Ekskluzivno: Aleksandar Stefanović, bivši generalni sekretar Srpske radikalne stranke, u svojoj knjizi memoara „Kako se kalio vrbov klin", tvrdi:

Šešelj je tražio da likvidiram Vučića

Na srpskoj političkoj sceni ne postoji političar s bogatijim iskustvom od Aleksandra Stefanovića. Od početka je bio uz Vojislava Šešelja, u Srpskom četničkom pokretu, a zatim i generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Saradnju su prekinuli pred dolazak radikala na vlast. U vreme vladavine DOS-a, Stefanović je bio visoki funkcioner Demohrišćanske stranke Srbije tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića. U Haškom tribunalu prvo je svedočio protiv, a onda u korist Šešelja. Progonili su ga bivši saradnici i domaće i strane službe, ali progonio je i on njih.

Predrag Popović

Deo saznanja, koja je stekao kao učesnik i svedok najznačajnijih događaja, opisao je u knjizi „Kako se kalio vrbov klin". Stefanović je otkrio šta se dešavalo iza kulisa i kakve ličnosti su krojile sudbinu države i naroda. Među mnogim simbolima devedesetih, koji su i danas u vrhu vlasti, ističe se Aleksandar Vučić, čijem usponu je kumovao upravo Stefanović.

Stefanović je u memoarima opisao prvi susret Šešelja i Vučića, kao i turbulentan odnos koji i sada traje.

- Kad sam prvi put uveo Vučića u Šešeljevu kancelariju pristojno su se pozdravili. Šešelj, vidno nervozan, pitao ga je koliko ima godina. „Dvadeset dve, gospodine predsedniče", odgovorio je Vučić. Šešelj je nastavio čudnim pitanjem: „Koliko si žena jebao dosad?" Vučić ponovo smireno kaže: „Tri, gospodine predsedniče". Šešelj tada povišenim tonom pita: „Koliko puta?" Tada Vučić zastane, začuđen pitanjima, ali se, posle kraćeg vremena, pribrao i tiho rekao: „Pa, po jednom, gospodine predsedniče". Tada Šešelj prasne i pita: „Kako onda zadovoljavaš seksualni nagon?" Vučić se potpuno zbunio: „Pa, onanišem, gospodine predsedniče". Na to Šešelj vikne: „Marš odavde, jebo te onaj ko te doveo!" Vučić brizne u plač i izađe iz prostorije. Za njim sam izašao i ja. Stigao sam ga, uhvatio ga pod ruku i, onako uplakanog, odveo u svoju kancelariju. Rekao sam mu da je ovo nesporazum, da je on samo kolateralna šteta usled Šešeljeve nervoze i preporučio sam mu da se drži Dragana Todorovića, koji je u to vreme bio predsednik Gradskog odbora.

To sam i uradio, pa ga je Dragan postavio na neku funkciju u Beogradskom odboru. Vučić je tamo ostao sve do 1994, kad je Dragan otišao na ono čuveno radikalsko letovanje, kad je Šešelj proteran iz Crne Gore. Za njim se vratio i Dragan Todorović. Otišao je u sedište Gradskog odbora, gde su ga sačekali svi funkcioneri i aktivisti, koji su od njega ultimativno tražili da najuri Vučića jer ih je, spletkarenjem, sve zavadio. Dragan me pozvao telefonom i saopštio mi da je Vučiću zabranio ulazak u prostorije Gradskog odbora. Bukvalno mi je rekao: „Eto ti ga, jebo te on, radi s njim šta hoćeš, ali ja više neću da ga vidim".

Videvši koliko je Dragan ljut, nisam mu se usprotivio. Posle izvesnog vremena video sam Vučića u prostorijama stranke. Stajao je sav snužden. Pozvao sam ga u moju kancelariju i pitao ga šta je to uradio kad je uspeo da toliko iznervira Dragana. Nije mi odgovorio, nego je optužio neke članove da su glupi i nepismeni, što sam, u principu, znao i ja. Rekao sam mu da dođe u Sekretarijat stranke, koji sam ja vodio, pa da se uključi u rad. Zahvalio mi se što imam poverenja u njega. Tako je postao član Generalnog sekretarijata SRS-a. Ipak, njegovo prisustvo je smetalo Šešelju, koji me pitao: „Šta je, doveo si još jednog pedera!". Tu ja reagujem i govorim mu da mi se ne petlja u kadriranje. Šešelj je prećutao, ali nastavio je da svakodnevno kinji Vučića, često bez ikakvog razloga. Puno puta mu je nametao nepotrebnu frku, galamio na njega i ispoljavao otvorenu netrpeljivost. Šešelj se trudio da te scene vidi što veći broj ljudi.

Sećam se da ga je jednom prilikom, posle mitinga u Beočinu, najstrašnije izvređao, govoreći mu da je psihopata, šizofrenik, budala i ludak. Urlao je pred celim skupom. Vučić je u suzama otrčao, uplašio sam se za njega, da ne uradi nešto sa sobom, pa sam angažovao jednog našeg aktivistu da ga prati i pazi. Vučić je obično plakao posle svakog „sapunjanja", ali je nastavio da dolazi u stranku - opisao je Stefanović čudan odnos drkadžije Vučića i tiranina Šešelja.

U seriji anegdota iz tog vremena ističe se epizoda s kraja 1995. godine. S uverenjem da je Služba montirala prislušne uređaje u prostorije stranke i u radikalskom poslaničkom klubu u oba parlamenta, Šešelj je pozvao Stefanovića da se vide na ulici, na uglu Vlajkovićeve i Majke Jevrosime. Sa Šešeljem je došao Tomislav Nikolić, koji je pod miškom držao primerak Politike.

- Šešelj me odmah kod pozdrava pita da li sam čitao novine, a posebno mi naglašava Politiku. Imao sam, inače, jutranji ritual da pročitam, ili dobro izlistam, sve bitne novine. „Politiku baš i nisam, te stranačke biltene SPS nema šta da čitam, kad znam šta misle", pokušavam da mu odgovorim kao šaljivo, da relaksiram njegovu namrgođenu facu. Toma Nikolić mi ipak dodaje Politiku a vidim da je presavijena na nekoj šestoj strani gde ugledam sliku Aleksandra Vučića i veliki naslov: „U perspektivi treći čovek stranke", a tekst je potpisala Ivana Anojčić. (Ona je devojka Dragana Buljoševića, sadašnjeg direktora RTS-a, koga je na to mesto postavio Vučić!). Po meni, jedna vrlo korektna novinarka koja je taj prikaz, kako pokušavam brzo da skapiram, napisala verovatno zbog svoje koleginice Angeline, Vučićeve majke.

Tako nekako to shvatam i nije mi to bilo nešto alarmantno. Ipak, mi smo bili tada u sukobu sa SPS pa kad nešto izađe u njihovoj strogo kontrolisanoj Politici, to teško da je naivno. Vidim da je tekst obojicu baš narogušio pa neizmenično pričaju da je taj mladi Aleksandar Vučić ustvari veliki špijun, izdajnik i šta sve ne već. I dalje pokušavam da spustim loptu pa se šalim u stilu: „Ma pusti Vojo, ja sam kao generalni sekretar svakako drugi čovek stranke, to je onda samo problem Tomislava Nikolića, ti i ja nemamo veze s tim..." Šešelja ni to nije poremetilo, pa mi sasvim ozbiljno reče: „Pusti šale, tražim da malog likvidiraš!" To „likvidiraš", nije naravno značilo ono životno, jer to onda ne bi tražio od mene, već je značilo politički likvidirati u stranci.

Bilo je očigledno da nema pogovora, okrećem se i odlazim. Prvo što radim je da tragam za Vučićem i nađem ga popodne oko 16 sati i dogovorimo se da me poveze kolima prema Novom Beogradu, da mu nešto pričam usput. On je stanovao u Bloku 45, a ja u Dr Ivana Ribara, tako da nam je bila ista putna relacija. Vozio je jednu staru „ladu". Reče da su mu je kupili roditelji, da se ispraksira kao mlad vozač. Prvo mu kažem da ovaj razgovor mora ostati naša mala tajna, a onda polako otvaram priču. Kad sam, koliko može oprezno, to završio, a nismo stigli ni do pola puta, on je počeo da iznenada koči. Videlo se da mu je to jako teško palo, čak se i naslonio na mene kao da mu je pozlilo! Odmah sam mu predložio da, čim dođe kući, sedne za pisaću mašinu i napiše tekst u kome će opasno napasti Slobodana Miloševića i njegovu ženu Miru. Taj tekst da mi donese sutra u stranku najkasnije do podne. I da onda ne brine, ja ću preuzeti dalje korake. I zaista doneo mi je sutra, u dogovoreno vreme, baš tekst kakav sam i hteo.

Pozovem Sinišu Aksentijevića, koji je uređivao naše novine Velika Srbija i dajem mu ovaj Vučićev tekst. Posle nekoliko dana doneo mi je desetak primeraka novog broja Velike Srbije koje ja stavim u fijoku svog radnog stola. Znao sam da će me Šešelj uskoro pozvati da vidi dokle sam stigao sa Vučićem. To se desilo za nekih nedelju dana. Odlazim i pokazujem mu novi primerak Velike Srbije. On čita i ćuti, mada imam utisak da ga letimično čita i razmišlja. Shvatio je da ja nisam za „likvidaciju" mladog poslanika Vučića, pa mi je posle čitanja tog teksta samo klimnmuo glavom i kratko rekao: „Ma, u redu je".

Tako je na taj slučaj stavljena tačka. Međutim, daleko od toga da će Šešelj prema Vučiću od toga dana promeniti svoj odnos. Naprotiv, koristio je često priliku da ga nešto kinji, proziva i kao da se trudio da mu zagorčava boravak u stranci. Znao je da ga naziva budalom, šizofreničarem, ludakom, te ovakav si, te onakav si. Baš je bio neprijatan prema njemu a često bez ikakvog vidljivog razloga. Vučić to nije lako izdržavao, često je bio na ivici suza,pa i preko nje, jer to nije bilo lako preživljavati, naročito od lidera stranke u kojoj si - napisao je Stefanović, glavni krivac što je Vučić dobio priliku da ostane u radikalima i postane ovo što je danas.

Ako je Vučića hteo da likvidira samo politički, Šešelj je mnogo ozbiljniji plan imao za Slobodana Miloševića. Krajem 1993, kad je SPS poveo hajku protiv vođe SRS-a, Šešelj je odlučio da ide do kraja. Ili je, možda, samo hteo da stvori takav utisak. Uglavnom, jedno popodne pozvao je Stefanovića da odu do Batajnice, da obave neki posao.

- Vozio je starim batajničkim putem. Prolazimo Zemun i kad smo došli negde oko Galenike, iznenada je skrenuo desno, na jedan parking. Izlazimo iz kola i krenusmo, skoro ćutke, na jednu livadu, koja je okružena šumarcima. Vreme je, inače, bilo loše, prethodno je padala kiša. Dok šetamo cipele su nam ubrzo bile mokre i kaljave. I kad je valjda procenio da smo dovoljno na, kao, tajnovitom mestu on mi vrlo ozbiljnom glasom reče: „Šta ti misliš da mi ubijemo Miloševića?" Iako me zbunio, odgovaram instiktivno pitanjem: „Čekaj, kako to misliš?" On mi odgovori spremno, bez dvoumljenja: „Snajperom!" Odmah mu kažem da se sa tim ne slažem i navodim dva razloga. Prvo, zato što je vlast koja se uzima nasiljem nelegitimna. Drugo, to nije pametno, pa ni onoj našoj staroj „ko se mača laća, od mača i strada". On, odmah uviđa da sam izričito protiv. Prekida me onda u pola rečenice i kaže da se vratimo prema kolimma. Dalje ćutimo, ulazimo u kola i odlazimo sa tog mesta.

I tada kod mene ostaje dilema, da li on to mene samo proba na temu kako razmišljam i o takvim stvarima ili je stvarno tako mislio. Dilema se meni u glavi, ipak, rešava sama od sebe. Kad malo razmislim, kome on može da kaže „Aca se slaže sa ubistvom Miloševića", kome sam ja tako važan da bi to moje mišljenje bilo baš toliko bitno. Takođe, to dosta i govori o njegovoj ozbiljnosti jer pominje baš snajper, kao oružje sa atentat. Svedoci smo i sami koliko će se snajper kasnije koristiti za atenetate, baš kao efikasno sredstvo... Pitanje je znači ozbiljno, ali... Šta bi bilo da sam ja tu dao neku saglasnost, ja to stvarno ne znam. Može se i zaključiti da je on možda i razgovarao sa nekim, da je došlo do toga da i mene pita - tvrdi Aleksandar Stefanović.

U memoarima, Stefanović je veliku pažnju posvetio i Tomislavu Nikoliću. Sarađivali su od prvog dana postojanja SRS-a, delili i dobro i loše, ali neke Nikolićeve osobine do danas su za Stefanovića ostale zagonetne. Zbog teškog detinjstva, tokom koga je Nikolić ostao siroče, kad su mu umrli roditelji i brat, Stefanović je imao razumevanja za njegove povremene ispade i čudno ponašanje.

- Toma Nikolić je često znao da nas iznenadi. Na primer, iznenada je postao poveći ženskaroš. To nam je poprilično bolo oči, jednosatvo od čoveka takvog predstavljanja i držanja, to nisi očekivao. Čudno je kad se neko tako prvi put ponaša s nekih 47-48 godina. Tako Toma pravi aferu sa nekom novinarkom novosadskog Sveta. Ma, on se ozbiljno zaljubio u nju, piše joj pesme. Ja mu dajem i da koristi naš službeni stan u Ulici Svetozara Markovića, preko puta crkve Svetog Marka i Tašmajdanskog parka, na drugom spratu. Baš fin stančić. Meni se žali što je ova plavuša, pa mora da kupi dlake usisivačem, da mu žena ne vidi kad dođe u posetu. Ja sam s njim o tome drugarski pričao, ali vidim džaba mi, čovek se ozbiljno zaljubio. Ipak, ta veza puca na dosta ružan način. Ona je valjda htela da mu se zgadi za sva vremena i otera ga trajno od sebe i objavljuje tekst o njemu, na pola strane u novosadskom Svetu. To je bilo baš prljavo, nisko, katastrofa.

Iz tog ljubavnog perioda možda bi bilo interesantno čitaocu da navedem bar jednu pesmu koju je napisao tada svoj dragoj, koju je nazvao „Probušeno nebo": Dolaziš kad hoćeš, odlaziš uvek. - Za tobom ostaje miris parfema na zidu - Ne trudi se, ne možeš da odeš - Tvoje su ruke ostale u mojoj kosi - Tvoj lik je oslikan na zidovima - Tvoj ruž je na mojim usnama - Za sobom vučeš lepotu dodira - Kao kada povetarac miluje grane - Kao kad zvezda poljubi nebo - Kao kad suza strči niz lice - Ne trudi se, vratiće se ljubav - Veća od želje za novim danom - Veča od tuge za nedoživljenim - Veća od neba i probušeno nebo - Ne idi, a i zašto bi, Heleno moja.

Tu pesmu je datirao na 1. oktobar 1993. Tada su i neki radikali letovali u Risnu, u Crnoj Gori, i kad su videli tekst u novosadskom Svetu, Dragan Todorović je naredio našima u Kragujevcu da otkupe ceo tiraž sa trafika, da taj tekst ne vidi Tomina žena. Ali tajna policija je učinila svoje i ubacili su novine, kod vrata Tomine kuće, sa tim tekstom. Posle je Dragan Todorović, koji je inače jako čestit čovek zvao Tominu ženu da objasni kako nam to podmeće tajna policija, da ne veruje novinama baš sve... Prođe i ta gužva, ali ni to ga nije smirilo, jer je posle bila i neka afera sa mladom kafe kuvaricom iz stranke. Nju je od Tome posle preoteo jedan od najboiljih beogradskih ugostitelja, koji ima čuveni restoran na Vračaru, kod fudbalskog stadiona. Tu je tek bila afera. Ta bivša kafe kuvarica u stranci je baš bila ambiciozna, pa će vremenom postati i poslanik Srpske radikalne stranke - opisao je Stefanović, ne zaboravljajući da pomene i drugu Nikolićevu neodoljivu strast, ljubav prema novcu:

- Svojevremeno, kad sam boravio u Australiji, prisustvovao sam osveštenju temelja jedne crkve na Svetog Nikolu 1991.godine. Tada sam obećao tamošnjem svešteniku da ću doći kad budu otkrili spomenik Draži Mihailoviću. I zaista kad su 1993. godine to uradili pošalju mi garantno pismo i avionsku kartu da dođem. Meni se, iskreno, na taj put tada nije išlo. Imao sam u stranci milion obaveza, a bio je to dug put, 30 sati putovanja a da ostanem tek par dana. Nisam ni očekivao da ću tada za stranku dobiti neke bitnije pare. Ja to objašnjavam Šešelju pred Tomom, kad se on ubaci i pita da li može da ide on.

Šešelj, kad je saslušao moje argumente, kaže da nema ništa protiv, neka onda tamo ide Toma. A bila je i prilika da se proveri Toma, jer pre toga nigde na dalji put nije ni išao.

I bio Toma tamo tih para dana. Kad se vraćao, javljaju mi se oni četnici iz Australije i kažu da su mu dali 12.000 australijskih dolara. Njihov dolar je vredeo kao švajcarski franak. Kad sam to rekao Šešelju on mi kaže da onda te pare možemo da podelimo na tri dela. Što je, kad je Šešelj u pitanju, bilo pravo čudo, ali ajde. Kad je Toma došao, ja mu tražim te pare. On počne da mi kuka, da me moli da mu ostavim malo te pare, da završi potkrovlje na kući u Kragujevcu. I molim te, molim te... Ja kažem „dobro", ali zove me Šešelj za svoj deo, jer on tu nije imao milosti. Pa i meni reče: „To što si dao, dao si svoje. Moje četiri hiljadarke ti meni daj." Da ne pravim frku, ja posle donesem mojih četiri hiljade ali franaka, što je bilo isto, i dam ih Šešelju. To ja sve kažem Tomi, a on mi, ne znam koliko zahvalan.

Kasnije, kad je Šešelj 1994. godine bio u zatvoru, dolazio nekom prilikom u partiju Božidar Vučurović, koji je tada već bio u ozbiljnim parama, i donosi nam 80.000 nemačkih maraka. Ja sam tada glavni u stranci, jer je Šešelj u zatvoru. Toma jeste potpresednik ali ja kao generalni sekretar sam i glavni operativac pitam se za sve u Šešeljevom odsusutvu. Pare preuzimam ja i ostavljam ih na stolu, u koverti. Vidim Toma ne skida oči sa koverte. Krene on oko mene opet s tužnom pričom o nezavršenom potkorovlju. Pa ima još neke hitne obaveze, neodložno... Uzeo je i te pare i dogovorimo se da ne pričamo Šešelju jedno vreme, dok on ne vrati te pare. Kad je postao predsednik Srbije, ja odem kod njega na Andrićev venac, kao onako uzgred, ali i podsetim ga za sve te pare. Nije ni trepnuo, samo je nešto smandrljao niz bradu. I više me nikad nije primio u posetu, niti mi se javljao na telefon, kao do tada. On je posle uzeo još mnogo, mnogo para. On je i sa Vučićem, to dobro znam, kad su osnivali njihovu novu stranku i otišli u Pariz, u čuveni hotel Ric, da se vide sa Canetom Subotićem, prigrabio sav novac, spominje se milionska cifra u evrima! Zna to odlično i novinar Milomir Marić. Vučić mu je inače, kad smo već kod Tome i para, dao svojevremeno na čuvanje i pare od kredita iz Miškovićeve banke. Nema im jasnog traga. Da ne pričamo za stanove. Verujte, jedina stvar za koju Nikolića ustvari Šešelj ganja su baš pare - tvrdi Stefanović.

U to treba verovati, s obzirom na Šešeljevu alavost. Stefanović je tu osobinu bivšeg šefa dokazao na primeru njegovih venčanih kumova.

- Kad se ženio sa Jadrankom njemu su kumovala dvojica naših članova i tada jako bogatih ljudi, Novak Savić i Slobodan Stankić. Novak Savić je iz Krupaca, to je naselje koje je u sastavu opštine Loznica. Početkom devedesetih Šešelj i ja ga upoznajemo kao velikog gazdu, koji želi da pomogne i eksponira se kroz Srpsku radikalnu stranku. Imao je tada u Loznici i okolini lanac prodavnica mešovite robe, među njima i dva vrlo profitna dragstora što je tada bila retkost, pa i veliki veleprodajni magacin. Trgovačka imperija, nesumnjivo. Drugi kum bio je Slobodan Stankić, takođe biznismen na većem nivou. Živeo je u Parizu jedno vreme, trgovao je na veliko prvo šećerom, a posle i naftom. Kad sam mu bio jednom u poseti pokazao mi je u kancelariji tri velika džaka prepuna nemačkih maraka, toliko para na jednom mestu nikada ni pre ni posle neću videti.

Sredinom devedesetih, tu negde oko 1996. godine, ni Savić ni Stankić neće više biti bogati ljudi i obojica su bili pod kamatom kod Šešelja. Koliko se sećam bili su u dugu od nekoliko stotina hiljada nemačkih maraka sa mesečnom kamatom od 10 posto! Šešelj je slao telohranitelje da im naplaćuju dugove. To su dalje bile dosta mučne priče. Novak Savić će čak otići iz Loznice, u dosta teškom psihičkom stanju. I on i Stankić će umreti tih godina u siromaštvu, u bedi i očaju - svedoči prvi generalni sekretar Srpske radikalne stranke.

Kroz brojne anegdote, Stefanović je vrlo plastično opisao karakter Šešelja. Ko je i kakav je vojvoda, videlo se po odnosu prema majci Olivera Denisa Bareta, četničkog dobrovoljca, koji je ubijen u sačekuši na Novom Beogradu.

- Mesec dana posle sahrane u stranku je došla Baretina majka sa molbom da se njenom mrtvom sinu podigne spomenik. Šešelj je primio u kancelariji i kratko su popričali. Kasnije sam čuo kad je Šešelj rekao šefu obezbeđenja Petru Paniću da više za tu ženu nije tu! Meni je to bilo neverovatno. Bilo je mučno kad je Baretova majka dolazila u stranku da podseti Šešelja na obećanje za spomenik, ali on se nije odazivao na njene molbe. Nisam ga pitao ništa nikad o tome, jer znam da mi ne bi ni odgovorio iskreno zašto je to uradio. Slučaj ubistva Olivera Denisa Bareta, koji je imao oko 25 godina kada je mučki ubijen, nikada policija nije rasvetlila - tvrdi Stefanović.

Posle Bareta, ubijena je i Paraskeva Jović, supruga Slobodana Jovića, radikalskog poslanika i finansijera. Kad je primetio da je Jović osvojio Šešeljevo poverenje, Stefanović je šefa obavestio o svojim saznanjima.

- Neki izvori su tvrdili da je Jovića angažovala Služba državne bezbednosti da ubija političku emigraciju. Kad sam Šešelja pitao dokle će aminovati i protežirati razne ludake i udbaše po stranci, on je izgovorio čuvenu rečenicu: „Da si sposoban i ti bi radio za Udbu!"

Stefanović smatra da je upravo Udba kreirala napade na njega i to baš preko Šešelja.

- Sredinom devedesetih Šešelj, tu više dileme i nema, dobija nalog od Službe da se ja uklonim iz političkog života. Prvo su, kako to već biva, krenuli da me matrerijalno uništavaju, pa su nasrnuli da mi otmu stan, na Vračaru u Hadži Mlentijevoj broj 7, koji sam legalno dobio od Savezne skupštine. Iako je sve bilo u skladu sa zakonom i propisima, nisam mogao da se odbranim od napada Službe. Pričam i sa Šešeljem o velikom problemu koji imam a on se pravi začuđujuće nevešt. Jasno vidim gde sve to vodi.

Računam da Služba ne bi krenula na mene a da nije konsultovala Šešelja. Na iseljenje iz stana, za koje do poslednjeg trenutka ne verujem da će se desiti, dolazi lično i Radovan Stojičić Badža, zamenik ministra policije. Pozdravljamo se i on mi kaže da je morao da spremi specijalce, ali i podršku dva helikoptera. Kažem Badži da nema potrebe za svim tim čudima. Dajem mu ključeve uz molbu da ne oštete stilski nameštaj i još neke ženi i meni drage sitnice. Od radikala dolazi jedino Šešeljev bezbednjak Panić, sa kojim sam uvek bio u dobrim odnosima, ali shvatam da je on tu samo zbog nadzora. Mislili su verovatno da ću možda pozvati neke naše članove da ometamo iseljenje. Služba me je nanišanila, sad je to očigledno! Tomislava Nikolića su odredili da obavi taj prljavi posao intrigama, spletkama, podmetačinama. On to ne ume ni da sakrije.

Na Šešelju je da sve to overi, ali vidim da mu nije svejedno. U Šešeljevoj kancelariji pišem neopozivu ostavku na mesto generalnog sekretara Srpske radikalne stranke! Vidim, Šešelj se uzvrteo, pa me onda poziva da izađemo na jednu malu, usku terasu i na koju se izlazi samo iz njegove kancelarije. Tražio je da ostanem u stranci dok ne osposobim novog generalnog sekretara. A, onda je raskopčao sako da vidim pištolj, ustvari kolt, za pasom i rekao: „Tebe mogu da razduže, ali ne mora tako da bude ako osposobiš novog generalnog sekretara!" Tako je bilo. I dotle je to došlo.

U decembru 1996. naša saradnja je definitivno završena. Tada se desio preloman događaj u mom životu. Jednog popodneva, sećam se da je baš bilo hladno, loše vreme i da sedim u kafiću na Bežanijskoj kosi, čiji je vlasnik Zoran Nedović zvani Šok. Tada me, nenadano, pozove moj jedan dobar prijatelj, inače i visoko funkcioner Državne bezbednosti i predlaže mi hitan sastanak, čim je čuo gde sam - za deset minuta kod tamošnje crkve. Tamo sam inače i parkirao kola, a on stiže u dogovoreno vreme, ali ne izlazi već mi prilazi blizu kolima do kola i tada mi reče smrtno ozbiljnim glasom: „Ti si omrkao, ali da li ćeš i osvanuti živ, to je pitanje!" Sve mi je, naravno, bilo više nego jasno, da moram što pre, a kako znam i umem, da se udaljim iz države. Od Božidara Vučurevića pozajmio sam šest hiljada maraka, seo u auto i krenuo u pravcu prema hrvatskoj granici - napisao je Aleksandar Stefanović u memoarima „Kako se kalio vrbov klin", koje je trebalo da objavi „Katena mundi", izdavačka kuća pokreta Dveri.