Kontranapad

Naše naravi i dvojni karakteri kao opomene velikanima sportskih borilišta

Šlihtanje, udvaranje, dodvoravanje i - Vučić!

Teško se oslobađamo najvećeg tereta koji dve i po decenije dnevno pritiska grbaču napaćenog naroda. Politika višestranačkog parlamentarizma u Srbiji, karakteristična po praznim i besmislenim sadržajima je opsesija koju nam nameću njeni tupoglavi i beskrupulozni akteri. Njome nas hrane instrumentalizovani ili podanički mediji, pod čijim uticajem lažna obećanja i manipulacije političara postaju zabludeli način razmišljanja i života bez nade. Na žalost, u njenoj službi su javni radnici u raznim društvenim oblastima.

Miroslav Vislavski

Teško pada kada se iz usta kredibilnih i omiljenih ličnosti, čuju hvalospevi na račun onih koji najbestijalnije lažu narod i nudi druga slika o njima od one koja ih je smestila u promašene izborne investicije.

Evropsko prvenstvo u vaterpolu će se pamtiti u istoriji ovog sporta po najmasovnijem sastavu učesnika završnice kontinentalnog nadmetanja, čime je Srbija potvrdila svoju lidersku poziciju u svetu - ne samo u bazenu. Ali, njegovi učesnici će ga zapamtiti i po ceremoniji otvaranja, koja je propraćena žestokim zvižducima upućenim predsedniku republikeTomislavu Nikoliću za vreme protokolarnog govora. To je posve neobična situacija u kojoj se čelniku države u svečarskim okolnostima na očigled međunarodne javnosti (pedesetak televizija je prenosilo događaj) upućuju negodovanja koja ilustruju političko raspoloženje naroda. Jednako opor utisak su ostavile reakcije većine prisutnih među jedanaest hiljada gledalaca na govor nekadašnjeg miljenika i velikana svetskog vaterpola Vanje Udovičića, ministra sporta i omladine Srbije.

Da li je takav sportski autoritet zaista morao da se dodvorava aktuelnom političkom establišmentu, zahvaljujući i klanjajući se pre svega lažnom "premijeru", a zapravo predsedniku Vlade Srbije Aleksandru Vučiću, Tomislavu Nikoliću i Siniši Malom. Ako takvu potrebu nije imao predsednik Vaterpolo saveza Srbije, Milorad Krivokapić, kao čelnik organizacije koja je imala razloga da se "udvara" vlastodršcima, onda je neshvatljiva potreba Vanje Udovičića da dokazuje svoju lojalnost despotu Vučiću i njegovom trabantu, Siniši Malom. Udovičić je kredibilna premija za pokvarene i prevrtljive savremene političare. On je vitez sportske arene, delfin sa pučine, a oni koje je upadljivo hvalio i veličao njihove zasluge su ispušene mandatne muštikle.

Krivokapić nije ništa manje važan velikan našeg najuspešnijeg sporta od aktuelnog ministra. Velikanima nije svojstvena poniznost pred političkim "autoritetima". Zato bi to mogao biti suštinski graničnik među onima koji su u sportskom opusu dosegli vrhove Olimpa. Na žalost jedan Udovičić ili Šapić su dozvolili da ih ponese politički interes i pragmatizam. Nisu svesni da su upotrebljeni kao zakrpa kompromitovanih prevaranata kakvim su se pokazale sve političke opcije u pluralističkoj Srbiji do danas.

Srpski višestranački parlamentarizam u proteklih četvrt veka koliko je na sceni nije pokazao da je reč o različitim političkim idejama već da je u pitanju borba za vlast različitih pojedinačnih i grupnih interesa, mnogo dalekih od državnih, nacionalnih ili građanskih. Tako je danas pod radikalnim naprednjacima, kao što je nedavno bilo pod demokratskim kleptomanima.

Još se nisu stišale reakcije o zvižducima na račun Vučića i bratije, upućene Vanji Udovičiću, a iz redova Košarkaškog saveza Srbije stižu nove zahvalnosti i pohvale "premijeru" Vučiću. Dragan Đilas, predsednik Demokratske stranke do pre dve godine, "ljuti" protivnik Aleksandra Vučića i naprednjačko radikalske politike, danas u svojstvu predsednika Košarkaškog saveza Srbije "ima stomak" da se zahvaljuje Vučiću na izdvojenih 2,5 miliona evra za kotizaciju koja se podnosi FIBA za organizaciju kvalifikacionog turnira za odlazak na Olimpijske igre u Brazil 2016. Ako to čini osoba koja je u rangu Vučića i njemu sličnih, zašto je to potrebno selektoru Aleksandru Đorđeviću? Sale "nacionale" je autonoman kao ostvarena ličnost kojoj nisu potrebne manifestacije priznanja onima koji nisu dostojni poštovanja. Znaju li velikani sporta da Vučić ne daje svoj novac, a nije normalno ni to da od njegove volje zavisi državni interes.

Organizacija Evropskog prvenstva u vaterpolu ili kvalifikacionog turnira za odlazak na Olimpijadu u Rio de Žaneiro mogu se posmatrati kroz prizmu državnog interesa. Ako je to po sredi, a jeste, onda nije reč o volji Aleksandra Vučića da Srbija izdvaja sredstva za dolazak do cilja koji podrazumeva državni interes. Zašto su onda potrebne posebne zahvalnosti personi koja danas jeste, a sutra možda nije, ako nije po sredi razvijanje kulta ličnosti. U tom slučaju tužno je što takve sportske ličnosti pristaju da budu u funkciji onih koji pet minuta bez prekida u stojećem stavu aplaudiraju svom lideru trudeći se da ga stave u okvir večitih Srba.

O velikim zaslugama Aleksandra Vučića za sve i svašta, saznali smo ovih dana od dr Zvezdana Terzića, generalnog direktora FK Crvena zvezda, koji je obraćajući se novinarima rekao i sledeće: "...Aleksandar Vučić je veliki navijač Crvene zvezde i sigurno je da je njegov udeo u uspesima fudbalskog kluba izuzetno veliki. Pre svega jer je u velikoj meri uticao da u Zvezdu dođemo trener Božović i ja, verovao je u nas i stao je uz nas i kada rezultati nisu bili na očekivanom nivou."

Pitanje koje se nameće je o kakvim uspesima se radi? Da li o seriji pobeda u Srpskoj ligi u kojoj nisu rasvetljene sve sumnje u regularnost, makar se radilo samo o jednom rezultatu sa početka prvenstva ili to što je Zvezda još uvek na veštačkim plućima u kandžama prezaduženosti? Doduše, ako je Zvezdin uspeh što je Vučić uticao da u klub dođu dr Terzić i trener Miodrag Božović, kao i zaštita koju im je pružio pred "Delijama" u trenucima izostanka očekivanih rezultata na početku sezone, dobili smo indirektan odgovor o kredibilitetu kriterijuma Vučićeve kadrovske selekcije. Njegovi kriterijumi ne poznaju prepreke koje se odnose na kršenje zakonskih normi Srbije. Njegova volja, jača je od zakona! Uostalom, kada nije sporan mandat predsednika Narodne Skupštine Srbije Maje Gojković, zašto bi dovodili u pitanje mandat dr Zvezdana Terzića. I njegov predmet je u rukama sudija koje oličava Đorđe Čvarkov u "Državnom poslu" pa će se arhivirati kada bude - zastareo!

Zato nema smetnji da osumnjičeni u Srbiji obavljaju javne i odgovorne poslove. Istina je jedna da je mandat dr Zvezdana Terzića i nakon pet meseci od podnete ostavke, jednako kao i mandat Bratislava Gašića ministra za narodnu odbranu u rukama svemoćnog Aleksandra Vučića. A to nisu samo uspesi Crvene zvezde. To su uspesi preporoda pod Vođom. Kao da ih nismo imali u istoriji Srbije.

Umesto da se odluka o ulaganju od 2,5 miliona evra u dobijanje organizacije kvalifikacionog turnira za učešće košarkaške selekcije na Olimpijadi u Brazilu donosi u nadležnim državnim i sportskim institucijama, ona je posledica volje Aleksandra Vučića! Pošto u međuvremenu odbojkaši i rukometaši Srbije nisu obezbedili olimpijsku vizu za Rio, na predstojećim letnjim igrama u našim ekipnim sportovima je izvesno učešće vaterpolista, košarkaških i odbojkaških dama. Priliku imaju košarkaši koji su nesrećno završili takmičenje na Eurobasketu 2015 na četvrtoj poziciji, uprkos sjajnim igrama do polufinalnog susreta sa Litvanijom. Pošto je reč o generaciji velikog potencijala, predvođenoj sjajnim Sašom Đorđevićem, veoma je značajno što će poslednju šansu za odlazak u Rio imati u julu, upravo u Beogradu. Eventualni plasman na Olimpijadu, otvara realno šansu u borbi za tron, za jednu od medalja. Sa tog stanovišta, značajni su potezi koje su povlačili Košarkaški savez Srbije i državni organi. Neprihvatljivo je to što o tome ne odlučuju institucije, već odluku donosi - Vučić! Nije prihvatljiv sistem u kome su i sportisti zatočenici volje jedne ličnosti, ma koliko ona bila naklonjena sportu pa i kada se radi o košarci iz koje je u sportskom smislu iznikao aktuelni vladar Srbije.

Nakon neuspeha u kvalifikacijama za učešće na predstojećim Olimpijskim igrama, srpska odbojka po prvi put nakon dvadeset godina i povezanih pet Olimpijada od prvog nastupa 1996. u Atlanti u kojoj je izborila bronzanu medalju, neće učestvovati sa muškom selekcijom na najvećoj manifestaciji sporta u svetu. Uz najlošiji plasman u poslednjih jedanaest Evropskih prvenstava tokom minulih četvrt veka učešća na kontinentalnim šampionatima, nastaje period analiziranja i traganja za uzročnicima posrnuća muškog nacionalnog tima.

Najtrofejniji igrač u istoriji Srpske odbojke Nikola Grbić, kao selektor na početku svog mandata je predvodio tim koji je izašao iz kruga evropske i svetske elite. Dogodilo se to u godini u kojoj je Aleksandar Boričić, dosanjao svoj četvrtvekovni san apsolutnog vladara u našoj odbojci, da u svojstvu predsednika upravlja sa Evropskom odbojkaškom konfederacijom. Ko je u svemu dobitnik, a ko gubitnik odgovor mora da usledi uskoro.

Autokrata Boričić, nije gradio sistem u kome bi se razvijala konkurencija. Odbojkaški savez Srbije danas nema pripremljene kandidate za Boričićevog naslednika. Bio je i ostao zarobljenik jedne ličnosti. Onakve kakvu ima i Srbija sa Vučićem. Uzalud su nagađanja o tome ko će naslediti Boričića. Ovde je na sceni parola: "I posle Boričića, Boričić". Srbija ne može bez Vučića novog Titića, pa ni srpska odbojka bez Boričića.

Uzalud su ambicije Nenada Golijanina, prvog potpredsednika OSS da nasledi Boričića. Bio mu je slepo veran dvadeset pet godina, zbog koga je kritikovan kao jedini Partizanovac koji u "protivprirodnom bludu" sa Boričićem paktira sa Zvezdom na uštrb Partizanovih interesa. Izvori bliski Boričiću kažu da je Golijanin nedavno demonstrativno napustio kabinet svog "štićenika" kojeg je u neko vreme pokrivao ličnim kapitalom, besno progovarajući: "...Ako ti nećeš da me kandiduješ, sam ću se kandidovati za predsednika!" A, Boričić smatra da treba da ostane predsednik OSS uprkos nove funkcije koju nosi kao čelnik CEV.

Kalkulacije i prognoze da će u njegovu fotelju zasesti Vladimir Grbić, pale su u vodu nakon neslavne epizode koju je Vladimir imao kao predsednik ŽOK Klek i menadžer muške ekipe istoimenog kluba. Kada ih je preuzimao govorio je: "...Sada bih da osiguram rad ta dva kluba i da se tako pripremim za vrhunsku sportsku diplomatiju, s obzirom na to da sam u Svetskoj federaciji u komisiji za razvoj. Želim da ostavim zapis iza sebe, iskustvo koje će neko moći da pretoči u praktično, jer je odbojka u svetu brend".

Klečani hoće što pre da zaborave Vanjino vođenje kluba u svojstvu predsednika! Pošto nije znao da vodi i obezbedi seoske trofejne klubove Kleka, Boričić je zaključio da Vladimir ne može ostati u svojevremenoj zamisli budućeg predsednika OSS, koja se bazirala prvenstveno na njegovom izuzetnom igračkom autoritetu u svetskoj odbojci. Vanja je samo jedan od primera da vrhunski sportista planetarne vrednosti ne mora, a pokazalo se i da ne može po svaku cenu da bude uspešan predsednik čak ni seoskog kluba. Tako je to i u stručnom radu. Jedno je biti vrhunski igrač, a sasvim drugo je biti lider na klupi ili u fotelji.

Tako je to i u životu, tako je to u politici... Jedno je biti stranački lider, a drugo je biti državnik međunarodnog formata. Džaba Tomislavu Nikoliću koji otvoreno kaže i želi da bude Tito, a Vučić to perfidno protura svojim prijateljima arapima i drugim nesvrstanima - Tito ne može da bude makar ko!