Obmana

ŠOKANTNO: Gubitak finansijskog suvereniteta, zaludna privatizacija i sakriveni završni račun

Od koga se krije država?

Međunarodni monetarni fond je dao kredit Srbiji od tri milijarde evra. Ovu vest je ministar Mlađan Dinkić po običaju prepevao na svoj jezik, pa je javnosti saopštio da će "...novi aranžman sa MMF-om  uneti sigurnost među građane, a sem toga ohrabriće strane investitore da dođu i ulažu u Srbiju". Naravno, istina je malo drukčija. O tome govore i Tabloidovi izvori iz vrha finansijske vlasti u Beogradu, ali i ekonomsko-politički izvori iz Moskve.

Milica Grabež

Međunarodni monetarni fond je tačno prognozirao negativan rast srpske privrede. U vezi s tim, ova najmoćnija finansijska sila na svetu insistira da Vlada Srbije zamrzne plate u državnom sektoru u narednih 18 meseci.
U međuvremenu, MMF može da zatraži od Vlade Srbije da izloži na tendersku privatizaciju i kompanije kao što su Telekom - Srbija i Elektroprivreda Srbije, koje su u ovom trenutku jedini likvidni aktivi u rukama države, odnosno jedini činioci kakvog-takvog finansijskog suvereniteta države Srbije.

Uostalom, čak i ako Srbija uspe da se otrese ove ponude, stvari neće izgledati ništa bolje. I predsednik Tadić je malo zakasnio sa izjavom da bi trebalo malo prikočiti sa privatizacijom svega i svačega. Naime, Srbija je već na svoju finansijsko-ekonomsku teritoriju pustila međunarodnog finansijskog žandara, MMF. Da bi stvari bile jasnije, treba se setiti kako se na sličan način urušila bivša domovina, mnogostruko jača SFRJ.
Pametnom državnom rukovodstvu trebalo bi da nešto govori primer Ukrajine. Prošle godine su MMF i Vlada Ukrajine dogovorili  kredit  od 16,5 milijardi dolara. Prva tranša od 4,5 milijarde dolara stigla je u Ukrajinu u novembru 2008. Drugu Kijev čeka i dan-danas! Ovih nedelja Ukrajina mora da dobije drugu tranšu kredita MMF-a. Ali za to mora da usvoji niz antikriznih zakona... Šta to za stabilnost ove velike države znači, nije teško pretpostaviti (povećanje akciza na robu koja je u Ukrajini jeftinija nego u svetu, smanjenje javne potrošnje, uplata jednakih za sve doprinosa u Penzioni fond).
Već sedmu godinu zaredom Skupština Republike Srbije nije prekontrolisala završni račun države. Niko od nadležnih ne zna ko je odgovoran što javnost ne zna kako država troši novac, a jasno je da nad tim nema kontrole!
 Rok za podnošenje završnih računa za sva preduzeća u Srbiji prošao je 28. februara, ali ipak, taj rok izgleda da ne važi jedino za državu koja je ovo propisala i radi čega kažnjava svakog ko tako ne postupa.
Razlog za kašnjenje možda treba tražiti u tome što su pronađene određene nepravilnosti u raspolaganju državnom imovinom, ali i trošenjem prihoda od privatizacije... To možda objašnjava zašto je Vesna Džinić, sada već bivša direktorka Agencije za privatizaciju i kontroverzna supruga vlasnika fabrike akumulatora Black Horse i kadar G17 plus, podnela pre mesec dana ostavku iz SAD.
Takvo bahato ponašanje nije imalo granice, pa je na njen zahtev iz SAD u vreme nakon što je podnela ostavku, Agencija za privatizaciju ovoj gospođi plaćala čak i privatne prohteve!
 Javnost i dalje ne zna koliko tačno godišnje košta njeno direktorovanje nad Agencijom za privatizaciju, ali i koliko košta tajno upravljanje računima ove agencije zasnovano na tajnom ovlašćenju Mlađana Dinkića, koje mu daje pravo da on može da raspolaže svim sredstvima ove agencije kojim finansira mnoga rasipanja Ministarstva ekonomije... Činjenica je da je od dolaska G17 plus na čelo Agencije za privatizaciju ova institucija potpuno urušena dovođenjem nestručnih kadrova ove stranke, uključujući i Vesnu Džinić. Privatizacija nikada lošije nije obavljana, prihodi od privatizacije su manji i privatizacija funkcioniše još gore nego u vreme Branka Pavlovića, koji je taj proces skoro potpuno zaustavio.
 Preko toga, u nameri da potpuno uništi ekonomiju i ekonomsko tkivo, Vesna Džinić i Mlađan Dinkić pokreću masovnu likvidaciju preduzeća, guraju ih u stečaj posle treće neuspele aukcije, a ona koja rade i nisu potpuno neatraktivna, masovno se raskidaju ugovori prethodno prodatih preduzeća, a privatizacija nije završena u zakonskom roku, iako se ovi nazovistručnjaci njome bave na opisani štetočinski način.  
 I generalni državni revizor Radoslav Sretenović je u dilemi: "...Ja sada ne mogu da vam kažem kome je to išlo naruku, ali je postojala zakonska mogućnost da Ministarstvo finansija pripremi i, na neki način, obezbedi izveštaj eksternog revizora", a to se nije desilo ni u vreme kada je ovim ministarstvom vršljao Mlađan Dinkić, dakle G17 plus, a ni u vreme kada to isto radi Dijana Dragutinović po nalogu DS-a.
Srbija i Belorusija su jedine evropske zemlje koje izbegavaju da podnose završni račun budžeta. Neobično je da zvanična Srbija sebe zove demokratskom, a Lukašenka vidi kao jednog od poslednjih autokrata? Koja je od ove dve krajnosti tačna?
Skrivanje trošenja novca poreskih obveznika obeležje je banana-republika i najsiromašnijih država Afrike i Latinske Amerike. Otkud to u navodnoj evropskoj demokratiji kao što je Srbija?
Zbog neobjavljivanja završnog računa države, ne zna se koliko novca je otišlo na službene troškove i troškove reprezentacije Vlade Srbije, a prema ponašanju i samo jedne Vesne Džinić se to može pretpostaviti...
Ministar finansija Španije prošle godine je podneo ostavku samo zato što je završni račun kasnio 10 dana. Stoga je jasno kako srpski političari i vlast svoje obaveze tretiraju kao kaučuk normu, veoma rastegljivo, pa se u Srbiji to pitanje već godinama i ne postavlja.
Prema podacima Agencije za privatizaciju, nekadašnja društvena preduzeća su od 2002. do 2008. prodata za čak 2,7 milijardi evra! Međutim, prema podacima Uprave za trezor, u budžet je, ne računajući prvih godinu i dva meseca privatizacije do kraja 2008, uplaćeno svega oko 600 miliona evra!
Nakon sedam godina demokratske privatizacije, još se ne zna koliko je novca Agencija za privatizaciju potrošila za sve te konsultantske usluge, ali je činjenica da je prema zvaničnim podacima, uplaćeno u budžet skoro pet puta manje od ukupnih privatizacionih prihoda!

Razbijanje u deset tačaka

Tabloidovi izvori u vrhu ruske ekonomske i političke ekspertize znali su još početkom ove decenije kakve su namere američke administracije prema Srbiji, još dok su one pripremane.
Treba podsetiti da je američka politika prema Srbiji i posle smene Miloševića bila zasnovana isključivo na pritiscima. Još 2001. godine u Stejt departmentu je odlučeno da se Kosovu da nezavisnost, i da se pomažu secesionistički pokreti u Vojvodini i Sandžaku, što se desilo i što se dešava i dalje.
Američka administracija 2001. godine nije isključivala ni mogućnost izazivanja građanskog rata u Srbiji, jer nije bila zadovoljna brzinom promene političkog sistema i procesom privatizacije.
 Sa druge strane, prema ovim podacima, ključne tačke američke politike prema Balkanu bile su oslonjene upravo na projekat slabljenja srpske države.
Taj plan trebalo je izvesti na nekoliko nivoa. Najpre ekonomskom, kroz proces privatizacije i slabljenja poljoprivrede i drugih strateških privrednih grana, pa onda bezbednosnom, kroz slabljenje i smanjenje oružane sile. Konačno i političkom, kroz uklanjanja nepodobnih ljudi iz političkog života.
Na sastanku Radne grupe za Balkan u američkom Stejt departmentu,u junu 2000. godine, doneti su sledeći zaključci:

1. Nastaviti sa pritiscima na Srbiju
2. Energičnije pristupiti ideji oblikovanja "velike Albanije". Ubrzati pripreme za osamostaljenje Kosova
3. Podstrekivanje i pomaganje secesionističkih pokreta u Vojvodini i Sandžaku
4. Ne isključiti, kao krajnju meru, i izazivanje građanskog rata u Srbiji
5. Iz političkog života ukloniti sve političare iz Miloševićevog vremena
6. Ukloniti Vojislava Koštunicu s političke scene
7. Ubrzati privatizaciju strateških preduzeća u Srbiji, s posebnim osvrtom na cementare, železaru u Smederevu, duvansku industriju (fabrike u Vranju i Nišu) i prehrambenu industriju. Prednost dati američkom kapitalu
8. Poljoprivredu u Srbiji tako programirati da cela zemlja bude zavisna od uvoza poljoprivrednih proizvoda
9. Ograničiti delovanje šefa Koordinacionog centra za Kosovo jer se ustupci oko Kopnene zone bezbednosti više ne mogu tolerisati. Ako je potrebno, napraviti razdor u Vladi Srbije o pitanju rada Nebojše Čovića.
10. Zaštititi crnogorski politički vrh, koji je secesionistički orijentisan, i političare iz Republike Srpske koji su lojalni američkim interesima.