Pogled iz Moskve

Egoizam i pohlepa su glavne pokretačke snage američkog društva

Fenomen Sjedinjenih Država

Van svake sumnje je činjenica da SAD-e predstavljaju jedinstvenu zemlju, koja nema analoga u istorijskoj prošlosti, niti u sadašnjosti, a moguće da ga neće imati ni u budućnosti. Istorija ove države počinje krajem 18. veka (kasnije od svih drugih država savremenog sveta), razvijala se toliko brzo i burno, da se već početkom 20. veka (samo za vek i po!) SAD pretvorila u jednu od vodećih svetskih država, a do kraja ovog veka istakla pretenzije da postane vladar cele planete. Ovo treba prepoznati kao čudo nad čudima i zemaljski fenomen koji treba ozbiljno istražiti.

Piše: Aleksandar Afanasjev

Ima raznih čuda: onih koja spasavaju (od Boga) i onih koja iskušavaju (od đavola). Vladari, ideolozi i njihovi sledbenici u samim SAD i po celom svetu ubeđuju druge narode u to da su Sjedinjene Države božja tvorevina i da su došle na svet radi njegovog dobra. Ustav SAD, blaženi govori lidera ove države, bučna i glasna štampa, govore o američkom državnom ustrojstvu i građanskom društvu kao o obrascu svetske demokratije i ovaploćenom idealu međuljudskih odnosa.

Ovaj blaženi mit o svojoj zemlji i legenda o njenom božanskom misionarskom radu („Bože, čuvaj Ameriku!"), bili su potrebni osnivačima SAD i njihovim naslednicima za dva cilja - unutrašnji i spoljašnji.

Na spoljašnjem planu to je bila nametljiva samopromocija sa psihološkim podtekstom sugestije, iskušenja i zavođenja. Prema njoj je proizilazilo da je SAD raj na zemlji, nova obećana zemlja. Dođite nam svi najbolji ljudi sveta, žedni ovozemaljske blagodati. Ovde ćete postati slobodni, bogati i srećni. Ovde ćete ostvariti svoje najluđe snove. Ovde ciete biti zbrinuti, nahranjeni, napojeni, ugrejani i zašticieni. Ovde ciete, na kraju, naći mir, odmor, čast i poštovanje.

Za unutrašnju upotrebu, odnosno za sopstvene građane, to je bila i ostala masovna (za celu zemlju!) i permanentna (od početka do danas) hipnotička seansa samohipnoze. Mi smo, tvrde iz dana u dan ideolozi-hipnotizeri, najšarmantniji i najprivlačniji, naj-naj, jedinstveni i neponovljivi u svakom trenutku. Ceo svet je lud za nama. Mi smo svetlost sveta, njegov ideal, nada i zemaljsko spasenje. Svaki od nas/vas je nosilac dobrote, istine i apsolutne slobode. Vaš rad, iznurujući i ne uvek materijalno isplativ, to je vaša žrtva i vaš doprinos oslobađanju čovečanstva.

Radite u znoju lica svog i uspeh će obavezno doći, ako ne lično vama, onda vašoj deci i unucima ili njihovim potomcima. Mi smo svi Amerikanci, a to znači da je ceo svet otvoren za nas i sva njegova blaga će na kraju pripasti nama/vama.

Začudo, ova arogantna i cinična psihoza u SAD i dalje funkcioniše kako treba, uprkos činjenici da se životna realnost ovde ne samo upadljivo razlikuje od obećanja i reklama, već je jednostavno ubistvena. Ako izuzmemo čistu svakodnevicu i neuništive uvide u ljudskost na nižem nivou, onda ispada da u SAD, u stvari, niko nikome nije potreban. Zloglasna sloboda ovde je samo forma apsolutne socijalne neodgovornosti vlasti i potpunog odbijanja da se brine o bližnjem, da ne govorimo o ljubavi prema njemu. Ako nemaš ime, svetsku slavu i „robu" koju bi mogao da razmeniš za materijalna blaga, u SAD-u si osuđen na stagnaciju i očajničku borbu za opstanak

Ovde niko nikoga ne tetoši: ako si zdrav - naporno radi, ako si bolestan - plati, ako nemaš novca - umri. Ovde vlada zakon džungle, u kojem je čovek čoveku - ili vuk, ili žestok rival ili nemilosrdan konkurent. U ovdašnjem svetu opstaje najjači, najlukaviji i najpodliji čovek, neopterecien moralom. Uz svu razmetljivu pobožnost pripadnika bezbrojnih verskih sekti, ljubav prema bližnjem se ovde proteže samo do najužeg „porodičnog" kruga. Ali i u tom krugu svaki član porodice mora delima da dokaže svoju apsolutnu privrženost, ponekad po cenu brutalnog zločina na strani.

Pobednik je ovde svaki deseti od hiljadu. Ali i oni koji su prošli kroz najtežu selekciju, ne samo da ne osećaju mir, već moraju da nastave još težu borbu za dostojno mesto pod američkim toplim suncem, jer samo nekoliko njih ide dalje. Ti pojedinci, sa svoje strane, moraju da igraju svestranu odbranu i da čekaju najpovoljniji trenutak za napad. A ako ne nađu „čopor" svoje vrste, ne uđu u njega i ne postupe po njegovim zakonima, onda cie opaki vukovi koji lutaju zemljom u potrazi za plenom, u trenu prožderati čak i ove „izabrane".

Prošavši kroz tako fino sito, američka elita predstavlja vrh piramide, vrh koji čine vođe najveciih čopora, koji su se udružili kako bi zadržali svoju visoku poziciju, odredili sfere uticaja i izgradili odgovarajucie odnose sa spoljnim svetom. To i jeste suština američke „demokratije".

Spoljni svet SAD posmatraju isključivo s tačke gledišta krupnih grla koja se ponašaju kao mocini čopor koji radi u interesu SAD, odnosno u svom sopstvenom interesu. Svet za njih uopšte nije miran prostor, već njihovo životinjsko stanište. Od običnih životinja, ljudi-životinje se ovde razlikuju sofisticiranim umom i nepogrešivim instinktom. Za razliku od običnog čoveka, koji je zaokupljen problemima normalnog života, ljudi-životinje moraju mnogo toga da predvide i proračunaju, između ostalog i da sebi obezbede kameleonsku boju.

Vaspitanje i obrazovanje (zapravo treniranje!) agresivnog u svojoj suštini američkog čoveka, odvija se u dva pravca - patriotskom i merkantilnom. Ali američki nacionalni patriotizam nema ničeg zajedničkog sa patriotizmom u uobičajenom smislu, a još više nema sa nacionalizmom koji seže do plemenskih korena.

Ni istorijskih ni genetičkih korena SAD-a nema, zato i ne postoji kao nacija. Postoji do nebesa uzdignut teritorijalno-pravni koncept - „građanin Sjedinjenih Američkih Država", na čijoj osi se okreće celo američko državno ustrojstvo i ceo američki patriotizam.

Ideju o posebnoj izabranosti i visokoj časti građanina SAD američki ideolozi pozajmili su od starih Rimljana, koji su državljanstvo uzdigli do apsoluta, pretvarajucii istovremeno obične rimske građane u posebnu rasu i u neku vrstu supermena.

Pored starosedelaca Rima, vezanih univerzalnom vojnom obavezom u uslovima trajnog rata sa spoljnim svetom, titulu „građanina" rimski vladari su dodeljivali i predstavnicima drugih naroda, kao poseban izuzetak i za stvarne zasluge za rimsku državu. Upravo takvu vrstu kohezije stanovništva SAD tražili su njihovi očevi osnivači, gradecii koncept nacije na osnovu državljanstva.

Zanimljiva je procedura za dodelu zvanja građanina SAD strancima sa plemićkim titulama. Član Međunarodnog saveta ruskih sunarodnika Nikita Dmitrijevič Lobanov-Rostovski, izdanak kneževske porodice, pričao je da za dobijanje američkog državljanstva morao javno da se odrekne kneževske titule, davanjem izjave o tome u američkoj štampi. To je bilo demonstrativno žrtvovanje kneževskog dostojanstva u ime dobijanja, po logici stvari, više „titule" - zvanja američkog građanina (državljanina). Na, u suštini, sličan način sveto su žrtvovali svoju plemensku narodnost svi doseljenici u SAD, rastvarajući svoje dostojanstvo u američkom državljanstvu.

Sve ovo bilo bi vredno poštovanja i podražavanja, da ideja građanstva ne krije drugačiju, čisto utilitarnu i veoma nepristojnu nameru. Građanski patriotizam u SAD služi samo kao zgodno pokriće za nacionalnu sujetu i lični egoizam koji namerno i maksimalistički naduvava vladajucia elita. Ceo sistem vaspitanja i obrazovanja američkog građanina suštinski je prikazan u principu „Amerika iznad svega". Ovaj princip, koji je u vidu predizbornog slogana istakao Donald Tramp 2017, može se pročitati i u američkom Ustavu i više puta je potvrđen u agresivnoj praksi SAD.

Amerikanac sa nemačkim korenima, Tramp nije mogao da ne zna da je ovaj slogan doslovno prepisan od Nemaca, kod kojih je rečima: „Nemačka, Nemačka iznad svega", počinjala „Pesma Nemaca", nemačka himna, koju je u 18. veku napisao Hofman fon Falersleben, a komponovao Jozef Hajdn. Nije mogao da ne zna ni to da su u vreme Prvog svetskog rata protivnici Nemačke, među kojima su bili i Amerikanci, smatrali ovu himnu težnjom Nemaca za osvajanjem i vladanjem svetom. A ako je znao i ipak iskoristio nemačku himnu primenivši je na Ameriku, onda je trebalo da bude svestan kakve će asocijacije ovaj slogan izazvati u svetskoj zajednici.

Što se tiče vaspitanja i obrazovanja Amerikanaca u merkantilnom (trgovačkom) duhu, njegovu suštinu najadekvatnije izražavaju reči: „Ništa lično, samo biznis", koje izgovorio član mafijaškog klana, Majkl Korleone, u filmu Kum. Ova fraza se u raznim varijantama sada ponavlja u skoro svakom holivudskom akcionom filmu i služi kao opravdanje za najgore zločine.

Iz pomenute rečenice proizilazi da svakog Amerikanca i za Ameriku generalno, biznis predstavlja nešto sveto i nesporno, poput nekog božanstva, za koje je mogucie i potrebno žrtvovati ne samo sve moralne vrednosti pojedinca, već i sam život.

Pritom, ništa pozitivno ili dobro se ne ulaže u sam koncept poslovanja. Biznis se u Americi ne posmatra kao posao, praksa, rad generalno, već kao konkretan posao, praksa i rad koji konkretnom čoveku (lično i samo njemu!) donosi odgovarajuću dobit. U stvari, ovo je mahnita potraga za materijalnom dobiti u bilo kojoj oblasti i na bilo koji način, koja ljude dovodi do ludila, do zločina. Kriterijum korisnosti biznisa nije njegov društveni značaj, već isključivo veličina individualne, lične dobiti koja, u krajnjem računu, čini „solidni" kapital dostojan javnog poštovanja i državnih počasti.

U ovoj, specifično američkoj unutrašnjosti, skrivajući se iza lepe fasade, savremeni svetski lider ima i drugu stranu. Njenom otkrivanju su posvetili svoje stvaralaštvo mnogi američki pisci i pre svih - O. Henri (što je bio pseudonim pisca Vilijama Portera, 1862-1910), Teodor Drajzer (1871-1945), Frensis Skot Ficdžerald (1896-1940), Vilijam Fokner (1897-1962). U suštini, u svakom njihovom delu, radi se o drami ličnosti, đavolskom iskušenju novca, gubitku iluzija, padanju u greh i umiranju svega svetog u ljudskoj duši.

Paradoksalno, ali to je činjenica: sa brzim rastom bogatstva i uticaja u celom svetu, u samom SAD, u narodu i društvu, istovremeno su rasli, množili se i širili strahovi, neizvesnost u pogledu buducinosti i očekivanje skore Apokalipse

Ovi strahovi danas više ne izgledaju nategnuti, već imaju realne osnove. Na ruskoj TV nedavno je prikazan američki triler „Poziv upozorenja" iz 2011. godine, u režiji Džej Si Čandora, koji je bio nominovan za Oskara za najbolji originalni scenario. Glavna intriga u filmu je pretnja propasti ogromne privatne američke banke i metod koji je njeno rukovodstvo odabralo da reši ovaj problem.

Ideju o filmu kreatorima je dalo izbijanje svetske finansijske krize 2008. godine, koju su izazvale američke banke. Autori trilera odlučili su da razloge za krizu otkriju na primeru imaginarne najveće banke u Americi, koja je ključna figura američkog finansijskog sistema. Igrajucii na sreću hipotekarnim hartijama od vrednosti, bankari nisu primetili kako su prešli preko ivice rizika i ušli u zonu katastrofalne krize. Otkrivši katastrofu i tražecii izlaz, našli su se pred dilemom: da postupe pošteno proglašavajucii bankrot, ili da budu podli i da, spasavajući sebe, gurnu u veliku krizu ceo finansijski sistem zemlje i sveta.

Rasplamsava se sukob između časnih ljudi i ciničnih pragmatičara, u kojima ovi drugi prevladavaju. Štaviše, pošteni ljudi su prinuđeni da uđu u nagodbu sa sopstvenom savešciu. Gledaocu se sugeriše da ih razume i oprosti im. Ali to su veci nespretni pokušaji da se emocionalno ublaži i nekako oplemeni surova i gruba istina, koja se sastoji u objektivnoj katastrofičnosti otkrivenih problema. A istina je ta da je ceo kapitalistički sistem izgrađen isključivo na riziku, avanturi i prevari.

U mahnitoj konkurentskoj potrazi za profitom, kapitalisti su često primorani da pređu granice razumnog rizika. U kriznoj situaciji privatni preduzetnik će uvek pre svega spasavati sopstvenu kožu, čak i po cenu propasti celog sistema pa i države.

Danas ni za koga nije tajna da je, osetivši se vladarem sveta, SAD od početka 21. veka prešla granicu kakvog-takvog opravdanog rizika i ušla u zonu neizbežne i svake godine sve veće katastrofe. Njihov ulog u nacionalni egoizam i ličnu pohlepu, koji im je davao kratkoročnu prednost u 20. veku, u novom veku se od podsticaja ekonomskom, društvenom i ličnom razvoju pretvara u svoju glavnu kočnicu. Pretenzije na vladanje svetom primoravaju rukovodstvo SAD na ulaganje ogromnih sredstava u napredni razvoj oružanih snaga, podršku ekstremističkim organizacijama, promociju obojenih revolucija i potkupljivanje lojalnih režima, što svake godine postaje sve skuplje i traži sve veće finansijske injekcije.

Prema Vikipediji, 2017. godine državni dug SAD dostigao je sumu od 20.164 miijarde dolara pri budžetu od 19.362,1 milijarde dolara. To znači da ako bi svi kreditori odjednom tražili od američke vlade da im vrati dugove, ona bi morala da objavi potpuni bankrot. Podrazumeva se da se to neće desiti, i to iz dva razloga. Prvi je - malo je verovatno da će se neko danas usuditi da insistira na vraćanju duga od veoma moćne SAD.

Drugi - još zanimljiviji: finansijski krah SAD dovešće do kraha celog kapitalističkog sistema, čije uporište su, u dugovima ogrezle, SAD. Bez obzira na to, dug je dug, a zvono kraha će svake godine zvoniti sve jače, dok se ne pretvori u zvono za uzbunu.

U takvim uslovima, nisam iznenađen podmitljivošću naših liberala-amerikanista, jer su kod nas svi na to odavno navikli. Porazna je njihova ekstremna kratkovidost i glupost. Dokle mogu da se zatvaraju oči pred monstruoznim neskladom između lepe fasade SAD i njihove trule unutrašnjosti?!

Ako oni ipak u dubini duše shvataju ovu razliku, kako onda mogu da se klade na sutrašnji bankrot, zanemarujući svoju sopstvenu zemlju, koja se izvlači iz duboke krize, organizovane, inače, od istih tih SAD, ne bez učešća naših domaćih liberala.

Što se tiče SAD, po logici zdravog razuma i realnih događaja, sve ide ka tome da ova zemlja koja je došla niotkuda posle nekog vremena može da ode nikuda. Duh sebičnosti i pohlepe, koji su SAD pustile iz đavoljeg vrča, doneo je mnogo zla ljudskosti i čovečanstvu, a sada se okreće protiv samih SAD-a, a u bliskoj budućnosti skroz će ih progutati. Jer, osim finansijskih, SAD-e su do danas nakupile i masu drugih problema, rasnih i društvenih pre svega, koji mogu da razruše do temelja neprirodnu državnu tvorevinu pod imenom Sjedinjene Američke Države, izgrađenu na krvi i nepostojanom zlatnom pesku starosedelaca Severne Amerike.

U ovom, za SAD-e tragičnom trenutku, na svetu će biti mnogo osiromašenih koji će žaliti za ovim monstrumom. Rusija, pomalo tužna zbog prevarenih ljudi, ipak će odahnuti i nastaviti svojim teškim putem - putem duhovne časti i državnog dostojanstva.

O autoru

Aleksandar Petrovič Afanasjev je član Osnivačkog odbora Javne moskovske televizije (OMT), rukovodilac Komiteta za rad sa sunarodnicima i politički komentator OMT.

***

Širenje Alijanse na Istok dovelo je Evropu na ivicu rata sa Rusijom

Čijim interesima služi NATO?

Nakon što je Kremlj dobio odgovore od SAD-a i NATO-a na predloge Rusije o garancijama bezbednosti, predsednik RF Vladimir Putin prvi put ih je komentarisao. Njegove komentare čekali su ne samo sa obe strane Atlantika, nego i u, od Evrope udaljenom, Japanu i, prirodno, u Kini. Od pozicije ruskog predsednika zavisi, bez preuveličavanja, sudbina sveta.

Piše: Valerij Panov

Kako piše u zvaničnom saopštenju, tokom telefonskog razgovora sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, Putin je rekao „da u američkom i NATO odgovoru nisu uzete u obzir fundamentalne primedbe Rusije, kao što su sprečavanje širenja NATO, odbijanje razmeštanja sistema udarnog naoružanja u blizini ruskih granica, kao i vraćanje vojnog potencijala i infrastrukture ovog bloka u Evropi na pozicije iz 1997. godine, kada je potpisan Osnivački akt Rusija-NATO." SAD-e i NATO su takođe ignorisale ključno pitanje o tome kako planiraju da slede princip nedeljivosti bezbednosti, koji je ugrađen u osnovna dokumenta OEBS-a i Rusija-NATO.

Shodno tom principu, niko ne sme da jača svoju bezbednost na račun bezbednosti drugih zemalja. Putin je primetio da će ruska strana pažljivo proučiti odgovore SAD i NATO i odlučiti o narednim koracima.

Prema Alijansi se može odnositi na razne načine, smatrajući je, pre svega, ostatkom Hladnog rata, ali treba obratiti pažnju na činjenicu da Vladimir Putin SAD-e razmatra u vezi sa NATO (i obratno).

Nesumnjivo, na takvom „evropskom koncertu", kakv je NATO, SAD-e imaju ulogu prve violine, ali upravo NATO, koji uključuje već više od polovine zemalja Evrope, ima ulogu glavnog instrumenta evroatlantske politike na Evroazijskom kontinentu.

Alijansa je više puta demonstrirala to u praksi. Prema podacima analitičara, NATO je na ovaj ili onaj način učestvovao u više od 15 oružanih konflikata. „U odgovoru koji je stigao iz Brisela od Jensa Stoltenberga, ponosno se kaže da je NATO odbrambeni savez. Teško ga je nazvati odbrambenim. Ne treba smetnuti s uma da je on gotovo tri meseca bombardovao Jugoslaviju, izvršio invaziju na Libiju, prekršivši rezoluciju SB UN, ali ni to kako se ponašao u Avganistanu", rekao je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, odgovarajući na pitanja u emisiji „Nedelja" na Prvom kanalu. Prema ministrovim rečima, RF šalje zahtev NATO i OEBS-u sa zahtevom da razjasne da li imaju nameru da ispune ključne bezbednosne obaveze.

Podsetimo da je u početku 12 zemalja pristupilo NATO: SAD, Kanada, Velika Britanija, kao i Island, Francuska, Belgija, Holandija, Luksemburg, Norveška, Danska, Italija i Portugalija, koji su bili ujedinjeni naporima Anglosaksonaca. U osnivačkim dokumentima 1949. godine zadaci saveza formulisani su isključivo kao plemeniti: „jačanje stabilnosti i povećanje blagostanja u Severnoatlantskom regionu" itd. Ali cilj organizacije bio je u potpunosti drugi. Kako je rekao prvi generalni sekretar, britanski general Hejstings Ismej, „NATO postoji da bi ispunio tri zadatka: da ne dozvoli Rusima da uđu, da ne pusti Ameriknce da izađu i da drži Nemce poslušnima".

S vremenom, ovi zadaci nisu izgubili na značaju, istina, pod uticajem globalnih promena unekoliko su se transformisali i sada zvuče mnogo oštrije: cilj NATO-a je da „drži Ruse izvan Evrope, Amerikance u Evropi, a Nemce pod kontrolom Evrope". Kao što vidimo, suština glavne NATO devize se ne menja. Upravo za njenu realizaciju, NATO se aktivno širi, počevši od 1999. godine, izuzev spajanja SR Nemačke i DR Nemačke. U njegov sastav su ušle sve istočnoevropske države, bivše članice socijalističke zajednice - članice Varšavskog ugovora i Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć.

U perspektivi NATO ne smatra nemogućim ni da uključi u svoj sastav, pre svega Ukrajinu, zatim Gruziju, čak i neutralne Švedsku i Finsku. U NATO orbitu može biti uvučena i Moldavija. Anglosaksonci su rešeni da rašire svoj uticaj i na te države.

Kako kažu, golim okom se vidi da se ova organizacija, otvoreno neprijateljska prema Rusiji i naoštrena za rat, približava našim severnim, zapadnim i jugozapadnim granicama. Ipak, u ruskim zahtevima o garancijama bezbednosti ne radi se o tome da NATO izbaci gotovo polovinu svojih članova - onih koje su primili posle Španije (30. 5. 1982), već o tome da se infrastruktura saveza pomeri od ruskih granica, tamo gde se nalazila 1997. godine, kada su postojali dogovori. Zatim ih je Brisel potpuno ukinuo - širenjem na istok.

Pre nekoliko dana, u intervjuu za AiF („Argumenti i fakti"), naučni rukovodilac Fakulteta za svetsku politiku i ekonomiju Nacionalnog istraživačkog univerziteta Visoke ekonomske škole, Sergej Karaganov, na komentar o tome da je „NATO poput raka", rekao je: „Pre svega, važno je prepoznati da se radi o raku. I da se metastaze samo šire. Da bi preživeo, NATO je prinuđen da stalno izaziva sukobe." On je, takođe, posebno istakao: „Kada su zemlje Istočne Evrope, Poljska i pribaltičke republike ulazile u NATO, na Zapadu su nam govorili - ne brinite, oni će se posle toga smiriti, postaće vaši mirni, dobri susedi. Ali, dogodilo se suprotno - oni su se još više razbesneli. Zato što samo članstvo u savezu izgrađenom na ideji sukoba, jača loše elemente političkog i društvenog raspoloženja". Zatim je dodao: „...osvajanje Ukrajine, uveren sam nije uključeno u naše vojne planove. Ako ništa drugo, a ono zato što bi osvajanje zemlje koja je ekonomski, moralno i intelektualno uništena, zemlje sa razrušenom infrastrukturom i ogorčenim stanovništvom, bio najgori scenario. Najgore što Amerika može da uradi za nas jeste da nam pokloni Ukrajinu u stanju u koje su je oni doveli."

Ali današnja borba između Rusije i SAD i NATO-a ne vodi se za Ukrajinu, već za Evropu. Rusija treba da vrati prostor napušten prilikom raspada SSSR-a i da obnovi tampon-zonu od istočnoevropskih zemalja koju je Zapad likvidirao.

Osvajanjem tog prostora Alijansa je stvorila neprihvatljivu pretnju za bezbednost Rusije. Sada NATO, predvođen SAD, želi da uz pomoć Ukrajine stigne na zapadne granice Rusije. Ovo nije prva godina da na Zapadu vrište o neizbežnosti konflikta, o ofanzivi ruske armije na Kijev i celu Evropu, iznosecii potpuno lažne argumente. Na taj način Severnoatlantska alijansa pokušava da isprovocira oružani konflikt u Ukrajini, okrivljujući za to Rusiju. Puneći Ukrajinu naoružanjem, pa i onim ofanzivnog karaktera, vrednim milijarde dolara, NATO je približio ukrajinske vlasti „crvenim linijama"; prelazak preko tih linija predstavljao bi za Ukrajinu pretnju gubitka njene državnosti. Čini se da su u Kijevu konačno shvatili tu pretnju.

Američki predsednik Džo Bajden i njegovi savetnici, kako primećuje CNN, iznervirani su zbog toga što Vladimir Zelenski „javno smanjuje" opasnost od ruskog napada i dopušta da se radi o „loše prikrivenim napadima adresiranim na predsednika SAD". Vašington je ubeđen da javna upozorenja i pretnje upućene Rusiji o ozbiljnim posledicama invazije „predstavljaju ključ za njeno zaustavljanje", kažu izvori ove TV. Napetost između dva predsednika „dostigla je vrhunac" tokom nedavnog telefonskog razgovora, javlja CNN. Zvanično, posle razgovora, Bajdenova pres-služba je objavila da SAD „proučavaju mogućnost dodatne makroekonomske podrške" Ukrajini. A nedavno je Džo Bajden izdao saopštenje u kome se navodi da SAD počinju prebacivanje vojne tehnike i vojnika u zemlje Istočne Evrope. Reč je o raspoređivanju američkih jedinica u više zemalja odjednom. „U najbližoj budućnosti poslaću trupe u Istočnu Evropu, u NATO zemlje. Ne previše", rekao je Bajden.

A iz Velike Britanije je krajem januara, u NATO centar za obuku pored Lavova, doleteo kanadski vojno-transportni avion, u kome se, kako navode ukrajinski izvori, nalazilo oko 200 vojnih lica i različito oružje. Prebacivanje vojske u Ukrajinu uslovljeno je sporazumom koji je ranije donela Kanada o povećanju broja svojih vojnika u Ukrajini za 200 ljudi. „Podsećamo da oni povećavaju svoj vojni kontingent do 400 ljudi, kao i tehničku i finansijsku pomoć Ukrajini", objavio je Telegram kanal „Operativni VSU".

Prebacivanje kanadskih vojnika jasno protivreči nedavim izjavama iz NATO o tome da jedinice Severnoatlantskog saveza neće biti razmeštane u Ukrajini. Štaviše, ima informacija da stiže još Kanađana koji će biti poslati u Donbas, što, uzgred, predstavlja najgrublje narušavanje Minskih sporazuma.

Ali, u principu, takvo ponašanje je karakteristično za Alijansu. NATO nije formiran samo kao odbrambeni savez od mitske pretnje sa Istoka, već više kao, kako je s pravom isticao De Gol, sredstvo za dominaciju Anglosaksonaca u Evropi. Savez je bio neophodan, pre svega Englezima, kao sredstvo za očuvanje njihovog geopolitičkog uticaja koji je puco po šavovima u Starom svetu. Nije slučajno u poslednje vreme London postao najaktivniji zaštitnik i lobista Kijeva među zapadnim zemljama, prevazilazeći u nekim nastojanjima čak i SAD.

Logika Velike Britanije je jasna. Posle izlaska iz EU, Britanci su ostali strateški usamljeni, kao na periferiji geopolitike. Zato se na Dalekom istoku London već pridružio Amerikancima u poslu obuzdavanja Kine, dok na Kavkazu, Bliskom istoku i Srednjoj Aziji radi zajedno sa Turskom. A u Ukrajini, Britanija želi da igra glavnu ulogu u podršci režimu. Pritom su Britanci uvereni da nisu potrebna posebna ulaganja. Trenutno Velika Britanija „institucionalizuje" svoje prisustvo u Ukrajini. I kada je reč o pregovaračkom formatu (ministri spoljnih poslova i odbrane Velike Britanije Liz Tras i Ben Volas u najskorije vreme bi trebalo da se sretnu sa svojim kijevskim kolegama da bi razmotrili ukrajinsko pitanje), i kada je reč o vojsci. Istovremeno, britanske vlasti su preuzele na sebe glavnu ulogu u širenju lažnih vesti o ruskoj invaziji na Ukrajinu.

Upravo su službenici britanskog Ministarstva spoljnih poslova izjavili da ne samo što se Rusija sprema da organizuje invaziju, već i da priprema marionetsku vladu za Kijev. Očigledno, London želi da pokaže da se „invazija Rusije" neće ograničiti samo na teritorije LNR i DNR, već da Moskva navodno želi da pošalje tenkove na Kijev. (Predsednik SAD je ovih dana takođe plašio predsednika Zelenskog „invazijom" Rusije na ukrajinsku prestonicu.) London preti da će, kao odgovor na to, uvesti široki paket ekonomskih sankcija, demonstrirajući na taj način ono što je svima savršeno jasno, da Moskva „na Kijev" neće poći. „Pozivamo Ministarstvo spoljnih poslova Britanije da prekine sa provokacijama, da prestane da širi gluposti i da se koncentriše na proučavanje istorije tatarsko-mongolskog jarma", piše u saopštenju ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Prema mišljenju ovog ministarstva, Velika Britanija se pokazala nesposobnom za konstruktivno učešće u obezbeđivanju evropske bezbednosti.

London se, međutim, ne smiruje. On razmatra mogućnost dupliranja svog vojnog kontingenta u Estoniji i prebacivanje oružja, zbog situacije oko Ukrajine, izjavili su u pres-službi premijera Borisa Džonsona. U saopštenju se kaže da se ovih dana u Briselu predstavnici Velike Britanije sa saveznicima iz NATO dogovaraju o konačnim detaljima predloga. „Ovaj paket će biti jasna poruka Kremlju o tome da nećemo tolerisati destabilizujuće aktivnosti i da ćemo uvek stajati zajedno sa našim saveznicima iz NATO pred neprijateljskom delatnošću Rusije. Naložio sam da se izvrše pripreme za prebacivanje ljudstva i opreme u Evropu, sledeće nedelje, kako bismo mogli da podržimo naše NATO saveznike na kopnu, moru i u vazduhu", citira pres-služba Džonsonove reči. Napominje se da će moguće prebacivanje britanskog kontingenta ojačati mogućnosti NATO-a i podršku Velike Britanije partnerima u Skandinaviji i Pribaltiku. Osim toga, britanski ministar odbrane Ben Volas posetiće Mađarsku, Sloveniju i Hrvatsku.

Trenutno je u Estoniji raspoređeno 900 britanskih vojnika i oko 150 u Poljskoj. U okviru trenažne misije „Orbital", ministarstva odbrane Velike Britanije u Ukrajini, koja je pokrenuta 2015, obuku je prošlo oko 22.000 ukrajinskih vojnika, a u januaru ove godine Britanija je poslala još vojnih instruktora i 2.000 raketa. U premijerovoj kancelariji su objasnili dopisniku TASS-a da se trenutno pod komandom Velike Britanije nalazi višenacionalni bataljon NATO u Estoniji, a da još 150 britanskih vojnika ulazi u sastav NATO bataljona u Poljskoj. Ranije je „Dejli telegraf" objavio da Velika Britanija i SAD proučavaju mogućnost slanja po hiljadu vojnika u Rumuniju, Bugarsku i Mađarsku. U Dauning stritu su takođe rekli da se britanski nosač aviona „HMS Prince of Wales", koji je ranije tokom januara predvodio operativnu grupu brodova NATO pomorskih snaga za brzo reagovanje, „nalazi na visokoj geografskoj širini" i da će za nekoliko sati biti „spreman za slanje u (naznačeni region), u slučaju dalje eskalacije napetosti".

Prošle jeseni „Fajnenšel tajms" je pisao da Francuska i Nemačka ukazuju na ratobornu politiku Velike Britanije prema Rusiji. Podrazumeva se da njih ne brine samo Rusija. Više ih sada zabrinjava to što se Velika Britanija utvrđuje u ulozi aktivnog saveznika SAD.

Kao i u vreme rata u Iraku, kriza u Istočnoj Evropi može da podeli Zapad na dva tabora: s jedne strane je angloamerički, a s druge, franko-nemački, piše „Fajnenšel tajms". Ali nije stvar u podeli u Evropi. Brigu izaziva činjenica da lider u NATO-u, uporedo sa SAD, postaje njihov večni strateški suparnik, neprijatelj, a ponekad i saveznik - što bi se reklo tri u jednom: u svakom istorijskom periodu, u različitom obliku, u zavisnosti od britanskih interesa

Pravi je trenutak da se okrenemo istoriji. Kao što je poznato, u 20. veku bila su dva svetska rata. Bez obzira na to što su oni imali globalni karakter, epicentar vojnih aktivnosti bio je evropski kontinent. I kao posledica - tu je bilo i najviše žrtava i ogromnih gubitaka ekonomskog potencijala. Kontinentalna Evropa u oba slučaja bila je potresena do temelja i ozbiljno porušena. Bilo bi neobično kada bi danas Anglosaksonci u potpunosti isključili ovu opciju iz svojih strateških planova. Tim pre što nedostaje ekvivalentna alternativa. Teorijski, novi veliki rat u Evropi, u najboljem slučaju za njih, može istovremeno da im obezbedi rešenje svih globalnih problema na ruskom, evropskom i kineskom pravcu. Frontalni sudar Evrope i Rusije dovešće, ako ne do njihovog međusobnog uništenja, onda svkako do značajnog slabljenja ove dve svetske sile. Kako to tačno uraditi, uglavnom je tehničko pitanje, a u tome su Anglosaksonci prilično vešti.

Pritom, za vladajuću elitu anglosaksonskog Zapada, glavno pitanje nije u suštinskoj neprihvatljivosti rata, veci samo u tome da takav rat ne bude povezan sa fatalnim troškovima neprihvatljivim za samu elitu. Ako uspeju da smanje taj rizik, a u idealnoj varijanti da ga potpuno izbegnu, onda će verovatnoća opšteevropskog rata biti veoma velika.

Posebno kada se uzme u obzir okolnost da se hegemonija SAD, a s njom i Anglosaksonaca, završava, te da se suočavaju sa pitanjem svog daljeg postojanja jer oni, osim kao eksploatatori ostalog svega, na drugi način nisu u stanju da postoje.

Svojim zahtevima Rusija zadire u glavno načelo vladanja „hegemona" - krojiti i prekrajati svet po svom nahođenju. Zato, kako je primetio šef ruskog ministarstva spoljnih poslova Sergej Lavrov, SAD i drugi NATO partneri pokušavaju da skinu sa sebe odgovornost za pitanja bezbednosti.

Govoreći nedavno u Državnoj dumi, na „vladinom satu", Lavrov je rekao: „Što se naša zemlja bude uspešnije razvijala, to ćemo efikasnije moći da branimo naše interese u međunarodnoj areni. Situacija sa našim vojno-industrijskim kompleksom je najbolji dokaz za to. Kada je ovaj kompleks napravio ogroman napredak, kada su ruske Oružane snage postale ono što danas jesu, promenio se ton razgovora sa nama."

Prema ministrovom mišljenju, to ne znači da je nužno u svemu se oslanjati na grubu silu. „Ali, kako kaže američka poslovica, kad ti je „kolt" u džepu, s tobom nekako ljubaznije počnu da razgovaraju", zaključio je prvi čovek Ministarstva spoljnih poslova RF. I šta, zar zaista imamo opcije da pregovaramo sa „zapadnim partnerima" bez hipersoničnog „kolta"?