Evropa
Opšti bankrot menja pogled
na zajedništvo i solidarnost
Svako kupi
svoje prnje
Znaèaj Evropske
unije nekada je bio u svesti njenih èlanica da jedinstvenim
delovanjem mogu da poboljšaju
svoj položaj na globalnoj sceni.
Svetska kriza, koja još uvek
traje, naterala je u meðuvremenu mnoge evropske vlade na delovanje ne samo mimo interesa
ostalih zemalja Unije, veæ i
u direktnoj suprotnosti sa njima. Svako se spasava sam za
sebe
Fridrih Emke
dopisnik iz Frankfurta
Dominik Štros-Kan, direktor MMF-a, i ostali vodeæi
svetski bankari slažu se u jednom: oporavak svetske privrede je toliko osetljiv da bi i
finansijska kriza osrednje jaèine svet mogla da baci u još
dublju i dužu recesiju od one iz koje pokušava da izaðe.
U ovoj svojoj borbi za izlazak iz krize, najrazvijenije zemlje sveta deluju
kao raštimovani orkestar bez dirigenta. Uoèljiva je tendencija
poslednjih godina da svako sam za sebe pokušava da se spase, dok
istovremeno za svoje dojuèerašnje saveznike i saborce misli - "kako im Bog da".
Ovakvoj parcijalizaciji doskora su podlegale samo manje i uglavnom
neiskusnije zemlje - èlanice EU, ali je od nedavno to primetno i meðu onim najjaèima.
Primer za ovo je Finska, zemlja na dalekom severu Evrope, na èijim
izborima je partija Pravi Finci desnièarskog populiste Tima
Soinija upravo zabeležila neverovatan rast od 500 odsto.
Soini se zalaže za samostalan finski kurs u okviru EU i za izlazak iz
evrozone, ako je to potrebno da bi se izbeglo dalje plaæanje
dugova posrnulih južnih evropskih privreda, kao što je grèka.
Finska je jedna od evropskih zemalja sa najvišim standardom, njena
privreda bazirana je najveæim delom na poljoprivredi, a u
evropskim okvrima predstavlja primer kako se dobro i uspešno
radi.
Finska je istovremeno i zemlja sa neobièno pacifistièkom
istorijom: verovatno ni jedan jedini èitalac ovog èlanka
ne može da se seti nekog svetski poznatog vojskovoðe
finskog porekla. Baš zbog toga je celu Evropu zaèudilo da su mirni i
tolerantni Finci odluèili da glasaju za jednu ekstremistièku partiju, koja je oèigledni
pobednik poslednjih izbora iako je osvojila samo 20 odsto glasova.
I ovaj postotak je, meðutim, dovoljan Soiniju da eventualno uðe u
vladu, jer su finske stranke poznate i po tome da lako prave meðusobne
koalicije èak i sa nepomirljivim ideološkim protivnicima. Skoro sve
stranke u novom parlamentu veæ su izrazile spremnost da po potrebi
saraðuju sa Pravim Fincima, što æe
reæi i da prihvate neke od njihovih predizbornih obeæanja.
Meci
su meci, pare su pare
Finska je relativno mala zemlja i sa svojih nešto
preko pet miliona stanovnika nema naroèitu težinu
u Uniji. Njeno eventualno istupanje iz evrozone imalo bi više psihološki nego
direktni realni efekat. Ni eventualni izlazak Grèke iz zajednièke
evropske valute sam po sebi ne bi uzdrmao evro, ali je više
ovakvih istovetnih sluèajeva jasan znak investitorima da u u EU nešto ne ide kako treba.
Grèka bi zbog svoje prezaduženosti trebalo da bude poslednja zemlja Unije koja
bi razmišljala o sopstvenom kursu. Trebala bi, ali nije. Vlada u Atini od poèetka
finansijske krize u ovoj mediteranskoj zemlji vodi politiku nezameranja biraèima.
Mere štednje koje nameæu MMF i Evropska unija sprovode se nevoljno ili se uopšte
ne sprovode. I grèkim politièarima je jasno da na izborima zavise od volje sopstvenog naroda, na kome bi
sada morali da štede, a ne od svetskih bankara.
Ovih dana se saznalo i da grèki bogataši
sve masovnije svoj novac iznose iz domaæih banaka u èiju
sigurnost više nisu ubeðeni. Èak su i neke javne institucije Grèke poèele
pare da drže na stranim raèunima, što je sve dovelo do još dubljeg posrnuæa
državnih finansija. Sebiènost se tako sa državnog spustila na regionalni, a odatle na nivo pojedinca. Svako sam za sebe
gleda kako da se spase i izvuèe iz recesije.
Ni prezadužena Portugalija nije se pokazala preterano oduševljenom za paket
mera štednje koji bi Brisel da joj nametne. Velika veæina
poslanika u Lisabonu odbacila je nedavni predlog vlade da se skrešu javni
rashodi i evropskim birokratama stavila do znanja da od njih želi novac za
sanaciju budžetskog deficita, ali ne i savete kako da se ophodi prema
sopstvenim graðanima.
Ni nedavni sukob izmeðu Italije i Francuske oko izbeglica iz severne Afrike u pozadini nema ništa
drugo nego sebiènu potrebu da se saèuva bar minimum interesa sopstvene države. Za razliku od Finske,
Grèke i Portugalije, Italija i Francuska su velike evropske države
sa ekonomijama koje se ubrajaju meðu deset najjaèih
u svetu. Njihova partikularistièka politika zbog toga ima daleko veæu
težinu od one malih zemalja.
Velika Britanija ne samo da je jedna od znaèajnih privrednih
sila sveta i Evropske unije, ona je takoðe tradicionalno i
evroskeptièna. Zvanièni London je neuvijeno stavio svojim saveznicima do znanja da æe
rado da uzme uèešæa u vojnoj avanturi protiv legitimnih vlasti u Libiji, ali da nema nameru
da se posebno finansijski angažuje na rešavanju pitanja emigranata iz severne
Afrike niti na sanaciji država iz kojih oni potièu. Britanija, kao ostrvska
zemlja, ni do sada nije bila naroèito sklona iznalaženju zajednièke evropske
strategije prema doseljenicima iz treæeg sveta, kao što ni Evropa ne pokazuje
veliko razumevanje za potrebe Londona da preferira emigrante iz nekadašnjih
sopstvenih kolonija.
Moguæ
povratak
Britanski kurs ni prema ostalim problemima EU nije ništa
solidarniji. Veæ godinama ova kraljevina pokazuje više sluha za prekoatlantske
integracije sa svojom bivšom kolonijom, Sjedinjenim Amerièkim Državama,
nego za potrebe birokratije u Briselu. Uz sve to je došao
i veliki budžetski deficit koji zvanièni London spreèava
da se aktivnije ukljuèi u evropska posla.
Ostaje još samo tradicionalna evropska krava - muzara, Nemaèka.
Konzervativna vlada Angele Merkel poslednjih meseci pokušava
da oformi nešto nesprovodivo: da na delu demonstrira evropsku solidarnost. EU je u ovom
trenutku jedino saglasna po pitanju da ne sme da se dozvoli bankrot ni jedne
evropske države, posebno onih u evro zoni. Veæ po pitanju kako to
konkretno da se spreèi, a posebno po pitanju ko koliko treba da plati u zajednièku
sanacionu kasu, mišljenja se dijametralno razlikuju.
Veæina evropskih zemalja ukazuje na sopstvene finansijske probleme i budžetske
deficite, pa se u krajnjem zbiru sve svodi na to da tuðe
raèune podmiruje Nemaèka. Poreski obveznici u Nemaèkoj najviše
izdvajaju u zajednièku evropsku kasu iz koje najmanje dobijaju. Dokle æe
ovakvo finansiranje zajednièke evropske kuæe
moæi da funkcioniše, ostaje otvoreno pitanje. Analitièari u Berlinu veæ
oprezno nagoveštavaju da bi i za Nemaèku najbolje bilo da se vrati sopstvenoj
nacionalnoj valuti i da napusti propali projekat zvan evro.
Solidarnost, nekadašnji glavni sastojak evropskog recepta za uspeh, danas u sve veæem
broju prestonica Starog kontinenta postaje reè nepoznatog znaèenja.
Ameriku pod patronat
Nemaèku kao svetsku finansijsku velesilu ne plaše samo problemi u Evropskoj
uniji. Nekadašnja treæa ekonomija sveta, Japan, posle kombinovanih prirodnih i nuklearnih nesreæa nalazi se na kolenima i veliko je pitanje da li æe u ovoj deceniji uspeti da se oporavi. Za revitalizaciju japanske privrede
u svakom sluèaju biæe potrebne stotine milijardi dolara, koje u ovom trenutku niko ne može da obezbedi.
Još veæu glavobolju Nemaèkoj stvara situacija u Sjedinjenim Državama. Dok u Evropi još i može da utièe na finansijski razvoj, zvanièni Berlin je potpuno nemoæan pred zjapeæom rupom od 15 bilijardi
(15.000 milijardi) dolara u amerièkom budžetu.
Nedavno je i veoma uticajna
agencija za rejtingovanje kreditnih sposobnosti država Standard & Poor's
obelodanila da bi uskoro moglo da se
dogodi i ono nezamislivo: da SAD sa standardne najbolje moguæe ocene AAA skliznu naniže, ako administracija u Vašingtonu ubrzo ne iznaðe naèin da pokrije svoj budžetski deficit.
Pad amerièke kreditne sposobnosti bi bio do sada nezabeleženi tektonski poremeæaj na finansijskom tržištu, jer su investitori iz celog sveta uložili hiljade milijardi dolara u državne obveznice SAD, koje bi
onda mogli da prodaju jedino uz velike gubitke. Veæ i sama najava degradiranja Amerike dovela je do ubrzane prodaje njenih
obveznica na berzama širom sveta i pada dolara u odnosu na ostale valute,
prvenstveno evro.
Nemci, koji i pored svetske
krize imaju solidan suficit u razmeni sa svetom, sve glasnije predlažu da se
Sjedinjene Države na neki naèin, kao kakva prezadužena banana država, stave pod nadzor
poverilaca i tako izvuku iz recesije iz koje sami ne mogu da izaðu.