Bezakonje

Vučićeve metode zastrašivanja: ili saradnja sa režimom, ili pritvor kao gora kazna od zatvorske

Kazne bez suđenja

Pritvor je u Srbiji postao najgora moguća kazna, iako je po zakonu to mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku i to samo izuzetno. On ne može da se primenjuje uvek kao pravilo. Proširenjem kruga krivičnih dela, najnovijim izmenama ZKP-a za pritvor otvorene su mogućnosti raznim zloupotrebama kakve u modernoj Evropi nisu viđene. Naime, Evropska povelja o ljudskim pravima i univerzalna deklaracija zabranjuju donošenje novih zakona ili delova zakona kojima se umanjuje već postignuti stepen ljudskih prava.

Josip Bogić

Ako se ima u vidu kaznena politika i praksa dosadašnjih sudova ispada da je pritvor za potencijalne izvršioce krivičnog dela, postao gora kazna od stvarne kazne! Sve je koncipirano tako da se prema neposlušnom pojedincu dobronamerno skrene pažnja da treba da bude kooperativan, poželjno je da se učlani u stranku na vlasti (da joj plati koliko se traži!), a ukoliko ne pristane na "kompromise" tada se uključuje čitav državni aparat, sledi šikaniranje, a kao najdrastičnija mera dolazi hapšenje i pritvor „koliko je potrebno". Ako ne prihvati „veoma dobre uslove za slobodu" biće satrven kao čovek, političar ili privrednik, svejedno, i dok sasvim ne bude uništen, privatno i poslovno, neće izaći iz pritvora.

Pritvor služi kao neka vrsta iznude političkih protivnika i neistomišljenika a ne kao mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku. Pritvor je postao najefikasnije političko oružje vladajućih stranaka i najbolji biznis za državu i političare. Ovo najbolje pokazuju igre oko jemstva gde se utvrđuje kolika je cena slobode.

U novogodišnjem Vučićevom policijskom spektaklu (čak dve nedelje ranije najavljenom u njegovim medijima, čuvenoj akciji "Rezač", govori suprotno, da pojedini uhapšeni "članovi kriminalnih grupa" uopšte nisu znali jedni za druge, a optuženi su da su "udruženi" učestvovali u izvršenju teških krivičnih dela! I onda se nadasve čuveni "vrhovni menadžer" MUP-a Nebojša Stefanović začudio što su uhapšeni pušteni posle par sati ili već sutradan, bez ikakvih dokaza, a neki od njih da se brane sa slobode, kao da ne zna o čemu se tu radi. Na žalost, tužioci i policija direktno su izvršavali naloge političara i time naneli ogromnu štetu sebi, svojoj profesiji pa konačno i državi.

Akcija "Rezač", bila je samo još jedna sprdnja sa narodom i sa zdravim razumom, što dokazuje i slučaj hapšenja (pa odmah potom i puštanja) bivšeg ministra Slobodana Milosavljevića, čija je svastika (sestra njegove supruge Katarine Andrić-Milosavljević), udata za jednog od prebogatih arapskih šeika (Vučićevih "prijatelja). Biće da se Vođa malo "zaneo" pa je zaboravio na ovu činjenicu, te se lupio po čelu i Milosavljević je ekspresno pušten na slobodu. I pokrajinski sekretar za finansije i funkcioner Demokratske stranke, Zoran Radoman i pomoćnik pokrajinskog sekretara Miroslav Dunjić, pušteni su iz pritvora, jer su bili uhapšeni zbog optužbi koje se odnose na period kada uopšte nisu bili na vladinim funkcijama! Uhapšena je bez ikakvih dokaza pa puštena i Mila Jezdimirović, bivša direktorka kompanije "Dunav osiguranje".

U prvih nekoliko sati akcije "Rezač", od 80 uhapšenih, odmah je njih 30 pušteno na slobodu jer nije bilo nikakvih elemenata gonjenja, a ostali su uglavnom, dan-dva kasnije izašli iz pritvora. Naravno, prijave protiv ovih ljudi pisalo je par polupismenih "stručnjaka" sa kupljenim diplomama.

Naravno, ovde je reč o "patentu" koji Vučić upotrebljava od kako je na vlasti. Ovde treba podsetiti na već pomalo zaboravljenu ali isto tako spektakularnu akciji hapšenja "najvećeg ikada evidentiranog dilera narkotika na ovim prostorima", Dragoslava Kosmajca, čije ime nije smeo niko ni da pomene osim AV, "najhrabrijeg među svim političarima ikada"? Na kraju se sve svelo na podstrekavanje na zloupotrebu službenog položaja i poresku utaju od mizernih 500 evra!

Članovi Zakona o organizovanom kriminalu koji se odnose na pritvor gde je određivanje ove mere na period "koliko treba", najviše se zloupotrebljava u praksi iako se Ustavni sud oglasio sa stavom da te odredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom tj. da su neustavne i one se najčešće zloupotrebljavaju. Sve one afere(bezbrojne mafije) jasno govore o tome.

U članu 31 Ustava piše da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora. Pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca. Ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu. Posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom. Pritvorenik se pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen.

U vreme vladavine bivšeg premijera Vojislava Koštunice otvorena je afera tzv. Stečajne mafije. Kada je došao nalog od strane političara da se "odradi" organizovani kriminal u okviru Privrednog suda u Beogradu, u sektoru stečajeva, a na osnovu podataka BIA-e koja je pratila sva ta događanja, bila je dilema šta da se radi. Da li da se radi po nalogu vlasti ili da se brani policijska profesija i čast. Kao učesnik tih događaja, smatrao sam da MUP nije nadležan da ispituje valjanost sudskih odluka i odbio sam da učestvujem u tome. MUP po zakonu može, ali po nalogu tužilaštva da suzbija samo krivična dela korupcije, a nikako da ispituje sudske odluke. Tada sam i sam osetio šta znači biti neposlušan. Napali su me da branim kriminalce i krenula je čitava mašinerija protiv mene. Naravno, bilo je jasno šta treba da uradim: podneo sam zahtev za penzionisanje. Nakon desetak i više godina gotovo svi akteri te čuvene akcije protiv "Stečajne mafije" su oslobođeni krivice i podneli zahteve za naknadu štete.

Sudovi su zbog toga blokirani, a niko od inicijatora nije odgovarao. Mnogi su za revnost dobili nagrade, ambasadorska mesta, napredovali u policiji, tužilaštvima i sudovima, a da nisu odgovarali za sramno ponašanje.

Mnogi u policiji su napredovali i bili na čelu nekakvih udarnih timova za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, pri tome sa kupljenim diplomama, što je izgleda zaštitni znak vladajuće stranke, verovatno kao dokazani kadrovi svih vlasti. Umesto da budu u zatvorima oni i dalje tumače pravo i pravdu.

Dolaskom DOS-a na vlast pa sve do današnjih dana, na političkoj sceni Srbije nalaze se ljudi koji su osvajali vlast radi ličnog bogaćenja kako pojedinaca tako i partija. U tom cilju podredili su čitav državni aparat koji treba da štiti državu upravo od ovakvih napada. Ali na našu veliku žalost demokratiju su nam tumačili i tumače lopovi koji su skrojili zakone u svim oblastima po svojoj meri da mogu da rade šta hoće. Kao sto su socijalizam u praksi primenjivali kursisti tako nam danas demokratiju tumače lopovi.

U oblasti krivičnog zakonodavstva taj sistem su unapredili do te mere da sistem štiti upravo lopove a proganja neposlušne političke neistomišljenike. Umesto da se tužilaštvo i sudovi uključe u odbranu takvih ono se u poslednjih dvadesetak godina obračunava sa takvima. Mnogi su primeri u praksi o kojim ćemo se pozabaviti. Da je to tako govori činjenica da su građani Srbije u tom periodu na jedan perfidan zakonit način opljačkani. A, u prilog tome ide i činjenica da se sam premijer stavlja na čelo tima za beskompromisnu borbu protiv kriminala i korupcije iako takvo ponašanje nije zabeleženo nigde u svetu. Zbog čega? A šta su rezultati takvog rukovođenja? Ovakav sistem počeo je da se primenjuje još u doba premijera Koštunice, a danas je usavršen gotovo do perfekcije.

Polje finansijskog kriminala nije na pravi način regulisano zakonom o organizovanom kriminalu jer upravo finansijski kriminal zahteva „grupni-timski rad" i stručniji rad mnogo više od klasičnog kriminala. U praksi su od strane tužilaštva i sudova drastično kažnjeni klasični kriminalci kao da je Zakon o organizovanom kriminalu pisan samo za njih. Jer po međunarodnim konvencijama samo dva krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala ispunjavaju taj uslov, odavanje službene tajne, stav 3 i falsifikovanje novca stav 3, od najmanje 5 godina i teža kazna. To se smatra težak zločin A NE ono što su propisale neznalice. I ono sto je najvažnije, da bi se radilo o organizovanom kriminalu pripadnici kriminalne grupe moraju da imaju svest o pripadnosti kriminalnoj grupi i sve šta rade.