Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. O tome piše naš urednik Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u policiji.
Milan Glamočanin
Srbija nestaje. Samo u Zaječaru je prazno više od pet hiljada stanova. Sela su pusta, varošice poluprazne, a gradovi su kandidati da dobiju status opštine, zbog gubitka stanovništva.
Za samo tri godine Aleksandar Vučić i njegova kamarila je ponovila "Seobu Srba", neki tvrde da je ostvarila i projekat iz Berlina o nestanku Srba.
Aleksandar Vučić i njegova mafija učinili su sve da nastave projekat potpunog razaranja pravosudnog sistema. Monstruoznu zamisao bivše ministarke Snežane Malović nastavio je Aleksandar Vučić, mada se tom projektu protivio i njegov mladoumni ministar Nikolica Selaković.
Svakodnevno, ''u ime naroda'' donose se presude kojima se od siromašnih građana otimaju imanja, kuće, stanovi, potvrđuju odluke o otkazima, ili se nevini šalju, umesto ubica, u zatvore...
Reorganizacijom sudova, regioni su dobili svoje vrhovne sudove. Pravnosnažne presude donose apelacioni sudovi. Pravda je konačna, ako to odluči Apelacioni sud u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, ili Beogradu! Vrhovni kasacioni sud, u krivičnim predmetima, odlučuje samo ako je izrečena kazna od četrdeset godina zatvora, a revizija je dozvoljena jedino u sporovima od preko 100.000 hiljada evra.
Šumadija, još od Knjaza Miloša, nije imala gore nepravde. Sudije su danas stranačke kadije. Ološ koji danas deli pravdu u Apelacionom sudu u Kragujevcu nema morala.
Sudskom mafijom i milionskim poslovima koji se vrte u Apelacionom sudu u Kragujevcu rukovodi Miroljub Tomić, doskorašnji sudija ovog suda, danas stalni član Visokog saveta sudstva. Od 01.01.2010. godine radio je kao sudija Apelacionog suda u Kragujevcu, gde je obavljao funkciju zamenika predsednika suda. Postupao je u krivičnoj materiji kao predsednik jednog krivičnog veća. Za člana Visokog saveta sudstva, i pored činjenice da je bio član zloglasnog Visokog saveta pravosuđa, promovisao ga je sadašnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević, nekadašnji sudija Okružnog suda u Kragujevcu.
Kragujevački lobi je, trenutno, posle beogradskog, najjača kriminalna grupa u zemlji. Apelacionim sudom u Kragujevcu rukovodi sudija Dubravka Damjanović, anonimna sudija iz Rače, koju je na ovu funkciju postavio Dragomir Milojević. Kolika je tarifa sudijske mafije, opisaćemo u sledećim brojevima. Pozivamo advokate i žrtve mafije iz ove ''kuće pravde'' da nam dostavljaju svoja iskustva koliko ih je koštala pravda.
Dužan priznati
Osnovni sud u Nišu postavio je nove norme totalitarizma, u presudi iz spora 7P.br. 5934/13 naredili su osuđenome da je citiramo "Dužan priznati".
Tuženi građanin, izrekom ove presude dužan je da deo svoje zemlje koju je legalno kupio, pokloni komšiji Jovici Milivojeviću, bez da mu Jovica ili država za to plate bilo kakvu naknadu. Šta više, nesrećnik je sudskom presudom obavezan da Jovici plati i 137.778,00 dinara sudskih troškova. Presuda je očigledno doneta u skladu sa sloganom iz filma Balkanski špijun:
-Sada se izvini bratu Đuri što te je tukao.
Ovakav sramni sudski presedan doneo je sudija Zoran Stamenković, a isti je potvrdilo i veće Apelacioni sud u Nišu, kojim predsedava sudija Danijela Nikolić.
Samo su Osnovni sud u Nišu i Apelacioni sud u Nišu doneli presudu koja od građanina Veselinovića traži da mora da prizna, da zemlja koju je kupio, nije njegova, već njegovog komšije. Da tragedija bude veća, niški sudovi su se usudili da donesu presudu u stvari po kojoj je već odlučivano, što je suprotno ustavnim načelima, koja kažu da se ne može dva puta raspravljati o istoj stvari, na latinskom „ne bis in idem".
Veselinović je kupio plac, na mestu gde je urbanistički put išao tako da se svakom placu može sa puta pristupiti. Ipak, komšija sa susednog placa je svoju garažu i kuću na susednom placu namerno rasporedio tako da putu ne može da priđe. Komšija je preko Veselinovićevog placa pristupio putu, koristeći situaciju dok je on bio na ratištu.
Zbog 14 metara kvadaratnih koje su mu protivpravno uzete, Veselinović je podneo tužbu. Takvih sporova ima hiljade, i sudovi tu često greše, pa to i nije vest za novine. Veselinović je platio sudske troškove od 4.000 nemačkih maraka, ili današnjih dve hiljade evra. Pomirio se sa situacijom da je izgubio 14 metara kvadratnih placa i nastavio dalje. Sedam godina nakon ove presude u posetu Veselinoviću dolazi komšija Milivojević i kaže mu: ''...Moraš sa mnom u sud da sačinimo ugovor o poklonu, da mi poklanjaš onih 14 metara kvadratnih, jer ja te jesam dobio na sudu, ali nisam u roku od šest meseci otišao da se uknjižim", pa u katastru sada tebe neće da isknjiže, niti mene da upišu kao vlasnika sa starom presudom...".
Veselinović to odbija, Milivojević ga tuži i sud donosi sada već čuvenu presudu po kojoj on mora da prizna da je plac koji je kupio i koji mu je protivpravno oduzet, sada zbog greške uzurpatora mora da vrati, sudske troškove da plati i kako sud kaže da "prizna"!
-Utvrđuje se da je tužilac Milivojević Jovica iz Niša Donji Komren vlasnik kp.br.1922/13 Donji Komren, površine 14 metara kvadratnih što je tuženi Veselinović Radovan "dužan priznati...".
A. 1 Više od kazne: lagano ubijanje osuđenika u srpskim zatvorima
U srpskim zatvorima stanje ljudskih prava je odavno alarmantno, ali ono što se danas dešava u srpskim kazamatima poprima strašne razmere.
Sadašnji direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UZIKS) Milan Stevović, ne samo da ništa ne preduzima kako bi se stanje makar malo poboljšalo, već zbog nedostatka bilo kakvog iskustva iz oblasti izvršenja nema ni potrebnog znanja da bilo šta preduzme. Ako i nema iskustva sa zatvorima, Stevović ima itekakvih iskustava sa primanjem mita, zbog čega je svojevremeno i napustio pravosuđe, pa se i sada najviše brine o tome da li su mu džepovi dovoljno napunjeni. Zatvorenici i njihova prava ga uopšte ne interesuju.
Ništa nisu bolji ni većina upravnika srpskih kazamata. Upravnik KPZ Padinska Skela kod Beograda je Milan Pavlović, nekadašnji upravnik KPZ Sremska Mitrovica, gde je stekao reputaciju čoveka koji rado služi nadređenima, a još se radije druži sa kriminalcima od kojih uzima novac.
Koliko je ponizan pred nadređenima, utoliko je više goropadan prema podređenima koje maltretira u svakoj prilici. U Sremskoj Mitrovici je osuđenicima delio bajat hleb, kako bi više para u kasi ostalo za njegove lične potrebe. U Padinskoj Skeli je zaposlenima toliko dozlogrdio, da su ga skoro svi tužili sudu zbog mobinga.
Pavlovićeva taktika je jednostavna: maltretiraj podređene, pa će oni da maltretiraju osuđenike koji će zaštitu da traže od uprave zavoda u kojoj im se ovakve usluge naplaćuju. Maltretiranje osuđenih lica u KPZ Padinska Skela ide toliko daleko, da pojedinci ne vide drugi izlaz osim u samoubistvu.
U večernjim satima 21. marta 2015. osuđenik Zoran Marković, star 24 godine, uspeo je telefonom da dobije jednog od urednika Tabloida i da mu ukratko prepriča svoju golgotu. Rekao je da mu je život u KPZ Padinskoj Skeli pravi pakao. Optužio je svog vaspitača Darka Krstića da ništa ne preduzima od zakonom propisanih mogućnosti da mu pomogne, a da iza vaspitača stoji načelnik Kristijan Đujić, pa tako ne pomažu ni žalbe osuđenika.
Dan kasnije, 22. marta Zoran Marković je pokušao da izvrši samoubistvo i u kritičnom stanju je prebačen u Urgentni centar. To je zvanična verzija, ali među osuđenicima, pa i zaposlenima, kruži priča po kojoj mu je neko od zaposlenih „pomogao" da pokuša samoubistvo, upravo zato što je kontaktirao urednike Tabloida i počeo da im iznosi istinu o stanju u ovom zatvoru.
Svi telefonski razgovori u zatvoru se prisluškuju. Priču nesrećnog Zorana potvrdio je u upotpunio osuđenik Draža Božić, koji je našoj redakciji dostavio izuzetno potresno pismo.
I Draža i Zoran zajedno tvrde, kako u KPZ Padinskoj Skeli mogu da prežive jedino oni koji imaju dovoljno para da podmite upravnika i njegove saučesnike.
Božić u pismu navodi: „Služba za tretman razdvaja osuđenike kao u hotelskim apartmanima. One bogate, privilegovane, šalje na pogodan smeštaj, sa drugim licima koja im odgovaraju, a nas siromašne, bez uplate, bez posete i paketa u neodgovarajuće, vlažne sobe sa neispravnim tušem."
Čak se i u verskim pitanjima razlikuju bogati od siromašnih, jer ovi drugi nemaju para ni sveće da kupe u zatvorskoj kapeli, a uprava im ne dozvoljava uzimanje sveća bez plaćanja.
Siromašni nepušači moraju sobe da dele i sa pušačima, dok oni koji odvoje novac za Službu tretmana biraju sa kojim cimerom će robijati. U Skeli se robija po takozvanom ćelijskom sistemu, poznatom čitaocima iz američkih filmova o zatvorima. Dvojica osuđenika su 23 sata dnevno zajedno u jednoj zatvorenoj sobi, a pravo na svež vazduh im se svodi na jednosatnu šetnju u zatvorskom dvorištu.
Osuđenici imaju pravo na rad u zatvorskom pogonu, ali od tako zarađenih para skoro ništa da ne mogu da kupe u kantini.
U svim zatvorima u Srbiji postoji privredna jedinica koja se, između ostalog, bavi i takozvanim lon poslovima, odnosno iznajmljivanjem radne snage. Po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija (ZIKS) osuđenici za takav rad imaju pravo na 20 odsto od zagarantovane minimalne plate u Republici. Dobit od tih poslova deli se između vlasnika privatnih firmi, koje angažuju osuđenike, i upravnika zatvora.
U KPZ Padinska Skela postoji kartonaža u kojoj rade zatvorenici za platu koja je mala čak i za afričke uslove. Nasuprot toj mizernoj platici, cene u tamošnjoj kantini su više od cena istih artikala u ostalim zatvorskim kantinama u Srbiji, a cene u ostalim zatvorima su višestruko veće od cena u samoposlugama. Osuđenici u Skeli mogu od upravnika Pavlovića da dobiju dozvolu za nabavku televizora, ali malo ko od njih to sebi može da priušti, jer najjeftiniji model u kantini košta 300 evra, a zabranjeno je dostavljanje aparata sa slobode. Na ovakav način stečeni prihodi dele se između vlasnika Nelta, kompanije, koja ima ekskluzivno pravo snabdevanja svih zatvorskih kantina u Srbiji, i funkcionera iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, u koje spadaju i upravnici zatvora.
Osuđenik Božić u pismu navodi i kako je u Padinsku Skelu prebačen iz KPZ Niša 2012. godine, iako je rodom iz Knjaževca, koji je od Skele udaljen oko 300 kilometara. I iako mu je ukupna kazna zatvora osam godina i deset meseci, a zatvor u Padinskoj Skeli je predviđen za izvršioce najtežih krivičnih dela sa kaznama od 20 godina pa naviše, on je upućen u najstrožiji zatvor.Premeštaj je Božić dobio kao kaznenu meru, jer je u KPZ Nišu tražio poštovanje njegovih zakonom zagarantovanih prava. Sada se pita kome da se žali na ovaj postupak. Pokušao je preko kancelarije zamenika zaštitnika građana zaduženog za prava lica lišenih slobode Miloša Jankovića.
Posle pisma sa žalbom, u posetu su mu došle dve saradnice Jankovića, koje mnogi osuđenici opisuju kao rospije.
Božić piše kako su ga one skoro nezainteresovano saslušale, nešto piskarale u svoje sveske, i otišle bez da su bilo šta konkretno preduzele, makar mu dale samo nadu da će da se založe za poboljšanje uslova. Stekao je utisak, kao i većina onih koje su ove gospođe posećivale, da one drže stranu upravi i da osuđenike koji im šalju pritužbe gledaju kao nekog ko ih uznemirava, a ne kao nekog ko od njih očekuje pomoć.
U pismu Božić potvrđuje i ono na šta su se drugi osuđenici smešteni u Skeli žalili, a to je da u zatvorskoj ambulanti osnovnih lekova nema nekada i po deset dana. Ovaj nesrećnik je primoran da ide u pocepanim patikama i iznošenoj garderobi, jer zatvor ništa ne obezbeđuje onima koji nemaju para. Humanitarna pomoć, koju šalju udruženja građana, ne stiže do onih kojima je najpotrebnija.
Ne stiže do osuđenih lica ni pošta. Svi zatvorenici u Srbiji imaju zakonom zagarantovano pravo da poštom dobijaju novine i magazine po sopstvenom izboru. Ovo pravo ne važi za KPZ Zabelu kod Požarevca, na čijem čelu je Dejan Novaković.
Iako ZIKS predviđa da pisma osuđenicima moraju da se uruče neotvorena, osim ako upravnik iz posebnih razloga ne naredi drugačije, i to samo u slučaju pojedinih osuđenika i sa obrazloženjem zašto i koliko dugo se ta mera primenjuje, u Zabeli se sva pisma otvaraju i čitaju od strane straže.
Onaj ko se pobuni protiv ove nezakonite mere može da ostane i bez pošte, koju razjareni stražar pred njim pocepa i baci u kantu za smeće, a ako nastavi da insistira na svojim pravima biva od strane uprave zatvora poslat u Sedmi paviljon, takozvani „zatvor u zatvoru", gde nadzornik ima podesni nadimak: Mesar!
Stanje u srpskim zatvorima teško da može da bude bolje od aktuelnog imajući u vidu ko u njima sve radi. U zatvoru u Ćupriji na mestu načelnika Službe za opšte poslove radi Vladan Kostić, primljen na to radno mesto odlukom tadašnjeg direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. U junu mesecu 2014. on je prijavio povredu na radu, pa je saradnik za kadrovske poslove u ovom zatvoru, Dragan Miletić, prilikom izrade povredne liste video lekarski nalaz u kome se navodi kako Kostić boluje od epilepsije.
U personalnom kartonu zaposlenog, međutim, nema nikakvog lekarskog nalaza koji je obavezan prilikom zapošljavanja radnika u zatvorima. Ispostavilo se da je Kostić sam formirao svoj karton (formiranje kartona zaposlenih spada u njegov domen) i da je tom prilikom izostavio da nikada nije obavio obavezni lekarski pregled.
O svojim saznanjima Miletić je obavestio upravnika KPZ Ćuprija, smatrajući da je ovakvim zapošljavanjem došlo do povrede člana 33. Zakona o radu. Kako ni posle dužeg čekanja nije dobio nikakav odgovor Miletić istovetni dopis u oktobru 2014. šalje UZIKS-u, ali umesto odgovora od ove institucije stiže mu u februaru 2015. Zaključak o pokretanju disciplinskog postupka. U obrazloženju stoji kako je pomenutim pismom Upravi prekršio propise koji utvrđuju čuvanje i zaštitu tajnosti podataka?!
Vredi napomenuti kako u opis poslova koje Miletić obavlja spadaju i ovakve delatnosti, a on je, osim toga, sa pravom upozorio kako je bolest od koje Kostić boluje veoma teška i da on prilikom obavljanja svojih redovnih poslova može usled epi-napada da bude izložen dodatnom riziku po svoj život.