Kontranapad
Postoji li pravo vreme za svrstavanje na
pogrešnu stranu
Glavni kolosek zvani prosek
Period od
dvadeset godina je gotovo trećina prosečnog života, polovina radnog veka, to je
period u kome se mogu desiti ogromne promene u istorijskom hodu države. Država koju imamo u minule dve
decenije, prošla je kroz više faza transformacije u unutrašnjoj organizovanosti i teritorijalnoj organizaciji
Miroslav
Vislavski
Od nekadašnje SFRJ, danas smo u
Srbiji bez Kosova i Metohije, samo što tu realnost ne priznaje
srpski ustav. Srbija sa "proevropskom" pa i svakom drugom političkom
opcijom "demokratskog sistema", podseća na virtuelnu državu u
kojoj su njeni građani zamorčići ogleda kontra Darvinove teorije o evoluciji.
Srbija je zemlja koja dokazuje da je od čoveka, moguće stvoriti majmuna!
Dakle, setimo se dvodecenijskog opusa u našim životima: nacionalno
ludilo, raspad SFRJ, međunarodne sankcije i blokada, ratovi sa nekadašnjom braćom, protesti sa
pištaljkama i šerpama, bombardovanje, "demokratska revolucija",
uspostavljanje vlasti stranih plaćenika i večitih neradnika, privatizacija i
pljačka, neoliberalni kapitalizam, strančarenje, uništavanje institucija,
korupcija i kriminal, laži i prevare političke elite, opšti sunovrat i
beznađe...
U posmatranom razdoblju, sport je izlagan
posledicama nenormalnog društva i stanja u njemu.
Mnogi sportski akteri i klubovi su nestali sa pozornice. Pominju se samo u
istorijskom omažu
istinskim vrednostima koje su nekada krasile zemlju koju smo smatrali našom.
Ali, ko tvrdi da su dinosaurusi izumrli, u velikoj je zabludi. Oni, zaodenuti
čovekolikom maskom vršljaju po srpskom sportu. Poput gmizavaca, nalaze puteve
do najugodnijeg utočišta. Sportski
dinosaurusi to postižu pod skutovima vlasti, čiji "eksperti" i večiti
neradnici raspolažu parama poreskih obveznika.
Protivprirodni bludnici
Desilo se da je nakon tačno dvadeset godina, u
najtrofejnijem sportu kakvim ga čine reprezentativni rezultati naše odbojke u
novijoj istoriji, na domaćoj sceni na presto došao Partizan. Ne bi bilo
ništa neobično u toj činjenici, da na njegovom čelu nije prvi potpredsednik
Odbojkaškog
saveza Srbije, drugi u hijerarhiji srpske odbojke, Nenad Golijanin! Oni
koji znaju filozofiju ovog odbojkaškog zaljubljenika, sa
razlogom se pitaju da li je to dobro za domaću odbojku ili se radi o daljem
poniranju kvaliteta ligaškog takmičenja. Golijaninu odbojka predstavlja
zadovoljstvo. I on je to zadovoljstvo plaćao dvadesetak godina u meri koja mu
je obezbeđivala neprikosnovenost u klubu koji nije posebno budio pažnju i
interes za višim
takmičarskim ciljevima u Sportskom društvu Partizan. Zato ga je i
prepustio Golijaninu, koji je trenere i igrače plaćao "na kašičicu"
bez namere da ulaže
u ambicioznije projekte i ostvarenja. I to je za razumeti kada se ulaže svoj
novac. Doduše,
poznato je da je u proteklih dvadeset godina Partizan lansirao odbojci
dvojicu svetskih velemajstora u koje nije posebno ulagao. Oni su doneli Partizanu
(i Nenadu) najveće obeštećenje u istoriji srpske odbojke. Reč je o Goranu
Vujeviću Kvisku i još uvek aktuelnom Ivanu Miljkoviću. Upućeni hoće
da kažu da je iz ta dva transfera, Partizan (Golijanin) održavao
Klub pune dve decenije! Zato je veliko pitanja da li sa takvom filozofijom neko
treba da bude na samom vrhu nacionalne odbojke.
Nekada, Golijanin je bio najznačajnija
logistička i svakojaka podrška Aleksandru Boričiću, predsedniku
odbojkaške organizacije u minulih dvadeset godina. Njihova sprega je
kvalifikovana kao "neprirodni savez" ili "protivprirodni
blud" dvojice čelnika Partizana i Crvene zvezde! Radili su u paketu
i nakon dugo vremena uspeli su da oslabe i uproseče ulogu novosadske Vojvodine,
nekada neprikosnovenog šampiona. Kluba koji je i našu odbojku i njih kao
uzurpatore vlasti u ovom sportu, vozdigao na pijedestal odbojkaških
međunarodnih foruma. Danas Boričić, vešt u približavanju vlastima i državnoj
kasi šlepa
svog "protivprirodnog bludnika". Javna je tajna koja se prepričava po
kuloarima, da je Boričić mnoge stvari u životu Zvezde i
Partizana rešavao
na projektu nacionalnih selekcija koje je finansirala država. Dok nije ojačao
unazad četiri-pet godina i ubedio neke sponzore poput austrijskog VIP ili Viner
štediše da
ulažu
u našu
odbojku, što
mu je donelo status najomiljenijeg predsednika strukovnog saveza kod ministarke
Snežane Marković Samardžić.
Ta neraskidiva veza dvojice iz "neprirodnog
bluda" uspešno
funkcioniše
i danas. Zvezda je osvojila Kup, a Partizan je nakon dve decenije prvak
u srpskoj posrnuloj klupskoj odbojci. I jedan i drugi su škrtice. Smatraju da
srpska odbojka treba da bude amaterska i da se igra za "tepsiju
ribe". Igrači i treneri treba da se "opare" kada odu u
inostranstvu, u kome se u svega par zemalja poput Italije, Grčke, a potom,
Rusije, Turske mogu postići kvalitetniji
ugovori. Tamo odlaze samo uzorci vrhunskih igrača i trenera, dok najveći broj
njih odlazi "trbuhom za kruhom". Tamo se ne zaradi poseban novac, a
svojim odlascima slabe srpsku klupsku odbojku i ligu! A predsednik i prvi
potpredsednik svoje interese zadovoljavaju svaki na svoj način. Nenad preko
Bore dobija povlašćeni tretman kod političkih i državnih vlastodržaca za
poslove koje bi teško dobio bez "neprirodnog saveza". A Boričić?
Čovek koji potiče iz skromne porodice, koji je devedesetih bio prepoznatljiv sa
dva odela, baškari
se u superluksuznoj vili u najelitnijem delu Beograda, u skupocenim odelima i
uvek u najmoćnijim automobilima. Živi na relaciji Ženeva - Beograd, tokom
godine stiže
i na sve kontinente. Da li je do toga došao samo na račun evropske i svetske
odbojkaške federacije? Koliko je vratio i dao srpskoj odbojci i državi?
Da li je dovoljno što Srbiji donosi zvanična takmičenja evropskog i
svetskog karaktera, po pravilu u mlađim kategorijama, na račun srpskih građana
i obveznika? Na žalost,
podanici su mu zbog toga najviše, ovih dana poverili
novi mandat. To znači da će na njegovom kraju, Boričić biti četvrt veka
predsednik.
Golijanin je ostao prvi potpredsednik (još da
objasne šta to znači), a tu su i "provereni" odbojkaški kadrovi: Aleksandar
Vlahović i Goran Pitić (oni su posredovali u sponzorstvu VIP i Viner
štediša).
Ostao je potpredsednik i legenda odbojke - Vladimir Grbić! Samo je
nepoznanica šta radi, da li je konačno "odmrznut" kao potpredsednik
ili ostaje Boričićev i njihov argument. Nije primećeno da Veliki Vladimir
pokušava da u strukture uvuče one koji su dali "autoritet"
Boričićevoj kompaniji. Kao ni u prošlom mandatu, ni dalje nema nekadšnjih idola
nacije: Dejana Brđovića, Gorana Tanaskovića, Đule Meštera, Slobodana Kovača,
Gorana Vujevića, Vladimira Bateza, Đorđa Đurića, Slobodana Boškana, Vase
Mijića, Rajka Jokanovića, bez obzira što su na izmaku četvrte i ulasku u
petu deceniju života i što su pojedinci poput prerano preminulog velikana Žarka
Petrovića, počeli da silaze i sa životne scene. Da li ovakav status čeka i
poslednje mohikance najtrofejnije generacije koji privode kraju igračku
karijeru: Nikolu Grbića, Ivana Miljkovića i Andriju Gerića? Sećate se, ova
imena su stavili potpise na zlatne olimpijske i evropske medalje, srebrnu
svetsku i niz drugih manjeg sjaja, danas nedokučivog! Mesto njih koji su već u
istoriji, a kao i svaka tako i najsvetlija istorija je sigurna podloga za
naslage prašine,
nalaze se poslušnici
i klimoglavci koji služe uzurpatorima odbojkaške organizacije.
Šta vam govore imena Čedomira Nedeljkovića
i njegove najdraže
delegatkinje na utakmicama u zemlji i inostranstvu Jelene Reljin,
Dragana Tadića, Miroslava Ristića, Darka
Đuričkovića i drugih "tim menadžera" nacionalnih selekcija? Oni
su lojalni Boričiću, Golijaninu i drugim uzurpatorima, kao što je Boričić
lojalan "demokratskim" vlastima. I to je u stvari sistem na kome
počiva Srbija. Sumnjive vrednosti, prosečnost s jedne strane i okovi vlasti su
prepreka kvalitetu i pameti, stvarnim vrednostima. Kao što Srbija dokazuje da se
od čoveka prave majmuni, tako odbojkaška organizacija pokazuje
održivost sistema da prosečnost nadvladava vrhunske vrednosti, da je ona poslužila
dinosaurusima za opstanak uprkos zakonitosti da ih evolucija i napredak
čovečanstva odavno smestiše u rani period zemaljskog života.
Vreme sudija
Model prosečnosti u klupskoj odbojci i
Boričićeva "strategija razvoja" domaće odbojke su se
"primili" i kod onih koji su bili revolucionarni u zaokretu odbojkaške
filozofije devedesetih, u kojima su iznedreni i stvoreni velika većina
pomenutih zlatnih dečaka neponovljive odbojkaške istorije. Koliko je bila
dominantna i superiorna Vojvodina NIS RNS devedesetih, sada sa pridevom NS
seme, danas je na žalost u proseku ambicija i ostvarenja. Hrani se
autoritetom minulog perioda u kome je bila nedodirljiva u zemlji i među deset
evropskih klubova u elitnom nadmetanju šampiona u drugoj polovini devedesetih
godina prošlog
veka. Od decenijske šampionske krune u tom periodu, Vojvodina
je od 2000. u kojoj se okončala njena dominacija, osvojila samo dva šampionska
naslova. Nije uspela u godini u kojoj obeležava 65 godišnjicu
postojanja da obraduje svoje pristalice i poštovaoce rođendanskom
titulom, kao ni NS seme koje je u prvoj godini sponzorstva uz Vojvodinu!
I niko u redovima nekadašnjeg velikog šampiona
i ne pomišlja,
a kamo li da uđe u analizu uzroka takvog uprosečavanja. Ljudi iz Vojvodine
su se stavili na raspolaganje Boričiću i vladavini "žutih", ne bi li
sačuvali lične pozicije, makar nauštrb kluba, a time i odbojkaškog sporta. A
nekada, neki drugi koji su vodili klub, bili su najžešći oponenti i
konstruktivni kritičari današnjim uzurpatorima srpske odbojke. I Vojvodina,
kao ni OSS ne haje što u njenom sastavu nisu na određenim poslovima oni koji su
je proslavili, a žive
u Novom Sadu ili u blizini, poput Slobodana Boškana, Vladimira Bateza,
Đorđa Đurića, Vladimira Grbića, Đule Meštera. Prosto je neshvatljivo da nemaju
mesta uz svog reprezentativnog kolegu direktora kluba, Vasu Mijića (u vreme
kada su oni pronosili slavu Vojvodine, Mijić je bio na ispomoći uglavnom
u crnogorskim ligašima i Futogu). Ili uz njihove nekadašnje kapitene koji su
skromnijeg igračkog formata, ali su zato danas treneri ili rukovodioci u Klubu
poput Gorana Ćate, Nikole Salatića, Strahinje Kozića, Siniše Reljića ili Branislava
Đurića. Pošto su klubom upravljali uglavnom profesionalci, a amaterski
radnici bili logistička podrška, logično je pitanje šta su radili selektori
današnjeg kadrovskog sastava u Klubu, dugogodišnji direktori Goran Ćato
i Nikola Marić. Znaju li oni da su najodgovorniji za uprosečavanje Vojvodine?
Malo je verovatno da nisu svesni svoje odgovornosti, ali im sistem u Srbiji
savršeno
odgovara. Da su tu na vrhu, pa makar i u prosečnom klubu! Poput Nenada
Golijanina koji voli odbojku, tako i vojvodinaši vole svoj klub, samo
neka su u svojim foteljama.
I na kraju se vraćamo pitanju: da li je šampionska
titula Partizana nakon dvadeset godina posta ili Kup koji je izborila Crvena
zvezda dobro za našu odbojku ili je to novi korak ka daljem
poniranju? Vreme neka bude sudija.
Ali, valjalo bi da sudbinu srpske odbojke,
konačno u svoje ruke preuzmu oni koji su krčili puteve za njeno svrstavanje na
zvezdanom nebu!
Dinosaurusi
U vreme
kada sam bio Ćatin prethodnik u Vojvodini i u Udruženju klubova saveznih liga,
trudio sam se i uspeo da skinem Boričića da uručuje pehare šampionu države jer je to formacijski kao predsedniku
Udruženja, pripadalo meni! A šampionski pehar je
devedesetih svake godine osvajala Vojvodina! Hteo sam da ja uručim
trofej onima zbog kojih sam izgarao 24 sata dnevno, a ne Boričić, samo zato što
je predsednik OSJ, kome to nije bilo u "opisu" funkcije! Moj
sledbenik Goran Ćato već nekoliko godina uručuje pehar da li Crvenoj zvezdi,
Radničkom iz Kragujevca ili ove godine Partizanu. Ali šta to ima
veze kada je čovek od poverenja dinosaurusima srpske odbojke.