Feljton

Psihopolitika: priručnik za ispiranje mozga (3)

Paranoik veruje da mu komunisti rade o glavi

Predgovor srpskom izdanju napisao je urednik Aleksandar Dramićanin, radi boljeg razumevanja pitanja koje pokreće ovaj spis, koji je na srpski jezik prevo Dušan D. Stojanović

Piter Sedžvik

Isključivo podsticanjem javnog uverenja da je zdrav razum jedne osobe pod znakom pitanja moguće je otpisati i poništiti sve ciljeve i aktivnosti te osobe. Dokazujući neuračunljivost jedne grupe, ili čak neke vlade, na isti način je moguće navesti njen narod da joj uskrati poverenje. Pojačavanjem uobičajene ljudske reakcije na neuračunljivost tako što se mentalno poremećeni subjekat neprestano drži pred očima javnosti, i korišćenjem ove reakcije izazivanjem odvratnosti jednog dela populacije prema svom lideru ili liderima, moguće je paralisati svaku vlast ili društveni pokret.

Važno je znati da se na ovaj način čitavim pojmom lojalnosti može lako manipulisati. Jedan od prvih i najvažnijih zadataka psihopolitičara je da je napad na komunizam isto što i uspostavljanje dijagnoze mentalnog poremećaja. Definicija poremećenog razuma, a naročito paranoje, trebala bi da glasi: „Paranoik veruje da mu komunisti rade o glavi." Na taj način će svaka podrška pojedincu koji napada komunizam najednom splasnuti i ugasiti se.

Umesto likvidiranja nacionalnih lidera, najbolje je navesti ih na samoubistva pod sumnjivim okolnostima. Na taj način možemo da izdvojimo sve one koji se protive širenju komunizma u svakom društvenom poretku, ostavljajući ih bez vođstva i nametajući stanje haosa ili društvenog nesklada u koje onda, vrlo jednostavno, možemo da ubacimo čistu i snažnu doktrinu komunizma.

Veština kojom izvodimo svoj napad na polju psihopolitike je dovoljna da laici, kao i po pravilu ograničeni državni činovnici, ne shvate o čemu se radi, a operišući pod maskom neprikosnovenog autoriteta, uz često ponavljanje izjave da su principi psihoterapije suviše zamršeni da bi svako mogao da ih razume, čitava revolucija se može izvesti a da javnost uopšte ne posumnja sve dok cela stvar ne bude obavljena.

Kako mentalna poremećenost predstavlja vrhunsku neusklađenost ličnosti, može se smatrati najjačim oružjem za raskidanje postojećih lojalnosti prema liderima i starom društvenom poretku. Prema tome, od najvećeg značaja je da psihopolitički operativac ostvari uticaj na metode i veštine lečenja u zemlji koju treba pokoriti, i da odatle trajno vrši pritisak na čitavu populaciju, kao i na njenu vladu sve dok ne podlegnu. To je predmet i cilj psihopolitike same po sebi.

Prilikom preusmeravanja lojalnosti moramo da imamo punu kontrolu nad vrednostima na kojima su utemeljene. Na životinjskom planu, čovek je lojalan prvo i pre svega samom sebi. To se uništava tako što mu se dokažu greške koje pravi, pokaže mu se da ga sećanje ne služi, da nije u stanju da deluje ili da ne može da veruje samom sebi. Na drugom mestu je lojalnost prema njegovoj porodici, njegovim roditeljima, braći i sestrama. To se uništava na taj način što članovi porodice prestaju da ekonomski zavise jedni od drugih, obezvređivanjem bračne veze, olakšavanjem procedure oko razvoda braka i prebacivanjem vaspitanja dece na državu kad god je to moguće.

Sledeća lojalnost je ona prema prijateljima i lokalnoj sredini. Ona se uništava smanjivanjem poverenja koje ima u njih i širenjem glasina o njemu koje tobože potiču od njegovog društva ili vlasti u mestu u kome živi. Naredna lojalnost je prema državi, i to je, u skladu sa ciljevima komunizma, jedina lojalnost koja bi trebala da preostane kada se država utemelji kao komunistička.

Da bi se kod omladine uništila lojalnost prema postojećoj državi treba uvesti sve moguće vrste zabrana kako se više ne bi osećali građanima kapitalističke države, a zatim obećanjima boljeg života pod komunizmom treba pridobiti njihovu lojalnost prema komunističkom pokretu.

Onemogućavanje kapitalističke države da na lak način utiče na pravosudne organe, uvođenje i pružanje podrške propagande čiji je cilj uništenje porodičnog doma, podsticanje i podržavanje prestupa maloletnika, prisiljavanje države da uvede sve što je potrebno da bi se dete potpuno otuđilo od nje, na kraju stvaraju haos koji je komunizmu neophodan.

Pod šećernom glazurom saosećanja i pomoći, rigorozni zakoni koji zabranjuju deci da rade najbolje su sredstvo da se detetu uskrate sva prava u društvu. Uskraćujući mu mogućnost da zaradi, prisiljavajući ga na neželjenu zavisnost od večito nezadovoljnih roditelja, osiguravajući drugim sredstvima da roditelj nikada ne brine ni o čemu osim o ekonomskim pitanjima, dete može biti naterano na revolt još u svojim ranim godinama. Razne vrste prekršaja će uslediti same po sebi.

Omogućujući lak pristup raznim vrstama droga, dajući omladini alkohol, hvaleći na sav glas njihovu razuzdanost, stimulišući mlade ljude seksualnom literaturom i reklamirajući sve one stvari koje se uče na Sekspolu* *(Nastava seksualnog vaspitanja koja se vršila u školskim ustanovama SSSR-a. Nap. urednika.), psihopolitički operator može da stvori neophodnu klimu haosa, dokolice i odbacivanja dotadašnjih vrednosti u koju se onda može „uliti" rešenje koje će mladom ćoveku dati potpunu slobodu ma gde se nalazio - komunizam.

Ako se pokaže mogućim da se regrutacija produžava preko ma kog razumnog roka podsticanjem nepopularnih ratova kao i drugim sredstvima, poziv u vojsku može uvek da stoji kao dodatna prepreka napretku mladog čoveka u životu, uništavajući mu sve kratkoročne izglede da se uključi u civilni život svoje zemlje.

Ovim sredstvima se rodoljublje omladine prema kapitalističkoj državi može otupiti do tačke kada više ne predstavljaju nikakvu pretnju kao vojnici. Mada za to može da bude potrebno i nekoliko decenija, kratkoročna računica kapitalizma nikada neće videti tako daleko u budućnost da bi mogla da sagleda naše planove.

Ako bismo mogli da efektivno uništimo nacionalni ponos i rodoljublje samo jednog pokolenja, osvojili bismo tu zemlju zauvek. Prema tome, mora se neprekidno voditi propaganda u inostranstvu sa ciljem da se potkopa lojalnost tamošnjih građana, a naročito omladine.

Ovde je uloga psihopolitičara naročito značajna. On može, sa svog položaja autoriteta za ljudski um, da savetuje razne vrste mera koje će doneti haos i razaranje. On može da uči ukidanju svake kontrole nad detetom u kući. On može, u optimalnoj situaciji, da nauči celu naciju kako da se odnose prema deci - i to tako da deca, ostavši bez kontrole, bez pravog porodičnog doma, mogu da divljaju naokolo bez ikakvog osećaja odgovornosti bilo prema svojoj zemlji ili samima sebi.

Neusklađenost lojalnosti omladine sa kapitalističkom državom priprema scenu za preusmeravanje njihove lojalnosti ka komunizmu. Izazivajući pohlepu za drogom, seksualnom razuzdanošću i nekontrolisanom slobodom i sugerišući im da za sve to imaju da zahvale komunizmu, bez po muke ćemo ih uskladiti sa našim ciljevima.

U slučaju da se na čelu omladinskih grupa nalaze jake ličnosti, psihopolitički operator može da deluje na više načina kako bi iskoristio ili ukinuo njihovo vođstvo. Ako ih treba iskoristiti, karakter devojke ili momka koji je u pitanju mora biti pažljivo izmenjen u kriminalca i mora biti pod neprestanom kontrolom, putem ucene ili na neki drugi način. Ali tamo gde vodeća ličnost nije pogodna za obradu, kada se opire svim ubeđivanjima i može da postane opasna po naš cilj, treba svim sredstvima nastojati da se skrene pažnja vlasti na nju, kao i da se izloži šikaniranju na ovaj ili onaj način sve dok ne dospe u ruke nadležnih za maloletne prestupnike.

Kada je to postignuto, možemo se nadati da će psihopolitički operator, u svojstvu savetnika za decu i omladinu, u bezbednosti zatvora, pod maskom zakonske procedure, uspeti da uništi zdrav razum te osobe. Jedan od dva prikazana načina mora biti upotrebljen naročito kada su u pitanju briljantni naučnici, sportisti i predvodnici omladinskih grupa i pokreta.

U pogledu usmeravanja sudova za maloletnike psihopolitički operator ima jedan od lakših zadataka. Kapitalistička država je toliko nepravedna u opštem smislu da još malo nepravde prolazi bez komentara. U sudovima za maloletnike uvek se mogu naći osobe sa neobičnim „apetitima", bilo da se radi o sudijama, policajcima ili ženama. Ako takvih nema, mogu biti stvoreni. Stavljajući im na raspolaganje mlade devojke ili dečake u „bezbednosti" zatvora ili pritvorske jedinice i banuvši iznenada sa fotografskim aparatom ili svedocima, manipulator stiče sredstvo pomoću koga može da usmerava sve buduće odluke osobe koja je u pitanju kad god zatreba.

Sudsko procesuiranje maloletnika treba udaljavati od zakona i gurati u „mentalne probleme" sve dok cela nacija ne počne da razmišlja o „mentalnim problemima" umesto o kriminalcima.

Ovo će stvoriti mnoštvo upražnjenih položaja na sudovima, u kancelarijama okružnih tužilaca ili među policijskim osobljem, koja onda mogu biti popunjena psihopolitičkim operatorima koji će se, zahvaljujući svom uticaju, pretvoriti u sudsku vlast čitave zemlje i u njihovim rukama će se naći čitava kontrola kriminala, bez čije pomoći revolucija nikada ne bi mogla biti izvedena.

Stavljajući naglasak na ovu vrstu autoriteta nad omladinom, kao i odraslima koji se nađu na sudu, jednog dana potrebe za psihopolitičkim operatorima mogu da postanu tolike da će čak i oružane snage koristiti „autoritete za um" u cilju sprovođenja svoje pravde, i kada se to bude dogodilo, oružane snage jedne nacije će se naći u našim rukama isto tako pouzdano kao da im mi komandujemo.

Uz mali bonus da na taj način imamo veštog ispitivača pored svakog tehničkog lica, ili rukovaoca tajnim ratnim aparatom, čitava zemlja će u slučaju revolucije, poput Nemačke 1918. i 1919. godine, biti paralisana sopstvenom armijom i mornaricom koje su potpuno prešle u ruke komunista.

Na taj način je pitanje lojalnosti i njihovog preusmeravanja u stvari pitanje pokoravanja neprijatelja bez upotrebe oružane sile.

o Poglavlje 6 - Opšti pojam pokornosti.

Pokornost je rezultat upotrebe sile.

Gde god da zavirimo u prošlost naše planete, otkrivamo da je pokornost novim vladarima gotovo u potpunosti poticala odatle što bi javno demonstrirali da poseduju veću silu od svog prethodnika. Stanovništvo koje je pregaženo u ratu postaje pokorno svom osvajaču. Pokorno mu je zato što je osvajač pokazao da poseduje veću silu.

Sa silom se podudara brutalnost, jer ona podrazumeva isti način ljudskog razmišljanja koji se pokazuje i u slučaju sile. Najvarvarskija, najneobuzdanija, brutalna upotreba sile, ukoliko se primeni u dovoljnoj meri, uvek priziva pokornost. Divljačka sila, dovoljno dugo ispoljavana prema ma kom pojedincu, dovešće do njegovog poistovećivanja sa ma kojim principom ili društvenim poretkom.

Sila je direktna antiteza čovečnih postupaka. Ona je u ljudskom umu u toj meri poistovećena sa divljaštvom, bezakonjem, brutalnošću i varvarstvom da je dovoljno da neko demonstrira potpuno nečovečan stav prema ljudima pa da se sami odreknu prava na posedovanje sile u njegovu korist.

Društvo će se povinovati ma kojoj organizaciji koja ima dovoljno poleta i odvažnosti da javno pokaže nečovečnost, divljaštvo, brutalnost kao i beskompromisno odbacivanje svake humanosti. Upotreba sile na takav način je, sama po sebi, suštinski sastojak veličine. S tim u vezi moramo da pomenemo primer koga su prikazali naši veliki, komunistički lideri koji su, u trenucima nužde i iskušenja, suočeni sa carističkom vlašću, nastavljali sa svojom borbom ne obazirući se na porobljene narodne mase, imajući dovoljno hrabrosti da nikada ne prestanu da rade na preobražaju ruske države u društvo pod vlašću komunista.

Ako hoćete da imate pokornost, ne smete da pravite kompromis sa čovečnošću. Ako hoćete pokornost, svima mora biti jasno da nemate milosti. Čovek je životinja. On razume, u krajnjem slučaju, jedino one stvari koje razume i divlja zver.

Kao primer daćemo pojedinca koji odbija da se pokori i biva zgažen. Njegovo odbijanje pokornosti više ne diže toliko buke. Zgaze ga još jednom, i njegov otpor je dodatno smanjen. Udaraju ga i lome iznova i iznova, sve dok mu na kraju ne preostane samo jedna misao: direktna i bespogovorna pokornost osobi koja ispoljava silu. To je dokazani princip.

Dokazan je zato što je to glavni princip kome se čovek, tj. životinja, pokoravao od najranijih vremena. To je jedini princip koji se zaista pokazao efikasnim, tj. jedini princip koji je uspeo da nametne rasprostranjenu i trajnu veru u svoju efikasnost. Jer to što će pojedinac, koji iznova trpi udarce koji dolaze iz određenog izvora, na kraju početi da hipnotički veruje u sve što mu taj izvor bude govorio, predstavlja dobrobit za sve nas.

Glupost zapadne civilizacije se najbolje pokazuje činjenicom da oni veruju kako je hipnotizam nešto što je u vezi sa umom, sa usmeravanjem pažnje, sa željom za besvesnim stanjem. To nije tačno. Hipnotizam može da garantuje efikasnost jedino kada je podvrgnuta osoba prethodno prebijena, kažnjena i nemilosrdno zgažena. Zapadni autoriteti za hipnozu tvrde da je svega oko dvadeset procenata ljudi podložno hipnotizmu.

Ta izjava je potpuno netačna. Uz dovoljno fizičkog kažnjavanja, svi su ljudi podložni hipnotizmu bilo kada i bilo gde. Drugim rečima, uz dodatak nasilja hipnotizam postaje neizostavno efikasan. Tamo gde nesvesno stanje ne može biti izazvano jednostavnim koncentrisanjem na hipnotizera, gubitak svesti se može izazvati drogama, udarcima, električnim šokovima i drugim sredstvima. A tamo gde nesvesno stanje ne može biti izazvano kako bi usađeni sadržaj ili neka hipnotička komanda bili efikasni, sve što je potrebno je da se uklone aktivni delovi čovekovog životinjskog mozga kako bi ga pretvorili u nulu, ispražnjeno i bezopasno biće. I tako otkrivamo da je hipnotizam potpuno efikasan.

Mehanizmi hipnoze jasno pokazuju da primenom sile ljudi mogu biti naterani da poveruju u određene okolnosti, pa čak i da im se može sugerisati određena vrsta okruženja ili politike. Prema tome, za psihopolitičara je neophodno da bude ekspert u primeni sile. Na taj način će biti u stanju da postigne bezpogovornu pokornost ne samo kod pojedinih članova populacije, već sveukupnog stanovništva kao i njihovih vlasti. Sve što je potrebno je da igra dovoljno okrutnu ulogu, da zauzme stav koji je dovoljno beskompromisan i nečovečan, i svi će mu biti poslušni i verovaće mu.

Predmet hipnoze je ustvari predmet vere. U šta sve možemo navesti ljude da veruju? Oni mogu da budu navedeni da veruju u ma šta što im se ulije sa dovoljnom brutalnošću i silom. Pokornost jedne populacije je jaka koliko i njena vera.

Prezira dostojne veroispovesti kao što je hrišćanstvo dobro su znale za to. Znale su da ukoliko se u jednoj populaciji stvori dovoljno jaka vera, ona može biti pretvorena u poslušne robove odglumljenom hrišćanskom čovečnošću i milosrđem, i potpuno razoružana na taj način. Ali ne bi trebalo računati s tim da će ova gluma preneti veru do najširih slojeva.

Neophodno je jedino da se pokaže dovoljno sile, dovoljno nečovečnosti, dovoljno brutalnosti i divljaštva da se stvori bezpogovorna vera i otuda, na taj način, bezpogovorna pokornost. Kako je komunizam stvar vere, njegovo proučavanje se svodi na proučavanje sile.

Najraniji ruski psihijatri, pioniri nauke koju danas zovemo psihijatrija, potpuno su shvatili da se hipnoza stvara akutnim strahom. Otkrili su da se može izazvati i emotivnim šokom i krajnjim uzdržavanjem, kao i udarcima i drogama.

Da bi se izazvalo stanje visoke hipnoze kod pojedinca, grupe ili cele populacije uvek mora biti prisutan element terora kod onih koji žele da zavladaju. Psihijatar je izuzetno podesan za ovu ulogu, jer brutalnosti koje vrši izvodi u ime nauke, neobjašnjivo su kompleksne i potpuno van normalnog raspona ljudskog shvatanja. Dovoljna količina terora koji psihijatar normalno vrši sama po sebi će izazvati mentalni poremećaj kod mnoštva pojedinaca.

Psihopolitički operativac onda može, savršeno zaštićen autoritetom, da započne i nastavi propagandnu kampanju opisujući razne „tretmane" koji se obavljaju na mentalno poremećenim osobama. U svojim knjigama može da pronađe čitav spisak slučajeva navodnog izlečenja pomoću ovih sredstava. Ali ova „izlečenja" ne moraju stvarno da rezultiraju ma kakvim oporavkom u odnosu na poremećeno stanje.

Dokle god su psihopolitički operativac, ili naivčine koji postupaju po njegovim uputstvima, jedini autoriteti koji određuju razliku između prisebnosti i neuračunljivosti, njihova ocena terapeutske vrednosti takvog tretmana će biti konačna. Nijedan laik se neće usuditi da donosi sud u pogledu mentalnog stanja u kome se nalazi pojedinac kog je psihijatar već proglasio neuračunljivim.

Sam pojedinac, opet, nije u stanju da prigovori, dok je njegova porodica, kao što ćemo kasnije pokazati, već diskreditovana u javnosti time što se u njoj navodno pojavila mentalna bolest. Ne sme biti nikakvih drugih procenjivača neuračunljivosti, inače bi se moglo otkriti da su brutalnosti vršene u ime medicinskog tretmana bez ikakve terapeutske vrednosti.

Psihopolitičkog operativca ne zanimaju „terapeutska sredstva" ili „izlečenja". Što je veći broj neuračunljivih u zemlji u kojoj operiše, to će veći broj stanovnika doći pod njegov nadzor, i utoliko će biti veće mogućnosti kojima raspolaže. Kako problem očigledno narasta u toj meri da ga je sve teže kontrolisati, on mora sve više da operiše u atmosferi vanrednog stanja, što mu ponovo daje izgovor za upotrebu sredstava kao što su električni šokovi, lobotomija čeonog režnja, trans-orbitalna leukotomija i druge operacije koje se već odavno obavljaju u Rusiji na političkim zatvorenicima.

Za psihopolitičkog operativca je od velikog interesa da mogućnost izlečenja neuračunljive osobe bude u svim slučajevima isključena. U cilju obezbeđivanja pokornosti stanovništva, kao i njegove opšte reakcije, nivo brutalnosti se po svaku cenu mora držati na visokom nivou. Jedino se na taj način može održati potpuna vera u nepogrešivost psihopolitičkog operativca kada je reč o proceni prisebnosti ili neuračunljivosti poznatih ličnosti.

Uz upotrebu dovoljno brutalnosti na svojim pacijentima, javnost će u najvećoj meri poverovati u bilo šta što kažu za njih. Štaviše, i mnogo važnije, sve što je u vezi sa umom mora biti u toj meri pod kontrolom psihopolitičkog operativca da kakvim god principima ljudskog uma bude podučavao, u njih će se bezpogovorno verovati. Psihopolitički operativac, koji ima pod kontrolom sva predavanja iz psihologije u određenoj oblasti, može na taj način da dovede do potpune reforme budućih lidera države utičući na obrazovni proces kroz koji budu prolazili, pripremajući ih na taj način za uspostavljanje komunizma.

Čoveku na položaju moraju verovati da bi slušali njegove zapovesti. Ukoliko nekome dovoljno veruju, bezpogovorno će uraditi sve što im kaže.

Kada ga posluži sreća da mu u ruke dospe neko ko je blizak političkoj ili nekoj drugoj važnoj ličnosti, pokornost postaje veoma važan činilac. Izvesna količina straha ili užasa mora biti proizvedena u osobi koja je na lečenju tako da ona potpuno i bezpogovorno izvršava naredbe istog trenutka kada ih dobije od psihopolitičkog operativca, omogućujući mu da utiče na postupke osobe do koje želi da dopre.

Nametanje ovog apriornog stava kod dobrog dela stanovništva i njegovih lidera - da se psihopolitčkom operativcu mora verovati u ma kom slučaju - na kraju bi moglo da donese odlične rezultate. Nije nerealno očekivati da bi psihopolitički operatori tada, u zemlji kao što su Sjedinjene Američke Države, mogli da postanu poverljivi savetnici politički značajnih ličnosti, čak i u toj meri da savetuju čitavu političku stranku kakve poteze treba da vuče prilikom političkih izbora.

Dalekosežno gledište je ono koje je značajno. Vera se rađa kao posledica izvesne količine straha i užasa nametnutih sa viših nivoa vlasti, a za njom automatski sledi pokornost.

Propaganda koja bi u opštem smislu najbolje poslužila ciljevima psihopolitike sastojala bi se u neprekidnom insistiranju na tome da određeni autoriteti za psihoterapiju smatraju čas ovaj, čas onaj metod ispravnim načinom lečenja mentalnih poremećaja.

Ovi metodi uvek moraju da obuhvataju izvesnu količinu brutalnosti. Trebalo bi nastaviti sa propagandom i staviti naglasak na sve veći broj slučajeva mentalnih obolenja u zemlji. Čitava oblast ljudskog ponašanja, za dobrobit cele zemlje, može na kraju biti obuhvaćena nenormalnim ponašanjem.

Na taj način bi svako ko ispoljava ma kakvu vrstu ekscentričnosti, naročito onaj koji se suprotstavlja psihopolitici, mogao da bude ućutkan mišljenjem koje dolazi ‚odozgo', od psihopolitičkog operativca, da je njegovo ponašanje nenormalno. To bi, uz malo sreće, moglo da izruči ovakvu osobu pravo u ruke psihopolitičkog operativca, da ga zauvek onesposobi, ili da skrene njegovu lojalnost hipnozom izazvanom primenom droga i nanošenjem bola.

Što se tiče same pokornosti, najbolja je pokornost koja se ispoljava bez ma kakvog razmišljanja. Subjekat mora da izvrši datu zapovest bez ikakvog razmišljanja. Prema tome, zapovest mora biti usađena ispod misaonih procesa subjekta na koga se vrši uticaj, i mora da deluje na njega na takav način da ne izazove ma koji mehanizam mentalne odbrane.

U interesu psihopolitike je da se širokim masama saopšti da osoba pod hipnozom neće učiniti ništa što bi bilo protiv njene sopstvene volje, da neće učiniti ma kakve amoralne stvari, niti će uraditi ma šta što bi nju samu izložilo opasnosti.

Dok sve ovo može biti tačno kada je u pitanju površni hipnotizam kakav se izvodi na salonskim predstavama, sigurno nije tačno kada su u pitanju zapovesti usađene u svest putem električnih šokova, droga ili surovim kažnjavanjem.

U potpunosti se računa s tim da će psihopolitički operativci potpuno diskreditovati ovu istinu pred javnošću, jer ukoliko bi se saznalo da će pojedinci poslušati naređenja opasna po njih same, kao i da će na zapovest vršiti razne amoralne stvari u stanju duboke hipnoze, postupci mnogih ljudi koji nesvesno rade u korist komunizma bi bili vrlo dobro shvaćeni.

Ljudi koji slede naređenja u stanju duboke hipnoze trebali bi da izgledaju kao da to čine po sopstvenoj slobodnoj volji i po sopstvenim ubeđenjima.

Čitav predmet psihopolitičke hipnoze, kao i psihopolitika uopšte, mogu uspešno da se odbrane jedino upornim tvrdnjama autoritativnih krugova da takve stvari nisu moguće. A ukoliko bi ma ko uspeo da razotkrije nekog psihopolitičkog operativca, ovaj bi odmah trebalo da izjavi kako je cela stvar fizički neizvodljiva, i da upotrebi svoj autoritativni položaj da odbaci sve optužbe.

Ako bi se dogodilo da ma kakvi psihopolitički spisi izbiju na površinu, sve što je potrebno da se uradi je da budu proglašeni za izmišljotinu i ismejani. Na ovaj način je lako zaštititi psihopolitičke aktivnosti.

Kada psihopolitičke aktivnosti dostignu izvestan nivo, od tog trenutka postaje gotovo nemoguće da se poništi ono što je pomoću njih postignuto, jer su široki slojevi stanovništva već prisiljeni na pokornost psihopolitičkim operativcima i naivčinama koje ih slušaju. Pokornost je vrlo važan sastojak, jer slepo poverenje u psihopolitičkog operativca onemogućuje da bilo ko dovede u pitanje psihopolitičke operacije.

Optimalni uslovi bi bili postignuti kada bi bio zauzet svaki položaj koji bi državni zvaničnici mogli da konsultuju u vezi sa ma kojim pitanjem u pogledu psihopolitike ili u slučaju da posumnjaju u stvari kojima se ona bavi. Prema tome, trebalo bi postaviti psihijatrijske savetnike tako da budu neposredno upućeni u sve što vlada pokušava da uradi. Kako bi sve u šta se sumnja bilo njima saopštavano, ni jedna akcija nikada ne bi bila izvedena i u takvoj zemlji bi se cilj komunizma mogao neometano ostvariti.

Uspeh psihopolitike zavisi, gledano iz ugla laika, upravo od njenih ‚fantastičnih' aspekata. Oni su njena najbolja odbrana, ali iznad svega toga stoji bezpogovorna pokornost zvaničnih lica i široke javnosti, jer je sam karakter psihopolitičkog operativca povezan sa lečenjem.