Postdemokratija

Dani žalosti i izbora

Malo je jedan dan da obeleži sve žrtve svih naših gluposti, ali ako već treba da bude jedan zajednički za sve jugo-balkance onda bi za to bio najpogodniji 29. Novembar, a možda bi svrsi mogao da posluži i 25. Maj. To su datumi koje bi svi bivši Jugosloveni rado obeležavali, i oni koji žale za Jugom i Titom i oni koji se raduju što ih više nema. Mada, lično, ne vidim razloga zašto bi uopšte trebalo uvoditi jedan specijalni komemorativni dan, kad su svi dani, od rata na ovamo, za sve na ovim prostorima podjednako dani žalosti. Naročito izborni, jer nemamo izbora zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Aleksandar Vučić, koji kao svaki politički pubertetlija, ima neodoljivu potrebu da bude prvi u svemu, ili bar u nečemu, predložio je nedavno da se u našem zaraćenom regionu uvede jedan zajednički dan sećanja na sve žrtve iz devedesetih, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku i ideološku pripadnost, kako su i od koga stradali. I uspeo je bar u jednoj stvari, da skrene pažnju na sebe, što je bio i osnovni cilj. To se može sa sigurnošću tvrditi ne samo na osnovu poznavanja njegove ličnosti željne samoisticanja, nego i na osnovu načina na koji je to učinio.

Prvo je kao svoju ideju predstavio medijima nešto što mu je jamačno došapnuo neki od brojnih mentora ili plaćenih savetnika, a onda najavio da će to što je već predložio preko televizora celom svetu, predložiti na sastanku lidera zemalja iz regiona.

Da je zaista hteo da tako nešto uspe, uradio bi to sasvim drugačije. Onaj koji bi istinski želeo da tako osetljiva inicijativa bude prihvaćena odradio bi to mnogo suptilnije, po cenu da njegovo autorstvo ostane anonimno ili bi ga se unapred odrekao. Najpre bi razgovarao o tome pojedinačno sa svim čelnicima susednih zemalja, ostavljajući im vremena da razmisle i sondiraju teren svako u svojoj sredini.

Tek kad tako pripremi teren i dobije podršku bar nekih od njih, sa takvim predlogom bi izašao na zvaničan sastanak šefova država, da iza zatvorenih vrata, zajednički pokušaju da se dogovore i ako treba ubede ponekog. Cela stvar bi mogla u medije tek kad se postigne saglasnost svih ili eventualno kao vrsta pritiska na jednog bandoglavog, kako bi ga njegovi birači urazumili. Svaki izlazak u javnost pre toga, bilo kog od regionalnih državnika, u stilu „ja predlažem", prazna je priča, unapred osuđena na propast, čak kontraproduktivna. Od Vučića posebno.

Ovako, to izgleda kao besprizorna sprdačina, kao zloupotreba žrtava. Ajd sad da jednom godišnje svi zajedno plačemo nad sudbinom, a onda se svih ostalih dana možemo mrzeti mirne savesti. Bilo bi logičnije da je obrnuto, da se uvede dan mržnje, pa da se u njemu siti međusobno ispljujemo, a tokom cele godine zajedno kukamo nad sopstvenom glupošću. Kakvu smo državu rasturili i kakve sad imamo, za sve nas ovde, svaki dan bi mogao biti dan žalosti.

Kako je na silu hteo da ih zadrži u Velikoj Srbiji, tako sad na silu hoće da se sa svima miri. A šta se drugo može očekivati od čoveka formiranog na idejama totalitarizma, samo što je na svom razvojnom putu ideal moćne nacije zamenio terminom moćne države. On prosto tako, ili tako prosto, razmišlja; sednemo nas pet-šest glavešina i uvedemo pomirenje. Bar jedan dan u godini. Ko sme biti protiv pomirenja? Ko sme biti protiv Evrope koja od nas to traži? Ko sme biti protiv nas i naših država kad smo za EU i pomirenje? Ko sme biti protiv mene kad sve to predlažem? Samo svako normalan! Jer je neiskreno, jer je neozbiljno, jer je neutemeljeno u stvarnosti.

Slično je i sa najavljenim izborima. Jedan dan demokratije. Tačnije dan sećanja na demokratiju. A onda nazad u realnost. U svakodnevnu izbornu kampanju. U totalitarizam osnažen podrškom građana koji glasaju bez mogućnosti da biraju. I nacisti su na vlast došli na izborima u velikoj krizi, ugledajući se na italijanske fašiste koji su preuzeli vlast sa jedinom idejom da izgrade moćnu državu sa jednom partijom i jednim vođom. .Na pitanje šta je vaš program, osnivač fašističkog pokreta Benito Musolini je tada odgovorio: Naš program je što mi hoćemo da vršimo vlast. A treba se samo prisetiti da je SNS osnovana bez programa i da ga dugo nije imala, a ipak je vlast osvojila. Sad svako malo raspisuju izbore, radi izbora, jer su shvatili da programi nisu ni važni. Naprotiv, postalo je pravilo, kad ne znaš šta ćeš, raspiši izbore. Neka se narod malo zamajava demokratijom, dok mi ne vidimo šta i kako dalje.

Drugi razlog za nove prevremene izbore, koje Vučić najavljuje, je kalkulantsko nastojanje da se iskoristi prilika da se učvrsti vlast dok još nisu pristigli računi za takozvane reforme koje ne daju rezultate.

Umesto bolje, narodu je sve gore, pa ga treba još jednom zaluditi sad dok nema pravog izbora. A to je treći i najvažniji razlog koji računa sa očajnim stanjem u opoziciji. Srpska opozicija je kompromitovana korupcijom, slaba i razjedinjena, pa je to prilika da se sasvim dotuče i tako na dugi rok učvrsti totalitarni politički sistem izgrađen oko jedne partije i jednog vođe.

Da se postigne ideal jedinstva koje je, po fašističkoj teoriji, na koju se nastavlja totalitarizam, uslov socijalnog, političkog i ekonomskog preporoda. U takvoj ideološkoj matrici, država je iznad pojedinca i njegovih prava, a najvažniji cilj korporativnog ekonomskog sistema harmonija između različitih društvenih klasa. U te svrhe ujednačavanja, po toj doktrini, dozvoljeno je i nasilje, a biće i moguće kad se postigne apsolutna dominacija jedine partije. Drugih razumnih i racionalnih razloga za opšte izbore u ovom trenutku nema, jer se njima ništa na bolje ne može promeniti.

Ponekad, kad upotrebim ovako teške kvalifikacije za ovaj režim u Srbiji, zapitam se da možda ne preterujem, kao što se u našim medijima u svemu preteruje. Da nije to samo kritika radi kritike, po svaku cenu, ne birajući sredstva i izraze, pa ko dalje pljune tim bolje. Zato sam za ovu priliku prelistao knjige starostavne, pa ću uz prenošenje teorijskih definicija totalitarizma nastojati da to i dokažem na konkretnim primerima iz naše svakodnevice, da dokažem da je ovde zaista reč o tom i takvom političkom sistemu na delu.

Totalitarizam ili svevlast je politički sistem u kojem je vlast pod apsolutnom kontrolom jedne političke organizacije koja ne poznaje granice svojih ovlašćenja, pa nastoji kontrolisati sve aspekte javnog i privatnog života. U totalitarizmu država zamenjuje društvo. Država je sve, država može sve. Kao što je govorio Musolini: "Naša formula je ovo: Sve u Državi, ništa izvan Države, ništa protiv Države".

U našem slučaju najbolji primer ovakvog shvatanja države su upravo reforme koje sprovodi ovaj režim a koje su usmerene isključivo na fiskalnu konsolidaciju države. Samo je budžet države važan.

Državni budžet se mora više puniti na račun društva, pojedinaca i privrede. Sprovodi se rigorozna štednja na građanima, na obrazovanju, kulturi i zdravstvu, da bi država imala više. Zatvaraju se ili rasprodaju firme i otpuštaju radnici. Smanjuju se plate i penzije a povećavaju porezi, cene struje i svih osnovnih namirnica. Nisu važni porodični budžeti, samo državni. Kao da mi postojimo zbog države, a ne ona zbog nas.

U totalitarizmu potpuno su zbrkani pojmovi prava i pravde. Postoji pravosuđe da sprovodi pravo, ali država donosi pravdu. Zakoni treba da služe pravdi a ne pravu, zato je država vlasna da ispravlja nepravde. Da deli pravdu, bez obzira na zakone.

Primeri za to su brojna hapšenja ljudi koje država proglasi za lopove i mafijaše, što posle ne može da se dokaže na sudu, pa ovi najčešće bivaju pušteni na slobodu uz debelu odštetu. Ali to je stvar lošeg pravosuđa, važno je da je pravda navodno zadovoljena njihovim hapšenjem. Drugi primer je praksa da se donose posebni zakoni kojima se omogućava nešto što nije dozvoljeno opštim zakonima iz tih oblasti.

Najsvežiji primer je zakon o prodaji državnih vila i stanova, na koji je predsednik Nikolić stavio veto. Naime, nedavno je u Skupštini Srbije usvojen zakon pod simptomatičnim nazivom "Zakon o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti", koji predsednik Nikolić nije želeo da potpiše jer je u suprotnosti sa Ustavom i osnovnim zakonima. Još jedan primer kako država ispravlja "nepravde", je već dobro poznati slučaj sa zakonom kojim su smanjene penzije u različitim procentima, nekom za 5 i 10%, a nekima i za 20 i 25%, potpuno suprotno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojim je tačno utvrđen iznos svake pojedinačne penzije na osnovu uplata u penzioni fond tokom čitavog radnog veka. Tu imamo i primer kako država deli pravdu mimo prava, tako što iz većih penzija presipa u manje, bez ikakvog oslonca u bilo kom zakonu. A zapravo čini nepravdu i prema penzionerima sa najmanjim penzijama, koje su, mada ih nije smanjivala, realno opale za 12%, jer ih država nije usklađivala sa troškovima života. Dakle, umesto ispravljanja nepravde, kako im se sugeriše od države najavom povećanja za 1-2 odsto, upravo ih je država oštetila za punih deset procenata. Ali tako to ide kad država uzme pravdu u svoje ruke, što je moguće samo u totalitarnim režimima.

Ideal svakog totalitarizma je da stvori novog čoveka i novi svet. Treba, dakle, menjati narod. U Srbiji je to već postala mantra koju premijer Vučić uporno ponavlja, ističući kako moramo menjati svest i odnos prema radu. Njegova je velika želja, kaže, da Srbi budu kao Nemci, a Srbija kao Austrija. A tek koliko je pričao o nacionalnom pomirenu i jedinstvu da bi naša država bila jača. A onda je krenuo i po komšiluku, da se izvinjava i miri, i sa onima sa kojima treba i sa onima sa kojima ne treba. I sa onima koji hoće i sa onima koji neće. Kao što je bio zaslepljen lažnom odbranom srpskih zemalja, tako je sad zaslepljen lažnim pomirenjem. Kao što je bio idolopoklonik nacije, sad je vernik svemoćne i svemoguće države. Ipak, i to je neki napredak ovog novog čoveka, jer prvo je bio nacizam a drugo samo fašizam.