Francuska

Kreacija kolektivne agonije: masovnom manipulacijom do masovnih strahova

Snobizam, izdajništvo i kapitalizam

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Komični su i tragični u isti mah. Glavonje, guzonje, foteljaši, velike budže...Izabrani ili namešteni iza kojih se kriju vladari u senci. A ubeđeni su da nešto rade i kad spavaju i da su svima apsolutno neophodni. Oni zaista nemaju granice! Mute, lažu, mažu, bogate se i tove kao svinje. Gaze preko leševa. Maheri su za prevare, izdaje, korupciju i prazna obećanja. Imaju puno para ali ne plaćaju nigde ništa. Imuni su na zakone, jer ih sami pišu po potrebi dok gmižu u senci plaćenika batinaša! Vole čast i skupe stvari, dobre ribe i mlade dečake iz džet-set klape. Raspolažu sudbinama onih koji su ih stvorili i naivno doveli na vlast. Nakon toga više im niko ništa ne može. Čuvaju ih telohranitelji, imaju zabarikadirane vile i besne pse po avlijama, teško je doći do njih. Voze se u dobrim i blindiranim automobilima s pratnjom, a prepoznaju se tako što više vole vlast nego sami sebe, više tuđina nego svoga. I ne samo u Francuskoj, već u gotovo svim zemljama Zapada trenutno je veliki greh biti patriota, voleti svoj narod. U trendu je pljuvanje po sebi, svojoj istoriji i svetinjama, uz veličanje svega što je nastrano i strano, po mogućstvu opasno i neprijateljski raspoloženo.

Definicija pravog stanja haosa

Ako je sve baš tako kako se sve češće može čuti i pročitati u javnosti (i ne samo na internetu), onda i nije nikakvo čudo da raja odbija da igra ulogu dvorske budale i što sve manje glasa.

Poverenje je prokockano, ali to ne smeta profesionalnim vaćarošima i prevrtljivim politikantima da se održavaju na vlasti i da masovno nameštaju svoje ljude na ključna mesta. Nepopularnost predsednika i netrpeljivost prema vladinoj politici nisu skoro nigde poziv na ustanak ili bar na neki žešći referendum, već samo blagi izraz narodne nemoći, krajni domet ovakve kvazidemokratije! Kritika, karikaturica, poneka satirična pričica ili film, i to je sve. Tu su za narednih 1000 godina.

Zračak sunca dolazi sa juga. Poslednji izbori u Grčkoj, i naročito u Španiji, pokazuju da se nešto značajno događa i da profašistička Evropa polako okreće glavu ka novim alternativama u stilu Podemos i Siriza.

Kapitalistima se tresu gaće, jer ni najjači kompjuteri ne mogu da predvide razvoj događaja. Opcije idu od raspada EU, pa do svetskog rata, a nekih pozitivnih trendova baš i nema mnogo. Možda jedna dublja kriza može malo da zaplaši ljude i smiri loptu na socijalnom planu, ali ni to više nije apsolutno oružje, jer su mnogi prokljuvili kako se organizuju krize i kome one donose profit.

Javna je tajna da ekonomska kriza nije univerzalno zlo, već je ona jedno sredstvo za selektivno razdvajanje slojeva stanovništva. Zato se u svakoj krizi bogati još više bogate, srednji stalež propada, a sirotinja pada u bedu.

I dok jedni grcaju u dugovima i jedva sastavljaju kraj s krajem, dotle je u Kanu gužva i svi petozvezdani hoteli su puni, a kartu više za finale Rolan Garosa nećete naći ni po ceni prosečnog godišnjeg prihoda!

I sad, koga još čudi što u Francuskoj televiziji ima preko hiljadu zaposlenih koji ništa ne rade i ničemu ne služe, što svaki od bivših predsednika države doživotno vuče preko dva miliona evra godišnje, u ime neke tradicije iz prošlih vremena ranog degolizma, ili što senatori zapošljavaju svoje žene za savetnike i legalno imaju tajne fondove kao i velike plate. Ali baš goleme!

Nedavni izveštaj Evropskog parlamenta je obelodanio da čak 277 evropskih bankara zarađuje više od milion evrića godišnje!

Naravno, to je dobar bilans za naše spasioce i dobrotvore bankare, s obzirom na to da su se već više puta izdužili i za po nekoliko stotina miliona u vidu kazni zbog kršenja svih normi i gaženja po zakonima. Henri Ford je jednom prilikom izjavo: - Kad bi svet znao kako rade banke, revolucija bi izbila u roku od 24 sata.

Bankarske perverzije su otišle toliko daleko da se sada raspravlja o tome treba li novac, kao takav, potpuno eliminisati, spaliti i zakonom zabraniti pre nego što raja stvarno shvati kakva je bankarska prevara. Umesto, keša koji uglavnom zuji ispod stolova, trebalo bi uvaliti svima po kreditnu karticu i slične elektronske buđelare, koji su mnogo praktičniji i lakši za borbu protiv utaje poreza. Jer, ne može da se krade na dve strane, mora država od nečega da živi i da hrani svoje ljude i neljude. Treba o tome razmisliti naročito pred neki od sledećih glasačkih izbora. Španci i Grci su pokušali al je Trojka tvrd orah.

Pravo glasa i ostale podvale

Mnogi ljudi na Zapadu misle da žive u demokratiji, jer imaju pravo glasa. Malo njih je svesno da je svako glasanje totalno antidemokratski čin, koji nije ni nalik na antičke principe demokratije.

Onaj ko glasa, zapravo se odriče svoga dela vlasti i predaje je u ruke najboljem lažovu ili najveštijem prevarantu koji zna da ljude lako ubedi, i još lakše da zaboravi svoja obećanja.

Sistem dobrovoljnog odricanja od svojih prava, bez ikakve garancije i usputne kontrole, je podvala tipa: slepo poverenje koje ni u kartanju ne važi, a kamoli u dodeljivanju vlasti. Podvala je svetska, pravo remek-delo legalnih mafijaša, ponekad u samom vrhu vlasti. Nema šta, smislili su idealni sistem za potčinjavanje ljudskog roda. I sve dok izabrani nije obavezan da na kraju mandata opravda svoj bilans i ne bude kažnjen za neispunjena obećanja, demokratija ostaje samo sviranje muškom polnom organu.

Pogrešno je verovati da je samo jedna mala manjina podložna korupciji i zloupotrebi vlasti za ličnu korist. Sva istraživanja pokazuju da se političke partije često ponašaju kao prava mafija i da su im zakoni slični. U suštini ovi trgovci praznim obećanjima prodaju maglu i žive na račun države.

A država to smo mi, poreski obveznici. Kako je grebatora sve više, a apetit im je sve veći, normalno je da državi fali sve više para. Rešenje su, kao i uvek, ovce za šišanje. Porezi, takse, kazne i kotizacije su nepresušni izvori bogatstva, ali ima i drugih fazona za pljačku, kao što su štednje, reorganizacije, reforme i naročito korupcija.

Oduvek su postojale vojne i političke podvale da bi se lakše zadobili javno mnjenje ili međunarodna zajednica. U ratno doba najrasprostranjeniji način pridobijanja simpatija javnog mnjenja ili artiljerijske podrške saveznika je nelogično ubijanje svojih ljudi. Autoatentati se teško mogu dokazati. Zašto bi neko pametan pucao na svoje najmilije i onda optužio suprotnu stranu za zločin? Gde je tu logika?

Ovakvo pitanje zapravo i inspiriše zaveru. U mirno doba se takođe debelo laže i takva dezinformacija se upotrebljavaja kao alatka za satanizaciju protivnika ili pripremanje raje za neku bolnu reformu. Otkako je Oland uzeo vlast, kazan reformi ključa, a vlada izmišlja i kuva nove zakone dan i noć. Mašta može svašta.

Vreme bolnih reformi

Oni koji su odgledali film Talas, uočili su kako se brzo deca mogu prevaspitati i postati monstrumi ako im se ispire mozak. Tvrdeći suprotno postiže se ono što se zapravo želi. U ljubavi, kao i u običnom životu.

Najnoviji zakon o reformi školstva u Francuskoj liči na jedno takvo umetničko remek-delo markalizacije i račakovanja širokih narodnih masa, ali i nekih naivnih intelektualaca. Naime, kada je na brzaka i u pravom smislu reči preko noći donesen zakon o reformi školstva, profesori su negodovali i štrajkovali.

Novi program favorizuje loše učenike, izbacuje latinski, grčki i nemački jezik i povrh svega zamenjuje časove svoje istorije, lekcijama istorije muslimanskog sveta i robovlasničke epohe francuskih kolonizatora.

Naravno, ako se detaljno pogleda program, vidi se da ništa novo ni strašno nije uvedeno, ali galama koja se podigla učiniće da se bogatija deca povuku iz državnih škola i prebace u privatne. Tako će se ukinuti veliki broj učionica i profesora, a to je štednja iz tri poteza.

Zakon o slobodnom prisluškivanju je takođe obična provokacija, jer se svi sumnjivi odavno prisluškuju, ali je trebalo samo da se taj običaj ozakoni.

Duga je lista novih zakona koji su se stuštili na Francuze. Od zakona o ženidbi pedera i predloga legalizacije eutanazije, pa sve do automatskog uzimanja organa od nastradalih u saobraćajkama.

Ovaj zakon je toliko drzak da gotovo nema šanse da se familija pobuni ako iksan nije unapred napismeno zabranio da mu se uzima srce ili bubreg.

Za žive se sprema zakon o brzoj vožnji i zavođenje pravila 30 km. na sat kao maksimalne brzine kojom može da se piči ulicama Pariza. Francuzi kao da jedva čekaju 2017-tu da glasanjem smene ovu kobnu ekipu na vlasti. Možda da bi vratili opet onog malog ušatog Napoleona koga su iz istih razloga najurili s vlasti pre samo tri leta. Sve se ipak vrti; kao planeta ili kao rulet, pa šta izleti: mondijalizam. Snobizam, fašizam, terorizam, par-nepar, belo i crno!