Sudbine

Službeno šikaniranje: ispovest jednog "nepodobnog" policajca

 

A da sam zadužio vodeni top

 

Radeći kao pripadnik MUP-a u više službi, resora, organizacionih jedinica, doživeo sam razna čuda i čudesa. U nameri da opišem barem jednu stranu stradanja i nemilih događaja u službi, kojoj sam posvetio čitav radni vek pa i život, napominjem da sam "oteran" u penziju kao poslednji klošar bez "do viđenja", "svrati ponekad" ili, na primer, "kada ti nešto zatreba, zovi ili dođi, znaš gde smo". Ništa od svega toga.

 

Milan Glamočanin

 

Rešenje o penzionisanju zatekao sam posle pauze za ručak, na stolu, bez ikakvog obrazloženja ili objašnjenja, uz ceduljicu s porukom: "Potpiši i uzmi sebi prvi primerak"! Ostavili su mi ga kao kukavica jaje. To više nije ona Služba u kojoj je vladao rad, red i disciplina, gde se tačno znalo ko, šta, kad i gde treba i mora. Kada su starešine znale da nagrade, ali i da kazne saradnike za propuste u radu. Današnji rukovodioci gledaju samo svoj interes, šeme i kombinacije, kako što pre i brže da se obezbede materijalno, ne pitajući za cenu. Prodali bi, i jesu, i dušu đavolu i političkim partijama.

Državna zajednica Srbija i Crna Gora zvanično je prestala da postoji 4. februara 2003. godine, a s njom i bivše Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova (SMUP). Nekako u isto vreme (12. marta 2003) ubijen je i predsednik vlade Srbije Zoran Đinđić te smo mi zaposleni u bivšem SMUP-u "transfer" u Republički MUP dočekali u vreme vanrednog stanja. "Preuzeti" smo 1. aprila 2003. godine, ali smo prethodno razdužili naoružanje, opremu, sredstva i tehniku i drugo.

Radnici koji su bili u statusu ovlašćenih službenih lica (OSL) prešli su na neadekvatna radna mesta, protivno dogovoru i pismenoj naredbi ministara bivšeg SMUP-a i RMUP-a Srbije, Živkovića i Mihajlovića, "o raspoređivanju na adekvatna i odgovarajuća radna mesta". To je bila jedinstvena prilika i "šansa za osvetu" nesposobnih, osionih i nestručnih rukovodilaca RMUP-a, jer su decenijama unazad bili samo "tehnička služba", stručni saradnici i profesionalci koji su učestvovali u radu komisija, davali mišljenja, predloge, bili odlični saradnici, ali su nosioci celokupnog posla u vezi s izradom zakona, pravilnika, uputstava, instrukcija, raznih državnih i međudržavnih komisija, inspekcijske, nadzorne i kontrolne delatnosti bili u SMUP-u. E, to im je uvek bila kost u grlu, uvek drugi, nikad prvi, pa im je takvo "stanje" došlo kao melem na ranu i idealna prilika za revanš, koji su maksimalno iskoristili. U tom kontekstu, ja sam se zadesio kao jedna od pogodnih, optimalnih meta i objekata za pokazivanje moći i vlasti rukovodilaca RMUP-a.

 

Izopšten sam

 

Pošto nisam bio član nijedne partije, nisam imao političku podršku niti protekciju za nastavak policijske karijere, te sam doživeo i prošao "ko bos po trnju", tako kako ne bih poželeo nikome i nikada. Sa mesta načelnika uprave odmah sam raspoređen na mesto inspektora, izvršioca. Iz drugog platnog razreda prebačen sam u dvanaesti! Sve moje kolege napustile su prostorije u bivšem SIV-u I (tadašnja Palata Federacije) i prešli u SIV II. Svi osim mene. Ja sam ostao 16 meseci u kancelariji koju je koristila moja uprava, ali su me prethodno "raščinili" tako što su mi isključili dva direktna broja, dva lokala i specijal, uzeli mobilni, pejdžer, automobil, klimu i ostavili me da čuvam arhivu službe kojom sam do tada rukovodio. (Radi pojašnjenja: u RMUP-u su postojala zvanja i činovi, a u SMUP-u samo zvanja. Formacijski i po liniji rada, ja sam bio šef i neposredno pretpostavljeni načelnicima uprava pograničnih policija Srbije i Crne Gore, generalima S. Lukiću i M. Paunoviću.)

Tako su me izopštili od ljudi, kolega i sveta. Ovo je poznati scenario koji je već viđen u policiji kada žele da se osvete i da disciplinuju i treniraju strogoću nad neposlušnim i nepodobnim!

Naime, zbog načina na koji sam javno prozvao najviše rukovodioce SMUP-a i RMUP-a, a u vezi sa ubistvom novinara Slavka Ćuruvije, na mene se svalila sva moguća i nemoguća njihova "demokratska, transparentna", pravda i moć, te sam preko noći postao moralno-politički "nepodoban i nesposoban" i doživljavao razna šikaniranja i poniženja, iako sam bio načelnik Uprave pogranične policije za strance i putne isprave SMUP-a. Čak je bilo i pretnji da ne talasam, da ne prođem kao "Ćuran" (to je bio radni naziv akcije protiv Ćuruvije u Državnoj bezbednosti). Moj prijatelj, kolega i "zemljak" general Lukić, iako sam mu lično pomogao da dođe na mesto načelnika Resora javne bezbednosti, bio je prvi u nastojanju da me dovede u red, uz preporuku da "ne talasam, da ne ostanem na ulici". Nisu mi mnogo pomogle ni intervencije nekih čelnih ljudi DOS-a, jer sam dirnuo u osinje gnezdo, a tada su najopasniji. Osim toga, govorio sam, takođe, da su s umišljajem i po zadatku uništili jednu časnu, odgovornu, tešku i profesionalnu službu - policiju, a time i samu državu Srbiju. "Ko nije s njima, protiv njih je." Iako sam kao čovek i profesionalac dao svoj doprinos za tzv. demokratske promene, shvatio sam da je sve to jedna velika "demokratska" obmana i prevara.

Za mene su "demokratske promene" postale vreme progona, šikaniranja, ponižavanja, iživljavanja i omalovažavanja.

Službenu legitimaciju bivšeg SMUP-a sam razdužio, kao i službeno oružje, a novu legitimaciju sam zadužio tek posle dve godine "boravka" u RMUP-u. Posle više usmenih i pismenih obraćanja i insistiranja kod načelnika uprava Dušana Zlokasa i Ljiljane Dimitrijević konačno sam 2005. godine dobio i službeni pištolj, te sam sada postao i pravi policajac.

I službeno oružje, koje se podrazumeva, ima predistoriju. Naime, 1986. godine prebačen sam iz Resora državne u Resor javne bezbednosti. Prethodno sam razdužio hekler sa prigušivačem, pištolj, municiju, radio-stanicu i službene lisice. Po prelasku u SUP Beograd, radio sam u više organizacionih jedinica UKP-a (II odeljenje za suzbijanje imovinskih delikata, III odeljenje za suzbijanje krvnih delikata i VI odeljenje za suzbijanje maloletničke delinkvencije), u stanicama policije Savski Venac, Rečna policija, Aerodrom Beograd, te u stanici za bezbednost na železnici. U svim tim jedinicama zaduživao sam i razduživao službeno oružje, što je bilo zabeleženo u ličnim evidencionim kartonima za sve policajce. Takođe sam zadužio i razdužio oružje bivšeg SMUP-a. Međutim, posle zaduženja u RMUP-u, pred moje "čišćenje" i odlazak u penziju doživeo sam pravi šok. Naime, iako je prošlo već skoro 20 godina od prelaska iz Državne u Javnu bezbednost, odjednom se "pojavljuje" nerazduženi službeni pištolj iz DB-a!

Kolege koje vode evidenciju zaduženog službenog naoružanja obavestile su me da sam kod njih zadužen sa pištoljem marke broving 7.65 mm i da moram da ga razdužim ili neće biti ništa od penzije. Ponovo nerešiv problem, koji će mi oduzeti mnogo vremena, nerviranja i živaca. Naime, podrazumeva se da nisam mogao da pređem iz jednog resora u drugi, a da se ne razdužim sa svom opremom i drugim zaduženjima. Tražili su od mene da donesem revers razduženja iz DB-a da bi me izbrisali iz njihove evidencije, tj. centralnog kompjutera MUP-a. Pitao sam ih kako me nema, tj. kako sam evidentiran i po kom osnovu, kad je to oružje pripadalo drugoj službi, ali su to bila pitanja u vetar...

Krenuo sam po svoju "pravicu" od vrata do vrata. Svuda zid i ćutanje. Prvo sam otišao do moje bivše firme, DB-a, sadašnje BIA, ali tamo sve novi ljudi. Mislio sam, pošto direktora BIA Radeta Bulatovića poznajem 25 godina, problem ću rešiti lako i brzo. Ali, moj prijatelj me se odjednom "ne seća" i "nema vremena čak ni za telefonski razgovor". Kao mlad inspektor DB-a radio sam sa sadašnjim šefom kabineta BIA N. Bajićem. Okrenem ga, popričamo, ali ni on ne može da pomogne. Reče mi i da su im skoro sve evidencije izgorele za vreme NATO bombardovanja 1999, ali da će učiniti sve što bude mogao. Shvatim da je đavo odneo šalu i da hoće da me raščereče, na njihov način. Ponovo odlazim u MUP kod kolega koji se bave "slučajem mog oružja" i pitam kako to da me niko nije pitao za broving 20 godina, kada svake godine popisna komisija vrši evidentiranje oružja i opreme za ceo MUP? A za sve to vreme ja nisam menjao posao i sve vreme sam bio u policiji. Odgovor nisam dobio.

 

Prokleti revers

 

U svojoj muci setim se kolege iz DB-a  M. Vujovića koji me je razdužio oružjem i koji je zvao i objasnio kolegama u BIA da sam oružje njemu lično vratio. Otišao sam i kod mog kolege sa studija i načelnika beogradskog centra D. Perišića, koji je bio nemalo iznenađen mojom pričom. Okrenuo je telefon kolega u MUP-u i, posle desetak minuta razgovora s njima, obratio mi se: "Milane, ovo nešto mnogo smrdi i neko ti debelo smešta". Rekao im je da je to oružje, kao staro, komisijski uništeno i radnici su zaduženi novim oružjem. Spomenuo im je i pitanje uništenog dela evidencije BIA tokom bombardovanja 1999, te da sam se ja kod njih razdužio i da jedino oni mogu da me duže za oružje. Ovaj razgovor im se nije svideo, kao ni činjenica da se jedan visoki rukovodilac zauzeo za mene.

Ipak, pokušao sam i da u mojim ličnim papirima u kući pronađem taj prokleti revers, ali bez uspeha.

Kolege iz odeljenja za evidenciju oružja predlagale su mi da protiv mene podnesu disciplinsku prijavu za težu povredu radne discipline, a da će je zbog apsolutne zastarelosti odbaciti. To sam odlučno odbio, mada su mi rekli da je to "pravilo" i da je više desetina kolega na taj način "rešilo" pitanje nestalog ili uništenog oružja. Nisam želeo da u mom personalnom dosijeu bude podatak da se vodio disciplinski postupak za težu povredu radne discipline, pa da taj fiktivni teret bude smetnja i mojoj deci ako nekada budu konkurisali za posao u nekom državnom organu. Bilo bi: otišao je u penziju da ga ne bi hapsili zbog nekog muljanja oko službenog pištolja.

Nakon izjava Perišića i Vujovića, dobio sam od šefa kabineta BIA potvrdu da sam se razdužio i dao je kolegama u MUP-u.

Tražeći svoje oružje, došao sam do interesantnih podataka oko zaduživanja oružja pojedinih kolega u MUP-u. Pojedinci su, naime, zaduživani i sa 5.000 metaka, drugi su zadužili i po desetak kalašnjikova, škorpiona, bombi. Jedan je čak šaleći sa na moj račun rekao da je zadužio oklopno vozilo, a drugi mitraljez, za koje nisu ni znali da imaju. Prestali su da se šale kada sam im objasnio da će i oni morati da "stanu" pred kompjuter i da se razduže. Kad-tad.

 

 

 

 

Šikaniranje i maltretiranje

 

Iako sam bio inspektor, od prvog radnog dana u "novoj" policiji, i u statusu OSL, nekoliko godina su me "nenamernom" greškom u administraciji vodili kao lice bez ovlašćenog statusa, čime su mi umanjili prosek plate i plaćanja u vezi sa penzijom, što sam morao da ispravim pisanijama na sudu, u radnom sporu zbog šikaniranja i zlostavljanja u službi, zbog ukupnog maltretiranja tokom službovanja u državnoj i javnoj bezbednosti.