Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (112)

Rafalno reformisanje sudova i tužilaštava

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? Očigledno je dizala nešto drugo. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Srpsko pravosuđe je moguće jedino rafalno učiniti nezavisnim i staviti ga u službu zakona. Ono je danas totalno kriminalizovano i sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca mogu nekažnjeno da dele i rasprodaju pravdu, što većina njih to i čini.

Tužioci i sudije su, dolaskom na vlast Aleksandra Vučića shvatili da imaju odrešene ruke, da mogu da tlače građane, da im otimaju decu, stanove, imovinu, da ih osuđuju na drakonske kazne, a da grešnike, koji plaćaju, oslobađaju...

U Srbiji danas ima nekoliko opasnih kriminalnih grupa. Predvode ih predsednici apelacionih sudova u Srbiji, koji u drugom stepenu pravnosnažno odlučuju u svim predmetima.

Izborom za v.d. predsednika Apelacionog suda u Beogradu sudije Duška Milenkovića, sudska mafija je dobila novog kuma. On se kalio kao sudija u veću Zorana Savića, najkorumpiranije sudije u istoriji srpskog pravosuđa. On je uvukao Milenkovića u kriminal i postao mu idol. Sudija Savić je pašenog Đorđa Zečevića, jednog od osnivača demokratske stranke, a je on pod njenom zaštiutom krenuo u pljačku i rukama i nogama. Danas je on vlasnik većeg broja apartmana na Kopaoniku koje izdaje i ubira lepe prihode. Supruga mu je takođe sudija. Otac je četvoro dece.

Sudija Duško Milenković se ne bavi sudijskim pozivom. Sve obaveze preneo je na zamenice predsednika suda. Zoran Savić je i predsednik Odeljenja za organizovani kriminal u Apelacionom sudu u Beogradu. Ovejani kriminalac sudi optuženim za organizovan i kriminal! On preko svojih menadžera nalazi žrtve, ili optuženima šalje menadžere da utvrde cenu. Onaj ko ne plati, obrao je bostan!

Sudiju Savića pokriva predsednik suda Duško Milenković. On je, u neku ruku, predstavnik Vučićeve mafije u srpskom pravosuđu, jer je pod nadležnošću njegovog suda i Viši sud u Beogradu i odeljenja za organizovani kriminal i ratne zločine. Milenković se javlja ''onima gore'', da pita šta da se radi. Koga da obese, koga da reketiraju, a koga da oslobode, nakon što ga opelješe.

Na čelu Apelacionog suda u Kragujevcu i Apelacionog suda u Nišu su sudije Dubravka Damjanović i Dragan Jocić, koji je i sudija Vrhovnog kasacionog suda!

Gospođa Dubravka Dmitrović je ''politički komesar'', koja posreduje između vlasti i sudija, da se ne desi incident, da se ne presudi što onima ''gore'' nije po volji. Sudija Jocić je teški pijanac, iz Smedereva je gde se dokazao kao uspešan trgovac pravdom, a kao takav je dogurao do Vrhovnog kasacionog suda.

Ni pod turskom, ni pod nemačkom okupacijom u Srbiji, pravda nije postala batina izvršne vlasti. Iako za većinu predmeta nije zainteresovana, vlast dozvoljava i podstiče tužioca i sudije da budu nasilne, da uteruju strah u kosti. Šizofreni Aleksandar Vučić voli da sluša kako su sudije nekom uništile život. "Vlast je vlast i mora da se zna ko je ko", kaže ovaj diktator u odlasku.

Sudije više ne primenjuju zakon, već ga nekažnjeno tumače! Po volji svojoj. Ako pravda po vas dolazi, budite oprezni, imate razlog da se plašite. Mogu vam sve oteti, oglobiti vas, oterati u zatvor.

Zlo je koncentrisano u odeljenju za organizovani kriminal i odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Tužilaštva za organ izovani kriminal i ratne zločine više nisu stranke u sporu, već partneri sudijama koji postupaju po njihovim zahtevima i optužnicama.

Slučaj biznismena Miroslava Miškovića pokazuje koliko je građanin nesiguran, kada je u rukama današnjih sudija. Gospodin Mišković je osušen presudom Višeg suda u Beogradu - veća za organizovani kriminal. O njegovoj žalbi odlučivao je Apelacioni sud u Beogradu na sednici koja je počela 24. maja. Duže od tri meseca sudije nisu saopštile presudu. Čeka se reč Vođe. Vučić još nije prelomio šta da radi s Miškovićem, čije hapšenje je kao premijer Srbije najavio, zatim organizovao, držao ga u pritvoru i smenjivao sudije koje su mu na kratko, vratile pasoš. Pravnosnažnost presude računa se od dana održavanja sednice veća drugostepenog suda, tako da gospodin Mišković može da izgubi rokove za podnošenje vanrednih pravnih sredstava, ako Vučić odluči da ostane pri stavu da mora da ide u zatvor.

Kakav je oseća osuđenog koji tri duga meseca čeka da se sud smiluje i donese odluku. Predsednik veća koje je sudilo gospodinu Miškoviću pred Apelcionim sudom u Beogradu je sudija Veroljub Cvetković, leva ruka predsednika suda Duška Milenkovića. Sudija izvestilac Nada Zec tvrdi da je odluka doneta odmah nakon završetka sednice, ali joj nisu poznati razlazi zašto nije objavljena i zašto joj je oduzete predmet u kojem treba da napiše odluku! Tužilaštvom za organizovani kriminal rukovodi doskorašnji advokat iz Čačka Mladen Nenadić, nerazdvojni dug doskorašnjeg direktora BIA Aleksandra Đorđevića, takođe advokata, koji je važna karika u lancu pravosudne mafije.

Analizom rada Tužilaštva za organizovan i kriminal i uvidom u arhivske predmete, lako je doći, hapšenjem bivšeg tužioca Miljka Radisavljevića i sadašnjeg Nenadića, do glavnih kriminalnih vođa, koje su ova dvojica tužilaca, prikrivanjem dokumentacije, oslobodili odgovornosti, ili su sa tankim dokazima, često i na osnovu indicija, optuživali, držali u pritvoru i na kraju oni su oslobođeni, a država je plaćala velike odštete. Zaista će biti teško uvesti red u srpskom pravosuđu, jer je većina tužilaca i sudija navikla da nekažnjeno tumači zakon, uzima mito ili demonstrira nasilje nad strankama koje nisu u vrhovima vlasti ili u gornjim strukturama partija na vlasti. Samo se rafalno može reformisati sudstvo.

A 1. Režanje režima na pravosuđe

Čak 44% sudija u Srbiji, izjavilo je u anonimnoj anketi Društva sudija Srbije da je trpelo pritiske a kao najveći izvor pritisaka označili su predsednike sudova, koji jesu kanal kojim najčešće ide uticaj političkih struktura izvršne vlasti i političkih partija na pravosuđe. Član 280. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku propisuje da državni i drugi organi, pravna i fizička lica, prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti.

Stav 2. istog člana kaže da će Krivičnim zakonikom biti predviđeno u kojem slučaju neprijavljivanje krivičnog dela predstavlja krivično delo. Krivično delo prema članu 332. stav 2. Krivičnog zakonika predstavlja kada službeno ili odgovorno lice koje svesno propusti da prijavi krivično delo za koje je saznalo u vršenju svoje dužnosti, ako se za to delo po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Dalje, Krivični zakonik predviđa da su to zloupotreba službenog položaja, kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika, trgovina uticajem, primanje mita i davanje mita.

Dakle, ako je 44% srpskih sudija reklo da je bilo prinuđeno da donosi odluke mimo zakonu, tačnije, pod uticajem "određenih struktura", da li su onda oni samo žrtva ili možda i saučesnici jednog takvog stanja u pravosuđu? Takođe, njihove kolege koje imaju ta saznanja da postoje kolege koje su žrtve tih pritisaka i da su počinili krivična dela, eventualna, a ne prijavljuju ta krivična dela, da li i oni krše zakon?

Ni ove, 2017. godine, niko ne zna šta je sa 650 stranačkih ispisnica onih sudija i tužilaca koji su imenovani od strane Srpske napredne stranke, a koji su morali da se iščlane danom preuzimanja važnih pravosudnih dužnosti. Gde su ispisnice sa datumima njihovog iščlanjenja iz SNS? Naravno, razna "zamrznuća" su nastupila, ali ne i suštinski izlazak iz stranke.

Sve dok Vučićevi naprednjaci nisu preuzeli svu vlast u državi, kritikovali su uticaj zapadnih nevladinih organizacija u reformi pravosuđa, USAID, nemački GIZ, i stalno napadali pravosudni sistem i takozvanu reformu tzv. pravosuđa. I takozvana Pravosudna akademija koju su kritikovali kao opozicija postala je jedan važan faktor laži i propagande o reformi pravosuđa. Takođe, nevladine organizacije poput one pod imenom Fond za humanitarno pravo i srodne "institucije", i dalje su "sive eminencije" u srpskom pravosuđu. To je onaj "makedonski scenario" koji Vučić stalno pominje, a lično ga, kao zmiju i nedrima, drži u formi nekakve "pridružene" pravosudne vlasti.

Još jedno od najvećih "kancerogenih" žarišta srpskog pravosuđa, predstavljaju Sud i Tužilaštvo za ratne zločine, za kojim apsolutno nema nikakve potrebe. Taj sud je imao političku funkciju do sada i nije radio svoj posao na zakonit i valjan način i to je svakome jasno. Više puta je iz različitih delova društva poslednjih godina trajalo nastojanje da se ta bizarna institucija ukine. O kakvom se besmislu radi, govore i neka iskustva iz prakse. Recimo, ako Tužilaštvo za ratne zločine iz Srbije organizuje da pravosudni organi iz Bosne i Hercegovine dolaze da saslušavaju ovde naše državljane, i da optuženike ili svedoke vode tamo na određene rekonstrukcije događaja, nije li to kršenje svakog suvereniteta Republike Srbije? Treba li podsećati da je zbog takvih stvari izbio i Prvi svetski rat (jer je Kraljevina Srbija odbila da joj Austro-ugarsko pravosuđe istražuje na teritoriji druge države i bez prisustva njenih organa)?

Od svog osnivanja, Sud i Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji i ne rade svoj posao. Umesto njega rade sva druga srodna tužilaštva i sudovi u regionu, a ovo u Srbiji svima njima služi kao vrlo koristan "servis". Ako neko, na primer, iz Hrvatske ili BiH izrazi želju da nekoga procesuira, Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji će ga rado uhapsiti, isporučiti i bez provere činjeničnog stanja. Takozvani "međunarodni faktor" ionako tretira srpsko pravosuđe kao "službu za hvatanje i predaju osumnjičenih".

Političko pokroviteljstvo ovakvog jadnog stanja srpskog pravosuđa, postoji već 17 godina. Vučić i njegov režim samo su precrtali taj model i primenjuju ga žešće od svih svojih prethodnika. Došlo je dotle da vladajući režim hapsi za račun proverenih neprijatelja Srbije. Gore od toga je što je Srbiji onemogućeno da primenjuje svoje zakone na svojoj teritoriji.

A 2. Kako su umrli advokata Zreleca

Advokat Vladimir Zrelec (50) teško je ranjen 1. decembra prošle godine na Vračaru, rafalom iz kola u pokretu. Prethodno je policiji prijavio da mu prete i tražio zaštitu, ali je prijavu policija ignorisala. Znala je da će biti ubijen. On se do 25. decembra bio već oporavio od prostrelnih rana, a onda su ga umesto na kućno lečenje - doktori, koji su licitirali svoje usluge - umrli!

G. Mitrović

Šira javnost je za advokata Vladimira Vladu Zreleca čula pre pet godina kroz slučaj opsade policijske stanice u Beogradu, kada je privrednik iz Guče g. Blažo Trifunović, oštećen katastrofalnim sudskim odlukama, naoružan zarobio radnike policijske sitnice i držao ih kao taoce, dok Zrelec nije kao njegov advokat razrešio opsadu, a kasnije na sudu izdejstvovao najmanju kaznu.Tada se i saznalo da je reč o sinu bivšeg direktora JAT Miljenka Zreleca, koji je posle toga imao i funkcije u gradskoj vlasti Branka Pešića, a sina kao gradski funkcioner uveo u beogradsko krem društvo.

Ubrzo je usledio sukob, ubistvo i slučaj Šaranović-Bojović gde je Zrelec branio Šaranovića. Slučaj nije bio samo porodični sukob, već i sukob grupacija unutar MUP-a CG i MUP-a Srbije, što se sve razbistrilo prilikom dolaska Džo Bajdena u Srbiju, kada je diplomata iz Bajdenove pratnje insistirao da se izađe u susret porodici Bojović, što je mnoge začudilo.Ustvari, se radilo o Bajdenovoj misiji obezbeđenja puta droge od Bonstila do srednje Evrope, za koju je planirano puštanje Luke Bojovića na slobodu iz Španije i njegovo preuzimanje uloge novog Darka Šarića. Sa druge strane Slobodan Šaranović nije hteo da pređe preko ubistva svog brata Branislava i u MUP-u CG imao je informacije da je to izvršio neko od Bojovićevih ljudi, pa mu je zato i ubio brata Nikolu.

Vladimir Zrelec vodio je kao porodični advokat poslove braće Šaranović, kad je Branislav ubijen, i dok je Slobodan bio u bekstvu krijući se po Crnoj Gori, ali je dolazio i u neposredni kontakt sa puno ljudi iz MUP-a CG i MUP-a Srbije, koji su od njega tražili određene informacije. Vešto je izbegavao dublje sukobe, činio usluge radnicima MUP-a CG i MUP-a Srbije, vodio im mnoge predmete, posredovao čak i u zelenaškim pozajmicama, svo vreme pokušavajući da smiri situaciju, sve do kobnog momenta. Zrelecova bivša žena je u diplomatiji, konzul u Nemačkoj, a sadašnja supruga Anja Zrelec sudija je Dugog osnovnog suda u Beogradu, tako da mu veze po državnim službama nisu manjkale.

Pre ranjavanja imao je neku manju operaciju koju je u privatnoj klinici na Dedinju vršio hirurg Srđan iz Urgentnog Centra, a za koju se govorilo da je bila rutinska i da je Srđan obično masno tkivo Zrelecu naplatio 5.000 evra. Međutim, kada je ranjen, Zrelec se upravo zbog toga Srđanu javio i legao u Urgentni Centar, računajući da će mu vratiti uslugu zbog astronomske cene male operacije. Drugih veza sa Kliničkim centrom Zrelec nije imao, osim što je 2012.god. učestvovao, kao advokat, u procesu otkaza povereniku Novog sindikata sa plastične hirurgije, kada je podneo dokazne materijale o krivičnim i prekršajnim delima tog izgrednika, koja je počinio van KC Srbije, kako bi dopunio dokumentaciju o prekršajima tog lekara, jer je pravna služba KC Srbije imala samo dokaze o prekršajima tog kriminalca unutar KC Srbije.

U trenutku ranjavanja načelnik beogradske policije,Veselin Milić, kadar Mila Đukanovića,obreo se u kafiću Ceger, koji je tačno na pola puta između mesta ranjavanja na Vračaru i Urgentnog centra, kao da je zauzeo ložu za bolji pregled igre. Međutim, iako je oporavak Zreleca tekao dobro, svi koji rade u Urgentnom centru znaju da je već prve nedelje Zrelecovog ležanja, započela licitacija oko cene njegovog ubistva, kao vrlo nezgodnog svedoka raznih prljavština u MUP-u Srbije.

Na kraju je posle tri nedelje ležanja, i gotovo potpunog oporavka od prostrelne rane, došlo do sumnjivog iznenadnog pogoršanja stanja izazvanog ubrizgavanjem smrtonosne tečnosti kroz infuzioni rastvor, a neposredno pred odluku o puštanju na kućno lečenje za novogodišnje praznike.

Očigledno je da se pregovarač o ceni ubistva iz Urgentnog centra cenkao i pretio otpuštanjem Zreleca iz bolnice, dok nije dobio željenu cifru i izvršio ubistvo.Zbog svega navedenog istraga kaska skoro dve godine i neće nikad ni biti završena, jer ovo nije jedino ubistvo izvedeno na taj način,već je praksa u Urgentnom centri i KC Srbije, a cenovnik jedino varira!

Nema smrti, bez doktora smrti!