Pljačka
Kažnjeni što žive u Srbiji ili kako poreski
zakoni štite tajkune
Poreži me
nežnije
Teror nad
Srbima uvek su najbolje sprovodili srpski vlastodršci. Dokaza za to ima
bezbroj. Ali, najnoviji prilog tom sadizmu dobio je i zakonsku formu! Novi
Zakon o planiranju i izgradnji kojim je država dala sebi i svojm tajkunima
slobodu da otimaju od naroda, savršeno govori o prirodi današnje vlasti i
njenim daljim namerama
N.
Vlahović
Pre godinu dana, Ministarstvo
zaštite životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja Republike Srbije je,
u saradnji
sa Ministarstvom finansija, najavilo kako će preko Zakona o porezu doneti model
prema kome će vrednost građevinskog zemljišta i imovina biti oporezovani po
tržišnim kriterijumima.
Ko poznaje prirodu
srpskih vlastelina, mora da je odmah posumnjao u njihove časne namere. I
zaista, čim su ove godine najavljene izmene Zakona o porezu na imovinu
(usvojene odmah u Skupštini Srbije) nastala je prava uzbuna, jer poreske stope
koje će biti primenjivane uveliko prevazilaze ekonomsku moć građana Srbije.
I ne samo to, nego je
taj već usvojeni zakon u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i
članom 91, koji glasi: "Obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina je opšta
i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika"!
Zemljište na kome se
nalaze kuće u kojoj stanuju građani nije fabrika na koju treba da se plati
porez. Ispada da je Zakon o planiranju i izgradnji, koji je građanima
"vratio" građevinsko zemljište iz prava korišćenja u pravo svojine,
poslužio samo da država otme od naroda ono što još nije! Ovoga puta, kroz
naplatu poreza na imovinu koju vlasnici građevinskog zemljišta i stanova neće
moći da plate, otvorena je nova sezona legalne otimačine zemljišta i stanova na
kojima i u kojima neko živi.
O pravima iz Ustava Republike
Srbije niko i ne razmišlja, niti se ko na njega poziva, mada je članom 58.
Ustava Republike Srbije zagarantovano mirno uživanje svojine i drugih
imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. No, takozvanim poreskim zakonom,
onemogućeno je upravo to što je Ustavom zagarantovano: vlasnik imovine je
nateran da bez utvrđenog javnog interesa napusti tu svoju imovinu. Ako se
državi tako hoće.
Asocijalno ispravna
Usvajanje poreskog
Zakona pratila je velika neizvesnost, jer predlagalo se jedno, raspravljalo o
drugom, a usvojilo treće. Tadašnja ministarka finansija Dijana
Dragutinović
rekla je tom prilikom da "nije očekivala usvojeni tekst Zakona". I
nju je izgleda iznenadilo ono u čemu je učestvovala i zbog čega je trebala da
digne svoj glas, pa čak i da ostavku podnese, ali, to tako u Srbiji ne
funkcioniše.
Kada su usvajani raniji
zakoni, pa i ovaj, svi su isticali nedorečenost predloženih rešenja i uticaj
tajkuna u njihovom pisanju. O tome niko nije vodio računa. Važno je bilo da se
zakon usvoji onako kako odgovara tajkunima.
Po novom Zakonu
zaduženje ne može da bude veće od 60 odsto u odnosu na prošlogodišnje da bi u
narednoj godini to bilo ukinuto, navodno zbog toga što se očekuje porast rasta
zarada, proizvodnje, što će omogućiti građanima urednost izmirenja poreskih
obaveza.
Manipulacije da se
građanima u ovoj godini daju određene olakšice, a u narednim ukidaju, može
imati i imaće imati za posledicu izbegavanje plaćanja poreza od strane
vlasnika.
Prikazivanje tabela po
kojoj će se stopi vršiti obračun poreza na imovinu samo je unelo konfuziju među
građane, kojima tek tada nije više bilo ništa jasno. Tek kada počnu da dobijaju
prva rešenja o zaduženju poreza na imovinu, biće im jasno po kojim je
kriterijumima utvrđivana poreska osnovica za vrednost imovine koja podleže
oporezivanju.
Pokušaj gradonačelnika
Beograda Dragana Đilasa da uveri građane da će grad Beograd umanjiti
poreske osnovice, u ovim okolnostima deluje kao čin kontrarevolucije, uperen
protiv ideologije svojih demokratskih saboraca!
Ali istina je malo
drukčija: Beograd je iskoristio zakonsku mogućnost i svojim građanima odredio
porez po progresivnoj stopi koja se kreće od 0,4 pa čak i do dva odsto. To je
signal i drugima gradovima, pogotovo u siromašnijim delovima Republike, pa bi
skandalozni zakon mogao da se primenjuje selektivno, ostavljajući mogućnost
opštinskim i gradskim samoupravama da, udruženi sa urbanističkom mafijom, oduzimaju
stanove jednima da bi ih dali drugima!
U ovom trenutku niko od
građana ne zna kolika im je stvarna vrednost imovine koja se oporezuje, jer se
ovim Zakonom uspostavlja državni monopol, a ukida tržište. Predstavljajući
Zakon o porezu na imovinu svi su isticali da oni koji imaju najviše, najviše
treba i da
plate. Pokušaj da se ovakva inicijativa predstavi kao socijalno ispravna nije
prihvatljiva.
Usvojena zakonska
rešenja daju olakšice onima koji imaju najviše s obzirom da se vlast opredelila
da štiti interese najbogatijih. Jer, vlasnici nekretnina bez sigurnih primanja
i praznih džepova, a da bi izmirili poreske obaveze, moraće da prodaju svoje
nekretnine po ceni nižoj od tržišne onima koji raspolažu velikim kapitalom, a
koje narod naziva tajkunima.
Zanimljiva je izjava Mlađana
Dinkića u vezi sa naplatom poreza na imovinu kada je rekao kako je
savetovao svoga poznanika da imovinu koja se nalazi na "dobroj"
lokaciji proda, kupi drugu manju na periferiji i da od te razlike u ceni u
budućnosti izmiruje svoje poreske obaveze. Ovakav licemeran i ružan stav nosi
jasnu poruku - sve je urađeno u interesu tajkuna, a protiv svog naroda. Ako
vlasnik ne prodaje svoju nekretninu po slobodnoj volji, već je na to primoran
zbog nerealnog poreza, onda je to ozakonjena pljačka.
Neprimereno je da vlast
preko Radio-televizije Srbije prikazuje svoj narod kako plače pred kamerama,
jer mu poreski organi prete plenidbom stana radi namirivanja poreskih i
stambenih dugovanja. A tu istu državu koja ih je sasvim osiromašila, građani
ne tuže kako bi plenidbom državne imovine naplatili svoja potraživanja koja
bi im bila dovoljna da mogu da izmiruju svoje obaveze.
Bogati na sigurnom
Bitno je napomenuti da
plaćanju poreza ne podleže samo nepokretna imovina. Porez je predviđen i za
pokretnu imovinu - motorna vozila, koji je u Srbiji određen prema snazi motora.
U zemljama okruženja,
Hrvatskoj i Sloveniji, ovaj porez daleko je pravedniji, jer se stopa poreza
određuje prema tržišnoj vrednosti automobila. Logično je da veći porez plati
vlasnik skupog automobila vrednog 20.000 eura, nasuprot praksi u Srbiji gde
vlasnik automobila starog preko 10 godina, čija je tržišna vrednost 2.000 eura,
a prelazi neku utvrđenu zapreminu motora, plaća veći porez, u koji je uračunata
posebna stavka "porez na luksuz", nego za tržišno 20 puta skuplji
automobil.
U Srbiji koja je
osiromašena, sa najnižim primanjima u regionu, gde narod nema para za hleb, a
pogotovo ne za nove poreze, vlast svoju nesposobnost u krpljenju budžeta treba
da traži u smanjenju državne i javne potrošnje, smanjenju nelegalnih tokova
novca i striktnim oporezivanjem tajkuna.
Za razliku od toga,
vlast je ostavila mogućnost da tajkuni, koje je država ovim zakonom zaštitila,
izbegavaju plaćanje poreza na sasvim legalan način.
Povlašćeni kao pravna
lica (koja poseduju najviše i najvrednije imovine u Srbiji), dobili su
mogućnost da svoje skupe vile prevode na firme i plate porez po stopi od 0,4
odsto, te prevode građevinske parcele iz prava korišćenja u pravo svojine po
rešenjima poreskih veštaka i iznosima po više puta manjim od tržišne cene.
Prosta računica govori
da bi ovim tempom država za 50 godina građanima potpuno oduzela svu imovinu pa
je ovaj takozvani poreski zakon zapravo rigidna kaznena mera, jer je porez
toliko visok da niko nije u stanju da ga plati. Tako je svaki ovdašnji poreski
obveznik kažnjen što živi u Srbiji!
Svako drugo tumačenje ima manje smisla.
Prave se gluvi i slepi
Ni pozivanje na poreska rešenja zemalja iz okruženja i
Evrope, kako ih vlast predstavlja - nisu tačna. Činjenice su drugačije: porez
na imovinu ne postoji u Italiji, Irskoj
i Portugaliji. U Hrvatskoj obveznici plaćaju porez na vikendice od
0,67-2,07 evra po kvadratnom metru, zavisno od opštine ili grada. U Sloveniji
plaćaju porez na stan veći od 160 kvadratnih metara u iznosu od 0,2 odsto. U
BiH porez plaćaju na iznajmljivanje stanova, a poreska stopa u Nemačkoj iznosi
0,25 odsto.