Natrag
Istočni front
Pretvaranje Novorusije u sagorelu pustinju je konačni cilj kijevskih vlasti i njihovih prekookeanskih pokrovitelja
Kako zaustaviti rat
Rezultat borbenih dejstava na istoku Ukrajine je više od 40 (!) dece poginule od metaka i gelera. To je 23. juna izjavila šefica odbora Vrhovne rade za zdravstvena pitanja, Tatjana Bahtejeva. Realna cifra je još veća i - raste. Ukupan broj žrtava kaznene operacije na Istoku broji se hiljadama.Tog istog 23. juna izaslanici kijevske vlasti su se u Donjecku, sa rukovodiocima Donjecke i Luganske Narodne Republike (Novorusija), dogovorili o prekidu vatre do jutra, 27. juna. Zaključenju primirja prisustvovali su predstavnici OEBS-a i Ruske Federacije.A šta je konačni cilj kijevskih vlasti i njihovih prekookeanskih pokrovitelja, objašnjava naš dopisnik Viktor Hlistun
Viktor Hlistun
(dopisnik iz Moskve)
Ko je pucao?
Ova dva saopštenja su kod mene, kao i kod svakog normalnog čoveka, izazvala uzdah olakšanja: konačno će na istoku Ukrajine prestati da pucaju, bar na nekoliko dana. Želim da verujem da će posle prvog koraka ka miru uslediti drugi, treći... Ali! Posle saopštenja od 23. juna, usledila je informacija od 24. juna. Vojnici kijevske hunte te noći su iz artiljerijskog oruđa i minobacača gađali selo Privoljje, koje se nalazi u blizini Lisičanska, saopštila je pres služba LNR (Luganske Narodne Republike). Rezultat ove paljbe - jedna žena je poginula, druga je ranjena. Osim toga, uništena je trafo-stanica, zbog čega su u obližnjem oknu rudnika prestale da rade pumpe koje izbacuju podzemne vode. Posledica: okno je potopljeno. Rudari su uz veliki napor uspeli da se evakuišu. Ko je pucao?
U ministarstvu odbrane u Kijevu su utvrdili da je njihova artiljerija tokom noći između 23. i 24. juna ćutala, što znači da su verovatno pucali predstavnici dobrovoljaca. Iz čega? Oni nemaju teško naoružanje. Želim da verujem da je pucnjava bila slučajna i da su pucali vojnici koji nisu znali o prekidu vatre...
Ali, ako razmislite i složite činjenice, onda shvatite da tu nema nikakve slučajnosti. Pre će biti da je reč o nesposobnosti vlasti da upravlja državom u složenoj, kriznoj situaciji. Nažalost, predsednik Ukrajine Petru Porošenku ne uspeva da preuzme uzde vlasti u svoje ruke i da pokaže da zaista želi mir. A možda mu ne daju? Pokušaćemo da odgonetnemo.
Postupa li Petar pravilno?
I tako, prema zamisli Petra Porošenka, puške i automati trebalo bi da zaćute u petak, tojest 20. juna. Naredba glavnokomandujućeg i predsednika i plan mirnog rešavanja konflikta objavljeni su i poslati Rusiji, Evropskoj uniji, SAD-u. SAD i EU su, bez njegovog razmatranja, aplaudirali: bravo Piter (tako je Porošenka nazvao Barak Obama), bravo! I tome se ne treba čuditi: Petra su na vlast doveli Amerikanci i on je za njih uvek u pravu. Nešto drugo je za čuđenje: Evropljani plan nisu ni videli ni proučili, već su ga - odobrili. Rusija je bila uzdržana, iako pozitivna: treba pozdraviti poziv na mir. Opet je Rusija ostala usamljena! Svi su za Porošenka, a Rusija i Putin su protiv. Možda su zaista svim Rusima, na čelu sa Putinom, mozgovi okrenuti na drugu stranu? Možda se, kako se kaže, bolje vidi iz daljine, a Rusija je suviše blizu i ne vidi dobro?
Sve može biti, ali ruske političare nije zbunio plan mirnog dogovora, već ton kojim ga je g. Porošenko izneo. To je bilo učinjeno u Donbasu, u gradu Svjatigorsku. Još preciznije: u centru antiterorističke operacije Nacionalne garde. Upravo tu je bilo rečeno da će od „sutrašnjeg dana" biti obustavljena paljba od strane onih koji učestvuju u ATO - antiterorističkoj operaciji. Tri puta sam gledao video snimak razgovora Petra Porošenka sa narodom. Impresivno! I želim da verujem u skoro svaku reč predsednika. Prvo, razgovor se vodio na ruskom jeziku, jer se u tim mestima ljudi ne služe ukrajinskim. Drugo, na svako pitanje Porošenko je odgovarao bez premišljanja, vrlo odrešito i oštro. Upravo iz centra ATO Nacionalne garde (podsetiću da Nacionalnu gardu uglavnom čine borci Desnog sektora naciste Dmitrija Jaroša) odjeknula je kategorična izjava predsednika Ukrajine o tome da su za sedam dana (od 20. do 27. juna) primirja „separatisti i teroristi" (čitaj: dobrovoljci, snage samoodbrane) dužni da polože oružje i predaju se vlastima. A oni koji to ne urade biće uništeni. Tako je Petar rekao: UNIŠTENI! Dobar početak dijaloga sa ljudima koji ne misle isto kao vlasti predvođene novim predsednikom.
Učinilo mi se da je ovo bila izjava za publiku: evo kako smo mi čvrsti i odlučni. Ali, verovatno, to nije bilo - to. Izjava je bila namenjena predsednikovoj sviti, „vojnicima" Nacionalne garde i svim pristalicama „rata do pobede".
A u sviti su bili i oni funkcioneri koji su pokrenuli rat na jugoistoku zemlje: šef Ministarstva unutrašnjih poslova Arsen Avakov, sekretar Saveta nacionalne bezbednosti i odbrane Andrej Parubij i komandant Nacionalne garde Stepan Poltorak. Zbunila me je i druga činjenica: tokom posete Donbasu, Porošenko je uručio borcima Nacionalne garde državne nagrade i vojnu opremu - infracrvene kamere, dvoglede itd. Pitam se: zbog čega je dolazio - zbog razgovora o uspostavljanju mira ili zbog jačanja svog autoriteta među borcima Nacionalne garde?!
Ali ni to nije najvažniji razlog zbog kojeg su u Rusiji sa skepsom odreagovali na plan uspostavljanja mira 20. juna, koji je predočio glavnokomandujući Porošenko. On je govorio o prekidu vatre i o tome da puške treba da zaćute. Ali...
...Potom je nastao pakao.
Od petka do ponedeljka (skoro tri dana), sve nepokorne gradove - Slavjansk, Lugansk, Kramatorsk itd, itd - kazneni odredi (teško ih je drukčije nazvati) počeli su da bombarduju i pucaju iz sveg oružja uključujući i raketne artiljerijske sisteme „Grad", „Akacija" i to sa takvom snagom da je „nebo postalo crno". Osim toga, Nacionalna garda je pokušala da dobrovoljce iz Luganska pomeri dalje od ruske granice da bi je stavila pod kontrolu i tako blokirala put izbeglicama - ženama, deci i starima.
Njihov broj posle naredbe o obustavljanju vatre porastao je nekoliko puta. I uopšte, za dve nedelje vladavine Petra Porošenka, iz Novorusije je u Rusiju izbeglo 450 hiljada stanovnika Ukrajine. Ljudi su neprestano prelazili granicu spasavajući se od bombi. Ali, to nije smetalo ni vojnicima, ni borcima Nacionalne garde da pucaju iz svih vrsta naoružanja. Nekoliko granata je palo i na rusku teritoriju, pa i tamo gde su ruski graničari prihvatali ukrajinske izbeglice. Samo čudom, sat vremena pre eksplozije, ruski graničari i carinici smestili su 200 izbeglica na bezbedno mesto. Spasli ih. Carinik na ruskom pograničnom punktu „Novošahtinsk" ranjen je u glavu. Koliko ljudi je poginulo za samo tri dana (od 20. do 23.) posle odluke Petra Porošenka o prekidu vatre, niko nije objavio. Ali - mnogo ih je. I opet niko nije odgovorio na pitanje: ko je pucao iz minobacača, ko je, na kraju krajeva, narušio naredbu glavnokomandujućeg Porošenka o prekidu vatre? A možda je sve tako bilo zamišljeno?
U nedelju, na žalostan dan za Ruse (22. juna Hitler je napao SSSR), Vladimir Putin je dao prvu ocenu mirovnog plana Petra Porošenka. On je nazvao stvari pravim imenom, a pre svega je rekao to da u ovom planu nema ni reči o tome ko će i s kim pregovarati o miru. Putin je, takođe, istakao da na jeziku ultimatuma („Ako ne predate oružje - uništićemo vas!") nikada ne može da se postigne dogovor o miru. Verovatno su te Putinove reči delovale i na Porošenka. Jer, 23. juna se pojavila informacija koju sam već pomenuo o tome da su se u Donjecku predstavnici kijevskih vlasti prilikom susreta sa rukovodiocima Donjecke i Luganske Narodne Republike (Novorusija) dogovorili o obustavi vatre od 23. juna do 10 sati ujutro 27. juna. Zaključenju primirja prisustvovali su predstavnici OEBS-a i Ruske Federacije. Bilo je odlučeno da će poštovanje primirja nadzirati specijalni predstavnici OEBS-a i Rusije.
Putin je 24. juna otišao u posetu Austriji, gde je dešifrovao zašto je protiv rešenja problema na istoku Ukrajine putem ultimatuma. On je rekao da kijevske vlasti traže od dobrovoljaca da polože oružje. Pritom radikali Desnog sektora nisu razoružani, iako je to bilo obećano mnogo puta. Predstavnici dobrovoljaca se plaše da će ih, kada polože oružje, uništiti, kao što su to uradili u Odesi sa pristalicama federalizacije. Ruski predsednik je, po mom mišljenju, jasno predstavio situaciju. Uveče, 24. juna, postalo je jasno da predsednik Ukrajine Porošenko laže ceo svet: niko nije ni mislio da obustavi vatru. Nastavljeno je otvaranje vatre po mirnim kvartovima napaćenog Slavjanska, nije prestala bitka ni kod Kramatorska... Dobrovoljci su oborili borbeni helikopter kod Slavjanska, na šta je iz Kijeva odmah stigla vest da nije bila reč o borbenom helikopteru. Zašto je borbena „ptica" ispuštala rakete - ostaje tajna.
Putin se ne povlači
U Austriji je Vladimir Putin dao nekoliko veoma važnih izjava koje se odnose na sadašnja zbivanja u Ukrajini. Prvo, izgleda da je uspeo da ubedi svog kolegu, predsednika Austrije Hajnca Fišera, o tome da se oružjem ne može uspostaviti mir u Ukrajini i da sedam dana primirja koje je predložio Porošenko nije dovoljno za početak procesa pregovora. Drugo, čini se da se austrijski predsednik slaže da sankcije protiv Rusije neće dovesti do mira u Novorusiji, jer Rusija nije strana u unutrašnjem ukrajinskom konfliktu. Treće, Putin je objasnio zašto je zamolio Savet Federacije Rusije da povuče odluku o primeni, u slučaju potrebe, ruske armije za zaštitu Rusa u Ukrajini. Ukratko, ta potreba je prestala nakon prisajedinjena Krima. Ipak, predsednik Putin je jasno rekao da Rusija neće ravnodušno posmatrati kako se uništava mirno stanovništvo na istoku Ukrajine. Ako stvar ode predaleko, Rusija će naći načina da zaštiti Ruse i sve koji su podvrgnuti maltretiranju i ponižavanju od strane Nacionalne garde i drugih koji vole da se igraju rata. Osim toga, u decembru 2009. godine, tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev dobio je od Saveta Federacije „trajno pravo za operativno korišćenje oružanih snaga"...
Tako da o povlačenju Putina, o tome da je Rusija ostavila na milost i nemilost sudbine istok Ukrajine i građane koji tamo žive, ne može biti reči.
Na kraju ovog odeljka reći ću i to da je austrijski predsednik odobrio izgradnju austrijskog kraka gasovoda Južni tok. Ovde će izgradnja biti nastavljena. Problem izgradnje celog Južnog toka sada zavisi od Bugarske i Srbije, od toga da li će Amerikanci uspeti da slome lidere ovih zemalja.
Informacija za razmišljanje
Već sam rekao da je u sviti Petra Porošenka u poseti Donbasu „blistao" ministar unutrašnjih poslova, Arsen Avakov. Njega, iza leđa, zovu „fejs ministar" zato što Avakov sve o čemu razmišlja i što radi (čak ponekad i komande izdaje) saopštava na svojoj Fejsbuk stranici. Primetio sam da predsednik Porošenko nijednom nije dešavanja na Istoku nazvao ratom, a još manje građanskim ratom. Porošenko svugde ističe da je reč o antiterorističkoj operaciji (ATO) protiv „separatista i terorista". I nikako drugačije je ne naziva. A Arsen Avakov, očigledno inteligentan čovek (prećutaću na šta je usmeren njegov talenat, ako ga ima), napisao je na Fejsbuku sledeće rečenice koje neću komentarisati. Prosudite sami. Primetiću samo da je to prvi zvanični činovnik koji je ATO nazvao ratom i čak primetio njeno pozitivno značenje u „filozofskom smislu". Citiram:
„...U ovih par dana mnogo sam razgovarao sa našim u zoni ATO - od generala do običnog borca. I želim da kažem nekoliko reči o nečemu zaista važnom. Rat ne može da rodi svetla osećanja. Ali, može da dovede do pročišćenja. Ono što je lažno i površno vrlo brzo izgori u ratnom plamenu, kao da namerno želi da ostavi prostora pravim stvarima. Kroz nered i bol, kroz smrt prijatelja i potrebu ubijanja kao odgovor na to, kroz strah za porodicu, kroz gledanje nesreće ljudi koji su ostali bez doma. Nikome nije lako u ovom ratu, ali takvo pročišćenje i iskupljenje potrebno je svakome, kao neophodan uslov za pobedu. Iskupljenje. Ono dolazi kao neizbežna plata za ono što je učinjeno. I svako ima svoje iskupljenje - i ja, i vi, i žitelji Donbasa, i Ukrajine. I svakome je dato onoliko koliko je zaslužio i koliko može da izdrži. Ukrajina će izdržati, a ni ti nemoj odustati. Stisni zube i izdrži na putu svog iskupljenja (spasenja). I radi, RADI ono što je potrebno!"
P.S. Danas sam primetio uticaj stranog jezika, na engleskom se iskupljenje piše ATOnement.
Moja primedba. Gospodo, ne ubijajte decu i žene, ne bombardujte njihova ognjišta, pa ćete iskupiti svoje grehe. Dodajem da je Istražni komitet Rusije podigao krivičnu optužnicu protiv Arsena Avakova, u njegovom odsustvu. On se okrivljuje za vojne prestupe protiv mirnog stanovništva.
Dogovor oligarha
Više ili manje je jasno zašto SAD tako blagonaklono gleda na ubijanje mirnih građana u Novorusiji i na to što se reka izgeblica sliva u Rusiju i raste sa svakom eksplozijom, sa svakim otvaranjem vatre. Građani koji danas žive na istoku Ukrajine uopšte ne zabrinjavaju američke oligarhe. Milion ljudi manje ili više - to su, kako se kaže, „troškovi proizvodnje". Setite se Libije, Iraka itd. Kakve proizvode su oni pronašli u Ukrajini? Evo kakve: u rejonima u kojima se nalaze gradovi Slavjansk, Kramatorsk, Lugansk, Donjeck, prema nekim podacima, nalaze se rezerve dobro poznatog gasa iz škriljaca, pa čak i nafte.
U svakom slučaju, već odavno se transnacionalna kompanija Shell bavi osvajanjem prirodnih kontinentalnih resursa nafte i gasa u Ukrajini. Štaviše, njihova proizvodnja se i nalazi na jugoistoku. Postoje i druge američke firme koje žele da „pomognu" Ukrajincima u „podeli" prirodnih bogatstava. Nemojmo zaboraviti da je u maju gasna kompanija Burisma Holdings (ona se bavi istraživanjem i eksploatacijom gasa i u Ukrajini) objavila da je na mesto direktora pravnog odeljenja kompanije postavljen Robert Hanter Bajden. Da, da, niste pogrešili, dragi čitaoci: to je sin potpredsednika SAD, Džoa Bajdena. Mislim da je glupo i pitati: kome odgovara da se jugositok Ukrajine bezuslovno potčini Porošenku. A žitelji Novorusije se ne spremaju da se potčine Kijevu.
Porošenko, kao oligarh (prema navodima časopisa Forbs, on zauzima sedmo mesto po bogatstvu u Ukrajini) iskočiće iz sopstvene kože da bi pokorio ili završio sa Donbasom, čak i ako to znači da ga pretvori u teritoriju spaljene zemlje, samo da bi ugodio američkim kolegama po biznisu.
Takođe je očigledno da primirje, odnosno brzo uspostavljanje mira u Novorusiji, ne želi ni ukrajinski oligarh Igor Kolomojski, kojeg su nove vlasti u Kijevu postavile na mesto gubernatora Dnjepropetrovske oblasti (koja se graniči sa Novorusijom). Tom čoveku rat je potreban jer on na njemu zarađuje. Nedavno je otkriveno da je firma Kolomojskog pobedila na tenderu za prodaju goriva Armiji Ukrajine. Na tom tenderu učestvovala je još jedna kompanija, za koju se ispostavilo da takođe pripada Kolomojskom. Oligarh je sam sebe pobedio na tenderu. Sada on prodaje gorivo armiji i to po cenama dva puta većim od tržišnih. Kada je Porošenko nagovestio da može doći do prekida vatre, Kolomojski je otvoreno rekao da je protiv toga, da dobrovoljce (pripadnike samoodbrane) treba pobediti. I on će se boriti za to: Kolomojski ima na raspolaganju dva ili tri bataljona koje on izdržava - naoružava ih, plaća im dobre plate i šalje ih da ratuju u Donjecku i Lugansku. Ideju da postigne potpunu pobedu na Istoku, otvoreno je izrazio i poznati nacista, lider Desnog sektora, Dmitrij Jaroš.
15 koraka ka nigde
Petru Porošenku verovatno ne zavidi predsednik nijedne države. S jedne strane ga čvrsto u šaci drže Amerikanci, a sa druge ga dave domaći jastrebovi i nacisti. Kada bi bio veoma pošten čovek, svom dušom bi patio zbog onoga što se dešava njegovom narodu i bilo bi mu veoma teško. Bez obzira na to, ukrajinski predsednik je napravio korak ka miru na Istoku. Ipak, ne treba hvaliti Petra zbog toga. Kao i mnogi ukrajinski političari (Porošenko je prošao mnoge nivoe vlasti) i on je lukav. On želi da predstavi kako se bori za mir, da bi isposlovao dodatne preferencije i subvencije kako bi spasao ekonomiju i celu zemlju od propasti. Rat za sada opravdava neaktivnost predsednika na polju ekonomije. Snižava se kvalitet života, rastu cene, kasni isplata penzija. To se dešava zato što su vlada i predsednik zauzeti smirivanjem separatističkog meteža na Istoku.
Plan mirnog izlaska iz krize, u suštini, nije ni dobar, ni loš. On je - nikakav. Tojest, ako bi se on sprovodio, nikakav mir se neće uspostaviti na Istoku. Evo tog plana: 1. Garancije bezbednosti za sve učesnike pregovora. 2. Oslobođenje od krivične odgovornosti onih koji su položili oružje i nisu počinili teška krivična dela. 3. Oslobođenje talaca. 4. Stvaranje tampon zone od 10km na rusko-ukrajinskoj granici. Povlačenje nelegalnih oružanih formacija. 5. Garantovanje koridora za povlačenje ruskih i ukrajinskih najamnika. 6. Razoružavanje. 7. Stvaranje, u strukturama ministarstva unutrušnjih poslova, jedinica za zajedničko patroliranje. 8. Oslobađanje nazakonito zatvorenih administrativnih zdanja u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. 9. Uspostavljanje rada lokalnih organa vlasti. 10. Obnavljanje emitovanja centralnog televizijskog i radio program u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. 11. Decentralizacija vlasti (putem izbora izvršnih odbora, zaštite ruskog jezika, nacrta izmena Ustava). 12. Usaglašavanje gubernatora, do izbora, sa predstavnicima Donbasa (pod uslovom da saglasnosti ne bude, odluku donosi predsednik). 13. Prevremeni lokalni i parlamentarni izbori. 14. Program za otvaranje novih radnih mesta u regionu. 15. Obnavljanje industrijskih objekata i socijalne infrastrukture.
Niti želim, niti ima smisla da komenatrišem sve tačke plana.
U njemu je moguće jasno pratiti liniju po kojoj nema nikakvih ustupaka „separatistima", kao i svima koji nisu saglasni sa vlastima u Kijevu, nikakve federalizacije, a još manje konfederalizacije, nikakvog ruskog jezika kao državnog, iako 99% svih u Ukrajini odlično znaju ruski jezik na kome su štampani milioni knjiga... Ali i to su samo - boje za zamazivanje očiju. Porošenko jasno stavlja do znanja Rusima i ruskom govornom stanovništvu Donbasa da treba da zaborave na Rusiju, na činjenicu da ona postoji. Pogledajte, na primer, tačku 4: „Stvaranje tampon zone od 10km na rusko-ukrajinskoj granici. Povlačenje nelegalnih oružanih formacija."
Tumači Porošenkovog plana kažu da oni dobrovoljci koji ne polože oružje imaju pravo da biraju: da budu uništeni, ili da odu preko granice, ali bez oružja. Sledeća, 5. tačka kao da produžava navode iz 4: „Garantovanje koridora za povlačenje ruskih i ukrajinskih najamnika." Ovde nema šta da se komentariše: ukrajinske vlasti su uverene i ubeđuju u to i Zapad i SAD, da Rusija šalje na Istok najamnike, da im odlično plaća i snabdeva ih najsavremenijim oružjem. Zato Nacionalna garda i ne može da pobedi „separatiste". A ne zato što dobrovoljci štite svoje domove i svoju zemlju. Njima, kako kaže ruska poslovica, rodni zidovi pomažu da izdrže i prežive.
Još jedna informacija
Gubernator Dnjepropetrovske oblasti, oligarh Igor Kolomojski, obratio se predsedniku Petru Porošenku sa radikalnom inicijativom - da se na ukrajinsko-ruskoj granici napravi nepropustljiva pregrada u obliku dvometarske ograde od čelične mreže kroz koju bi se pustila struja. Kao dodatnu prepreku, trebalo bi postaviti duž cele granice ogradu od bodljikave žice. Ukupna dužina ove ograde bi trebalo, shodno projektu koji je predat šefu države, da bude 1290 kilometara, a cena izgradnje bi bila 100 miliona evra. Predsednikova reakcija na ovu inicijativu nije saopštena.
Gubernator Donjecke oblasti kojeg je postavila nova vlast i koji je pobegao iz Donjecka, oligarh Sergej Taruta, platio je da se na granici sa Rusijom iskopa rov širine 4 i dubine 2,5 metra. Rov je iskopan da ruski tenkovi i vozila ne bi mogli da upadnu na teritoriju nezavisne Ukrajine.