Tabloid je pozvan
Policijsko-sudska sprega: šta
se sve može kad se vlast namerači da učini zlo
Odmah obesite okrivljenog, konopac dostavljamo naknadno
Odiseja jednog mladog čoveka iz
Beograda prikazuje kako državni aparat
ume da bude svirep prema onima na koje se iz nekog razloga ustremi. Dok obične građane proganja koristeći sve što joj stoji na raspolaganju, država istovremeno budno pazi da se njenim poslušnicima i saučesnicima u kriminalu ništa ne
desi
Milan Malenović
Postoje
slučajevi kada neko ni sam ne znajući zašto postane žrtva
progona od strane ove države. Počinju da mu se dešavaju čudne stvari koje su naoko međusobno
nepovezane, ali koje itekako imaju zajednički uzročnik. I zajedničkog nalogodavca.
Jedna
od takvih žrtava je Ivan Sretenović iz Beograda, čije generalije iz razumljivih razloga ne navodimo. Zbog čega je neko i ko to odlučio da
protiv ovog momka pokrene celokupni aparat državne represije, teško je reći, ali sve što mu
se dešava poslednje tri godine nikako ne može da bude puka slučajnost.
U Višem javnom
tužilaštvu u Pančevu postoji
predmet KTR 96/11 u kome se sprovodi pretkrivični
postupak protiv većeg broja lica, od kojih su neka policijski službenici, a drugi zaposleni u srpskom pravosuđu. Iz spisa ovog predmeta proizilazi da postoji
osnovana sumnja da su oni učinili niz krivičnih dela na štetu
pomenutog Sretenovića, ali tužilaštvo ne goni prijavljene, jer - vrana vrani oči ne vadi.
Zamenik
višeg javnog tužioca Pančevo Olivera
Sekulić Šošdean 17. maja ove godine u pomenutom predmetu sačinila je službenu
belešku kojom predlaže
obustavu postupka u kome ionako do sada ništa nije učinjeno, pa u tom
pravcu, krivičnu prijavu i odbacuje.
Iskonstruisano
silovanje
Za
Ivana Sretenovića sve je počelo avgusta 2008. kada njegova dotadašnja poznanica, izraelska državljanka I.F-V. biva pozvana u PU za grad
Beograd i po nagovoru svog oca F.B, a uz pomoć pripadnika Trećeg
odeljenja PU podnosi lažnu prijavu da je
silovana. Policijski službenik Predrag Jovanović sastavlja izveštaj o
tome, ali je identifikacija počinioca
bila problematična,
jer je I.F-V. o njemu davala pogrešne
podatke.
Konačno, policijski službenik Siniša Tomić
navodnoj žrtvi prikazuje set fotografija ljudi koji bi po policijskim
saznanjima mogli da dođu u obzir kao počinioci ovog dela, i navodna žrtva prepoznaje Sretenovića.
Zanimljivo
je da Sretenović do tada nije živeo u Srbiji niti bio predmet policijske
obrade, pa je potpuna nepoznanica kako je njegova fotografija mogla da se nađe u grupi sumnjivih. Na to pitanje bi jedino inspektor Tomić mogao da da odgovor, ali njega tužilaštvo nikada nije saslušalo.
Posle
navodnog prepoznavanja, policija dobija naredbu za pretres stana Ivana
Sretenovića koji je izvršen bez njegovog prisustva. Tokom tako izvedenog
pretresa inspektori Tomić i Milivoj Kišić
navodno pronalaze dva pištolja, automatsku pušku i izvesnu količinu municije u radnom stolu koji je
koristio Sretenović.
Sumnju
da je to oružje pre dolaska policije u pretres zaista bilo tamo gde
je pronađeno, budi činjenica
da nikada niko nije naložio veštačenje oružja i municije na prisustvo otisaka prstiju Ivana
Sretenovića ili njegovog genetskog materijala. Umesto toga, pronađen je svedok Dejan Nikolić koji je
izjavio da oružje pripada Sretenoviću.
Posle
toga inspektor Nebojša Marković
potpisuje krivičnu
prijavu protiv Sretenovića, koga izvode pred istražnog sudiju. Zamenica OJT Dušanka Dadić odmah traži određivanje pritvora
za Sretenovića, a istražni sudija Vuk
Tufegdžić taj njen zahtev prihvata.
Nesrećni
Sretenović će u pritvoru ostati sve dok
prvostepeni sud u leto proleće 2009. ne
donese oslobađajuću presudu kojom je odbacio ovako iskonstruisanu optužnicu za silovanje, ali je prihvatio da je Sretenović
bio u ilegalnom protivpravnom posedu oružja,
i to jedino na osnovu svedočenja Nikolića.
Ko
traži - nađe
U toku
postupka odbrana je sudu iznela dokaze da je Nikolić davao lažna svedočenja, instruisan od strane poslovnih
saradnika oca navodno oštećene I.F.-V, ali sud te dokaze nije uzeo u obzir. Po sudu
predatim materijalima, svedok Nikolić se
sastajao sa Milenom Amon i Šaharom Amonom, sa kojima ga je
upoznao otac navodno oštećene, a koje su mu pomogle da osnuje preduzetničku radnju Deksing instalacije i da za svoje svedočenje zauzvrat dobije primamljive poslovne projekte.
Elektronska
komunikacija između svedoka i Amonovih predata je tužilaštvu, ali ono nikada nije našlo za shodno da proverava da li je zaista postojao
dogovor o davanju lažnog svedočenja u zamenu za novac.
Da je
Ivan Sretenović zaista žrtva pomahnitalog državnog aparata pokazuje niz detalja
iz pomenutog krivičnog postupka. Prvo je uočljivo da
je on osuđen po članu zakona koji sankcioniše protivpravno posedovanje više od
tri komada vatrenog oružja, iako su po
policijskom izveštaju koji je sud prihvatio pronađeno manje od toga - dva pištolja i
jedna automatska puška.
Zanimljiva
je i sudbina krivičnih prijava za davanje lažnih izjava u sudskom postupku, koje je po donošenju oslobađajuće presude Sretenović podneo protiv navodno oštećene i svedoka.
Indikativno
je mišljenje zamenice VJT Sekulić Šošdean dato ovim povodom u već
pomenutoj službenoj belešci, gde ona u vezi s navodnim policijskim proverama
izjava Sretenovića navodi: "Ostaje nejasno zašto su vršene
provere putem policije, a nije zatražen
na uvid spis Okružnog suda u Beogradu K br.
1755/08, što je učinjeno tek 3. avgusta 2010, nakon utvrđivanja drugog obrađivača, ali im spis nije
dostavljen, niti je odluka do danas donesena."
Prethodno
je tužilaštvo po prijavi Ivana
Sretenovića tražilo da policija sa njim
obavi razgovor, ali pošto ona navodno
nije mogla da ga pronađe ceo postupak je
gurnut u fijoku iako su postojali materijalni dokazi u prilog prijave koji su
saslušanje Sretenovića činili
nebitnim. Posebno je zanimljivo i da su sva prijavljena lica nakon dostave
krivične prijave Tužilaštvu za organizovani kriminal
11. oktobra 2010. promenila boravišta, delistirala brojeve iz javnog imenika,
promenila brojeve mobilnih telefona, zatvorila fejsbuk profile i ukinula
svoje naloge elektronske pošte.
Ko u to
veruje
Da
policija, kada hoće, itekako može
da pronađe Ivana Sretenovića, pokazuje
jedan slučaj s kraja 2009. godine. Tada je Sretenoviću određeno policijsko zadržavanje u trajanju od 48 sati, koje je bilo potrebno da bi iz stana bila
iseljena njegova stara majka.
Majka
Ivana Sretenovića je pomenuti stan prvo iznajmila 26. septembra 2007. godine na
period od godinu dana. U međuvremenu je sa vlasnicom stana Snežanom Malenkovom 21.
oktobra 2007. sklopila predugovor o kupoprodaji, a potom 21. aprila 2008. i
ugovor o kupoprodaji pomenutog stana.
Kako
izgleda, ovaj stan je za oko zapao jednom advokatu, koji ima stan pored i koji
se kasnije pojavljuje kao zastupnik Malenkove, pa su Sretenović i njegova stara
i bolesna majka morali da budu izbačeni na ulicu uz asistenciju
inspektora Drugog odeljenja PU Beograda Saše Davidovića, Ljubomira Nakića i njihovog
šefa Saše Markovića. Dok je
policija po potpuno izmišljenoj prijavi zadržavala Sretenovića u službenim
prostorijama, ispred vrata stana su njegovu majku sačekale tri
muške osobe i Malenkova i izbacili je na ulicu.
Majka
Ivana Sretenovića je odmah podnela tužbu sudu tražeći da joj bude dozvoljeno da i
dalje koristi stan koji je po ugovoru iz aprila 2008. otkupila, i tako nastaje
nov pravosudni cirkus svojstven ovoj zemlji.
Maja
ove godine sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Biljana Cvetković, nakon
nekoliko telefonskih razgovora sa sudijom Vidom Simić, venčanom suprugom
pomenutog advokata, donosi rešenje kojim se odbija tužbeni zahtev majke Ivana Sretenovića. Kao razlog sudija Cvetković navodi da se starica navodno dobrovoljno iselila.
Na
stranu to što bi svako imao pravo da se iz stana u svom vlasništvu iseljava i u isti ponovo useljava kada god hoće, zanimljivo je kako je izgledalo ovo
"dobrovoljno" iseljavanje.
Po
onome što je sud utvrdio, bolesna starica je stan napustila ostavljajući u njemu
svu svoju imovinu, uključujući i novac, čekove, pa
čak i lekove koje je permanentno koristila. Po onome u šta veruje sudija Cvetkovićeva, ta
stara i bolesna žena je išetala u hladnu decembarsku noć ostavljajući za
sobom sve svoje potrepštine i nemajući gde da ode, ali prethodno nije zaboravila da potpiše sporazum sa Malenkovom po kome se navodno
dobrovoljno iseljava i predmetni stan joj vraća.
Ko
veruje u ovakvu verziju, taj veruje i u postojanje Deda Mraza. Žalosno je samo
što nam takve osobe dele pravdu.
Pravoverni svedok
Navodni
svedok Dejan Nikolić profesionalno se bavi krađama i
razbojništvima, a prema elektronskoj pošti, 2009. se spremao za
trgovinu drogom sa izraelskim državljaninom Šahar Amonom, registrovani je
saradnik Drugog odeljenja PU za grad Beograd, Uprave za bezbednosni rad BIA i
nekadašnji, dok je radio u Novostima AD, saradnik Uprave bezbednosti GŠ VJ. On
je okrivljeni u predmetu 1474/2010 Višeg suda u Beogradu zbog razbojništva koji
od 2007. nije okončan u prvom stepenu,
jer od 2008. u tom predmetu ispred tužilaštva nastupa sveprisutna Dušanka Dadić.
Organizovana
grupa iz Trećeg suda
Viši javni tužilac u Pančevu je Gordana
Čolić. Pre je obavljala funkciju u Trećem OJT u Beogradu. Dušanka Dadić je na funkciju u Okružno javno tužilaštvo u Beogradu izabrana isto iz Trećeg OJT. Ona koristi kabinet 612 u Palati pravde zajedno
sa zamenikom javnog tužioca Slobodanom
Nešovićem koji je izabran na funkciju takođe iz Trećeg OJT u
Beogradu.
Nešović je bio obrađivač predmeta
KTR-2392/10 u kojem je oštećena majka Ivana Sretenovića, a osumnjičena Snežana
Malenkov, gde je odbačena krivična
prijava. Takođe, on je pristupio na
glavni pretres K-3536/10 (prenumerisani predmet K-1755/08) u Višem sudu u
Beogradu umesto zamenika javnog tužioca
Dušanke Dadić, čije je izuzeće od
postupanja iz predmeta KT-1538/08 oštećeni
Sretenović zahtevao od višeg javnog tužioca u Beogradu, ali nije dobio pismeni
otpravak odluke.
Krivična prijava KTR-638/10 podneta 11. oktobra 2010. Tužilaštvu za organizovani kriminal,
prosleđena je na nadležnost
VJT u Beogradu pod poslovnim brojem KTR-4367/10 koje od RJT traži supstituciju.
Obrađivač predmeta bila je Mirjana Jakovljević. Po predlogu za supstituciju
za postupanje je određeno VJT u Pančevu, u kojem je predmet evidentiran pod KTR-96/11 i dodeljen
u rad obrađivaču
predmeta, zameniku javnog tužioca Oliveri Sekulić-Šošdean.
Obrađivač predmeta, čiji
identitet predstavlja državnu tajnu, a
koji je doneo odluku o supstituciji, izdaje i obavezno uputstvo da predmetna
krivična prijava bude odbačena. Na službenoj belešci u
izvorniku grafitnom olovkom je rukopisom Gordane Čolić
napisano - "Odlično".
Snežana Malenkov je podnela krivičnu prijavu
protiv Milice Trbović-Svilarić,
sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu, donosioca odluke o privremenoj meri koju
je ukinula Biljana Cvetković. Obrađivač tog predmeta u VJT Beograd je neizbežna Dušanka Dadić.