Na nišanu
U predvečerje kratkoročne vladavine
Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke
Zločin iz strasti
Srbija zapanjujućom brzinom tone u haos. Od 1.
oktobra, zadah bede osetiće i oni koji su se do sada držali na površini,
spajajući nekako kraj sa krajem. Divljački skok cena hrane, energenata, odeće,
obuće, prevoza i svih drugih osnovnih potreba, posledica su neverovatne prevare
u koju je građanin pokorni još jednom upao zbog kriminalnih apetita samozvane
političke elite. Haos je u policiji, pravosuđu, zdravstvu, školstvu,
saobraćaju, telekomunikacijama, svim državnim ustanovama...Gore, na vrhu
države, jedan čovek vrši dužnost dželata. Aleksandar Vučić, taj novi imperator
koji je obećao likvidaciju organizovanog kriminala, datum za početak pregovora
sa Evropskom unijom, otvaranje novih radnih mesta i orgomne investicije (u
predizbornoj kampanji i on i Tomislav Nikolić pominjali su stotinu milijardi
dolara!), suočen je sa činjenicom da se njegovoj predstavi bliži kraj.
Nikola Vlahović
Evropski tutor, Nemačka, i zvanično je 20. septembra
2013. godine objavila listu od devet zahteva (sa četiri zahteva se odmah
saglasila Velika Britanija) na kojima Bundestag insistira, bez čijeg ispunjenja
Srbija neće dobiti čak ni "okvirni datum" za početak pregovora
o pridruživanje EU. Među njima se nalazi i zahtev za brzo potpisivanje "dobrosusedskih
odnosa sa državom Kosovo", tačnije priznanje albanskog Kosova kao države,
primena svih tački Briselskog sporazuma "odmah", slobodno kretanje
albanskih carinika...
Ali, među tih devet uslova, nalazi se i onaj u kome
piše: otkrivanje i gonjenje počinilaca napada na zgradu ambasade Nemačke u
Beogradu 2008. godine! Naime, Nemačka osim počinilaca traži i inspiratore tog
događaja, a jedan od njih je svakako i samozvani gospodar Srbije i prvi
potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, koji se te "kristalne noći"
proslavio izjavom da se "...divi hrabrim mladićima koji su probili
policijski kordon". Nemci ništa ne zaboravljaju, a Vučić bi da nekako poništi
dve decenije svoje radikalske prošlosti.
Radio stanica Glas Rusije je
još 12. avgusta 2013. godine preneo šta Nemačka o Srbiji misli i kakvi su joj
planovi, ali to u Vučićevom i Nikolićevom kabinetu niko nije uzeo za ozbiljno.
U kraćem izveštaju iz Nemačke, ova medijska kuća demantuje sve što su
Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić ikada rekli o pridruživanju EU:
"...Iz upravo objavljene
analize koju su sačinili stručnjaci za Evropsku uniju iz Berlina, može se
zaključiti da Brisel zahteva od Srbije da zauzme antiruski stav i odrekne se
prava na Kosovo i Metohiju. U svakom slučaju, Srbiju bi čekalo decenijsko
čekanje ispred vrata Evropske unije.
Naime, kako u svojoj studiji
ocenjuju eksperti za Evropsku uniju iz Evropske akademije u Berlinu i iz
Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost, nakon nedavnog ulaska
Hrvatske u Uniju, nastaće dugotrajna pauza u prijemu novih članica...Dominira
stav da ne bi bilo odgovorno da Evropska unija natovari sebi za vrat
problematične slučajeve".
Vrlo jasnu poruku Srbiji, dao je i nemački
poslanik Rajner Štiner, koji je bez imalo uvijanja izjavio: "...Kad
je reč o nedavnoj poseti prvog potpredsednika srpske vlade Aleksandra Vučića
Berlinu, ministar spoljnih poslova je Gido Vestervele veoma jasno rekao
ministru Vučiću da Srbija mora da ispuni neophodne uslove...".
Velike
laži, lažne braće
Nema nikakve
sumnje da sadašnja politička koalicija koja upravlja državom, vidi opstanak
Srbije samo njenim ulaskom u Evropsku uniju. I za to se zalažu, svom snagom, ali samo deklarativno! Jer, u
stvarnosti, sve rade suprotno toj ideji: krše osnovna ljudska prava, održavaju
haos u pravosuđu i policiji, bore se protiv mafije a rade za nju, ukidaju radna
mesta umesto da ih otvaraju, lažu o velikim investicijama i izvozu, uništili su
nauku, školstvo, zdravstvo, domaće proizvođače, seoska gazdinstva, slomili
seljaka, napunili gradove nezaposlenom sirotinjom, omogućili da milioni tona
uvozne hrane sumnjivog kvaliteta uđe u Srbiju, pokrali sve fondove, rasprodali
ili poklonili najbolje domaće resurse, zajašili sve medije i stavili kesu na
glavu svakome ko hoće da vidi istinu.
Istina je gorka ali oslobađa: Srbija ni
pod najboljim uslovima ne može do Evropske unije stići u narednih 15 godina.
Pitanje je da li će neko od sadašnje generacije preživeti do tada. Jer, ovo je
jedna od retkih država na svetu koja nema nijednog saveznika (čak su i oni
tradicionalni saveznici, poput Rusije, suočeni sa antiruskim raspoloženjem
savremenih srpskih režima).
Srbija je u svojevrsnoj izolaciji, opet je
sama protiv celog sveta, i opet ima jednog i neprikosnovenog vođu, Aleksandra
Vučića, koji radi isto ono što su radili Milošević, Đinđić i Tadić: vlada
samostalno, odluke donosi samostalno, pregovara u ime Srbije samostalno.
Naravno, za posledice svojih odluka, bez imalo srama optužuje građane, grupe,
pojedince, ili izmišljene neprijatelje.
Njegovi tek imenovani strani savetnici, Alfred
Guzenbauer i Dominik Štros-Kan, predmet su pravosuđa u svojim
zemljama. Guzenbauer je u Austriji optužen za izdaju nacionalnih interesa, a Štros
Kan u Francuskoj zbog silovanja. Još 1999. godine, Štros-Kan je bio optužen za
korupciju u dva finansijska skandala, povezana sa naftnom kompanijom "Elf Akvitejn"
i "MNEF". Kao ministar u vladi Fransoa Miterana, ustremio se
na prodaju francuskog Telekoma i svih javnih preduzeća, što je kratkoročno napunilo
budžet u Parizu, ali dugoročno, Francuska još plaća cenu njegovih tadašnjih
odluka.
Je li Vučić ove zloglasne ličnosti doveo u
Srbiju da rasproda ostatak države i to pripiše "stručnim
mišljenjima"? Da li je tačna spekulacija da je Vučić uz podršku Nikolića i
Kosovo prodao za nekoliko milijardi evra ili dolara i gde je taj novac, ili,
šta je dato za kompenzaciju?
Sasvim je sigurno da vlada Vučić-Nikolić
radi u najvećoj meri samostalno, mimo Ustava, zakona, Skupštine i koalicionih
partnera. Kako, na primer, drukčije objasniti stalni obračun ministarke
energetike, Zorane Mihailović sa ruskom energetskom politikom u ovom
delu Evrope? Šta je to što smeta njoj, njenoj stranci, njenom vođi Aleksandru Vučiću
i njegovim evro-američkim sponzorima? Naravno, rusko prisustvo. Ono se nikako ne
uklapa u politiku širenja NATO pakta, preobučenu u formu "evropskih
integracija". I Nikolić i Vučić imaju zadatak da pred Rusima glume
pravoslavnu braću, a da im iza leđa rade onako kako to Brisel i Vašington kažu.
Do kojih granica ide podaničko-izdajnička
psihologija Aleksandra Vučića i njemu srodnih duša zabavljenih prodajom
nacionalnih interesa, najbolje govori i podatak da ga je nedavno ubistvo
carinskog službenika (Litvanac, zaposlen pri "Eulex-u" u
Kosovskoj Mitrovici, počinilac likvidacije nepoznat) "isprovociralo"
da izjavi:
„Oni koji misle da takva
nedela mogu da prođu, treba da znaju da nikada neće imati skrovište na
teritoriji Srbije i Srbija će uzvratit žestoko. To je pokušaj da se pokvari sve
ono što je Srbija ostvarila u prethodnom periodu. Srbija nema pravo da ćuti i
dopusti teroristima i ekstremistima da misle da su oni ti koji mogu da
upravljaju Srbijom".
Iz njegove izjave, lako je izvući
zaključak da Vučić optužuje Srbe za ovo ubistvo i nudi svoje "dobre
usluge" u istrazi koja će dovesti do nekog Srbina, mada ubica može biti
pripadnik albanske ili bilo čije mafije. Uostalom, kad carinik koji nije hteo
da primi mito i "zažmuri" na šverc bude ubijen od strane nepoznatog
počinioca, to je onda kriminalni a ne politički akt.
Nije ovo prvi put da Aleksandar Vučić
nastupa kao srpski dželat. Pre samo nekoliko meseci, kada je on lično obećao
arapskim šeicima da će dobiti u zakup svu obradivu zemlju u okolini Bačke
Palanke, pored Dunava, seljaci iz ovih krajeva su izašli da protestuju. U
nepoznatom svojstvu (da li kao tadašnji ministar odbrane?), poslao je na njih
odeljenje vojne policije koja je batinama rasterala bačkopalanačke
poljoprivrednike. Još pre toga, Vučić se saglasio da specijalna jedinica
američke armije u sadejstvu sa NATO trupama na Kosovu, "čuva" Srbe
severno od Ibra. Da se ne otmu.
Veliki transport
Žureći da se kompromituje izjavama, Aleksandar Vučić
sam daje dovoljno materijala za sastavljanje mozaika njegovih zakulisnih
radnji. Tako je, 21. septembra ove godine, a povodom zaplene kontigenta sofisticiranog
oružja u Rijeci (Hrvatska), kada je ustanovljeno da je ono proizvedeno u
kragujevačkoj "Zastavi", Vučić izjavio da se čudi što hrvatska
policija optužuje Srbiju, "jer je baš iz Srbije dojavljeno za taj
transport"! Ko je dojavio? Kome? Zašto to oružje u Srbiji nisu zaustavili,
nego su posao prepustili hrvatskoj pograničnoj policiji? Ko je kome ostao dužan, ko je
ostao prevaren ili uskraćen za dobit?
Oglasio se i Vučićev čovek,
Slobodan Tešić, najpoznatiji trgovac oružjem u regionu, vlasnik firme „Teneks",
jedan od najvećih finansijera Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i Srpske
napredne stranke, čije se ime već nekoliko puta do sada dovodilo u vezu sa posredovanjem
u međunarodnoj trgovini oružjem i vojnom opremom.
Vest o ovoj zapleni prvi su
objavili hrvatski mediji. „Jutarnji list" i portal Index.hr
i da je oružje bilo namenjeno "prijateljima" u Abu Dabiju.
Tešić je, naime, izazvao podsmeh
kod onih koji prate zbivanja na crnom tržištu oružja izjavom: "...U
poslednjih pet do sedam godina nisam ništa tovario ni kroz jednu hrvatsku
luku!". Dakle, čak ni on nije znao kako je ovako vredna pošiljka
zaglavila u Hrvatskoj! Odmah se od svega ogradio premijer Ivica Dačić rekavši
da iza ovoga ne stoji država Srbija. Da se zna da je privatni posao u pitanju o
kome Vučić ima više informacija.
Zbog ovakvih
i sličnih situacija, Aleksandar Vučić se nalazi u paranoičnim stanjima, pa je,
na primer, čak sedam puta pripremao smenu generala Svetka Kovača,
načelnika Vojno bezbednosne agencije (VBA), sumnjajući da ga "vojska
prisluškuje". To govori o više stvari. Najpre, o njegovoj patološkoj
potrebi da zna više o drugima nego drugi o njemu. Ali, pre svega, o potrebi da
se ne sazna šta on suštinski jeste, šta radi i za koga to radi.
Iskustva sa
raznim "nacionalnim liderima" u poslednjih dva decenije, inače, sve
samim lopovima i krivokletnicima, pokazala su da je među tom neobičnom felom ljudi,
ponajviše bilo konzumenata britansko-američkih fondova. Ni Vučić tu nije
izuzetak. Zbog toga je u novembru mesecu 2012. godine do nebesa digao
"aferu prisluškivanje", u kojoj je na sav glas kukao:
"...Ako
vi prisluškujete jednog novinara zbog tobož širenja nacionalne mržnje samo zato
što znate da je u kontaktu sa Tomislavom Nikolićem i sa mnom, a onda skidate
naše listinge i bazne stanice, onda ne može niko da mi objasni da je to rađeno
iz razloga nacionalne bezbednosti jer svima je jasno o čemu je reč...".
Da bi bio
jasniji, Vučić je parafrazirao jednu izjavu generala Svetka Kovača:
"...Ako
nemate papire, imate tehniku koja vam sve pokaže!" (Večernje
Novosti, 13. novembar, 2012. godine).
I kod
evropskih tutora u Berlinu, kao i kod angloameričkih službi, njegova ličnost je
detaljno sagledana, pa je izvučen zaključak da je dobar upravo zato što je beskarakteran,
što je razapet između svojih bolesnih ambicija i stvarnih obaveza koje ima
prema svojim gazdama, što su mu za petama poverioci, koji su finansirali
njegovu i Nikolićevu kampanju, a nisu dobili pravičnu "nadoknadu"...
Nasilje
sa vrha
Takozvani
moderator jedne od anglo-američkih obaveštajnih "tribina", pod radnim
nazivom "Bezbednosni forum", Ričard Tompson, obavestio
je novinare 21. septembra 2013. godine da "...potpredsednik Vlade
Srbije Aleksandar Vučić neće danas učestvovati na bezbednosnom forumu u
Beogradu zbog zdravstvenih problema...". Tompson je saučesničkim
tonom konstatovao da prvi potpredsednik Vlade zbog „medicinskih
konsultacija" neće moći da učestvuje na skupu, mada je to još
ranije planirao.
Među redovnim
posetiocima ovih evroatlanskih "inicijacija", neku su se odmah setili
da Vučić već treći put završava u bolnici, baš kad je sednica "Bezbednosnog
foruma", te da je u decembru 2011. godine hitno prebačen u bolnicu
zbog visokog krvnog pritiska, a da je u avgustu 2012. godine, zbog
iscrpljenosti organizma, primljen na VMA, odakle je otpušten na lični zahtev.
Jedan od onih
koji su sarkastično konstatovali razloge Vučićevog odsustva, bio je i šef
slovačke diplomatije Miroslav Lajčak, koji je u Beograd došao isključivo
po zadatku iz Brisela, da ispita Vučića u vezi njegove izjave povodom ubistva
carinika Eulex-a („Oni koji misle da takva nedela mogu da prođu, treba da
znaju da nikada neće imati skrovište na teritoriji Srbije i Srbija će uzvratit
žestoko. To je pokušaj da se pokvari sve ono što je Srbija ostvarila u
prethodnom periodu. Srbija nema pravo da ćuti i dopusti teroristima i
ekstremistima da misle da su oni ti koji mogu da upravljaju Srbijom").
Tačnije, Lajčak je došao
da ga pita na koga je to mislio, na koga sumnja i da li je neko tražio od
Srbije da ga "pokriva" ili je sve izmislio.
Posledice Vučićeve
štetočinske ličnosti, teško je sagledati, jer ni one štete koje je državi naneo
Boris Tadić, bezumnik koji je vladao Srbijom pre njega, još nisu sabrane. Ali,
jedno je sigurno: nakon sunovrata koji Vučića neminovno čeka, ništa više neće
biti isto. Ni narod ni teritorija.
Za samo
godinu dana SNS vladavine, uprkos nasleđenom haosu, stanje je najgore moguće i
Srbija se nalazi pred nekom vrstom vanredne situacije, koju Vučić jedva čeka da
proglasi, čim oseti da nema više argumenata kojim bi opravdao svoje postojanje na
ovako visokoj državnoj funkciji.
U narednim
nedeljama treba očekivati da njegova slaba karika, vrh srpske policije na čelu
sa direktorom Miloradom Veljovićem, napravi niz grešaka, zapravo seriju
hapšenja sa nedovoljno čvrstim argumentacijama, koje lako mogu dovesti do
urušavanja takozvane "tužilačke istrage", koja zvanično počinje da se
primenjuje od 1. oktobra ove godine.
Da haos bude
veći, pobrinuli su se i "reformatori" pravosuđa, jer se otvara
problem fizičkog prostora za nesmetano odvijanje takve istrage. Ko će kome
"sedeti na glavi", kako će u nedostatku odgovarajućeg prostora biti
obezbeđeno pravo na diskreciju zastupnika i klijenta, to niko nije predvideo.
Ali, zato predsednik Komisije za sprovođenje reforme pravosuđa Miroljub
Tomić po nalogu Nikole Selakovića (a ovaj po Vučićevom nalogu)
"peva" režimsku pesmu: "... Pravosuđe je spremno za tužilačku
istragu jer se već duže vreme vrši edukacija svih nosilaca pravosudnih
funkcija".
Da podsetmo,
tužilštva bi morala biti, po zakonu, izdvojena i ne mogu biti u istoj zgradi u
kojoj i sud. Nijedno tužilaštvo nema posebnu zgradu, niti ima kavdraturu i
prostor za vođenje tužilačke istrage, u skladu sa zakonom. Haos koji će nastati
od 1. oktobra, skoro da je nezam isliv. A kada 1. oktobra skoče cene svega i
svačega, a plate ostanu na ledu, građanima se crno piše.