Sličnosti

Zašto povampireni fašizam u liku i delu Aleksandra Vučića, najviše liči na fašizam Benita Musolinija

Dva lica iste ideologije

Fašizam je manje ideologija, a više demagogija upotrebljena da vođa dođe i opstane na vlasti. Tvorac fašizma, Benito Musolini, u mladosti je bio globalista, a kasnije nacionalista; počeo je kao socijalista, a završio kao zaštitnik krupnog kapitala; prezirao je Hitlera, a zatim postao njegov verni saveznik. Aleksandar Vučić je isto bio prevrtljiv tokom svoje karijere, jasno pokazujući da mu je jedino važno da uspostavi svoju ličnu diktaturu. Obojici je jedno svojstveno - mrze i preziru sve ljude, iako Vučić najviše mrzi narod kojim vlada.

Igor Milanović

„On nije bio samo egoista, već pravi mizantrop sa pogledom na ljudsku prirodu koji na užasan način ignoriše ljubav prema bližnjem i idealizam. Verovao je da su i drugi zaljubljeni u sebe i neuverljiv u svojim nastupima - još jedno mesto na kome ličio na Makjavelija, velikog majstora politike, iako je smatrao da Makjaveli nije dovoljno prezirao ljude."

Ovaj citat bi mogao da se odnosi na Aleksandra Vučića, jedino što on od svih ljudi najviše i skoro isključivo prezire Srbe, ali je preuzet iz knjige Denisa Maka Smita, biografa italijanskog diktatora Benita Musolinija. Ako postoji ponovno rađanje posle smrti, onda je naprednjak Vučić skoro savršena reinkarnacija fašiste Musolinija.

Rođen 1883. u mestu Dovija di Predapio Benito Musolini je u mladosti bio socijalista. Na početku svoje političke karijere za sebe je tvrdio kako je antinacionalista i da se time ponosi.

Aleksandar Vučić je rođen 1970. godine u Beogradu i na početku svoje karijere je bio ultra-nacionalista i žestoki protivnik Evropske Unije i NATO pakta.

Iz italijanske Socijalističke partije Musolini je izbačen na početku Prvog svetskog rata, jer je odbacio stav stranke da Italija treba da ostane neutralna. Umesto anti-nacionaliste i pacifiste on u to vreme postaje zagovornik obnove Rimskog carstva i imperijalista. Istovremeno sa promenom političkih ubeđenja on osniva prve fašističke odrede, koji na početku još uvek nose naziv "socijalističko-fašistički pokret".

Vučić je Srpsku radikalnu stranku napustio 2008. godine, pošto je postao pobornik ulaska Srbije u Evropsku Uniju i tesne saradnje sa NATO-om. Još dok je zvanično bio u SRS-u radi na osnivanju Srpske napredne stranke. Musolinijeva stranka je na početku imala naziv „Forca Italia" („Napred Italija").

Uoči Trećeg kongresa Fašističke partije 1921. Musolini je rekao: „Ne kajem se što sam bio socijalista, ali sam spalio iza sebe sve mostove sa mojom prošlošću. Nisam nostalgičan i ne razmišljam da se vratim socijalizmu, već da se njega potpuno oslobodim."

Zapitan za svoju radikalsku prošlost i protivljenje EU i NATO-u Vučić je takođe tvrdio kako se odrekao svojih tadašnjih stavova, a za svoj poziv devedesetih godina da se za svakog ubijenog Srbina u Bosni ubije 100 muslimana, rekao da je to istrgnuto iz konteksta.

Očigledno je Musolini bio iskreniji u svojim izjavama posle radikalnog zaokreta u svojim političkim stavovima. Ono što je zajedničko za obojicu jeste upravo činjenica da se ne vezuju ni za kakvu ideologiju, ni tuđu, niti sopstvenu, osim za ideologiju dolaska i opstanka na vlasti. Sve ostalo je čista demagogija.

Srpska napredna stranka nikada se nije pozivala na neki svoj programski, čak ideološki dokument. Vođa stranke, Vučić je taj koji samovoljno, po sopstvenom prohtevu i proceni šta mu u datom trenutku odgovara, postavlja navodne ideološke ciljeve stranke, koji su podložni promenama koje opet isključivo on inicira.

Musolini jeste osnivač prvog pokreta u istoriji koji je sebe nazivao fašističkim, ali je svoju ideološku viziju novog poretka objavio tek 1932. godine, deset godina pošto je došao na vlast, a i tada u formi jednog običnog novinskog članka koji se samo vezuje za njega (najverovatnije ga nije sam ni pisao).

Usled nedostatka jasnog ideološkog koncepta, fašizam je veoma teško definisiati. U suštini to je državno uređenje ekstremne desnice koje radikalno ograničava ljudska prava pod izgovorom veće stabilnosti i bržeg napretka. U ovom slučaju je desnica definisana po stavu prema svojini nad sredstvima proizvodnje, tako da se fašizam od staljinizma razlikuje samo zato što dozvoljava privatnu svojinu.

Svoj dolazak na vlast Musolini ima da zahvali nemirima koji su od kraja Prvog svetskog rata potresali Italiju, a koje je on zajedno sa svojim crnokošuljašima uspeo da suzbije. U Srbiji koju je preuzeo Vučić takvih nemira nije bilo, zbog čega ih on sam stvara, kako bi se tokom njihovog suzbijanja pokazao kao navodni zaštitnik reda i poretka.

Uoči samog uvođenja reči „fašizam" u političku upotrebu, Musolini je 1918. rekao: „Onaj ko kaže otadžbina, tak kaže disciplina; ko kaže disciplina, taj priznaje da postoje hijerarhije autoriteta, funkcija i inteligencija. Tamo gde se ova disciplina ne prihvata slobodno i svesno, ona mora da bude nametnuta, čak i upotrebom sile, čak i putem one diktature za koju su posegnuli Rimljani Prve republike u kritičnom vremenu svoje istorije."

Disciplina u fašizmu označava punu i potpunu poslušnost prema vođi. Na vrhuncu svog ludila, Musolini je u jednom trenutku bio istovremeno vođa stranke, predsednik vlade i čak osmostruki ministar. On se za sve pitao: odlučivao je o izgledu novih tenkova, broju dugmadi na uniformi, pa čak i o vrsti drveća u drvoredu ulice nekog provincijskog mesta.

Aleksandar Vučić je zvanično samo predsednik stranke i Vlade, ali se u suštini on za sve pita: da li će se smanjivati ili povećavati penzije, da li će se i sa kakvim ishodom voditi neka istraga, šta će država iz budžetskih sredstava subvencionisati...

Da bi stigao sve da obavi, Musolini je radio po 19 sati dnevno. Radni dan je započinjao uvek pre osam sati u jutro, kada bi u svom kabinetu primao izveštaje šefa policije. Da ne bi gubio vreme, Duče je živeo i radio u istoj rimskoj palati - prvo u palati „Venecija", a zatim u palati „Kiđi". Isti je slučaj i sa Vučićem, za koga je opremljen posebni apartman u zgradi Vlade u beogradskoj Nemanjinoj ulici. Strah da će nešto značajno da propuste ako nisu konstantno u samom centru moći proganja obojicu, kao i ostale paranoične diktatore.

Potpuno u skladu sa svojom mizantropijom, Vučić prezire običan narod, posebno radnike. Oni u Srbiji kojom on vlada nemaju, niti mogu da imaju bilo kakva prava. Sa druge strane, vlasnici krupnog kapitala su u potpunosti zaštićeni, ne zato što ih Vučić voli, već zato što su mu potrebni.

Isto se ponašao i Musolini. Iako je u mladosti čak bio hapšen kao ekstremni socijalista, kada je došao na vlast potpuno je ukinuo svako slobodno sindikalno okupljanje i delovanje radnika, a tokom rata je čak i zamrzao plate kako bi smanjio finansijski pritisak na krupne industrijalce.

Za njih obojicu, mase naroda su samo obična rulja koju preziru, jer smatraju da njome lako upravljaju. Osim toga, ubeđeni su u svoju od Boga datu sudbinu da vladaju i da vode narod koji se, u njihovom poimanju sveta, ni za šta ne pita.

Osobe kao njih dvojica nisu u stanju da se udube u ono što im sagovornik govori. Musolini nikada nije diskutovao, već je, ako nema mogućnost da sa nekoliko rečenica ubedi svog sagovornika, verbalno prihvatao ono što mu se govori, ali je radio uvek kako je sam hteo. Na jednom od poslednjih sastanaka sa Hitlerom, nakon što su se Saveznici već bili iskrcali u Italiji, nije smeo čak ni da pomene plan italijanskog vojnog vrha, po kome bi nemačke divizije sa istočnog fronta bile prebačene u Italiju, jer je znao da Firer na tako nešto neće pristati.

Vučić svima sve obećava što ovi od njega traže i očekuju, a postupa kako je njemu drago. Na sastancima sa predstavnicima EU ili državnicima zemalja od kojih Srbija zavisi uopšte ni ne iznosi stavove koji sagovornicima nisu prihvatljivi.

I Musolini i Vučić su majstori laži i prevare. Kada im jači partneri (u Dučeovom slučaju Hitler, u Vučićevom EU) narede da urade nešto što je u suprotnosti sa onim što su njih dvojica sa saradnicima dogovorili ili obećali na nekom od svojih javnih nastupa, oni jednostavno promene retoriku i počnu da podržavaju ono što su do juče osporavali, a napadaju ono u šta su se prethodno kleli. Važno je jedino ostati na vlasti.

Koliko su blagoglagoljivi i poslušni pred moćnicima kojima ne mogu da naude, toliko su, pa još i više surovi prema onima koji su od njih slabiji.

Samo godinu dana pošto je od italijanskog kralja dobio mandat za sastav vlade, Musolini je izmenio izborne zakone i onemogućio opoziciju da na sledećim izborima dobije i jedno jedino poslaničko mesto. Vučić sve izbore od 2012. predstavlja kao istorijski referendum na kome narod bira između njega i propasti. Oponenti i opozicija su u njegovim izlaganjima kriminalci i izdajnici. Mediji ne smeju da budu slobodni, već u funkciji naprednjačke države. U fašističkoj Italiji su samo oni koji su imali pisanu dozvolu partije mogli da se bave novinarstvom. Ubrzo po dolasku na vlast naprednjaci su 2013. predlagali uvođenje komorskog sistema organizovanja novinarskih udruženja, po kome bi ovim poslom mogli da se bave jedino oni koji su članovi od države kontrolisanih udruženja novinara.

A 1. Diktatorov sudnji dan

Na početku svoje strahovlade Musolini je bio žestoki protivnik Adolfa Hitlera i nemačkih nacista, da bi kasnije postao njihov najverniji strani saveznik. Zalagao se za privatnu imovinu i neograničenu privatizaciju, da bi kasnije otkupljivao posrnula privatna preduzeća i uveo korporativni državni kapitalizam. Aleksandar Vučić je u svojim ranim političkim danima bio ogorčeni protivnik Evropske Unije i NATO pakta, a danas je najvatreniji zagovornik saradnje Srbije sa ovim organizacijama. Od protivnika saradnje Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom, postao je vatreni pobornik vrtoglavog zaduživanja zemlje. Menjanje ideologije i političkih pravaca, za njih dvojicu je najnormalnija stvar, dokle god time mogu da učvrste svoju vlast. Ono što ih jedino razlikuje, to je da je Musolini iskreno verovao u svoju sudbinu da večito vlada, pa nije materijalno obezbedio svoje sinove i naslednike. Vučić je svestan da svaka diktatura ima svoj kraj, pa dok je na vlasti koristi svaku priliku da sebe i članove svoje porodice finansijski obezbedi za vreme posle svrgavanja. Pod uslovom, naravno, da uspe da pobegne iz zemlje. Krajem aprila 1945. italijanski antifašisti su uhvatili Benita Musolinija i njegove saradnike na severu Italije pri pokušaju da pobegnu u Švajcarsku. Svi su posle kratkog, formalnog suđenja streljani, a zatim naglavačke obešeni na gradskom trgu kako bi narod mogao da se uveri da je omraženi diktator mrtav.

Aleksandar Vučić je još uvek živ.