Sloveni

Fjodor Mihailovič Dostojevski: Srbi između Rusije i Evrope (3)

Protiv duhovnog robovanja Zapadu

U Dnevniku slavnog ruskog pisca Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, vođenog 1876. godine, ali i u drugim njegovim spisima, nalaze se osvrti na stanje među Slovenima na Balkanu, a posebno među Srbima. Izdavačka kuća "Prosveta", objavila je knjigu "Srbi između Rusije i Evrope" sa pratećim komentarima priređivača, Živote Ivanovića, u kojoj su u najvećoj meri sabrane misli, ideje i preporuke velikog pisca, kako južnoslovenski narodi i Srbi kao vodeća nacija na ovom delu Balkana, treba da se odnose prema Zapadu, a kako prema svojoj pramajci Rusiji. Magazin Tabloid objavljuje nekoliko nastavaka iz ove poučne i u ovom trenutku potrebne knjige, koja govori o večnim i neprolaznim vrednostima, ali i onome što je veštačko, lažno i prolazno.

......

Od samog početka obnove Srbije kao nacionalne države Srbi su, u naporima za oslobođenje i ujedinjenje, u izgradnji nacionalnog identiteta i nacionalne samosvesti, bili podeljeni na proevropske i proruske. Jedni su očekivali da će ih pomoći Zapad, u prvom redu Beč, a drugi su svoje poglede upirali prema Istoku - Rusiji. Međutim, kako su Srbi u Vojvodini bili više pod uticajem Zapada, pre svega Beča, to su i pripadnici srpske inteligencije u Beogradu i Srbiji bili više pod zapadnim nego pod ruskim uticajem. Međutim, bilo je Srba koji su odlazili u Rusiju na školovanje i prenosili rusku misao u Srbiju. Još više Rusa koji su hteli i želeli da pomognu Srbe i Srbiju bilo zbog slovenske bliskosti, bilo širenja ruskog uticaja radi. Među onima koji su iskreno verovali u slovenstvo i, ne retko idealistički i naivno, pozivali na pružanje pomoći Srbima u borbi za oslobođenje i ujedinjenje bio je i najveći slovenski pisac Fjodor Mihajlovič Dostojevski.

Odjek ideja Fjodora Mihajloviča Dostojevskog kod Srba

Za vreme srpsko-turskog rata 1876-1878. Dostojevski je u "Dnevniku" objavio desetak članaka mobilišući rusko javno mnjenje i rusku vladu za pružanje pomoći Srbiji.

U čuvenom tekstu "Istočno pitanje" pisao je da je "Srbija izašla na megdan, uzdajući se u sebe, ali, razume se, zna da na kraju krajeva njena sudbina potpuno zavisi od Rusije. Ona je svesna toga i gaji nade u Rusiju".

Na pitanje šta treba da uradi Rusija, Dostojevski je odgovarao: "Za svakog Rusa to uopšte nije pitanje, Rusija će postupiti časno" (Dnevnik pisca 1887, str. 221).

Pod časnim postupkom Dostojevski je nesumnjivo podrazumevao „oružanu rusku intervenciju" pošto je dobrovoljce generala Černjajeva nazvao "najboljim ljudima Rusije".

Međutim, o odjeku ovakvih pogleda i poziva Fjodora Mihailoviča u Srbiji nema ni traga. Umesto toga, objavljuju se izvodi iz predavanja profesora Gradovskog "Dvoboj na Balkanu", sa kojim je Dostojevski polemisao u „Dnevniku".

U broju "Srpske novine" 170. za 1877. objavljen je opširan članak o P.T.Samarinu koji je priložio kao pomoć balkanskim Slovenima 30.000 rubalja. Dostojevski nije imao šta da priloži do svoju ljubav i reč, ističe dr Babović, priznajući da je teško utvrditi koliko se reč velikog pisca u to vreme uopšte u Srbiji mogla čuti. Veliki pisac, koji nije nikad posetio Srbiju, neprekidno se dopisivao sa ruskim dobrovoljcima koji su se borili na srpskoj strani:

"...Dobijao sam pisma iz Srbije i razgovarao sa ljudima koji su se otuda vratili, piše u Dnevniku, posebno ukazujući na pismo jednog mladog Rusa koji sa oduševljenjem piše o Srbima i negoduje što u Rusiji ima ljudi koji misle da su Srbi 'kukavice i egoisti'...".

Vremenom uticaj Dostojevskog kod Srba se širi i produbljuje s tim što je uvek bio u zavisnosti od rusko-srpskih odnosa na državnom nivou. U vreme Obrenovića u Srbiji je bio jači zapadni uticaj, posebno za vreme Mihaila i Milana, a sa dolaskom na vlast dinastije Karađorđevića na početku XX stoleća jača ruski uticaj koji će manje ili više trajati sve do 1948.

Sa dolaskom Petra Karađorđevića posle majskog prevrata 1903. ruski uticaj stalno jača uprkos evropsko-demokratskom vaspitanju samog kralja Petra...

Veliki ruski pisci Dostojevski i Tolstoj su bili razočarani evropskim poretkom i odbijali su da Rusija bude kopija zapadnog sveta verujući da se izlaz može naći samo u prihvatanju "žive vere narodnih masa, u vraćanju zabludele, otuđene inteligencije narodu". I Dostojevski, i Tolstoj su uviđali da Zapadu nije stalo do napredovanja i zemalja u drugim delovima sveta ,,već samo da se dokopa plena i gospodarenja nad celim svetom".

Dostojevski je video Evropu kako je zapala u ćorsokak, a u novcu - osnovni uzrok svih nedaća i nevolja. Beskrajni egoizam i egocentrizam doveli su do nestanka bratskog odnosa među ljudima i zato je ta nehrišćanska Evropa postala groblje. Dostojevski je osnovni uzrok krize evropske kulture i civilizacije video, prema tumačenju profesora dr Miloša Đurića, u tome što je "evropski čovek u građenju vavilonskih kula zaboravio dušu čovekovu".

Napredak Evrope, u stvari, predstavlja napredak merkantilnog i trivijalnog duha, trijumf buržoaskog utilitarizma i materijalističkog malograđanskog shvatanja života, poraz hrišćanskog ideala o ljubavi čoveka prema bližnjemu, ideala solidarnosti.

Bog i Rusija

Štefan Cvajg pogled Dostojevskog na Evropu opisuje kao pogled na "groblje sa skupim grobnicama, kao svet truleži koja zaudara... svet u kojem su Francuzi - prosti zvekani, Nemci - niži kobasičarski rod, Englezi - trgovčići mudrijašenja, Jevreji - smrdljiva naduvenost, katoličanstvo - đavolsko učenje, ruganje Hristu... nauka - prazna opsena, demokratija - tanka čorba omekšalog mozga, revolucija - detinjarija ludaka...Sve ideje Evrope su jedna precvetala, uvela kita cveća još samo dobra da se baci na đubre. Samo je ruska ideja jedino istinita, jedina velika, jedina ispravna" (Štefan Cvajg, "Dostojevski", Bgd 1931, str. 124)

Međutim, i Cvajg veru Dostojevskog u ruski narod i njegovu misiju u svetu tumači kao „bezumni imperijalizam koji sanja da vidi Austriju pregaženu, da vidi skinut polumesec s Aja Sofije u Carigradu, Nemačku poniženu, Englesku pobeđenu". Prema mišljenju Štefana Cvajga, za koje kao dokaz navodi odgovor Šatova iz romana „Nečiste sile" na pitanje ,,Veruje li u Boga?" da „Veruje u Rusiju!", Dostojevski je religiozni problem pretvorio u nacionalni i postao „propovednik krstaškog rata za ostvarenje ruske vladavine nad svetom: Rusija je dogma - pisao je Cvajg - koju treba bez pogovora priznavati. Ko pred njom ne pada na kolena, taj je neprijatelj, antihrist - Krstaški rat protiv njega... radi Božjeg carstva. Ceo svet za Rusiju".

Dostojevski je, po Cvajgu, ne samo Boga već i Isusa poistovetio sa Rusijom...

Ipak, takvo je Cvajgovo tumačenje, bez obzira što je ideja o ruskom mesijanizmu išla naruku ruskom imperijalizmu, jednostrano, jer vera Dostojevskog u ruski narod nije proizilazila iz želje da služi ruskom samodržavlju i njegovoj ekspanziji. Dostojevski je jasno govorio da "postati pravi Rus znači postati brat svim ljudima" („Beseda o Puškinu").

Dakle, ne ujedinjenje silom, putem krstaškog rata, kako tvrdi Cvajg, već opštebratsko izmirenje ljudi i naroda kroz međusobnu ljubav i poštovanje. Naravno, ne treba previđati naivnost i iluzornost ovakve teorije u jednom svetu u kojem vladaju sila i volja za moć.

Dostojevski nije shvatao misiju ruskog naroda u tom smislu da je izabran da vlada nad drugim narodima već da služi cilju duhovnog ujedinjenja čovečanstva. Prva etapa na tom putu bilo je ujedinjenje svih Slovena koje je trebalo da započne oslobađanjem i ujedinjenjem južnih Slovena, pre svega Srba..Rusija je ta koja je trebalo da stvori novu kulturu, hrišćansku po suštini i svečovečansku po vrednosti, kao razrešenje evropskih sukoba i izricanje zadnje reči bratske sloge svih naroda.

Profesor Pogodin je prilazio problemu ruskog mesijanizma sa istorijskog stanovišta prateći razvoj ove ideje od XVI veka do završne faze koju predstavlja ideja o Moskvi kao „trećem Rimu", prisutna posebno u knjizi Danilevskog "Rusija i Evropa". Danilevski, pod čijim je uticajem nesumnjivo bio Fjodor Mihailovič, smatra da "slovenstvo nije vezano ničim za germanska i romanska plemena i da je stoga dužno da se oslobodi svoje kulturne bolesti potčinjavanja Zapadu".

Dostojevski se složio i usvojio ovakvu koncepciju Danilevskog koja se veoma proširila čak "više nego što je zasluživala, jer je bila zasnovana na savršeno lažnom i tendencioznom shvatanju ruske istorije i dovodila do samoveličanja koje je štetno..." (Pogodin, „Mesijanizam Dostojevskog").

Nasuprot tome, Isidora Sekulić smatra da Dostojevski po svojoj vokaciji nije mogao da primi nijednu utvrđenu formu života. Zapada se odricao i proricao mu varvarstvo...Istok je odricao, Petra Velikog i reformu Rusije nije primao.

"...Revoluciju je predviđao, ali ni nju nije mogao da primi...Ni pravoslavlje zvanične crkve, ni monaške predstavnike nije primao. Doduše, hteo je, ali nije mogao" (Isidora Sekulić, Uvod u izabrana dela FMD, 1931). Za Isidoru, veliki ruski pisac je bio i „anđeo, i davo" u isto vreme, a za Cvajga i „najveći vernik, i krajnji ateista".

Suštinu etičke misli Dostojevskog, Nikolaj Velimirović vidi u propovedanju stradanja za sve ljude jer se samo na tom putu može ostvariti svečovečansko bratstvo koje mogu realizovati samo Sloveni zbog čega su i upućeni na večno stradanje, na "fatalni put koji im je namenjen"...

Za razliku od pravoslavnih teologa Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića, Dostojevski je verovao da u svetu postoji i dobro, i zlo, da su u neprekidnom, nerazrešivom sukobu u ovozemaljskom životu.

Stoga Dostojevski nije verovao u mogućnost čovekovog izbavljenja kako to teolozi veruju. Ljudi se međusobno izrabljuju, vređaju i ponižavaju u nastojanju da zadovolje svoju volju za moć, svoj egoistički poriv za vladanjem nad drugim. Zlo je isto tako u korenu čoveka kao i dobro. U nemoći da pro- meni takvo stanje stvari pobunjeni čovek samo je u stanju da menja mesta izrabljivača i izrabljenog.

Dr Miloš Đurić je u tumačenju Dostojevskog isticao da je za velikog ruskog pisca "očovečavanje čoveka i čovečanstva jedina etika". Ono se može izvršiti jedino kroz slovenskog Hrista kao simbola čovekove ljubavi prema bližnjemu, dakle, protiv despotskog Hrista na Zapadu koji hoće ujedinjenje ljudi mačem i krvlju. Štefan Cvajg je isticao da Dostojevski nije nikakav hrišćanski moralista, jer se zalagao za svet u kojem bi čovek mogao da "proživi sve u najpotpunijem intenzitetu: da proživi i dobro, i zlo u svim mogućnim oblicima".

Panslavizam nije gubio daha

Uprkos svim tumačenjima, misao Dostojevskog izmiče konačnom sudu jer je veliki pisac ostao do kraja u protivrečnostima isto kao što je i sam život, koji ne bi mogao postojati kada bi u svetu postojalo samo dobro, ili samo zlo. Po njemu, opšteljudsko u čoveku nije samo ono što je dobro i plemenito, već i ono što je zlo i rđavo. Stoga su u zabludi svi oni koji tvrde da je Dostojevski bio apostol pravoslavlja jer je veliki ruski pisac bio daleko dublji i širi od svakog jednostranog svrstavanja. Za njega je sloboda bila sloboda ispoljavanja i dobra, i zla, i ljubavi, i mržnje. U pismu Gončarevoj, Dostojevski između ostalog piše: "Ja sam dete veka, dete neverovanja i sumnje, i ostaću takav (ja to znam) do groba".

G. Brandes je krajem XIX veka pisao da je Dostojevski čovekovu žeđ za životom shvatao vizantijsko-hrišćanski, što znači da je životni nagon zao princip, a Justin Popović je pisao da je velikom piscu od ovozemaljskog života bio važniji zagrobni, jer čim su čoveku važniji razum, saznanje, na- uka, od vere, on više ne može biti vernik, ne može verovati u bilo koji drugi život izvan ovozemaljskog...

Nasuprot takvom shvatanju Dostojevskog, Štefan Cvajg ističe da je veliki ruski pisac najbolje i najdublje poznavao i više nego iko voleo upravo život, slavio žudnju za životom u čoveku ovde i sada, u ovozemaljskom svetu. Cvajg smatra da čovek-stradalnik Dostojevskog"ljubi krst egzistencije" i da mu nijedna patnja nije tako duboka da bi mu smrt učinila slađom od života - bez obzira na patnju i stradanja. Prema Cvajgu, delo Fjodora Mihajloviča predstavlja himnu ovozemaljskom življenju i odu slobodi čovekovoj.

Upravo izražavajući u svojim delima takav slovenski senzibilitet, takav doživljaj života i sveta slovenskog čoveka, Dostojevski je postao i ostao najveći slovenski pisac svih vremena. Ni danas čovek na Zapadu ne može da shvati takav slovenski senzibilitet, tu slovensku vatru življenja, iracionalnost suprotnu mirnoj i staloženoj racionalnosti zapadnog čoveka.

Dostojevski je razotkrio da je primarni izvor patnje čovekove upravo njegov razum, da je život pre razuma, da postoji „ontogenetičko sredstvo između spoznaje i patnje" (Justin Popović), da svest čini čoveka nesrećnim, da sa jačanjem i povećanjem intelektualne snage opada volja za životom, životna snaga. Saznanje čoveka usamljuje, odvaja od sveta, dovodi do razmišljanja o smrti, do samoubilačkog očajanja...

Sva dosadašnja tumačenja Dostojevskog samo potvrđuju mišljenje da su tumači koristili delo velikog pisca da bi potvrdili vlastite poglede u skladu sa vlastitim interesom i idealom. Tako se teza Dostojevskog o osvajanju Carigrada kao simbola pobede nad Turskom podudarala sa srpskim narodnooslobodilačkim idealom i imala uticaja kako u još neoslobođenoj Srbiji, tako i kasnije u borbi protiv muslimanskog i uopšte stranog utica- ja. U tom smislu su zasluge velikog pisca za oslobodilačku borbu južnih Slovena velike, bez obzira na sva jednostrana tumačenja i zloupotrebe u stranačke, crkvene i druge svrhe

Tako je između dva rata u časopisu "Volja" objavljen članak u kojem se Legenda o velikom inkvizitoru koristi za međustranački obračun.

Prepričavajući legendu, u tekstu se navodi kako se Hristos, prolazeći kroz sela i gradove, na svoju veliku žalost uverio da su se u hram Božji ponovo uvukli trgovci koje je on nekad isterivao iz Hrama, da „prodaju plevu iz njegovih vitlejemskih jasala, komade krsta na kome je bio razapet i suze njegove presvete majke". Isus se spremao da ih ponovo istera, ali je preduhitren, uhapšen i izveden pred velikog inkvizitora koji ga je osudio na lomaču...Trgovci su se ponovo još komotnije smestili u Hram Božji i pohitali da što obilatije unovče rasejani pepeo njegovih svetih ostataka...

Evropejstvo i rusofilstvo su se neprekidno smenjivali kroz srpsku istoriju, Srbi su čas bili za Evropu, čas protiv Evrope, čas za Rusiju, čas protiv Rusije, Karađorđe je više verovao Rusiji nego Beču, dok je Miloš smatrao da je Srbija Rusiji potrebna radi vlastitih interesa u borbi protiv Turaka. Opšte uzevši, Obrenovići su više bili okrenuti prema Zapadu, dok su Karađorđevići radije sarađivali sa carskom Rusijom. Pašićevi radikali su bili proruski nastrojeni, sam Pašić je održavao bliske veze sa Rusima i uživao ogromne simpatije ruskog cara, što je bio izvor sukoba radikala i prozapadnih obrenovićevskih režima.

Sada je jasno da su sukobi interesa velikih sila bili odlučujući, uostalom, kao i u vreme Majskog prevrata 1903. kada su interesi Beča i Rusije bili ključni u pozadini smene srpskih dinastija, ili u vreme propasti Prvog srpskog ustanka. Beč je znao da se priprema proruska zavera za ubistvo Aleksandra Obrenovića, ali nije preduzeo ništa da to spreči navodno zato što mu je bila poznata orjentacija budućeg kralja Petra Prvog Karađorđevića: Petar je navodno smatrao da je „ruska politika sebična", da je ona uzrok što je Srbija onako prošla kako je prošla u Prvom srpskom ustanku, što je njegov deda Karađorđe imao sudbinu kakvu je imao, i da stoga on ne polaže nade u Rusiju.

Beč je znao da je i Aleksandar Obrenović pripremao teren da menja odnose sa Austro-Ugarskom i stavlja veći naglasak na aktivnu politiku pružanja pomoći Srbima izvan Srbije. Ipak, tek kad je preuzeo presto, saznaje se da je Petar Karađorđević, uprkos zapadnom demokratskom obrazovanju, bio ruski saveznik, a ne protivnik, što će Srbija morati da skupo plaća sve do Drugog svetskog rata i kasnije.

Srbi su više verovali Rusiji nego zapadnim silama i panslavizam nije gubio daha. Knjiga N. J. Danilevskog „Rusija i Evropa" prevedena je na srpski već 1872. samo tri godine posle objavljivanja u Rusiji (1869). Po Danilevskom, svi slovenski narodi treba da se ujedine a prestonica treba da im bude Konstantinopolj.

U „Poslanici Srbima" 1860. nije se tražila potpuna pokornost Rusiji već odustajanje od duhovnog robovanja zapadnoj demokratiji koja ne nosi nikakva slovenska obeležja.

Dostojevski kaže da od Zapada treba učiti nauku i veštine, ali moral i religiju ne, pošto ih Zapad nema. Dostojevski je slavjanofilstvo definisao kao ideologiju koja osim ujedinjenja Slovena pod vođstvom Rusije označava i sadrži duhovni savez svih koji veruju da će Rusija na čelu ujedinjenih Slovena reći celom svetu „novu, zdravu reč koju svet još nije čuo". Kao nosilac te nove reči treba da bude stara, bezstaleška Rusija kao suprotnost istrošenoj zapadnoj civilizaciji egoističkog materijalizma. Srbi su na smeni 19. i 20. stoleća bili opčinjeni idejom sveslovenstva i verovali u nesebičnu pomoć Rusije oslobodilačkoj borbi Srba za svesrpsko ujedinjenje...

(Kraj)

GLOSA

Evropejstvo i rusofilstvo su se neprekidno smenjivali kroz srpsku istoriju, Srbi su čas bili za Evropu, čas protiv Evrope, čas za Rusiju, čas protiv Rusije, Karađorđe je više verovao Rusiji nego Beču, dok je Miloš smatrao da je Srbija Rusiji potrebna radi vlastitih interesa u borbi protiv Turaka.

GLOSA

Dostojevski je video Evropu kako je zapala u ćorsokak... Beskrajni egoizam i egocentrizam doveli su do nestanka bratskog odnosa među ljudima i zato je ta nehrišćanska Evropa postala groblje.