Kontranapad
Povodom godišnjice Žurnala i smrti Zorana Kurteša
Koga nema, bez njega je -
sramota
Kakvi smo to ljudi i šta se
sa nama dešava? Da smo tako olako zaboravili postulate ljudskosti... Poštenje,
radinost, čestitost, iskrenost, dobrota, solidarnost... Kao da su vrline
ljudskog karaktera izašle iz pakla! Savremenici ih se klone i beže od njih kao
da su kazna zbog koje se ispašta. Podsmevaju se onima koji o tome govore, koji
ih još uvek nose u sebi uprkos promenjenom vrednosnom poretku odlutalom u suprotnost
Miroslav Vislavski
Primetih ovih dana da je jedan od dnevnih sportskih
listova obeležio dvadesetogodišnjicu svog postojanja. Prava prilika da se
jubilej proslavi sa onima koji su doprineli formiranju lista, tradiciji,
ugledu, uticaju... Kako običaji nalažu, pozvani su ugledni gosti i veterani. Sa
pažnjom sam analizirao fotografije i likove koji su se osmehivali u svečarskom
ambijentu učesnika jubileja, tražeći neke drage sa kojima sam bio iz vremena
ranih radova Sportskog žurnala. Razvoj i prilike u listu sam pratio
uglavnom kao revnosni čitalac. Ali rado se sećam pionirskih dana kada sam bio
domaćin ili suorganizator nekih promotivnih akcija koje su ljudi Žurnala zajedno sa nama
priređivali u Novom Sadu, Bačkoj Palanci i okruženju. Akcije na terenu su dale
rezultat. Doprinele su približavanju Žurnala čitaocima. Istovremeno i
uvećavanju dnevnog tiraža, sa zatečenih 7.000-8.000 primeraka na 35.000. Od tih
ljudi, sa slavljeničkih fotografija se osmehivao samo Miodrag Simeunović.
Ništa neobično, jer nam je svakodnevno poturao svoj lik. Da znamo ko je glavni
i odgovorni!
Lakoća zaborava
Utisak je da je on bio važan u pozivanju učesnika
svečanosti. Njegov sledbenik, postao je glavni i odgovorni na način koji je
tužna tradicija u Sportskom žurnalu. Najčešće, čelnik se nameštao
odlukom nevidljivih, a ne po volji redakcije. Takav je i "slučaj
Sarić". Zato on formalno nosi odgovornost zašto se na fotografijama ne
vide neki koji su stvarali istoriju Sportskog žurnala. Suštinski,
"demokratski" autokrata koji vlada "najuticajnijim sportskim
listom na Balkanu", "zaboravio" je neke svoje saborce i
"neprijatelje" koji su nezaobilazna deonica istorije lista.
Dakle, nisam primetio Zorana Šećerova,
nekadašnjeg zamenika glavnog i odgovornog i pokretača svega što je u
"ranim radovima" davalo impuls progresu i napretku. Ili Momčila
Dabića, direktora marketinga sa kojima je Simeunović predstavljao - tim
uspešnih.
Još je veće iznenađenje da su selektivno pozivani
nekadašnji glavni i odgovorni. Ako je pozvan Aleksandar Tijanić, nema
razloga i opravdanja zašto je zaobiđen Momčilo Jokić. Zar samo zato što
je došao na mesto posle Miodraga Simeunovića? Zajedno sa Šećerovim, pokojnicima
Batom Gvozdenovićem, Nikolom Simićem i Dragutinom Kostićem, od prvih je
dana bio u Sportskom žurnalu. Na mestu glavnog i odgovornog je bio
nepune četiri godine noseći sva iskušenja istorijskog perioda u kome je
obavljao tu dužnost, od kojih je nezaboravnih 78 dana pod bombama okupatora
1999. u kojima se nije dogodio dan bez Sportskog žurnala. O njegovim
novinarskim i rukovodećim sposobnostima i vrednostima je izlišno govoriti,
jednako kao u slučaju Zorana Šećerova. Pomislih: da je živ Nikola Simić, da li
bi ga pozvali kameleoni? Bez obzira na to što mu mesto nije među
prevrtljivcima. Teško je poverovati onima koji su takvu novinarčinu i jednog od
osnivača lista, na večni put ispratili sa nekoliko redova koje mu je posvetio Ratko
Dmitrović u svojoj knjizi "Fudbalska mafija u Srbiji".
Setih se ličnih iskustava devedesetih kada je
jugoslovenska odbojka bila malo važnija od klikeranja. Sa Vojvodinom koja je
jedina ličila na ozbiljniji klub, sa kolegom Nikolom Marićem, podržan Rajkom
Kijcem, Vladimirom Šiškom, Markom Milićevićem, Branislavom
Panićem i Branislavom Novakovim, Nedeljkom Šipovcem, Đorđem
Mihajlovićem, prof. dr Borišom Vukovićem, Dobrivojem Antonićem
i nekolicinom sportskih entuzijasta, udarao sam temelje i osnove
profesionalizma odbojkaškom sportu. Lansirali smo vrednosti poput pokojnog Žarka
Petrovića, braće Grbić i Slobodana Kovača, Đorđa Đurića
i Vladimira Bateza, Slobodana Boškana, Andrije Gerića, Vase
Mijića, Veljka Petkovića, Igora Vušurovića. Oni su doneli pregršt
najsjanijih medalja za jugoslovensku odbojku. U tome su podržani doprinosom od Brđovića,
Tanaskovića i Vujevića, a kasnije i Miljkovića. Vojvodinini
treneri Zoran Gajić i Milorad Kijac su bili uzor uz koje su
stasali sjajni Bogdan Sretenović, Jovica Cvetković, Veselin Vuković...
Skauting Nedžada Osmankača, koji je prvi primenio laptop kao sredstvo za
statističku obradu utakmice bio je vodilja drugima. Podigli smo jugoslovensku
odbojku. Kopirali su nas Budvanska rivijera, podgorička Budućnost, Smederevo,
Mladi radnik iz Požarevca, Ribnica iz Kraljeva, Ivanjica... Odbojka se rađala
na svakom koraku i jačala svoju materijalnu osnovu. Rasli su ugovori, jačali su
profesionalni odnosi... U tom periodu, osam godina sam predsednikovao
Udruženjem klubova saveznih liga, a četiri godine Odbojkaškim savezom Srbije.
Danas kada su "večiti vladari" vratili
relacije u klupskoj odbojci na njihov nivo amaterske odbojke, ne smeju da me
pozovu na protokolarne i svečarske skupove, a "odbojkaški poslenici"
se ponose reprezentativnom odbojkom koja je pala u rezultatskom smislu, iako je
sastavljena od naših "stranaca". Ligaška odbojka je na ivici ponora,
a "oni" se slikaju i smeju...
Bednici nemaju stida
Početkom maja, iz rumunske Konstance je poput groma
odjeknula užasna vest. Umro je Zoran Kurteš! Izuzetan rukometni
stručnjak koga je poput mnogih velikana podigao Rukometni klub Jugović iz Kaća.
Osvojio je šampionat i druge naslove u Srbiji sa Partizanom, Vojvodinom,
Sintelonom. U Egiptu i Rumuniji - takođe! U svojoj bogatoj karijeri je bio
selektor nacionalnog tima. I prvi stručnjak u PIK Segedu, jednom od
najuglednijih evropskih klubova. Sve je to postigao u samo 45 godina. Toliko je
imao u trenutku koji ga je oteo i odveo u večnost srpskog i evropskog rukometa.
Odlazak takvih velikih ljudi poput Zorana Kurteša u
legendu, nažalost uskraćuje pravo na privatnost njihovim najbližim i najdražim.
Njihova dela su javna svojina i pravo na emociju, čak i onima koji ih lično ne
poznaju. Ona su vrednost koja nam postavlja koordinate kuda hodimo u životu,
zašto živimo i kako da prepoznajemo sposobnost od nesposobnosti, kako da
razlikujemo uspeh od neuspeha, zašto da se borimo i ne mirimo sa prosekom, kako da se određujemo prema smislu i besmislu
života i rada...
Saučestvovanje u bolu koji prevazilazi porodične i
prijateljske okvire prilikom odlaska velikih, zaslužnih i nesvakidašnjih ljudi
često razvija poseban osećaj ponosa u suočavanju sa spoznajom da ih poštuju i
cene oni koji ne pripadaju najužem okruženju. Ali ponekad nanosi još veću bol
svima onima koji istinski i iskreno doživljavaju takve gubitke kada se i u
takvim situacijama pokazuju i manifestuju naše naravi, naši loši karakteri.
Zoran Kurteš je nesumnjivo deo istorije rukometnog
sporta koja prevazilazi nacionalne granice. To su potvrdili svi oni koji su
potreseni tragedijom porodice Kurteš podelili sa njima najtananija osećanja
boli, patnje, poštovanja... Komemoraciji na kojoj su bili oko 400 prijatelja
sporta i poslednjem ispraćaju velikog sportsmena su prisustvovali svi igrači,
stručno i klupsko rukovodstvo Rukometnog kluba Konstanca. Sa njima je
samo dan pre smrti, Zoran slavio osvojeni šampionat Rumunije.
Na ispraćaju su bili i zamenik gradonačelnika grada
Konstance, prvi čovek regiona i predsednik kluba Konstance, novinari rumunskih
medija... Dirljivi su bili oproštaji kapitena ekipe i zvaničnika kluba, grada i
regiona... Predsednik Rumunije Basesku je uputio porodici Kurteš telegram
saučešća!
I dok su Rumuni pokazali najdublja osećanja tuge i
bola, brigu i zahvalnost u najtežim trenucima porodice Kurteš i rukometnog
sveta koji je došao da oda počast zaslužnom stručnjaku i čoveku, od novosadskih
vlasti nije stigao ni telegram saučešća! "Veliki" gradonačelnik Igor
Pavličić (visok oko dva metra), niti njegov tim koji vodi grad Novi Sad nije
ispoštovao svog zaslužnog sugrađanina, koji je zadužio novosadski rukomet sa
jedina tri naslova (dva kupa i prvenstvo) u istoriji ovog sporta u srpskoj
Atini. Nije ispoštovao ni protokolarnom pažnjom svog kolegu iz Konstance koji
je predvodio masovnu delegaciju na poslednjem ispraćaju velikana rukometa i
našeg sporta.
Da li primereno ili ne, ali veoma je primećeno odsustvo
gradskih zvaničnika na komemoraciji. Zbog toga su se odmah po završetku
komemoracije (trajala 50 minuta!) čuli glasovi: "Očitali su nam Rumuni
lekciju o poštovanju i ponašanju... Takvi smo mi Srbi prema našim
vrednostima", a na račun gradskih čelnika se moglo čuti: "Bednici,
nemaju stida... Osramotili su Novi Sad..."
Velikom broju časnih sportskih ljudi koji su svoj gnev
iskaljivali pogrdnim i ozlojeđenim komentarima i porukama, Novosađanima koji
svoj grad ne doživljavaju sa pozicije vlasti i osionosti primerenoj neljudima
ostaje uteha u mislima blagopočivšeg patrijarha Pavla, čijih se reči sećamo
uvek onda kada se suočimo sa bahatošću vlastodržaca, reči koje nas umiruju
poput blagosti pokojnog patrijarha: "Nismo birali ni zemlju gde ćemo se
roditi ni narod u kome ćemo se roditi ni vreme u kojem ćemo se roditi, ali
biramo jedno - da li ćemo biti ljudi ili neljudi". Novosadske vlasti su
odabrale ovo drugo! Sramota!
Tako to rade oni
Pred prepunim amfiteatrom
novosadskog Spensa, Rumuni su saopštili da je uprava Kluba odlučila da
se deci pokojnog Zorana Kurteša obezbedi pokriće troškova do završetka njihovog
školovanja, da se porodici isplati pun iznos ugovora koji ističe 2011, da se
već od sledeće godine u Konstanci organizuje u budućnosti tradicionalni
memorijalni turnir posvećen tragično preminulom Zoranu Kurtešu. Na njega će
pozivati sve klubove koje je Zoran trenirao... Gradski parlament Konstance je
doneo odluku o posthumnom proglašenju Zorana Kurteša za počasnog građanina
Konstance.