Tabloid
istražuje
Novo doba
iznedrilo tajna znanja o postojanju
Da li sve nastaje
u crnoj rupi?
Ko god je čitao
nešto od popularne naučne literature koja se bavi postankom svemira i načinom
njegovog funkcionisanja susreo se sa pojmovima kao što su "brzina
svetlosti", "svetlosna godina" ili "crna rupa". Brzina
svetlosti je tako prihvaćena kao konstanta, udaljenost zvezda i galaksija se
meri upravo na osnovu ove brzine svetlosti, a za crnu rupu se kaže da su to
nebeska tela izuzetno jake gravitacije i da gutaju sve oko sebe, čak i svetlost
Ivona Živković
Crne rupe se nalaze i u središtima galaksija i praktično galaksija u
njima jednog dana nestane kada se sva materija sabije u nju. Tako svemir deluje
kao ogroman prostor, gde su zvezde i galaksije udaljene međusobno desetinama i
stotinama hiljada svetlosnih godina, koliko je vremena potrebno svetlu da
stigne da pređe razdaljinu između njih. A svetlost navodno putuje oko 300.000
kilometara u sekundi.
I sve to deluje tako zastrašujuće, tako nedokučivo nama običnim malim
zemaljskim smrtnicima, jer Zemlja je samo jedno zrnce prašine u tom kosmičkom
okeanu. Ali, ako brzina svetlosti nije konstantna (kao što je i Tesla ne samo
tvrdio već i dokazao), onda se svetlosna
godina ne može usvojiti kao mera za razdaljinu, a onda ni svemir nije toliki
kolikom se predstavlja. Ako je sve nastalo u Velikom prasku (što je teorija
koja je takođe osporena) onda znači da se on ne širi i nije nastao pre 15
milijardi godina.
Neki i danas tvrde da nema dokaza da se Zemlja okreće po elipsastoj
orbiti oko Sunca, kao i da se ni sama ne okreće oko svoje ose. Najnovija je
takođe i tvrdnja da crna rupa nije mesto gde sve nestaje, već mesto u kome se
sve stvara. I to je centralna tačka teorije koju ćemo pokušati da vam ukratko
dočaramo.
U stvari, 99 posto ljudi ne zna da sva znanja kojima raspolažemo dolaze
iz naučnih etabliranih krugova (koji su licencirani da ih održavaju takvima i
šire kao učenje) a tu licencu već vekovima izdaje ista instutucija - katolička
crkva. I veliki prasak je upravo jedna od njihovih izmišljotina.
Zato se u "ozbiljnim" naučnim istraživanjima (koja se temelje
očito na lažima i nedokazanim teorijama) uvek mora navoditi referenca koja je
već odobrena tj. verifikovana kao prihvatljiva naučna činjenica ili
pretpostavka i to strogo kontroliše i samo takva istraživanja uvažava pomenuti
naučni establišment. Sva skretanja sa onoga što propisuje ovaj establišment
dobijaju odmah etiketu šarlatanstva i pseudo nauke. Samo ono što je ovaj naučni
establišment verifikovao prihvata se kao ozbiljno naučno istraživanje. Pa makar
nemalo blage veze sa realnošću, pa čak i sa logikom.
Ali, šta ako taj naučni establišment decenijama ili čak stotinama godina
laže i nameće teorijske fantazije o fundamentalnim procesima? Šta ako je
njihova glavna ideja da fundamentalno znanje bude na rsapolaganju samo
odabranim (prosvetljenim) pojedincima, a da se svi ostali (obični ljudi)
zamajavaju ilizijom da nešto znaju? I u toj iluziji ih održavaju akademska
zvanja i titule i dobro plaćene profesure? Već smo ranije pisali da su
katoličku crkvu stvorili drevni egipatski iluzionisti, a sada ista ta
institucija propisuje šta će se u školama učiti, a šta ne? Može
li se verovati iluzionistima?
Zagonetni Haramein
Nema sumnje, biblijsko vreme otkrovenja ponovo je
pred nama, jer ulazimo u Novo doba. Tako se i mnoge naučne laži sada otkrivaju, ali i mnogi
fundamentalni procesi se prikazuju potpuno drugačije nego pre samo nekoliko
decenija.
Što je još zanimljivije, u novim tumačenjima ovih procesa sve više se
otkriva da su drevna znanja od pre nekoliko hiljada godina bila daleko
kvalitetnija, i da smo mi vekovima živeli u vremenu mraka i lažnih naučnih
dogmi.
Jedan laik, kako sebe predstavlja, i koji je bacio rukavicu ovom
iluzionističkom naučnom establišmentu je izvesni Nasim Haramein. O njemu se zna
samo da je rođen u Švajcarskoj (u Ženevi), 1962. i da je, navodno, još sa devet
godina počeo da razmišlja o nekim fundamentalnim procesima i ta razmišljanja ga
ni do danas nisu napustila. Jedan od razloga je verovatno i taj što je kako sam
tvrdi zaobišao zvanične škole (u kojima gradivo nameće pomenuti naučni
establišment) i postao je samouk. Čitao je i izučavao praktično samo ono što ga
je zanimalo bez opterećivanja da to prihvati kao zacrtanu dogmu. I razvio je
svoju sposobnost da razmišlja i da zaključuje na osnovu logike i sopstvene
intuicije.
Nema podataka o tome da li je uopšte neke škole završio, ko su mu
roditelji, kakvo mu je poreklo (da li je egipatsko ili neko drugo orijentalno),
od čega živi, kako se finansirao. Danas se zna da živi od profesionalnih
predavanja, koja drži po svetu već deset godina i izdaje DVD komplete sa tim
svojim predavanjima. On se i predstavlja kao samouki naučnik, samouki filozof,
samouki predavač. Haremein tečno govori francuski i engleski. Pošto se u svojim
tumačenjima fundamentalnih procesa oslobodio naučnih okova koje nameće naučni
establišment, mogao je sasvim slobodno da formira svoju naučnu teoriju u koju
je uključio ona saznanja koja su njemu odgovarala i koja su se u njegov sistem
razmišljanja uklopila.
I svako ko odsluša neko od njegovih predavanja, uočiće da je on veoma
načitan i da barata velikom količinom informacija i da ih sve svrstava po
jednoj veoma inteligentnoj i pronicljivoj logici. Njegov način razmišljanja
uključuje interdisciplinarna znanja, i
to znanja iz drevne, kao i savremene nauke, iz kosmologije, astronomije,
biologije, psihologije, fizike, hemije, arheologije, geometrije i istorije.
Haramein je osnovao i neprofitnu oganizaciju "The Resonance Project
Foundation" koja upravo ima za cilj da objedini sve one ljude koji se bave
naučnim istraživanjima, ne specijalistčki kako je to u modi poslednjih sto
godina, već holistički što znači da se sva naučna saznanja i razmišljanja
ujedine jer samo tako se može doći do zaključaka kojima se mogu sagledati
fundamentalni fizički procesi koji su stvorili i dalje stvaraju svet u kome
živimo. To je objedinjena nauka za Novo doba.
Ovaj interdisciplinarni pristup je danas veoma važan, napominje Haramein,
kako bi se prevazišli ekološki i tehnološki problemi današnjice. Haramein verovatno misli na koriščenje
prljave eksplozivne tehnologije koja traži ogromnu potrošnju energije kako bi
savladala otpor sila prirode sa kojima je u potpunoj suprotnosti. Novo doba bi
trebalo da donese nove tehnologije koje će biti u potpunoj harmoniji sa
prirodnim silama i upravo je priroda ta koja će im davati dinamički impuls.
Harameina kao da je sam bog poslao kao nadahnutog gurua da zaluđenom stadu koje
vekovima živi sa pogrešnim tehnološkim rešenjima otvori oči. Da li su ga možda
poslali jezuiti, za sada je nepoznato.
Kako izgleda jedno
Harameinovo logično razmišljanje? Na primer, u predavanju o
"egipatskim" piramidama (koje su i dalje velika misterija) na
konvencionalnu tvrdnju da su ih gradili
četrdeset godina egipatski robovi vukući kamene blokove teške stotinama tona,
da bi piramide služile kao grobnice faraona, Haramein primećuje da, ne samo da
niti jedna mumija nije pronađena u piramidi, već i da ogroman broj crteža i
pisama koje su ostavili drevni Egipćani ne oslikava proces gradnje niti jedne
piramide.
Na slikama su
pokazali skoro sve iz svog života, i kako su orali zemlju, brali grožđe i
vadili so iz mora, i kako su lečili bolesne, proizvodili razna ulja i sl., ali
deluje neverovatno da se niko nije dosetio da ostavi neku sličicu o ovom
epohalnom građevinskom poduhvatu. Tako po logici Haremein zaključuje da
Egipćani nisu ni gradili piramide. Ono što se uči u školama o istoriji Egipta
je tako čista laž. Piramide su očitio građene mnogo ranije, najmanje 10.000
godina pre Nove ere (ere katoličkog mraka).
Ipak, Harameina je
najviše impresionira drevna geometrija univerzuma, odnosno ukupnog prostora u
kome energija stvara. I Nikola Tesla je tvrdio da energija ne putuje ovim
prostorom slobodno već da se kreće kosmičkim kanalima. Ali, kako ti energetski
putevi izgledaju, kada energiju ne vidimo, već vidimo samo proizvode njenog
stvaranja? Kada bi smo to mogli da vidimo, vdeli bi smo i kako ona stvara ono
što se naziva materija.
Po logici koju opet
sledi Nasim Haramein, ono što energija stvori mora sadržati u sebi i
"šnit" odnosno oblik tog prostora kojim se ona kretala kada je
stvarala. I mi zaista vidimo da je sve stvoreno sferno, zakrivljeno. Kako onda
izgleda ono što ne vidimo - a to je sam prostor i gde je taj horizont kada mi
počinjemo da vidimo ono što se naziva materija, pokušao je da dočara u svojim
razmišljanjima Haramein. I napravio je svoju Jedinstvenu hiperdimenzioanalnu
teoriju materije i energije, u kojoj je
kreirao i pojam Holofraktografskog univerzuma. Teorija je poznata i kao
teorija Haramein-Rauscher metrika.
Poznato nam je da se
vekovima naučnici bave otkrivanjem materije, pa se danas otišlo i tako sićušne
analize koje uključuju delove atoma, a to su razni kvarkovi. I stalno otkrivaju
njihove čestice, i niko da sklopi sve to u celinu - kada , kako i zašto sve to
nastaje.
Ključ je u prostoru,
a ne u česticama. Vekovima su fizičari nastojali da otkriju sićušnu prvobitnu
česticu koja se formira iz energije i koja onda dalje gradi atome, molekule i
svu materiju. I otkrili su gomile takvih čestica, kvarkova, leptona, mezona,
muona, bozona i sl. Ali, Haramein je odbacio ovaj etablirani način razmišljanja
i u centar pažnje nije stavio materiju već - prostor. Prvi znak o značaju
prostora je bilo saznanje da je atom u stvari 99,99999 prostor. I molekul je
prostor. I svemir je prostor. Otkud toliki prostor u svemu što nas okružuje.
Dali se u tom prostoru nalazi nešto što ne uočavamo? Jer, ako ga ima svuda,
onda za to mora da postoji razlog. I Haramein je pretpostavio da je upravo
prostor to što u univerzumu sve povezuje, od najmanjeg do najvećeg. Od čestice
do galaksija i dalje. I taj prostor nije prazan, on se naziva vakum ili palzma
i u njemu je sadržana ogromna količina energije. I ona je na neki način tu
"uskladištena."
Još je u antičkoj
Grčkoj Platon zaključio da postoji geometrija prostora, ali je upravo to
katolička crkva odbacila terajući
naučnike da se drže materije. Jer, Bog je taj koji je stvorio svet i
samo taj svet je bilo dozvoljeno videti. Boga nije smeo niko da vidi osim
sveštenika koji su bili za to "viđenje sa bogom" i tumačenje njegovih
kreacija licencirani.
Tako se i danas u
kvantnoj fizici o materiji govori kao o nečemu što je sabijeno. A to sabijanje
se događa kada se čestice (kojima je zapravo ispunjen prostor ili vakum) nađu u
veoma jakom polju gravitacije i kada iz tog polja one više ne mogu da izađu. To
je za čestice tačka bez povratka i to je i konvencionalna nauka definisala kao
crnu rupu.
Haramein tvrdi da
glavne sile u svemiru koje stvaraju crne rupe, neutronske zvezde, pulsare,
kvazare i supernove, odnosno utiču na njihovu dinamiku imaju izvesne zajedničke
karakteristike u odnosu na mehanizme manje uzburkanih sistema kao što su
galaksije, zvezde i planete i njihovu dinamiku.
Naime, svi oni u svom
kretanju uključuju gravitaciju,
elektromagnetne procese kao i pojedinačne i zajedničke procese na nivou
čestica. U svom teorijskom obrazlaganju Haramein kaže da je istraživao
zajedničke koherentne strukture plazme i njihovih interakcija sa vakumom. I postavio
je konačno jednačinu njihovog balansa što je u suštini "balans između
ekstremno kolapsirajučih gravitacionih sistema i njihovog enegrtetskog
okruženja u plazmi". Podsetimo još jednom, plazma je stanje nulte tačke
energije. Zapravo sve što postoji nalazi se u nekom medijumu i sve je
"upkovano" jedno u drugo. Tako je medijum (tj. prostor koji nije
pazan) od suštinske važnosti za
razumevanje svih procesa. Zato je i za Harameina od posebnog interesa dinamika ove plazme kao medija i to je struktura u vakumu koja spaja
elektromagnetske i gravitacione sile uključujući stvaranje virova i takozvanih
- Coriolis fenomena.
Tako i neobična priroda
kompleksnih crnih rupa uključuje ne samo crnu rupu samo već i oklonu plazmu kao
medijum. Sve se krivi u vorteks. Glavne sile uključene u čitav proces
stvaranja crne rupe su jake gravitacione kolapsirajuće sile, moćna
elektromagnetna polja, naelektrisanje i ugaoni impuls spina.
Sila spina (vrtloga) polarizje magnetno polje (
pozitivno i negativno) i između njih se stvara polje ekvilibrijuma. I to je horizont događanja, to
je ono što mi vidimo kao na primer galaksiju. U središtu je naravno crna rupa.
Bipolarnost je zato svuda prisutna. I sva vidljiva materija tako nastaje - u
crnoj rupi. I to je centar stvaranja.
Bipolarnost je matriks pomoću koga se održava ekvilibrijum. I sve je
stvoreno bipolarno: muško - žensko, pozitivno-negativno, crno-belo, dan, noć, budnost-spavanje,
toplo-hladno, visok pritisak-nizak pritisak…
Dakle,ono što mi vidimo u svemiru je samo bipolarno elektromagnetno polje
koje je nastalo kada je torzija (krivljenje)
onoga što je nazvano vreme-prostor uhvaćeno u sistem koji funkcioniše
kao vorteks i kada se stvori elektromagneni ekvilibrijum. To se događa kada
čitav niz pomenutih sila u prostoru dođe u harmoničnu fazu i stvori se ono što
se naziva povratna sprega i tada se stvara kontinuitet.
Pošto mi živimo u okviru ekvilibrijuma, svemir nam izgleda kao da se širi
i da stalno ubrzava svoje kretanje.
Ovu torziju (vrtlog) u vakumu pokreće različita gustina vakuma. Slično
kao što različiti pritisak vazdušnih masa formira tornado. Nastaje ista
dinamika. U centru tornada je takođe
"oko", to je centar gde je najhladnije. U galaksiji to je crna rupa.
Ista sila po istom matriksu pokreće vodu u vrtlog kada izvadimo zapušač u kadi
napunjenoj vodom. Različita je samo skalarna vrednost ovih sila. Ista sila
formira spin čestica u atomu. Ista sila spaja čestice atoma (pozitivne i
negativne ) i stvaraju se molekuli.
I zaista crna rupa je tačka iz koje nema povrataka česticama koje su u
nju upale. Sile gravitacije su tako jake
da ništa ne može pobeći. I tu se materija "spaja".
Sve u svemiru nastaje u crnoj rupi i ona daje impluls vorteksu.
Samo bipolarnost
stvara ekvilibrijum
Za razliku od drevne kineske ili indijske filozofije koja je tu
bipolarnost uočavala (poznati su jin i jang), katolički iluzionisti su
predstavili Stvaranje kao singularan čin jedne sile - Boga odnosno Stvoritelja.
I hrišćanstvom je to učenje vekovima održavano. Sada možete zaključiti da je
biblija pisana mnogo kasnije nego što se to tvrdi.
Haramein takođe tvrdi da je slovo "G" koje je masonerija
stavila kao svoj znak (God je na engleskom Bog) u stvari pokazatelj da su
masonska učenja sastavljena iz drevne egipatske kabale i kombinovana sa
biblijskim izmišljotinama i sve je izgleda vešto upakovano (jezuitskim
iluzionističkim smicalicama) kao moćno štivo uobličeno za potrebe katoličke
crkve.
Mnoga drevna saznanja su zato vekovima bila "nestala" iz
Aleksandrijske biblioteke, da bi se sada nparasno opet pojavila i pokazala sav
mrak u koji je čovečanstvo potopljeno poslednjih hiljadu godina.
Nema mnogo sumnje da su kao i zlato i ostale dragocenosti (posebno
arheološke) i ovi papirusi završili u podrumima Vatikana.
Ali, svet nije stvorila jedna sila (Bog stvoritelj) već više sila koje su
se sjedinile u jedan harmoničan proces.
Svaki proton je crna rupa
Harameinu se na osnovu njegovih
izčavanja nametnula ideja da se svi mi u stvari nalazimo u crnoj rupi u središtu
gravitacije. I mi sami smo crna rupa. Svi smo
u stvari vidljivi horizont (sabijenih čestica) u jednom nevidljivom prostoru u
kome se energija u vorteksima uliva u crne rupe sabijajući čestice.
Tako je glavna ideja Haremeina da se jedan proton može smatrati crnom
rupom u određenim uslovima. To je po
Harameinu crna rupa sa masom koja je po
svojoj gravitacionoj sili stvara efekat koji je ekvivalent masi od 885 miliona metričkih tona. Ovakav proton je
Haramein nazvao Švarcšildov proton, po nemačkom fizičaru Karlu Švarcšildu koji
je doprineo jednoj zaista fundamentalnoj promeni u našem današnjem shvatanju
fizike. Napomenimo ovde i zanimljiv detalj da konvencionalna nauka još nije
tačno usvojila jasnu definiciju o tome šta je gravitacija.
Geometrijski
prostor određuje stvaranje
Iako se pojam geometrije vezuje za Geu (Zemlju), a Gea je nastala po
matriksu po kome se kretala energija u svemiru, onda je logično da taj matriks
postoji i u prostoru (svemiru) i mi ga ne vidimo. Dakle, da vidimo zašto je Zemlja
okrugla.
I tu se Haramein poslužio takođe drevnim znanjima iz geometrije. Poenta
je u obliku prostora i vektorima sila koje nastaju u tom protsoru kroz koji
energija prolazi. Da podsetimo da je vektor mera za neko kretanje gde se pravac
kretanja zamenjuje pravom linijom. Elektromagnetni polaritet stvaraju dva
inverzina geometrijska tela u perfektnom spoju.
Radi se naravno o poliederima jer vakum nije dvodimenzionalni prostor
već najmanje trodimenzionalni.
Ta dva tela koja se spoje su dva tetraedera koji se perfektno spoje, ali
ne po svojoj osnovi (jer tada se dobiaj jajast oblik), već se strukturno
preklope tako da se i svi njihovi fraktali perfektno sklope. Fraktali su delovi
neke celine nekog kvantiteta koji u potpunosi sadrže iste osobine kao i celina,
samo su im skalarne vrednosti različite. Struktura kristala je fraktalna.
Umnožavanjem fraktala praktično nastaje svet kakav mi poznajemo jer energija
"pamti" matriks (odnosno kanale) kojima je već jednom prošla.
To prožimanje dva tetraedera i svih njihovih fraktala je moguće kada su u
pitanju dva prostora odnosno energija iz dva različita prostora.
Takva dva perfektno spojena energetska tetraedera stvaraju energetski
matriks koji ima geometrijski oblik sačinjen od osam tetraedera. Takvo
trodimenzionalno geometrijsko telo se naziva kuboktaedar.
I to je matriks za formiranje sfere. Po Bakminster Fulleru to se naziva
vektor ekvilibrijuma. U centru sfere bi bla crna rupa i sfera bi bila
bipolarna.
U ovom obliku su svi vektori u idealnoj proporciji da stvore vektorski
ekvilibrijum. I to je najvidljivija shema (matriks) po kome putuje energija
kada stvara okrugle planete. I nije tačno da je Zemlja malo pljosnata, potpuno
je okrugla.
I mnogo toga je bilo poznato još drevnim Atlantiđanima, koji su živeli
pre velikog potopa, i njihova saznanja su preuzeli drevni Egipćani, a onda je
vekovima sve to bilo negde vešto sakriveno da bi se i danas u školama učilo o
Velikom prasku, o svemiru koji se širi i crnim rupama koje nas sve gutaju. I
tehnološki razvoj je podređen umesto impolzivnom bipolarnom principu stvaranja,
razornom eksplozivnom principu.