Preko pune linije

Uoči pada Vlade Srbije: sve intrige, zavere, podmetanja, klanovi, kumstva i raskoli u truloj vladajućoj koaliciji

Čija su lica Velikog vezira?

Svakodnevne svađe među ministrima u Vladi Srbije, postale su nepodnošljive i "delatnicima" stranih obaveštajnih službi koji su neposredni svedoci opšteg haosa u Vučićevoj najbližoj okolini. Ali, to je samo jedan od razloga zbog kojih je ovih dana stigao signal iz Vašingtona da mali balkanski tiranin, što pre raspiše nove izbore. Američka administracija traži i povratak Liberalno demokratske partije ( LDP) Čedomira Jovanovića u parlament, kao i ulazak koalicije Dveri, i onog dela Demokratske stranke Srbije koji predvodi, Sanda Rašković Ivić. Cilj je, kažu, da se leva i desna politička scena u Srbiji "izbalansiraju", kako se ovoj napaćenoj zemlji ne bi desio još jedan Vučić. Ali, i radi lakše kontrole. U međuvremenu, frakcije sadašnje koalicije su do krvi zavađene i čekaju rasplet događaja pa da krenu u politički prelet. Neki od njih to neće preživeti.

Vuk Stanić

Vlada Srbije je počela da liči na sultanov dvor, gde ministri poput evnuha učestvuju u ženskim intrigama i podmetačinama, dok ministarke poput nezadovoljnih žena iz harema spletkama pokušavaju da sapletu koalicione partnere, ali i stranačke kolege. Situacija u Nemanjinoj 11. liči na poslednje dane Rima pred propast. Pljačka, kurvanje, i opšte bahanalije, traju na sve strane. Svim ministrima i potpredsednicima Vlade jako je stalo do toga da se dopadnu "voljenom vođi", mada ga većina njih duboko prezire i jedva čeka njegov kraj.

Igra koje se gotovo svi ministri igraju je udvaranje premijeru, koje ako urodi plodom, i ako im predsednik Vlade posveti malo više pažnje postaje oružje za zakopavanje i uništavanje konkurencije unutar Vlade.

Sedenje na sofi pored Vučića i tužakanje kolega iz Vlade Srbije je svakodnevno i najnormalnija stvar, a mnogi ministri bi, osim što žele da se obračunaju sa kolegama, voleli i sami da budu Vučić posle Vučića.

U ovako bolesnoj atmosferi u Vladi Srbije, mnogima su se smučila ove neprijateljstva, čak i Aleksandru Vučiću, koji je neka od njih smatrao opravdanim. Ma koliko svima bili gadni međuljudski odnosi u Vladi Srbije, rat nije bilo moguće prekinuti iz razloga što se sa uvredama i podmetanjima otišlo predaleko, a uvređeni ne žele da odustanu od osvete.

U pokušaju da se spase iz ludnice u koju se Vlada Srbije pretvorila, Vučić je odlučio da raspiše izbore, dok je redakcija Tabloida odlučila da u interesu informisanja javnosti objavi deo svojih saznanja o trvenjima u vrhu države i razlozima zašto Vučić ide na izbore kojima vreme nije.

"Rat za fotelje": ko koga mrzi i ko kome podmeće

Predsednik Vlade Republike Srbije, Aleksandar Vučić u ozbiljnoj je svađi sa predsednikom Republike Srbije, Tomislavom Nikolićem. Nikolićevi ljudi su iz tih razloga marginalizovani u stranci, a njegovim kadrovima se sistematski uskraćuje zapošljavanje u ministarstvima koje drži Srpska napredna stranka. Izvestan uspeh u ovom pravom "ratu za fotelje", Nikolić je uspeo da ostvari u Ministarstvu spoljnih poslova. U tom Ministarstvu je većina kadrova koji su zaposleni kao ljudi Srpske napredne stranke iz Nikolićeve ekipe.

Kao svoga najvećeg neprijatelja u Vladi Srbije, Aleksandar Vučić vidi prvog potpredsednika Vlade Srbije i ministra spoljnih poslova, Ivicu Dačića i Aleksandra Antića, ministra rudarstva i energetike. Kratko rečeno, Vučić im nije zaboravio (i nikada neće), 2008. godinu, kada su od njega doslovno napravili magarca.

Naime, tadašnji koalicioni sporazum i dogovor koji su Antić i Dačić napravili sa Vučićem, podrazumevao je da socijalisti na republičkom nivou naprave vladu sa Tadićevim demokratama, bez radikala koje su tada vodili Vučić i Nikolić, dok su na nivou grada Beograda Antićevi socijalisti trebali da formiraju gradsku vlast sa Vučićem. Tako je planirano da SPS dobije najjaču poziciju, da budu u vlasti na republičkom i na gradskom nivou, dok su Vučićevi unutar stranački konkurenti, Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj bili u opoziciji, odnosno u Hagu.

Ipak, tada su socijalisti Vučića iskoristili kao monetu u pregovorima sa Borisom Tadićem i nisu se držali potpisanog sporazuma. Čak su svoje aktiviste slali da zajedno sa Vučićevima prave protestne performanse ispred Skupštine grada.

Verujući da ga Dačić nije izneverio, Vučić se tada u jednom trenutku spremao i za ozbiljne proteste. Bio je ubeđen da će vršioca dužnosti gradonačelnika Zorana Alimpića lako skinuti sa vlasti i spremao se da o tome pregovara i sa Tadićem. Ispostavilo se da je Vučić prilično neobavešten i da je među poslednjima saznao da su ga Dačić i Antić prodali Tadiću.

Prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, lider je druge najjače stranke u Srbiji, a Aleksandru Vučiću nikada neće oprostiti što ga je prevremenim izborima skinuo sa mesta predsednika Vlade, što ga je sklonio daleko od ministarstva policije, i potom pomeo većinu njemu odanih policajaca. Dačić nikada nije voleo Vučića i još u stara vremena Slobodana Miloševića, pričao je sve najgore o njemu, Šešelju i Radikalima.

Svoju poziciju u stranci počeo je da gradi kritikujući radikale, najviše Vučića, koji je u SRS-u obavljao istu funkciju kao on u SPS-u. Prema njegovom mišljenju on bi trebalo da je od Vučića popularniji i da ima veću stranku, a tome u prilog, smatra Dačić, govori i bolji prosek sa fakulteta od Vučićevog. Ljubomoran je Dačić što ga je Vučić opisivao kao provincijalca.

Upućeni u ovu temu, tvrde da se Dačić odlučio da Vučića proda demokratama, tek kada mu je jedna služba bezbednosti prenela Vučićevu izjavu u kojoj na ponižavajući način govori o njemu i njegovom "intelektualnom kapacitetu". Naime, Vučić je, poslovično pun sebe, rekao da je on rođeni Beograđanin koji je završio zemunsku gimnaziju i Pravni fakultet u Beogradu, dok je Dačića "prepoznao" kao provincijskog prevaranta, sa diplomom Fakulteta političkih nauka.

Velikom veziru, najveća kesa

Posle Vučića, Dačić najteže podnosi ministarku Zoranu Mihajlović, iako njoj može indirektno da zahvali što je danas ministar u Vladi Srbije. Na poslednjim parlamentarnim izborima naprednjaci su ostvarili tako dobar rezultat, da im za formiranje vlade nije trebao Ivica Dačić. Vešt u opstajanju na vlasti i dvorskim igrama, Dačić je znao gde da ode i šta da kaže. Otišao je Moskvu i kod Rusa se predstavio kao Srbin koji je spreman da radi na zajedničkim interesima, poput Južnog toka. Ponudio je i svoje usluge i usluge svojih pajtaša iz SPS-a.

Rusima je tom prilikom rekao da je on jedini u Srbiji koji može da zaštiti Južni tok od "pomahnitale" Zorane Mihajlović. Mada su oni to već znali, Dačić je ipak Rusima prećutao da ima kontakte i sa zapadnim službama kojima je, koristeći se pozicijom ministra unutrašnjih poslova, uredno prosleđivo dosijea koja su tražili i tako gradio svoju poziciju unutar demokratskog bloka.

Rusi su sada odustali od Južnog toka, Vučić je sa njima zahladneo odnose, tako da je Dačić odavno trebalo da leti iz Vlade Srbije, ali je on i ovaj put pametno odigrao približivši se Tomislavu Nikoliću. Preko njega je Nikolić zadržao uticaj na Ministarstvo spoljnih poslova, gde je poslednjih godina ubacio mnogo svojih kadrova.

Proteklih meseci, njih dvojica su, što zajedno, što svaki za sebe, pokušavali da od Rusa dobiju zaštitu kakvu su svojevremeno ponudili Borisu Tadiću, ali kao i u tom slučaju, Rusi više vole kad je neko sasvim njihov i još uvek nisu sigurni da li se u sadašnjoj vladi više ikome može verovati...

Dačić je u sukobu i sa Nebojšom Stefanovićem, koga je više puta na ružan način pominjao kod Vučića. Osim sukoba sa naprednjacima unutar Vlade, Dačić je i u veoma lošim odnosima i sa ministarkom poljoprivrede Snežanom Bogosavljević Bošković.

Potpredsednik Vlade i ministar građevinarstva saobraćaja i infrastrukture, Zorana Mihajlović, u sukobu je sa stranačkim kolegom Nebojšom Stefanovićem, i više puta ga je na stranačkim sastancima optuživala da ne zaslužuje da bude na nekoj državnoj funkciji, jer nema nikakvo obrazovanje i da treba da ga bude sramota što je kupio diplomu.

Sa druge strane, najveći neprijatelji Zorane Mihajlović u Vladi Srbije su Ivica Dačić i Aleksandar Antić. Razlog je jasan: Mihajlovićka i njen tim su istražujući poslovne tajne Dušana Bajatovića otkrili da je Socijalistička partija Srbije finansirana novcem koji vodi poreklo iz kriminalnih tokova. Bajatović je organizovao pljačku Javnog preduzeća Srbijagas gde je direktor, ali i nekoliko firmi povezanih sa ovom kompanijom.

Socijalisti su učestvovali i u izradi lažnih faktura, koje su iz SPS-ovih firmi slate državnim preduzećima, koja su fakture plaćala, a potom bi bila terana u stečaj bez da im se roba isporuči. Višak novac uzimali su Dačić, Bajatović, Antić. O svemu ovome redovno je Mihajlovićeva obaveštavala Vučića i tražila da se SPS i svi njegovi ministri izbace iz Vlade.

Osim sa njima, MIhajlovićeva vodi rat i sa stranačkim kolegom i kumom predsednika Vlade, Nikolom Petrovićem, na meti je najuticajnijih energetskih tajkuna, kao što su Vojin Lazarević i Vuk Hamović. Oni su unutar SNS-a finansirali pobunu protiv nje, a platili su i da bude medijski linčovana. Pretpostavlja se i da je iz tih krugova plasiran trač da ona planira da pređe u Nikolićev tabor.

Potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma, telekomunikacija, Rasim Ljajić, nije bio sklon da drugima podmeće, ali je zato uvek imao "budžet" i odrešenu kesu da kupi sve i svakoga oko sebe. Nije nikada bio izdašan, ali je znao da odabere i stranu i trenutak. Na Vučićev sto stizale su svakojake pritužbe na njega koje su dostavljali obaveštajni krugovi, ali i kolega iz vlade. Ali, kao svaki lukavi trgovac iz Kapali Čaršije, i Rasim je znao da "velikom veziru" odredi najveći kesu!

Potpredsednik Vlade i ministar državne uprave i lokalne samouprave Kori Udovički u Vučićevu vladu ušla je na zahtev Amerikanaca. Sastanke u četiri oka sa Vučićem je imala često, ali ne da bi mu pomogla u ovdašnjim intrigama, već da mu prenese šta mu poručuju svetski moćnici MMF, Svetske banke, globalnih korporacija. Dešavalo se da imaju zamerke na rad ministra finansija, Dušana Vujovića i ministra privrede Željka Sertića.

Ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine Snežana Bogosavljević-Bošković, u vladu Srbije imenovana je nakon što su se tajkuni obračunali sa prethodna dva ministra poljoprivrede Goranom Kneževićem, koji je došao u sukob sa interesima Viktorija grupe.

Kada je Vučić kasnije imenovao svog čoveka Dragana Glamočića, službenici ministarstva koji su na platnom spisku tajkuna su ga uvukli u njihove igre, iz kojih je jedva uspeo da pobegne. Na kraju je Vučić digao ruke i pustio tajkune da imenuju svog kandidata, i ministar je postala Snežana Bogosavaljević Bošković, zvana Kvočka. Vučić je ne podnosi, ali povremeno mora da se vidi sa njom. Najradije bi joj video leđa, ali su njeni šefovi previše jaki da bi se sa njom zamerao.

Ministar rudarstva i energetike, Aleksandar Antić, u teškoj je svađi sa Zoranom Mihajlović, ali i sa skoro svim Dačićevim ljudima koji ga redovno ogovoraju kod svog partijskog šefa, a još više kod Vučića. Uprkos svemu, sa Dačićem je i dalje u dobrim odnosima iz razumljivih razloga-reč je o ljubavi iz interesa.

Ministar pravde Nikola Selaković, od dana imenovanja do danas potrošio je stotine sati da kod Vučića, "podnoseći izveštaje" o svojim kolegama iz Vlade, prikrivajući na taj način sopstvene nesposobnosti.

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, imenovan je na ovo delikatno mesto kao čovek od najvećeg Vučićevog poverenja. U početku nije imao planove da se sa bilo kime sukobljava, ali je bio meta kako stranačkih kolega tako i Ivice Dačića. Dačić mu je pakovao afere u medijima, ali je pokušavao i da rovari u njegovoj stranci protiv njega. Može se reći i to da Stefanović nikome nije ostao dužan. Ništa manje prljavo, zna i da napada i da se brani.

Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđan Verbić, najviše je imao pritužbi na rad svog prethodnika Tomislava Jovanovića. Pritužbe su bile toliko bljutave, a njegov "nežni pristup temi" takav, da je čak i Vučić počeo da izbegava da se sa njime sastaje nasamo. Ukratko, nije njegiov tip.

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar, važi za čoveka vrlo bliskog Vučiću, i pripada struji naprednjaka koja ne voli Zoranu Mihajlović. Iz dana u dan je zagovarao da iz Vlade izbace ministre koji su iz Socijalističke partije Srbije.

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, u dugoročnom je sukobu sa Ivicom Dačićem. Vučić je od njega očekivao da osnaži stranku toliko da bude u stanju da uzme SPS-ove glasače.

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, najradije se bavio intrigama vezanim za "poslovnu karijeru" Rasima Ljajića. Ljajić je gledao da bude "sa svakim fino ni sa kim iskreno" i to mu je donelo dosta novca.

Ministar bez portfelja zadužen za evropske integracije Jadranka Joksimović, od jedne strane obaveštajne službe je označena kao čovek koji bi zbog poznanstava sa fakulteta sa Brankom Ružićem i Ivicom Dačićem, mogla u jednom trenutku da bude protiv Vučića. Pretpostavka se pokazala potpuno pogrešnom. Joksimovićeva je sa Nebojšom Stefanovićem, Zoranom Mihajlović, Zlatiborom Lončarom bila od onih Vučiću najodanijih.

Ipak, svakodnevne svađe među ministrima nisu jedini niti glavni razlog što je Vučić doneo odluku da raspiše nove izbore.

Nove izbore tražili su Amerikanci. Prema saznanjima Tabloida oni traže da se ponove izbori kako bi u parlament ušli LDP Čedomira Jovanovića i koalicija Dveri i onog dela Demokratske stranke Srbije koji predvodi, Sanda Rašković Ivić.

Očekuje se i da Andreja Mladenović i ceo beogradski odbor DSS kolektivno pređu u Srpsku naprednu stranku.

A 1. Ko je pravi vezir?

U okviru uloge velikog vezira, Aleksandar Vučić definitivno igra glavnu ulogu, ali na njegovu žalost on nije jedini koji je glumi već taj umetnički performans deli sa predsednikom Srbije, Tomislavom Nikolićem. Ministri i potpredsednici svraćaju kod velikog vezira da ogovaraju jedni druge, ali odlaze i kod sultana da tužakaju velikog vezira, priželjkujući da sednu na njegovo mesto. Ali, ko je, ustvari, pravi srpski veliki vezir?

Srpski Veliki vezir je multifunkcionalni sklop više osoba, odnosno stranih ambasadora, izaslanika, rezidenata stranih službi, uticajnih kriminalaca i tajkuna. Ukoliko bi smo uz pomoć moderne umetnosti pokušali da oslikamo tog sultana, onda bi lica nekih ambasadora bili u sklopu njegove šake, drugi čizme, a lica trećih bi bila na njegovoj zadnjici.