tamo bilo kakvim poslovima: zamrznuti su im bankovni raèuni u amerièkim bankama. Udarac je nanet po najbolnijem mestu ruskih èinovnika - po novèaniku. Još neprijatnije je bilo to što su Amerikanci najavili da u svakom trenutku mogu da prošire spisak Magnitskog. U njega mogu da uðu ne samo èinovnici iz policije i sudskih struktura, veæ svi koji navodno doprinose narušavanju ljudskih prava. Formulacija je veoma nejasna i neodreðena, pa daje pravo da se sankcije primene protiv bilo kog ruskog funkcionera koji se, zbog neèega, ne dopada amerièkim vlastima. Ako im se ne dopadneš, smatraj da je za tebe zatvoren put u Ameriku. Takav obrt bolno udara po mnogim funkcionerima: nije tajna da se plodovi kraðe države i korupcije iznose u inostranstvo, vrlo èesto upravo u SAD. U Rusiji se ti kradljivci uglavnom nalaze u visokim ešalonima vlasti i ulaze u elitnu ekipu Vladimira Putina. Njih nazivaju nedodirljivima. Amerikanci su udarili pre svega po nedodirljivima, što æe reæi i po Putinu. Od onih, sa amerièke strane, èije su strasti najviše uzavrele, èuli su se èak i predlozi da se u spisak Magnitskog ukljuèi i ruski predsednik.

Ruske funkcionere je uznemirilo i to što se nakon SAD-a i neke evropske zemlje spremaju da donesu sliène zakone o zabrani ulaska. A nekoliko švajcarskih banaka je veæ zamrzlo raèune svih koji imaju veze sa sluèajem Magnitskog.

Mislim da æe se sliène mere donositi po celoj Evropi. Ukratko, pritisak na Rusiju dolazi sa svih strana. A spisak Magnitskog ovaj pritisak èini još prefinjenijim, jaèim i odreðenijim - pritisak æe sada trpeti konkretni èinovnici koji upravljaju Rusijom. Ako je Džekson-Venikov amandman ogranièavao samo ruske trgovinske operacije i ticao se, u suštini, samo biznisa, onda æe njegova izmena dozvoliti i delovanje na rusku politiku, putem delovanja na konkretne predstavnike struktura vlasti.

Šta mislite, da li æe interese Rusije pred SAD-om braniti èinovnici èija deca uèe škole u Americi, žive u elegantnim  vilama koje su u njihovom liènom vlasništvu, a na raèunima u amerièkim bankama imaju povelike sume?!

 

Specijalna operacija?

 

U Rusiji se odluka o zabrani usvajanja shvata dvosmisleno, uostalom kao i na Zapadu. Mnogi su u odluci amerièkih vlasti videli korak ka novom hladnom ratu. Bilo je i onih koji su direktno imenovali delo Magnitskog specijalnom operacijom amerièkih specijalnih službi. Prozvan je i izvršilac te specijalne operacije - to je direktor fonda Hermitage Capital Vilijam Brauder, stariji partner Magnitskog. Evo šta je o tome objavljeno u novinama Sutra:

„Brauder se posle dolaska u Rusiju (1996. godine) bavio aktivnošæu koja se, u zapadnim zemljama, smatra prestupom. U Rusiji ona nije kažnjiva, što je on i koristio: bavio se korporativnim ucenama. Kupovao je akcije kompanija, meðu njima i velikih. Bio je zainteresovan za Sberbanku, Gazprom, RAO UES (ruska energetska kompanija, Jedinstveni energetski sistem), Surgutnjeftgas. Zatim je poèinjao „igru": pozivajuæi se na prava akcionara, nareðivao je da se izvrši revizorska provera, i tako je dobijao kompromitujuæi materijal. Odnosno, njegova osnovna delatnost bila je prikupljanje kompromitujuæeg materijala. Potom, koristeæi taj materijal, organizovao je akcije za diskreditaciju kompanije, na osnovu èega je dobijao velike kompenzacije.

Fokusiranost zaposlenih u firmi Hermitage Capital i samog Braudera na sakupljanju kompromitujuæeg materijala o drugim kompanijama privukla je pažnju ruskih specijalnih službi. Kao rezultat njihove istrage, 2005. godine Brauderu je bio zabranjen ulazak u Rusku Federaciju iz razloga nacionalne bezbednosti. Bez obzira na to, njegova firma je nastavila da radi.

Ali, još 2003-2004. godine, Brauder je poèeo nezakonito i veoma aktivno da kupuje akcije Gazproma, iako je u to vreme na snazi bio ukaz predsednika Rusije o zabrani kupovine akcija od strane inostranih graðana i kompanija. (Ukaz je izdat kako bi kontrolni paket akcija ostao u rukama Ruske Federacije i ruskih graðana. Zato su se te akcije nalazile iskljuèivo na unutrašnjoj ruskoj berzi i nisu bile skupe.) Brauder je zajedno sa Magnitskim razradio nezakonitu šemu kupovine akcija. Da bi to uradili, primili su u svoju firmu ruske državljane registrovane u Kalmikiji (autonomna republika u sastavu Ruske Federacije). Kao rezultat toga, njihov broj je dostigao polovinu od broja zaposlenih u firmi Hermitage Capital: u tom sluèaju firma više nije smatrana stranom. Magnitski je predložio Brauderu i da uštedi na plaæanju poreza, razdradivši šemu izbegavanja plaæanja poreza. (Šema ovog kriviènog dela bila je pronaðena u zaplenjenom kompjuteru samog Magnitskog.)

Magnitski, kojeg sada istièu kao žrtvu borbe sa korupcijom, u stvari je služio stranom finansijskom maheru i pomagao mu je da izbegne plaæanje ruskih poreza. Krivièno delo utaje poreza bilo je jednostavno izvedeno. Brauder je kupio 7% akcija Gazproma (protivzakonito) za 300 miliona dolara. Zatim ih je preprodao. Njegova dobit je iznosila 4 milijarde, a porez za ovu transakciju nije platio. Kako je utajio porez? Na sledeæi naèin. U tri male kalmièke firme primljeni su invalidi, ljudi umno zaostali, i to kao finansijski analitièari, iako neki od njih nisu imali ni srednje obrazovanje, a neki nisu umeli ni da èitaju ni da pišu. Evo, na primer, kakve magiène transformacije su doživljavali ljudi koji su postali predmet interesovanja Braudera i kompanije. Tako je graðanin B. na primer koji je, kako proizilazi iz zvaniènog saopštenja, „registrovan kod psihijatra kao pacijent sa lakom umnom zaostalošæu", i koji je ranije radio kao moler i èuvar, bio primljen u firmu Saturn invest (Brauderova firma) kao ekspert u analitièkom odeljenju, o èemu svedoèe zapisnik Magnitskog i potpis Braudera. Takvi „finansijski analitièari" su i èinili polovinu kolektiva. A pošto je zapošljavala i invalide, firma je imala beneficije kod plaæanja poreza.

 

Nije saèekao suðenje

 

Jasno je da gospodin Magnitski nije bio nevinašce, kako predstavljaju amerièka i zapadna sredstva informisanja. Branioci ljudskih prava èak izražavaju mišljenje da je Magnitski poginuo zato što je pokušavao da otkrije proneveru radnika ministarstva unutrašnjih poslova Rusije, ali to nije dokazano. A pitanje je drugo: šta se sa njim desilo u zatvoru?

U novembru 2008. godine uhapšen je zbog pomoæi u utaji poreza velikih razmera. Istovremeno, postojale su sumnje da æe Magnitski pobeæi u inostranstvo. U istražnom zatvoru broj 5 selili su ga iz æelije u æeliju. Uslovi u zatvoru bili su loši: u æelijama nije bilo toaleta, a ni frižidera. Nije bilo dozvoljeno davati lekove pritvoreniku. Kao posledica toga, javilo se zapaljenje žuène kese. Kasnije su doktori otkrili i prisustvo kamenja u žuènoj kesi. Premešten je u Butirski istražni zatvor u kojem nije bilo bolnice. Stanje zdravlja se pogoršalo. Tverski sud u Moskvi je 13. novembra 2009. godine odbio zahtev Magnitskog da se brani sa slobode. Kako se kasnije ispostavilo, sud je doneo odluku, ne uzimajuæi u obzir brojne žalbe Magnitskog na to da je lošeg zdravlja. Ujutro, 16. novembra, stanje Magnitskog se toliko pogoršalo, da su ga hitno prevezli u bolnicu istražnog zatvora „Mornarska tišina", a prema tvrdnjama radnika istražnog zatvora stanje Magnitskog bilo je normlano. Ali, uveèe je umro. Lekari su konstatovali smrt od pucanja pankreasa, ali je kasnije iz isledništva objavljeno da je umro od srèanog udara. Pritom su iz istražnog komiteta govorili da se Magnitski nije žalio na svoje zdravlje. Ružna prièa, ali budimo iskreni, takve stvari se u ruskim zatvorima dešavaju redovno. Loša medicinska nega, zakasnela pomoæ - to je uobièajena stvar za zatvore.

Žao mi je, naravno, èoveka, ali evo šta je važno: njegova smrt bila je korisna ne samo za ruske èinovnike, što ne iskljuèujem, veæ je još i više bila korisna Vilijamu Brauderu: Magnitski je mogao da isprièa mnogo toga o njemu i njegovim mahinacijama na ruskom tržištu. A ubiti èoveka u ruskom zatvoru nije naroèito složen posao, ako imate novca. Iznenaðuje nešto drugo: kongresmeni u SAD pred donošenje zakona o Magnitskom, pre svega su koristili informacije samog Braudera. Oni su toliko žurili („usijane glave") da èak nisu ni saèekali zvaniène navode ruske istražne komisije o smrti Magnitskog. Amandman je donet i predsednik Barak Obama ga je potpisao. I budali je jasno da je tu reè o politièkoj konfrontaciji dve velike države. Sve se umirilo u oèekivanju reakcije Rusije.

 

Adekvatna greška

 

Naravno, u Rusiji su osudili amerièku odluku. Istina, ne svi. Opozicija je, na primer, predložila da se spisak proširi imenima onih èinovnika koji navodno ugnjetavaju opoziciju. Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko predložio je da se zabrani ulazak svim Amerikancima. I odjednom su svi poèeli da govore o deèaku Dimi Jakovljevu èija smrt nije imala nikakve veze sa politikom. Ali zašto je nakon zakona Magnitskog Državana duma Ruske Federacije po ubrzanom postupku donela zakon Dime Jakovljeva?

Tu je ipak reè o deèaku. Zar treba žuriti kod takvih stvari. Objašnjenje je Rusima toliko oèigledno, da o tome i nema potrebe posebno raspravljati. Kako to èesto biva, u predsednièkom kabinetu su diskutovali o tome kako adekvatno odgovoriti na amerièku odluku o zabrani ulaska u SAD ruskim èinovnicima. A pošto je Državna duma RF džepna alatka predsednika Vladimira Putina, onda je ona preuzela dužnost da odgovori: „Taèno! Adekvatan odgovor biæe dat u najkraæem roku!" Ideju je dala žena - deputat Državne dume, Jekaterina Ljahova, koja se 20 godina bavi problemima dece. Deputati su se setili smrti Dime Jakovljeva.

Nije im smetalo što je deèak poginuo pre gotovo pet godina i što je ranije trebalo reagovati na njegovu smrt. Deputati su zaboravili da su pre pola godine (10. jula 2012.) ratifikovali dogovor sa Amerikom, koji je regulisao usvajanje, ali nije i zabranjivao, pa èak nije ni ogranièavao broj siroèiæa koje bi Amerikanci mogli da usvoje.

Nisu izabranici naroda obratili pažnju ni na to što je Dima Jakovljev dospeo u SAD samo zato što su tako odluèili èinovnici iz grada Pskova. Jer, njegovi baba i deda, Nadežda i Boris Paukonen su uporno molili da im ostave deèaka. Veoma neprijatna prièa. Èinovnici iz Pskova su u poèetku rekli baki i deki da su prestari da bi usvojili Dimu. Kada su oni poèeli da se žale, dobili su strog odgovor: zapreæeno im je da bi mogli da im oduzmu unuku Svetu koju su ranije usvojili. Postoji mišljenje da èinovnici iz Pskova nisu dali, veæ prodali Dimu Amerikancima. Kako god da bilo, u svakom sluèaju to je ružna pozadina prièe koja prati adekvatni odgovor. Evo šta on predstavlja.

Deputati nisu smislili ništa pametnije, nego da naprave spisak „zabranjenih" Amerikanaca. U ovaj spisak su ukljuèili sve oni koji su krivi za smrt ruske dece (22 amerièke porodice u datom trenutku). Pored „ubica ruske dece" (u Americi je umrlo 19 ruskih mališana od 60-70 hiljada koje su Amerikanci usvojili), kako se govorilo u Državnoj dumi, zakon po imenu Dime Jakovljeva odnosi se i na ljude koji su uèestvovali u otmici Rusa u inostranstvu (kao primer je naveden sluèaj trgovca oružjem Viktora Buta). Pored toga, pretpostavljaju deputati, ruski odgovor na spisak Magnitskog udariæe i na rukovodstvo zatvora Gvantanamo i na sudije koji su donosili „nezamislive" presude za one koji su èinili zloèine prema graðanima Rusije ili su bili umešani u narušavanje osnovnih ljudskih prava i sloboda ruskih graðana. Njima je zabranjen ulazak u Rusiju, a njihov novac u ruskim bankama može biti konfiskovan. Ali najvažnije u svemu je da zakon zabranjuje graðanima SAD da usvajaju rusku siroèad.

 

„Luda" sa rezervom

 

Jedan od prvih koji je javno izrazio mišljenje povodom amerièkog i ruskog zakona bilo je tv komentator Vladimir Pozner. (Valja napomenuti da Pozner ima rusko, francusko i amerièko državljanstvo.) Amerièku odluku on je nazvao „besmislenom i licemernom". Rekao je da ona neæe doneti koristi ni Americi, ni Rusiji. Na isti naèin je bio oštar i prema ruskom odgovoru, rekavši da zakon Magnitskog prema njemu deluje kao „obrazac mudrosti", jer Rusi svojim odgovorom „ne pogaðaju Amerikance, veæ same sebe". Zatim se desilo nešto nepredviðeno. Sledeæa reèenica je zvuèala ovako: „Naèin mišljenja koji je demonstrirala Državna dura, oh, oprostite, pogrešio sam, Državna duma, napada..." (dura znaèi budala, luda). Rekao je šta je rekao, izvinjavao se i izvinjavao. Ipak, ispravka se umalo nije pretvorila, na federalnom nivou, u zabranu prava strancima na kritiku. Poznera su odmah svrstali u strance. Posle novogodišnjih praznika, Državna duma se predomislila i nije uvela takvu zakonsku meru za inostrane graðane. I još jedna stvar: reè, kako kažu Rusi, nije vrabac - kada ga pustite, ne možete ga uhvatiti. Zato se nemojte èuditi ako sretnete Rusa koji umesto Gosduma (Državna duma) govori Gosdura (Državna luda). Ima u tome podosta istine. I sam Pozner je kategorièki protiv donetog zakona.

Strasti oko zakona Dime Jakovljeva još se nisu stišale, i ne deluje da æe se uskoro stišati. Državna duma veæ govori o tome da treba svim strancima zabraniti usvajanje i odvoðenje iz zemlje ruske dece. Èak i siroèiæa, i bolesnih. Naravno, to je ispravna i dobra ideja. Nevolja je u tome što Rusija u ovom trenutku nije sposobna da odgaji više od stotinu hiljada dece koja su iz raznih razloga ostala bez roditelja i oko sedamsto hiljada dece-besuænika. Upravo zato negoduju protivnici zakona Dime Jakovljeva. Moskovljani su 13. januara održali miting na kome su izrazili protest protiv ovog zakona. Evo šta je tim povodom rekao svetski poznat režiser Eljdar Rjazanov: „Ne znam nijednu zemlju koja bi ratovala protiv sopstvenog naroda, osim Sovjetskog Saveza i sada - Rusije... Jedini naèin da se nekako odupremo usvajanju zakona Dime Jakovljeva: deca ne treba da budu moneta u rukama politièara."

 

Lièno mišljenje

 

Ovoga puta, iskreno govoreæi, ne znam kako da se odnosim i prema ovom i prema drugom zakonu. Sa jedne strane, èinovnici vruæih glava sa one strane okeana postupili su glupo, a sa druge oni su hrabro nazvali korumpirane korumpiranima, stali su na rep nedodirljivima. Istina, ti korumpirani i nedodirljivi žive u drugoj zemlji. Ruski deputati su zabranili usvajanje ruske siroèadi i naizgled pokazali patriotizam. Ali, s druge strane, kakve veze ima Magnitski. Zašto se uopšte siroèiæi u Rusiji oseæaju kao izgnanici, zašto su domovi za decu bez roditeljskog staranja u užasnom stanju, zašto je u njima u porastu nasilje, kraðe itd. Ista ta Državna duma æuti o tome. Kako da ocenim rad zakonodavaca i u Rusiji i u SAD - ne znam.

 

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane