Uvodnik
(Pr)osudite sami
Uvek pod sumnjom
Milovan Brkić
Početkom februara, kolumnista koji je sa
moje desne strane opisivao rad tajne službe i potrebu za lustracijom, bivši
načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Goran Petrović, dobio je stalno
zaposlenje u državnoj službi, iako ni posle sedam dugih godina još nije dobio
sudski spor sa MUP-om Srbije. Sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Ksenija Aškerić
Đurović ni posle osam meseci nije napisala presudu. Može joj se, tako nam je
sudstvo.
Jedan među najobrazovanijim ljudima u
Srbiji, zaposlenjem u državnoj službi, više nije u mogućnosti da piše kolumnu.
Radujem se što ćemo ubuduće da se sastajemo samo u našoj kafani, na pasulju i kolenici.
Na prvom ručku, pitaću ga, prijateljski
(možda će mi i kasti) kako je Služba, dok je počinjao da radi, opisivala
građane koji su tražili posao, a državni organi tražili od Službe da ih
proveri. Ja znam da sam uvek bio pod sumnjom, ali su drugovi znali i da okrenu
glavu. Uvek
su računali da mogu da se popravim, a nade je bilo i za one koji su bili
obeleženi... Recimo, ja sam, iako uvek
pod sumnjom, mogao da ručam sa Goranom, i sa načelnicima Službe pre njega.
Nismo se slagali, ali je to, valjda, prirodno.
Juče, dok sam u prodavnici kupovao dvolitru
piva, vidno uplašen, prilazi mi čovek koga odnekud poznajem. Imate li minut vremena za
mene, pita. Ako nemam para, barem vremena imam. Skoro kroz šapat me pitao kako
sam se ja izvukao. I objašnjava mi da me pre pet godina vodio na sastanak sa
Darkom Šarićem, kada smo imao problema sa prodajom lista. Znam da su snimili
sve, kaže, Darko je moj drug iz škole, puno mi je pomogao.
Pita me da li
će ga uhapsiti što je poznavao Darka, da li će mene Aca Vučić poslati na ispitivanje.
Pomislio sam da se čovek šali, prisetio sam se našeg susreta. Hteo sam da
viknem na njega - što mi čoveče ne reče ko je taj čovek! Mogao sam da tražim da
mi pomogne, čovek je imao široku ruku, ali vidim da je on u ozbiljnom strahu.
Vidite, dodaje, ovi će početi da hapse sve koji su sa njim bili u obdaništu, u
autobusu.
Meni smešno,
zamišljam kako se Aca obraća raji i preti prstom - Svi koji su poznavali Darka Šarića
i njegovog brata, ako se odmah ne jave prvoj policijskoj stanici, država prema
njima neće imati milosti!
Tako je bilo
i posle Drugog svetskog rata: ko je poznavao druga koji je isključen iz
partije, bio je pod većom sumnjom i od njega samog! I ništa se u Srbiji, po
pitanju sumnje, ne menja.
Tvrdo verujem
da Borisa danas izbegavaju i najbliži prijatelji, a šef njegovog kabineta Rakić
ga otvoreno optužuje. Eto, da se sretnem sa Borisom, posle svega što sam
napisao o njemu, doprinoseći njegovom padu, pozvao bih ga na kafu, srdačno se
pozdravio. Ako bi mu bila potrebna moja pomoć, mogao bi na nju računati.
Ali, u
Srbiji, od Vuka Karadžića pa do danas, sve do politički nepodobnog Ivice
Dačića, traje jedna ista tragedija duha. Uvek su neki pod sumnjom onih koji su
na vlasti, i uvek su oni, koji padnu s vlasti, pod sumnjom onih koji na vlast
dođu.
Ako još budem
imao snage, i ako se ove godine na noge digne sirota raja, uzme motke i šmajsere
u ruke i počne da veša ove sumanute ljude koji vladaju Srbijom, utrčaću u masu
i viknuti da je Vučić moj prijatelj, i da mu treba pošteno suditi, iako je on
mnogima presuđivao, a nije zato ovlašćen.
Hoćemo li se
naučiti da razlikujemo službu od družbe, i da ne smatramo neprijateljima one sa
kojima se po mnogo čemu ne slažemo?