Kultura

Kako će biti rasturena imovina "Avala filma" i može li novi direktor "Jugoslovenske kinoteke" da sačuva ono što je dvadeset godina stvarao prethodni?

Mračnije nego u bioskopu

Hoće li impresivna filmska arhiva "Avala filma" pasti u ruke neukih tajkuna i kriminalaca, zašto Vlada Srbije ne želi da pomogne spasavanju kulturnih dobara i hoće li tekovine dvadesetogodišnjeg rada "Jugoslovenske kinoteke" i njenog dosadašnjeg direktora Radoslava Zelenovića, biti plen nekih novih klanova?

Milica Grabež

Zabrinut za sudbinu velike zaostavštine našeg filmskog stvaralaštva, nedavno je odlazeći direktor "Jugoslovenske kinoteke", Radoslav Zelenović, ponudio da ova ustanova preuzme brigu o filmskom fondu bankrotiranog "Avala filma", koji se nalazi pred rasprodajom! Naime, Vlada Srbije i Ministarstvo kulture svojom inicijativom kod stečajnog sudije nisu hteli da izuzmu iz prodaje "Avala filma" njen filmski fond. Umesto toga, u "paketu" sa filmskim studijima prodavaće se i producentska prava na filmove proizvedene u nekadašnjem jugoslovenskom i srpskom Holivudu! Zelenović je predložio i to da se filmski fond "Avala filma" zaštiti izricanjem privremenih mera, izuzimanja od unovčavanja filmskog fonda, sve dok se ne ostvare pretpostavke za primenu člana 119. Zakona o kulturnim dobrima koji se odnosi na pravo preče kupovine.

Ali, na ovaj ili onaj način, Vučićevi silnici su odlučili da bankrotirani "Avala film" plati svoja dugovanja javnim preduzećima, čak i remek-delima filmske umetnosti, koji jednostavno nemaju cenu i pripadaju kulturnoj baštini Srbije ali i nekadašnje Jugoslavije!

Na ovu, u najmanju ruku kriminalnu ideju, došlo je Ministarstvo kulture, jer je neko vrlo blizak premijeru Vučiću, "bacio oko" na neprocenjivi fond kojim "Avala film" raspolaže.

Podsećanja radi, od 1947. godine i prvog filma "Slavica" koji je tu snimljen, fond "Avale" čini više od 400 dokumentarnih i 200 igranih filmova, među kojima su i kultna ostvarenja jugoslovenske i srpske kinematografije, koja su nagrađivana na festivalima u Berlinu, Kanu, Veneciji...

Treba podsetiti takođe i da su se još pre jedne decenije sastali Dušan Makavejev, Goran Paskaljević, Darko Bajić, i još nekoliko najpoznatijih domaćih filmskih režisera, tražeći zaštitu svojih autorskih prava. Ali, na veliko iznenađenje, protiv te njihove inicijative bio je tadašnji direktor Zavoda za intelektualnu svojinu! Razlog je bio "demokratske" prirode: trebalo je nekom vrhunskom lopovu iz "establišmenta" da se omogući kupovina prava na antologiju jugoslovenskog filmskog stvaralaštva. Dakle, ni u prethodnim režimima, odnos prema zaštiti kulturnih dobara i prema autorskom pravu, nije bio ništa bolji nego danas. Razlika je jedino što su "vučićevci" spremni da sa reči krenu na nezapamćena nedela i da, ako treba, sahrane i poslednju duhovnu ostavštinu prethodnih generacija.

Sada je i taj pokvareni plan došao na realizaciju. Ukratko, svako ko ima para mogao bi da kupi prava na filmove koji čine najbolju istoriju srpskog filma: "Slavica" Vjekoslava Afrića, "Sofka" Radoša Novakovića, "Subotom uveče" Vladimira Pogačića, "Ljubav i moda" Ljubomira Radičevića, "Uzavreli grad" Veljka Bulajića, "Prekobrojna" Branka Bauera, "Čudna devojka" Jovana Živanovića, "Dr" Soje Jovanović, "Dve noći u jednom danu" Radenka Ostojića, "Čovek iz hrastove šume" Miće Popovića ... Tu su i remek-dela Aleksandra Saše Petrovića, Dušana Makavejeva, Puriše Đorđevića, Živojina Pavlovića, Želimira Žilnika, Gordana Mihića, Ljubiše Kozomare, Vlatka Gilića, Živka Nikolića, Gorana Markovića, Miloša Radivojevića...

Sve ovo podseća na način kako je izvedena kriminalna privatizacija "Beograd filma", gde je takođe plaćeno nešto ispod devet miliona evra za 14 bioskopa, čija je vrednost u kvadratima poslovnog prostora dostizala 50 miliona evra!

U međuvremenu, dok se ubijanje "Avala filma" približavalo svom kraju, Agencija za privatizaciju je hladnokrvno slagala javnost da "nije pokrenuta inicijativa filmskih radnika i udruženja povodom pronalaženja optimalnog rešenja" te je cinično podsetila da: "...U skladu sa članom 133 Zakona o stečaju, stečajni dužnik i poverioci mogu podneti prigovor na predloženu prodaju najkasnije u roku od deset dana pre predloženog datuma prodaje ili prenosa, ako za njega postoji propisan osnov. O prigovoru odlučuje stečajni sudija. Prigovor ne zadržava prodaju, osim ako stečajni sudija ne odluči drugačije."

Jasno je da stečajni sudija u ovom slučaju nikada neće presuditi u korist "nekakvih umetičkih interesa", nego u korist one vlade koja ga je postavila na tu funkciju. I tu se priča završava. Krug, po krug, pa Srbije, njenog duha, stvaralaštva i svega što jedan narod čini velikim, više neće biti...

Jedan ogorčeni poznavalac pozadine ovog slučaja, ovako je video razvoj događaja sa "Avala filmom": "...Nisam vidovit, ali mogu odmah da vam kažem šta će kupac raditi. Iseći će svu šumu u Košutnjaku i izgradiće stambene i poslovne objekte. Pa da vidimo da li je Srbija pravna država ili je ovo najkorumpiranija vlast u istoriji sveta? A filmovi predstavljaju javno dobro i ne mogu da se prodaju nikome. Eventualno može da se priča o kompenzaciji ili nekoj vrsti koncesije ukoliko privatnik sve filmove modernizuje i digitalizuje u visokoj rezoluciji, sa vrhunskim kvalitetom slike i tona. Nešto slično kao što je Lukasfilm pre dvadeset godina uradio sa 'Ratovima zvezda', čiji su originali bili praktično uništeni...".

Lebdi nad srpskom kulturom još jedno pitanje: hoće li opstati i na kakav način "Jugoslovenska kinoteka", koju je više od dve decenije sa velikim uspehom vodio Radoslav Zelenović (kome treba biti zahvalan jer je od sigurnog uništavanja spasao nacionalno filmsko blago Srbija)? Ova ustanova uskoro dobija novog direktora. Nije za očekivati da njegov nastavljač bude sposoban, dosledan, uporan i dovoljno uticajan da sačuva ovu kuću od bolesnih ambicija srpskih vlastodržaca, kojima ništa nije sveto, a ponajmanje kulturne institucije.

UO Kinoteke, izabran početkom ove godine (predsednik, Jelena Mitrović, filmski i TV producent, producent u Filmskoj kući "Baš Čelik" iz Beograda i članovi Miroslav Mogorović, producent, Igor Stanković, ekonomista, član Umetničkog saveta Filmskog centra Srbije, Goran Radovanović, istoričar umetnosti i Aleksandar Erdeljanović, upravnik Filmskog arhiva), obećao je da će od kandidata za novog direktora "posebno ceniti i poznavanje delatnosti, odnosno poslovanja arhiva i kinoteka, kao i organizatorske sposobnosti...".

Prema Statutu Kinoteke, UO bi trebalo da u roku od 30 dana od završetka konkursa izabere kandidata i predlog dostavi Ministarstvu kulture i informisanja. Vlada Srbije potom, na predlog Ministarstva kulture, imenuje direktora na period od četiri godine.

Povodom ovog konkursa, upućeno je i jedno zanimljivo pismo ministru kulture, Ivanu Tasovcu, a napisao ga je filmski režiser Srđan Knežević, očigledno nezadovoljan načinom na koji je konkurs raspisan, a zabrinut posledicama koje mogu nastati lošim izborom novog direktora Jugoslovenske kinoteke...

"...Povodom aktuelnog konkursa za mesto direktora Jugoslovenske Kinoteke, slobodan sam skrenuti Vam pažnju na neke činjenice.

Naime, posle dobijenih dokumenata od strane Vaših ljubaznih službenika, Marine Šinko i Vladimira Kojičina, uvideo sam sledeće nepravilnosti:

1. Aktom Vlade Srbije 24 broj ...., od 15 januara 20l5. godine, u Upravni Odbor Jugoslovenske Kinoteke je imenovano pet lica, od čega je samo jedna osoba lepšeg (ili slabijeg) pola, što je u suprotnosti sa članom 4-2 Zakona o Kulturi, gde u poslednjem stavu piše da sastav upravnih odbora treba da obezbedi zastupljenost od najmanje 30 odsto manje zastupljenog pola.

2. U istom članu se takođe navodi da se članovi upravnih odbora iz reda zaposlenih biraju na predlog sindikata ili većine zaposlenih, što u slučaju imenovanja gore navedenog Odbora nije bio slučaj, jer član iz redova zaposlenih Aleksandar Erdeljanović nije bio imenovan na predlog sindikata, niti većine zaposlenih. Šta više, prilikom odgovora Vaših ljubaznih službenika Šinko i Kojičina, dostavljen mi je akt Jugoslovenske Kinoteke od 24. og maja 2013, kojim cenjeni gospodin Zelenović kao direktor Kinoteke, obaveštava Ministra Petkovića (?) o predlogu ustanove da član UO iz reda zaposlenih bude Erdeljanović. To znači da za izbor člana UO od januara 2015, predlog ustanove napravljen maja 2013. godine.

3. Takođe napominjem da je odredbe o izboru člana UO iz reda zaposlenih predviđen i Članom 50 Statuta Jugoslovenske Kinoteke, na isti način kao i Zakonom

4. Slobodan sam na kraju skrenuti pažnju da sam upoznat sa činjenicom da je sve do januara 2015, u Upravnom Odboru Kinoteke uvek bilo dva predstavnika iz ustanove, što je - koliko znam - još uvek uneto i u Statut Kinoteke. Dozvoljavam i činjenicu da Vlada Srbije nije dužna poštovati odredbe Statuta pojedinih ustanova, te se ovaj podatak (za razliku od prethodna dva prekršaja zakona) ne može smatrati prekršajem.

Za sada ne bih davao podatke i svoje (nebitno) mišljenje o članovima predloženog Upravnog Odbora, ali dozvoljavam da to uradim kasnije.

Srđan Knežević, građanin i poreski obveznik (pravne) države Srbije, Resavska 12, 11000 Beograd".