Intervju

Akademik Dušan Kovacevic: uplašio sam se shvativši da smo svi zajedno u rukama jednog coveka

Kosovo je okupirano

Najveci živi dramski pisac u nas Srba, svakako je Dušan Kovacevic. Kao srpski glasnogovornik, vec decenijama kroz: Maratonce, Balkanskog špijuna, Ko to tamo peva, Sabirnog centra, Profesionalce...Osvešcuje nas, zasmejava i navodi da se zamislimo nad svojim srpskim kodom. Kao okoreli Šapcanin monarhista, navukao je velike besove na sebe, ne samo za vreme titoizma, vec i za vreme Miloševica. Samo zato što je docekao prestolonaslednika Aleksandra Karadordevica, Miloševic mu je urucio poziv za rat. Iako, sam nikada nije obukao uniformu, vec sedeo u podrumu i vikao „juriš"! Svojevremeno je imao velikih neprijatnosti sa vojvodanskim autonomašima zbog svoje drame „Sveti Georgije ubiva aždahu". Jedno vreme proveo je u Portugalu kao ambasador, ali shvativši da nema vremena za pisanje, koje je njegov nacin života, vratio se u srpsku prestonicu. Upravnik je Zvezdara teatra.

Nada Andrejevic-Keleri

Iako je cetiri decenije u svetu pisanja, Dušan Kovacevic je napisao je 16 - 17 drama. Pisac njegovog kalibra, mogao je da napiše i pedesetak, ali Dušan ne stavlja na papir bilo šta. Njegovo pisanje je sporo, ali kvalitetno. Piše iskljucivo ono što misli da je u tom vremenu bitno. Zato su njegove predstave dugovecne, a filmovi postaju kult srpskog naroda...Tajna je, otkriva mi u tome što se veoma dugo odlucuje šta ce da piše. A, likove koje ispisuje, glumci prihvataju kao apsolutno žive ljude. Kao coveka koji je odrastao na kosovskom mitu, problem Kosova ga i te kako dotice! - Pesme koje sam citao u ranom detinjstvu su me obeležile za ceo život. Brine me pre svega taj okupacijski odnos prema Srbima na Kosovu. Sve te naše zadužbine, crkve, manastiri, svetinje, cuvaju naoružani strani vojnici i placenici. Medutim tragedija je da ljudi na Kosovu žive u logoru. Gledao sam na TV intervju sa mladim ljudima sa Kosova koji pricaju da žive u logoru. Jedna devojka je pricala da je bila u Beogradu i da je ceo dan šetala po Knez Mihajlovoj ulici. To osecanje da ima svoju teritoriju nakon logora je najstrašnije. Kosovo je velika nesreca i stalno potencijalna opasnost, ne samo za Srbiju nego za Evropu. Ako neko bude želeo da stabilizuje Evropu, preko noci to može da uradi. To je stalno žarište. Pitanje je sekunde kad može da se upali i da se ceo region ponovo pretvori u rat.

Šta se zapravo od 1912. godine tu promenilo? Da li ce Srbi opet biti granicari izmedu Evrope i Turske?

- Od 1912. godine ta linija Preševo se zove srpsko - turska granica. To je ta ista linija i kotlina, i danas je to srpsko - turska, srpsko - albanska, srpsko - evropska, srpsko - americka, srpsko - svetska... ne znam kako se vec više zove i ko sve obezbeduje i cuva tu granicu. To je redak primer u novijoj istoriji otimanja jednog dela zemlje. I zato je ta prica da je zapad ucestvovao i organizovao 5. oktobar delimicno tacna, a u suštini nije. Njima je rat s Miloševicem bio potreban. Da su hteli da ga skinu, oni su to mogli da urade 1995 - 96... medutim, njima je bio potreban rat da bi ušli na Kosovo. Da je neko drugi bio na celu države, možda bi pristao na neku drugu varijantu i možda ne bi došlo do direktnog - oružanog sukoba ali pošto su našli coveka koji ce sigurno prihvatiti rat, to su iskoristili. Em su nas castili sa rušenjem i ubijanjem, em su ušli na Kosovo. Ta prica o 90 - tim godinama kristališe se. Bivaju sve jasnije kockice tog velikog i nedefinisanog mozaika.

Buduci status Kosmeta je trenutno goruca tema u Srbiji...

- Kosovski problem se ne može rešiti nezadovoljstvom ni jednih ni drugih. To dvostruko nezadovoljstvo ce biti rešeno trenutnim kompromisom koji ce potrajati par godina... Dok jednog dana ne ustanove da su svi ovi prostori deo Evrope što znaci da nece biti granica. Da li je to moguce na Balkanu, jer danas se raspravlja o postavljanju granica koje ce biti izbrisane!? Onda je cela ta prica apsurdna. Ili ce biti granica, i to duboko utemeljenih po nacionalnim i verskim podelama. Zvace se, kao 1912. godine, srpsko-turska granica, koja je zapravo služila da se islamski svet ne preliva prema Evropi. Srbi ce opet biti granicari, ili ce se granice otvoriti i biti EU. Tu nema treceg rešenja, i nema treceg izlaza, niti oni razmišljaju o nekoj trecoj varijanti. Znaci, ili cemo biti Evropa, ili ce Srbi biti granicari.

Evropa diktira svoje uslove u svim oblastima. Hocemo li išta imati svoje, ako udemo u EU?

- Nacionalne institucije moraju da se sacuvaju. Ako se sve isprodaje, ne vidim šta je bitno, važno i lepo u celoj toj prici. Jer, tada cemo svi cekati u redu za Mek Donalds, nositi ista odela, jesti istu hranu, slušati istu muziku i gledati iste filmove -manje-više loše. Osobenost jednog naroda je dragocena, jer te razlicitosti su lepe. Naravno, osobenost pedantno i vrlo lukavo cuvaju ozbiljni narodi. Pokušajte Engleze da ubedite da je neka zajednica bitnija od Engleske. Znate kada cete ih u to ubediti? Nikada! O tome nece uopšte da pricaju.

Ostacemo bez kajmaka, bez šljivovice...

- Necemo, jer naša hrana je najkvalitetnija u Evropi. To znaju ljudi. To nije nikakva tajna, zato što se sve još uvek radi rucno i nije plasticno.

Kao pisac drame „Sveti Georgije ubiva aždahu", zbog cega kažete da je njeno „novo radanje" na filmskom platnu, životno i autenticno!?

- U njoj se zapravo postavlja pitanje: gde pocinje i prestaje umetnost i gde se pozorište i film približavaju životu. Neke recenice iz teksta kao da su pisane juce, jer to što se desilo 1914. zapravo jeste bilo juce. Te administrativne granice su iste kao što su bile 1914. i postavlja se pitanje ko je dobio i izgubio dva svetska rata. Danas nije jasno ko je pobednik, ko je bio na cijoj strani? Nažalost, kod nas se istorija vrlo cesto ponavlja. Ako se osvrnemo na 20. vek, imamo katastrofalnu cinjenicu: prošli smo kroz balkanske i dva svetska rata i, kao šlag na tu strašnu pricu, zadesilo nas je bombardovanje. Vrlo malo ljudi na planeti ima „srecu" da to doživi. Kad sve to pokušate sebi da objasnite, ni sami ne verujete da je to moguce. Da jedan mali narod na jednom malom prostoru prode kroz pakao 20. veka i da je još živ? Posledice toga samo su spolja vidljive, a ono što je unutra tek cemo videti.

Ako se ne varam, na novosadskoj premijeri „Svetog Georgija" ste ostali bez karata, a imali ste i pratnju?

- Kada je ovaj komad igran u Novom Sadu, na vlasti je bila jedna garnitura politicara zbog koje se kasnije desila ona „jogurt revolucija". Autonomaši su uoci premijere zabranili da se na uniformama nose epolete! Secam se da smo na premijeru krenuli Borislav Mihajlovic Mihiz, Bora Pekic i ja. Karte za nas nisu bile rezervisane, jer su culi da ce doci Dobrica Cosic. Obezbedenje nas je pratilo od ulaska u grad i ispratilo nas je iz Novog Sada, što je za poštovanje, jer covek može da zaluta.

Žarko Lauševic, zakonski jeste osloboden krivice, ali krvna osveta u Crnoj Gori jaca je od svakog državnog zakona. Koliko je Žarku zaista zagarantovana bezbednost!?

- Žarko Lauševic je radio u Zvezdari i njegova licna drama i tragedija, kao i tih ljudi koji su ostali bez svojih bližnjih je prava anticka tragedija. To je toliko strašna prica, da ja o njoj razmišljam sa toliko strepnje. To je pitanje na koje nemam odgovor. Ta tragedija zapravo ne može da se ispravi. Tu postoje zakoni i pravila da li Žarko može da se vrati ili ne može, to je njegova licna odluka.

Kada bi Vas Žarko pitao da se vrati u Zvezdara teatar, šta biste mu odgovorili?

- Rekao bi mu - moraš sam da odluciš!Ne može niko da u njegovo ime odluci i kaže bilo bi dobro da uradiš to i to. On to vrlo dobro zna, jer je izuzetno inteligentan covek. Ta jedna noc bila je strašna noc pogrešnog susreta i sudbinske greške. Ta noc, na tom mestu - je neispravljiva. Zauvek ce Žarko ostati na robiji, bez obzira gde bio. On ce robijati, bilo da je u zatvoru, bilo da je na slobodi. Ljudi kojima su ubijeni najbliži, voleli bi da on bude zauvek zatvoren, a njegov osecaj da više ne može da se bavi svojim poslom, da šeta i radi na gradevini, da živi kao ulicni pas koga može svakog trenutka neko da progoni ili da ga optuži je nešto što nece moci da odboluje. Ta njegova drama zapravo nema kraja.

Pored državnih zakona, postoje i obicajni zakoni koji su jaci od svakog zakona, zar ne?

- Postoje narodi u kojima je kum jaci i bitniji od svakog zakona. Ako imate kuma koji je negde u vrhu vlasti - Bog na nebu, kum na zemlji! Dok se ne posvadate sa kumom pa ne ubijete jedan drugog. Ali, to su stvarno takva pravila. Donesite neki zakon u Crnoj Gori, na Siciliji, u etickim centrima Španije... Pravila ponašanja jedne zajednice kodirana su hiljadama godina. Kada je donet zakon protiv mafije na Siciliji i kada je nesretni sudija krenuo da konacno reši taj problem, oni su digli dva kilometra auto - puta u vazduh zajedno sa njim i kompletnom vladom. Ne možete zakonom da promenite obicajno pravo. Ne možete ni dan danas da rešite problem krvne osvete.

Ako se ne varam, nakon susreta sa Miloševicem, bili ste veoma uplašeni... Na osnovu cega ste znali da ce nas taj covek uvesti u rat?

- Posle tog susreta 1988. godine sa Miloševicem, bio sam strašno uplašen. Susret je iniciran od strane Saveza dramskih umetnika. Išao sam zbog bednih penzija i zbog bolesti Mije Aleksica koji je secam se svakog meseca morao da obezbedi preko hiljadu maraka za lekove a njegova penzija je bila 50 maraka. Sve je izmaklo kontroli i jednostavno smo hteli da pokušamo da to rešimo ili da dignemo ruke. Taj susret je bio iniciran u današnjoj zgradi predsedništva. Uplašio sam se cinjenice da smo sa Miloševicem pricali pojedinacno - svako ponaosob. Nas desetak je izlagalo probleme iz raznih oblasti kulture. Posle jedno dva sata našeg izlaganja Miloševic se svakom od nas obracao po imenu.

Šokirale su me dve stvari - prvo, da ništa nije beležio i da je svakome ponaosob znao ime. Ako je u Hrvatskoj 17 - 18 odsto porez na knjige, i uopšte na tu oblast kulture, rekao je da ce taj iznos biti povecan nekoliko puta, rekao je da ce se tada goruci problemi sa manjinama u Makedoniji rešiti za nedelju dana. Pricao je u ime države. Da je rekao - ja cu sve ovo što sam cuo izneti u parlamentu ili konstatovati sa strucnjacima: pravnicima, predsedništvom... Ne, on je sam odlucivao i što je najzanimljivije posle nedelju dana se sve to sredilo. Ja sam imao osecaj da smo posle Broza koji je sve sam odlucivao, dobili drugog Broza.

Uz one svoje dve, Tito je imao još nekoliko pudlica koje su izigravale neke potpredsednike i predsednike vlade i neke generale koji su mu cistili cizme. Ali, da li je neko mogao da pomisli da je u bivšoj Jugoslaviji nešto moglo da se odluci bez njega. Da li je neka bitna stvar mogla da se ucini, a da on to nije znao? Da li je neko smeo na svoju ruku da ucini veliki potez, a da nije dobio zeleno svetlo od Tita. Naravno, to bi mu bilo prvo i poslednje. Uplašio sam se shvativši da smo svi zajedno u rukama jednog coveka.

Za vreme Miloševica, bili ste prinudeni da napustite zemlju, jer Vam je život bio u pitanju, takoreci glava u torbi. Zbog cega?

- Nije to bilo pitanje straha, vec pitanje mog ogorcenja, stida, ponosa i casti. Ne može neko da mi zbog doceka prestolonaslednika Aleksandra Karadordevica, posle sedam dana uruci poziv za rat. Po svim zakonima srpske vojske treci poziv je za rat. Dobio sam vojni raspored da idem na front, samo zato što sam sacekao coveka koji je cukun unuk ljudi u koje se mi kunemo kao stub srpstva Karadordevica. To je bio moj najveci greh!

U istom trenutku dok mi to urucuju, sin tog ko komanduje celom tom pricom se bogati na gajbama piva i na ratu. A, taj koji komanduje nije obukao ni jednom uniformu. I kada je bilo bombardovanje sakrivao se u Titovim bunkerima u Dobanovcima i vikao juriš! Ko što je Tito za vreme Informbiroa sedeo na Brionima nadomak upaljene engleske podmornice koja je u slucaju da napadnu Jugoslaviju 1948. bila spremna da otplovi ka Italiji. Ta hrabrost se ponavljala isto sa ovim našim hrabrim Miloševicem koji je vikao juriš iz podruma u Dobanovcima.

Verujete li da je Miloševic mrtav. Bata Živojinovic kaže da Miloševica niko nije video mrtvog. Otporaši su u Požarevcu probijali kovceg kocem, a tela nije bilo...

- Te price me podsecaju na Tita. Da li je Tito mrtav i da li je sahranjen? Miloševic je naravno preminuo! Postoje medicinski izveštaji. Ja sam razgovarao sa Miloševicevim lekarom pošto sam i sam imao neke probleme sa pritiskom, otišao sam na detaljan pregled. Taj covek je bio Miloševicev lekar po zaduženju, inace vrstan kardio - hirurg. Na snimku srca koji se radi zbog tog pregleda ustanovljeno mi je da jedna komora ima zadebljane jedan centimetar, a normalno je da ima dva - tri milimetra. A, onda mi je rekao da to nije tako strašno s obzirom na godine, ali znaš kaže Miloševic je imao zadebljanje cetiri centimetra. To srce nije radilo. "U izveštaju koji sam slao u Hag, napisao sam da on ne može da izdrži, jer to srce je potpuno neelasticno, krv ne može da se pumpa kako treba. Da mora redovno da uzima terapije koje su vrlo teške". A, onda je Miloševic, po svom principu inacenja, jedno vreme odbijao da uzima lekove. Taj covek mi je tad - godinu dana uoci Miloševiceve smrti rekao, da ljudi koji imaju ta oboljenja, pošto je to nemoguce operisati, nikad ne mogu da prežive duže od tri - cetiri godine u idealnim uslovima. Njega su odveli sa svim nalazima teške bolesti.

Pogotovu što je voleo viski, a lekove izbegavao...

- A, zatim lekar je rekao i to - kada se uzimaju lekovi, alkohol je apsolutno zabranjen. Jer, izazivaju kontra efekat. Tako da me ta prica podseca na tu misticnu pricu za lep film i literaturu.

U kolikoj meri je po Vama haški tribunal pravedna institucija, ako fokusiramo slucaj Vojislava Šešelja?

- Ja sam gledao skoro sve prenose o Šešelju i to me se izuzetno tice. Interesuje me sudenje celom tom ratu, ne samo Srbima. Vrlo lako se može uociti da oni ne znaju šta ce da rade sa Vojislavom Šešeljom. Ne mogu da ga osude, jer nakon tolikih godina provedenih tamo, oni nemaju ni jedan dokaz o toj tzv. komandnoj odgovornosti. Pokušavaju na osnovu 5. 000 sati video materijala da ustanove gde bi mogli da pronadu nekakav deo. Zapravo ga, izuzev za verbalni delikt, ne mogu osuditi po drugoj osnovi. Šešelj je jedini zatvorenik koji je tolike godine u istražnom zatvoru.

Haški tribunal daje sebi za pravo da ne obeštecuje nikoga ko je robijao nevin...Dakle, Šešelj camuje u Hagu godinama, a za to nece biti obeštecen...

- Sva Šešeljeva sudenja sam gledao pomno, jer neverovatna kolicina podataka je u tom coveku. Nepojmljivo je da jedan covek može u svojoj memoriji da drži toliko cinjenica, mesta, imena ljudi sve tri strane. Kada se pomene jedno mesto, on zna ko je bio predsednik opštine, ko je bio u civilnoj odbrani...

Njegovo poznavanje prilika tokom 20 godina, on se vraca na periode sedamdesetih i osamdesetih godina je ravno jednom kompjuteru sa podacima koji su frapantni za memoriju kompjutera. Gledao sam nekoliko puta sudiju koji se smejao i uživao u njegovom obrazloženju, a onda s vremena na vreme Šešelj u tom svom silnom driblovanju, da autogol. Zanese se i onda prica price koje direktno idu u korist sopstvene štete. Mislim da je prica sa njim zapravo prica o nama. To je strašna prica, koja me interesuje kao coveka koji živi u ovoj zemlji a koji je imao vrlo šture informacije o tome šta se dogadalo, koji je vrlo cesto imao pogrešne informacije, jer svaka strana je davala ono što je volela da cuje i vidi. U njegovom izlaganju se otvara cela ta knjiga na najstrašniji nacin. Njega neko može da voli, da ga ne voli, ali 90 odsto toga što je rekao, bice zabeleženo i ostace kao podaci o zbivanjima na prostoru nekoliko bivših Jugoslavija.

Vrlo interesantan je Vaš prvi susret sa Vojislavom Šešeljom u Klubu književnika?

- Ja sam ga sreo dva puta u životu. Jednom kada se vratio iz Bosne posle robijanja i tada nas je upoznao Mihiz koga je Šešelj poštovao, ali i Mihiz njega, jer je bio prvi i pravi politicki osudenik onog okrutnog vremena. Bio je visok kao što je i danas i izuzetno mršav. Covek koji je nosio svoje knjige koje u to doba nije hteo niko da štampa. U Klubu književnika smo sedeli i svako od nas je kupio Vojine knjige da vidi šta je to što je, što bi rekli braca Rusi samoizdato. U to vreme se literatura unosila iz Rusije i iz zemalja SSSR - a ilegalnim putevima. Ja sam preneo u to vreme nekoliko knjiga odavde u Cešku. Nosio sam ih ljudima koji su posle bili u vrhu vlasti. Mislim da ce sve godine njegovog izlaganja u Hagu biti dragocene za istoricare. Za sve one koji ce želeti da pedantno zapišu šta se sve zbivalo i kakav je to rat bio.

GLOSA

Kosovo je velika nesreca i stalno potencijalna opasnost, ne samo za Srbiju nego za Evropu. Pitanje je sekunde kad može da se upali i da se ceo region ponovo pretvori u rat