Preko pune linije

Srbija pred potpunim energetskim kolapsom: zavisni od ruskog gasa, sa uvoznom naftom i skupom strujom

U svetlu mračne perspektive

Energetska zavisnost Srbije, tačnije, njen kolonijalni status i ponižavajući uslovi na koje danas pristaje kad je uvoz gasa i nafte u pitanju, predstavlja ključni problem ove zemlje i njenih građana. Reč je o prvorazrednom bezbednosnom pitanju, jer je na sceni bitka za očuvanje ekonomske i svake druge suverenosti. Energetska bezbednost, poput nuklearnog oružja, sredstvo je moći i u međunarodnim odnosima. Srbija, na žalost, gubi u ovoj energetskoj trci. Neobezbeđena je i izložena svim opasnostima koje iz toga proizilaze. Čak 70 odsto struje dobija iz termo elektrana na ugalj, a većina tih elektrana su prastare i propadaju. Izgradnja jedne nove morala bi da počne već 2020. godine, jer će tri godine kasnije, stari blokovi masovno početi da se gase. Srbija uvozi ruski gas, plaća skupu naftu iz uvoza, a ni ruska nafta iz NIS-a nije jeftinija.

Nikola Vlahović

Bez energenata nema ni života, a Srbija ih je ili prodala ili predala na upravljanje stranim kompanijama. Ono što je preostalo, nedovoljno je za samostalnu energetsku politiku.

Vučićeva odlazeća vlada najavila je trošak od 250 miliona evra za kupovinu mašina, potrebnih kopovima na Kolubari, što jasno govori da je još samo ugalj ostao kao resurs koga imamo u posedu. Za eksploataciju naših rudnika na Kosovu i Metohiji, pita se okupator. A, cena ruskog gasa, za dve godine, biće veća za čak 50 odsto. Alternativne izvore niko i ne pominje. Prvi pokušaj jedne američke kompanije da pokrene projekte vetroparkova, završio se obračunom Vučićevog režima protiv pokretača tog posla Majkla Krendala (Vođa će tek da oseti posledice drskog napada na poslove ovog američkog državljanina iz ugledne republikanske porodice).

Za samo deset proteklih godina, Srbija je ušla u skoro apsolutnu energetsku zavisnost i sa 40 odsto uvoznih energenata spada u red retkih zemalja na svetu koje ne stvaraju svoje, alternativne izvore energije (hidroenergiju, vetroparkove, elektrane na biomasu i sl.).

Najveći resursi uglja na Kosovu i Metohiji nisu više pod našom kontrolom, a na postojećim ugljenokopima (poput Kolubare) sve je manje lignita, koga će biti dovoljno za proizvodnju struje najviše još 50 godina...Važno je u vezi sa tim znati da se oko 60 odsto električne energije u Srbiji proizvodi iz domaćeg lignita i ako Srbija odustane od svojih prava na korišćenje uglja na Kosovu i Metohiji, mračne su energetske perspektive za buduće generacije, ukoliko šta od Srbije ostane do tada.

I dok se Srbija još dublje zakopava u energetsku zavisnost, Vučićev režim smišlja kako da još više prisvoji države resurse, pa je tako Planom razvoja prenosnog sistema Republike Srbije, za period 2017-2026. godine, koji je uradilo javno preduzeće "Elektromreže Srbije" (EMS), a koji ide i do 2031. godine, "projektovana" masovna otimačina iz džepova svih građana. Tačnije, sirotinja će da plati skupe sisteme koje će onda režim prodati i od njih zaraditi nove stotine miliona evra i dolara. Ova "studija" je na analizi u Agenciji za energetiku, takođe srodnu, pljačkašku instituciju.

Nevolje, naravno, nikada ne idu same, pa je tako prvih dana maja meseca ove godine, do javnosti u Srbiji stigla slabo zapažena vest da će Ruska federacija najdalje do početka 2019. godine obustaviti trasu gasovoda koja ide preko Ukrajine prema Evropskoj uniji. Prateća i takođe slabo zapažena vest, govori da će se, usled toga, ceo kontinent snabdevati gasom preko Severnog toka i Nemačke kao glavnog distributera.

Jedna od prvih žrtava ove nove ruske energetske strategije, biće Srbija. Naime, pre nego što uopšte bude zavrnut ruski gas prema Ukrajini, Srbija će morati da organizuje dotok gasa preko Severnog toka (takođe preko Mađarske, kao i do sada). Odmah će biti i postavljeno pitanje nove cene gasa, a ona će biti znatno veća nego sada. U najgorem scenariju, pominje se povećanje od čak 50 odsto.

Podsećanja radi, Rusija je odustala od projekta Južni tok povodom zahteva iz takozvanog Trećeg energetskog paketa EU, zbog kojih je i obustavljena izgradnja ove sada zaboravljene trase koja je trebala da ide preko Srbije. Ali, uprkos tome, Rusija je nastavila da isporučuje Evropi (pre svega Nemačkoj) gas preko Severnog toka, čime su i Putinova vlada i vlada Angele Merkel pokazali izuzetno licemerje. Jer, kad Srbija bude nanovo potražila ruski gas na tržištu preko Severnog toka, onaj preteći Treći energetski paket EU, više neće bi smetnja. Jer će na ovom poslu zaraditi i Rusija i Nemačka. Naravno, na štetu malih zemalja poput Srbije.

Zvanično objašnjenje za ovu nemoralnu igru je još ciničnije i nemoralnije, a ono glasi: "...Kako između Nemačke i Rusije nema drugih strana, odnosno gas se doprema na neutralnoj teritoriji ispod Baltičkog mora, za ovaj gasovod ne važe ta pravila."

Da bi stvari bile jasne u kakvom će se položaju naći Srbija nakon ukidanja (ili smanjenja ispod 50 odsto) ruskog gasa preko Ukrajine, treba napomenuti da je čak pet evropskih energetskih kompanija platilo skoro po milijardu evra pojedinačno za izgradnju druge faze Severnog toka (dok je preostala sredstva obezbedio "Gasprom", koji ostaje jedini akcionar u kompaniji "Severni tok 2" AG). Svi oni očekuju da višestruko povrate svoj novac i dugoročno zarađuju diktirajući cene koje će još dublje ekonomski zakopati zemlje poput Srbije.

Izgradnja druge faze "Severnog toka" je planirana početkom iduće, 2018. godine, a završetak godinu dana kasnije. U međuvremenu će Ukrajina ostati bez ruskog gasa, a Srbija će biti prinuđena da ga plaća po novoj ceni i dovlači ga sa Baltika. "Gasprom" je već najavio da će novi gasovod koji će dopremati gas sa ruskih arktičkih polja do Nemačke, imati novu cenu za celu srednju Evropu ne računajući Austriju (koja se ranije obezbedila preko postojeće trase Severnog toka) najmanje 50 odsto veća za sve.

Iz ovoga se može izvući niz zaključaka, ali jedan od njih posebno opominje. Naime, nema boljeg dokaza da je Srbija u kolonijalnom statusu od činjenice je energetski toliko zavisna od Rusije, Nemačke, a uskoro i Turske, jer će se i "Turski tok" (gde su upravo počela polaganja cevi skorašnjim dogovorom Putina i Erdogana) puniti ruskim gasom, (a ubrzo i iranskim) i distribuirati preko Bugarske i Grčke.

Svi oni će Srbiji diktirati cenu, a bude li Srbija "dobra" i "poslušna" pa dobije pravo da gas iz "Turskog toka" dalje distribuira, od njega će zaraditi deset puta manje nego od zamišljenog i nikad ostvarenog "Južnog toka". Tako reći, zarade i neće biti. Nije teško zamisliti da bi Srbija, u slučaju da gasom iz "Turskog toka" snabdeva Bosnu i Hercegovinu, morala da sluša, ne samo "Gasprom", nego i vladu u Ankari povodom formiranja cene. To je i odgovor na dileme, kako bi izgledao neki moderni neoosmanizam u ovom veku.

Kakav god da bude scenario u slučaju ruskog gasa, Srbija mora da se pripremi za period do 2019. godine, a stručnjaci kažu da je jedna od mogućnosti proširenja kapaciteta skladišta gasa u Banatskom Dvoru sa postojećih 450 miliona kubnih metara na milijardu i izgradnja još jednog skladišta kapaciteta bar još 500 miliona do milijarde kubnih metara gasa.

U sadašnjoj situaciji i sa režimom Aleksandra Vučića koji sumanuto zadužuje državu novim kreditima, ovo je praktično neostvarivo.

Predlažu se razne "interkonekcije" sa Bugarskom koje bi koštale oko 60 miliona evra, ali da Srbija traži da za to dobije bespovratna sredstva Evropske unije, kao što je dobila Bugarska, ali i druge zemlje članice EU. Međutim, to sve ne može da pomogne rešavanju opasne energetske krize koja je već zakucala na vrata Srbije. Problem svih problema je što Srbija mora da uloži preko 300 miliona evra samo na sređivanje unutrašnjeg gasovodnog sistema, da bi željeni pravac snabdevanja gasom funkcionisao!

Na jednoj od diskusija u organizaciji ambasade SAD u Beogradu, vezane za energetsku bezbednost Srbije, neko od diplomata iz Vašingtona je podsetio na činjenicu da se Srbija snabdeva gasom iz jednog izvora, Rusije, dok je u isto vreme potpisala sporazume koji podrazumevaju otvaranje ka tržištu Evrope, a za koje Vlada Srbije ne pokazuje spremnost ili odlaže da ih sprovede. Takođe, pomenuti diplomata je upozorio na nedostatak energenata zbog krize u Ukrajini i na Bliskom Istoku, ali i nedostatak političke volje da se sve ovo promeni, rekavši da su razlozi zbog kojih Srbija ne može da garantuje energetsku nezavisnost, sigurnost u snabdevanju i suverenitet zemlje.

Ekonomska savetnica pri ambasadi SAD u Beogradu, Karolina Hidea, doslovno je rekla: "...Vreme je da se razmisli pre nego što se obnovi ugovor sa Rusijom. Znamo da monopolisti određuju cenu..."

Da je Vlada Srbije odgovorna kao što nije, ozbiljno bi shvatila izjavu direktora "Gasproma", Alekseja Milera koji je u aprilu ove godine rekao da Rusija ne namerava da obnovi ugovor sa Ukrajinom 2019. godine o tranzitu ruskog gasa ka Evropi preko njene teritorije. Jer, ne treba zaboraviti da Srbija više od 80 procenata svojih potreba gasa namiruje iz uvoza iz Rusije, koji u Srbiju stiže samo iz jednog pravca, preko Mađarske, do koje stiže iz Ukrajine.

Koji god scenario da se dogodi, on stavlja Srbiju u nemoguć položaj. Trenutno se snabdevamo gasom iz jednog pravca i jednim kanalom. Ako je apsolutna zavisnost energenata povezana sa snabdevanjem iz jednog izvora - onda ni energetske (a to znači ni svake druge) bezbednosti nema.

Američka politika u ovom slučaju je jasna. Naime, SAD će pokušati da uvuku Srbiju u energetske sporazume koji bi joj promenili geopolitičku kurs. Jedno od rešenja koje nude evroatlanski ideolozi je i balkansko gasno čvorište na crnomorskoj obali, čime bi Srbija gasovodom obezbedila interkonekciju sa Bugarskom, a druga je preko Hrvatske i Mađarske i terminala na ostrvu Krk (što je za Srbiju, kad su količine u pitanju, nedovoljno ali i geostrateški, politički i bezbednosno problematično).

Uprkos svim gorućim nevoljama oko energenata kojih je sve manje, u Srbiji, pod Vučićevom diktaturom, cene struje i gasa su sve drugo, samo ne tržišna kategorija. Srbijagas je najveći distributer i uvoznik gasa, a to uvek ostavlja mogućnost upotrebe energenata u političke svrhe. Vučić i njegovi koalicioni trabanti upravo to i čine.

Nedostatak alternative je problem, ali mnogo veći problem predstavlja kako je uređen energetski sistem unutar same zemlje. Cena gasa u Srbiji nije tržišno uređena nego čisto monopolistički. Takođe, ne postoji ozbiljna konkurencija u distribuciji, pa su građani i tu platili debelu cenu. Istina, i Evropa zavisi od ruskog gasa, ali Evropa je i najveći kupac gasa iz Rusije pa može da diktira neke uslove. Ali, kad je Srbija u pitanju, energetski problem, pre svega energetska bezbednost, ne sme da bude stvar za političko-kriminalnih igara, kao što je to u Vučićevoj Srbiji.

Treba se osvrnuti i na problem što na teritoriji Srbije nema dovoljno konvencionalnih energetskih izvora. Ne samo da je ukupan obim konvencionalnih izvora mali nego i je kvalitet raspoloživih izvora vrlo ograničen. Izvori nafte i gasa su sasvim ograničeni i mogu se smatrati skoro beznačajnim.

Srbija raspolaže izvesnim rezervama lignita vrlo niskog kvaliteta. Dobar deo ovog resursa je već iskorišćen. Ono što je preostalo ili čije korišćenje neposredno predstoji nalazi se u prostorima koji su opterećeni, kako naučnici kažu, prirodnim i antropogenim uticajima. Nalaze se ispod nivoa podzemnih voda, ispod velike izgrađene infrastrukture ili naselja. Isto tako, ležišta lignita pomešana su sa drugim materijalima na način da je vrlo teško doći do relativno čistog uglja. Ležišta koja bi se mogla eksploatisati u budućem periodu se nalaze na većoj dubini i mogu se koristiti uz značajno nepovoljniji odnos uglja i jalovine. Ovaj lignit ima visoki sadržaj sumpora u odnosu na svoju energetsku vrednost, visoki procenat vlage i zahteva relativno skupe uređaje da bi se mogao kopati i sagorevati. Da bi se ostvarila ekonomska korist, moraju se koristiti objekti velikog pojedinačnog kapaciteta, što znači povećane troškove prenosa i distribucija takve energije a smanjuje prilike za korišćenje otpadne toplote. Kada se tome doda tekući trošak uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi, ukupni društveni trošak ove energije postaje znatno veći od Evropskog proseka.

Problemi Srbije sa naftom, takođe zaslužuju poseban osvrt, jer je prodajom Naftne industrije Srbije (NIS), ruskoj kompaniji, dramatično promenjen obrazac energetske zavisnosti. Kao što je poznato, uslovi pod kojima je Rusija doša u posed NIS-a, bili su takvi da su i Srbiji obećavali solidan prihod (kompenzacijom preko "Južnog toka" i sl.)

Ništa od toga se nije desilo, ali stoji nada da Srbija, kad jednom bude imala sređenu državu, uvek može krenuti u kupovinu akcija ove kompanije. Ipak, život u sadašnjosti je daleko od željene budućnosti.

Problemi sa kojima je i vlasnik NIS-a su brojni, a jedan od njih je i strategija ove kompanije kad su istraživanja i eksploatacija nafte u pitanju. U poslednje vreme, "Gaspromnjeftom" koristi frakturiranje. Reč je o proizvodnom procesu koji nailazi na brojne kritike, ali se koristi u mnogim delovima sveta - između ostalog, Amerikanci ga koriste u eksploataciju latinoameričke nafte.

I "Gaspromnjeftom" koristi frakturiranje za povećanje eksploatacije nafte, i to u okolnostima kad se Srbija nalazi pred ozbiljnim energetskim problemom jer bi do 2021. mogli ostati bez sopstvene proizvodnje nafte koja sada iznosi milion tona. Ove informacije potvrdili su i bivši stručnjaci NIS-a koji su usled raznih "racionalizacija" dobili otkaz. U NIS-u sve ovo opovrgavaju, ali činjenice govore sledeće...

Srbija je prodajom NIS-a nad njim izgubila kontrolu i ušla u energetsku zavisnost koja je stvorena nejasnim ugovornim alternativama. Istina je i to da je prodaja NIS-a bila i jedan od načina da se osigura stalna ruska podrška u Ujedinjenim nacijama u vezi Kosova i Metohije. Takođe, istina je da uvoz nafte i naftnih derivata u Srbiji iznosi skoro četiri odsto BDP-a, a nafta je u poslednje dve godine na svetskim berzama poskupela više od dva puta

Ukupne bilansne rezerve nafte u Srbiji se smanjuju. Šansa je pronalazak novih ležišta ukoliko investicije budu usmerene u tom pravcu. Srbija sopstvenom proizvodnjom pokriva oko 25 odsto potreba čime se obezbeđuju minimalne strateške potrebe zemlje. U situaciji kada i te minimalne strateške potrebe Srbija bude uvozila (a taj dan nije daleko!), ozbiljno se dovodi u pitanje kapacitet države da se odupre potresima na energetskom tržištu ili političkim pritiscima uz pomoć energetskog uslovljavanja.

Rezerve prirodnog gasa u Srbiji su nedovoljne. Pri tome su potrebe višestruko veće, imajući u vidu opredeljenje da se narednih godina intenzivira gasifikacija zemlje, posebno južno od Save i Dunava. Narednih godina će još više doći do izražaja uvozna zavisnost zbog očekivanog privrednog rasta i planiranog povećanja učešća gasa u strukturi potrošnje u transportu i domaćinstvima.

Ukupne rezerve uglja Srbije (bez Kosova i Metohije) su oko jednu milijardu tona ekvivalentnog uglja ili 0,34% svetskih bilansnih rezervi. U poslednjoj deceniji, godišnje se u proseku proizvede oko 30 miliona tona uglja.

Poseban problem je i to što se u Srbiji po jedinici proizvoda troši nekoliko puta više energije nego u Evropskoj uniji, a ukupna energetska intenzivnost (prosečna količina energije potrebna za proizvodnju jedne jedinice bruto društvenog proizvoda) dva do tri puta je viša nego u zemljama Evropske unije. Energetska svest i kultura nisu dovoljno razvijeni, potrošnja energije je neracionalna, energetska efikasnost je niska.

U okolnostima kad režim Aleksandra Vučića ozbiljno razmatra da potpuno rasturi i rasproda Elektroprivredu Srbije (EPS), koji je već "načet" izdvajanjem Elektromreže Srbije iz EPS-a, treba znati da su najveće elektroenergetske kompanije u Evropi u punom, odnosno većinskom vlasništvu države ili ona kontroliše energetske resurse u proizvodnji fosilnih goriva i električne energije u obimu koji obezbeđuje prihvatljiv nivo otpornosti na energetske potrese i krize...

Srbija poslednjih godina, usled uslovljene ekonomske politike koju su joj nametnule razne međunarodne arbitraže, dodatno smanjuje svoje energetske potencijale i energetsku nezavisnost, odnosno direktno ugrožava sopstvenu energetsku bezbednost.

Prodajom prirodnih resursa u oblasti nafte i gasa, privatizacijom rudarskih kapaciteta i elektroenergetskog sektora, vladajući režimi u Srbiji, završno sa Vučićevom diktaturom, doveli su državu i građane u situaciju da će uskoro potpuno zavisiti od volje stranih isporučilaca energije. A, to je onda kraj svake države, politike, priče o suverenosti i ekonomskim slobodama.

A 1. Rušenje i razgradnja

Srbija je dobila zadatak od Evropske unije da pre 2025. godine zatvori TE "Morava", "Kostolac", "Nikola Tesla" i "Kolubara" zbog novih standarda u ovoj oblasti. Ali, to je samo najava još većih tektonskih promena domaćeg energetskog sektora, koji polako postaje plen krupnih evroazijskih korporacija. I ovde je sigurno da će zaposleni u srpskom energetskom sektoru biti deo stranog korporacijskog plena, kad dođe do prodaje onoga što je još ostalo od domaćih resursa.