Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? O tome piše urednik Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji, u saradnji sa istraživačkim timom Magazina Tabloid
Milan Glamočanin
Kada je 5. januara u razgovoru s američkim ambasadorom Kajlom Skotom, koji je trajao više od tri sata, ponovljena i zabrinutost američke administracije zbog upornog odbijanja srpskih vlasti da sudski reše slučaj ubistva američkih državljana braće Bitići i paljenja američke ambasade, usledio je Vučićev odgovor koji je zapanjio američku diplomatiju.
Viši sud u Beogradu vratio je Višem javnom tužilaštvu optužnicu protiv petorice policijskih službenika koji su komandovali policijom 2008. kada je posle mitinga "Kosovo je Srbija" zapaljena ambasada SAD-a u Beogradu, radi dopune istrage, saopštio je 8. januara Viši sud u Beogradu.
Krivično vanpretresno veće Višeg suda u Beogadu je, navodno, još 22. decembra donelo naredbu da Više javno tužilaštvo u Beogradu u roku od tri dana od dana prijema naredbe suda donese naredbu o dopuni istrage radi boljeg razumevanja stanja stvari, da bi se ispitala osnovanost optužnice tog tužilaštva od 20. aprila 2017. godine.
Optužnicom se terete bivši policijski službenici Slobodan Vukolić, Stevan Bjelić, Mladen Kuribak, Zoran Rašković i Bojan Marković. Oni se terete za teško delo protiv opšte sigurnosti i zloupotrebu službenog položaja.
Kada se optužnica podnese sudu, vanraspravno krivično veće je dužno da u roku od 8 dana odluči da li će ona postati pravnosnažna i upućena krivičnom veću na presuđenje. U ovom slučaju, vanraspravno veće je optužnicu ''proučavalo'' mesecima.
Poruka koju je Vučić poslao američkim vlastima je jasna. Njegova igra sa američkom administracijom može da godi građanima, ali je opasna po državu, jer je njegovo poigravanje primitivno i providno.
A krivično veće Višeg suda u Beogradu je 14. novembra oglasilo krivim trojicu napadača na ambasadu februara 2008. godine, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Ostale je u nedostatku dokaza oslobodilo. Ova presuda je, kako je saopštila Ambasada SAD-a, razočaravajuća.
Saša Mirković, bivši poslanik radikala i naprednjaka i bivši Vučićev prijatelj je na pojedinim portalima doveo Vučića u vezu sa organizovanjem onih koji su upali u tadašnju zgradu američke ambasade i zapalili je. Tom prilikom je stradao u požaru i 20-godišnji mladić Zoran Vujović. Upitan da li ima dokaze za tvrdnje o Vučićevoj tadašnjoj ulozi u svojstvu čelnika opozicionih radikala, Mirković je za dnevnik Danas potvrdno.
"...Naravno, zato što sam bio u prostoriji, to jest popeli smo se nas nekoliko u poslanički klub Srpske radikalne stranke, gde smo se zadržali neko vreme. Došao je čovek koji je preneo poruku Vučiću 'da će za 10 minuta sve biti čisto'. O ostalim detaljima, ko je poslat i gde, reći ću pred relevantnim organima...'', kaže Mirković, a iz ovakvih njegovih navoda može se zaključiti da se "čisto" odnosi na povlačenje policije pred demonstrantima.
Na optužnici protiv policijskih službenika nema imena tadašnjeg direktora policije Milorada Veljovića, koji po zakonu rukovodi radom policije i za njen rad je odgovoran, a koji je danas savetnik Aleksandra Vučića. Optuženi policijski službenici su morali da izvršavaju njegova naređenja. Da je optužen, Veljović bi rekao ko je njemu ta naređenja o povlačenju policije izdao, te bi se između ostalog došlo i do Aleksandra Vučića. Srpski diktator, izgleda, nije svestan da je njegovom poigravanju sa američkom administracijom došao kraj. Ili da jednom mora doći kraj.
Nigde na planeti sudovi i tužilaštva nisu toliko porobljena, kao što su u Vučićevoj Srbiji. Predsednici sudova i tužilaštava ne izvršavaju Vučićeva naređenja zbog straha, već iz saučesništva sa njim. On im je dozvolio da rasprodaju pravdu, da se enormno bogate, da ucenjuju biznismene, građane, kompanije, da prikrivaju ubistva, pljačke, šverc narkotika, belog roblja, oružja i akcizne robe.
Gospođa Nataša Krivokapić je tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Ona je udarna pesnica pravosudne hobotnice. Ona odlučuje da li će optužnica da se podigne ili će se slučaj zataškati. Ovlašaćenja tužilaštva su, po zakonu, velika, možda i nisu u skladu sa međunarodnim konvencijama. Ako ona odbaci tužbu, onda žrtvama nema pomoći!
Gospođa Krivokapić je do današnjeg dana zaslužila doživotnu robiju. Spisak predmeta koji su nezakonito rešeni je impresivan. Jedan od njih je i slučaj Savamale.
I ona ima saučesnike. Prvo je održavala intimne odnose sa bivšima advokatom, a potom direktorom BIA Aleksandrom Đorđevićem, a pod njegovom zaštitom je potpuno privatizovala tužilaštvo. Javnost je upoznata i sa mnogim nerazjašnjenim ubistvima, koje je ona pokrila kapom svoje funkcije. Seksualne odnose je održavala i sa načelnikom Policijske uprave Beograda Veselinom Milićem. Sudski postupci zavise od kvaliteta njenih seksualnih odnosa. Odluke koja ona potpisuje donose se u drugim kancelarijama.
Tužilja Krivokapić je odani član mafije kojom vlada Aleksandar Stepanović, predsednik Višeg suda u Beogradu. Kada on sa svojom kamarilom odluči ko bi mogao biti zlatna koka, traži od Nataše da njene zamenice podnesu sudu, kojim on rukovodi kao sa farmom kokošaka, zahtev za ''primenu mera''. Ona nakiti da ''postoje osnovane sumnje da se imenovani bavi krivičnim delima neovlašćene trgovine narkoticima ili drugim delima za koje je dozvoljena primena mera tajnog snimanja telefona, ozvučenje i pretres stana, kola, tajnog praćenja'' i sudije to, po Stepanovićevom nalogu odobravaju. Potom advokati, koji su iz klana Aleksandra Đorđevića i njegovog kuma Miše Čogurića, nude usluge tipovanom, da ga spasu od progona. Ko ima novca zna da mora da plati, oni koji nemaju keš ulaze u proceduru pokretanja postupka, pritvora, mučenja, pa na kraju, kada uspeju da rasprodaju imovinu i plate, izlaze na slobodu.
Po Poslovniku o radu Višeg suda u Beogradu, godišnjim rasporedom rada, ili izmenama rada sudija, za sudije Odeljenja za organizovani kriminal, koje se nalazi u Ustaničkoj ulici, Aleksandar Stepanović bira odane sudije, koje on zove ''glave bez jezika''. Oni bespogovorno izvršavaju sve njegove odluke i naloge. Svakako su najopasniji u zločinu sudije Milan Dilparić, koji je sudija za prethodni postupak u krivičnim delima ratnih zločina (Dilparić je bio član surčinskog klana), Aleksandar Vujičić, za krivična dela organizovanog kriminala, koji duže od 10 godina su na ovim značajnim mestima, jer određuju pritvor, a posle ga produžava Stepanović, jer predsedava samo vanraspravnim krivičnim većem za organizovani kriminal.
I Aleksandra Stepanović, koja radi u Ministarstvu pravde, uspela je da uz pomoć suda i muža Aleksandra, u ostavinskoj raspravi otme svo nasledstvo svojoj rođaki. Tu presudu doneo je Prvi osnovni sud u Beogradu, sudija Vladan Stefanović, koji je danas advokat, jer mu se smučio sudijski poziv. Predsednik Višeg suda u Beogradu je nemilosrdni pljačkaš.
Menadžeri odrađuju posao.
Kako funkcioniše Stepanovićeva hobotnica?
Svakodnevno Stepanović sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarem drži radne sastanke. Glad za novcem je neutoljiva. Advokatske tarife za službene odbrane su dosta visoke. Stepanović malu grupu advokata uključuje u službene odbrane za optužene za ratne zločine, koji su uglavnom siromašni, a i većina optuženih za druga krivična dela nisu sposobni da plaćaju advokate. Tako Stepanovićevi advokati zarade mesečno po nekoliko hiljada evra, koje im on isplaćuje iz budžetskih sredstava. Takvi advokati surovo u zatvoru pritiskaju optužene da se '' snađu'', jer sudije traže novac. Neki uspeju da prodaju stan , njivu, auto, a kada ih izmuzu onda ih osude na najveću moguću kaznu. "Ko ih jebe'' - obavezna je uzrečica Stepanovića.
Svojim uticajem ministar Lončar uspeva da BIA, u kojem trenutno njegov potrčko Ivan Todorov ponovo ima svu vlast, većinu sudija stavi na mere. Da snimaju članove njihove porodice, jer Stepanović voli da im saopšti da sve zna o njima, da treba da sude onako kako se to od njih očekuje.
Pred smenu direktora policije Milorada Veljovića, nakon što ga je Lončar operisao od bruha, Uprava kriminalističke policije - Odeljenje za operativno obaveštajne poslove prikupilo je podatke o delovanju šefova pravosudne mafije, jer se Lončar zamerio Veljoviću intrigama o njegovom radu, sa ciljem da ga uz pomoć Andreja smene i dovedu svog čoveka, ali se Veljović pokazao mnogo jačim od Lončarevog ganga. I Služba za organizovani kriminal MUP-a Srbije raspolaže stotinama stranica transkripata o pravosudnoj mafiji, sa preciznim podacima o ugovaranju poslova i nameštanju sudskih predmeta.
Da bi bili pod zaštitom Aleksandra Vučića, da im se ne meša u posao, Lončar često poziva Andreja Vučića da se sa njim i Stepanovićem javno viđa, da ga hvale, nude mu poslove, reketiranje, od kojih njih dvojica, uglavnom, uzmu najveći deo kolača.
Ono što zabrinjava je, kako su to snimili pripadnici snaga bezbednosti Srbije, da Lončar nudi svoje usluge agenta britanske obaveštajne službe MI 6, tvrdnjama da je Andrej pod njihovom zaštitom. U ''strogo poverljivom'' razgovoru Lončar je upoznao visoke državne rukovodioce da je on za britansku službu pratio rad Đinđićevih ministara i da je koordinirao rad surčinske mafije na njegovom rušenju i ubistvu.
U prilog toj njegovoj tvrdnji je i činjenica da je engleski diplomata, bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji Majkl Denverport, kada je smenjen, postao šef misije Evropske unije u Beogradu. Ponašanje gospodina Devenporta je bilo siledžijsko. Lončar mu je podvodio dečake, sa teniskih igrališta, nameštao poslove oko iznošenja para, Devenport nije izlazio iz kancelarije Aleksandra Vučića, šepurio se u sali Narodne skupštine Srbije...Zauzvrat, on je pružao punu podršku Vučiću, opisujući ga dirljivim, pederskim rečnikom, a i reforma srpskog pravosuđa je, suprotno svim drugim izveštajima, opisivana kao ''uspešna''! Kada je Devenport razrešen, sa sobom je u Kuvajt, gde je ambasador, poveo i srpske dečake, koje plaća Srbija. I predsednik Višeg suda u Beogradu je nekoliko puta ostao sam u sobi sa ovim, za Srbiju zlim Englezom.
Primeri koji govore o nasilju sudija nad građanima su šokantni. Otimaju im kuće, stanove, imovinu, o čemu govori i slučaj poslanice Narodne skupštine Srbije, koja je otela, uz pomoć suda, lokal u centru grada, koji je iznajmila, pa joj ga Osnovni sud u Kragujevcu velikodušno poklonio.
Aleksandar Stepanović drži sudove pod svojom šapom. Tako je s mesta v.d predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu smenio Nataliju Bobot, koja mu je bila zamenica u Višem sudu u Beogradu, jer nije sprovodila njegove naredbe. Vršioca funkcije Prvog osnovnog suda u Beogradu, sudiju Stevović unapredio je za sudiju Apelacionog suda u Beogradu, a ostavio na mestu v.f. predsednika ovog najvećeg osnovnog suda u zemlji. I Drugi osnovni sud u Beogradu nema predsednika, već funkciju predsednika obavlja sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu i sudija Tatjana Jeremić.
I po unutrašnjosti Srbije stanje je katastrofalno. Smederevske novine objavljuju pismo svog čitaoca, koje je bilo poslato na više adresa, ali nije objavljeno: "...Smederevski sudija Višeg suda Tomislav Đorđević sa stanom u ulici Sloboda 6., na ponovljenom suđenju smederevskom kriminalcu Zoranu Hansu, optuženom za pokušaj ubistva, na volšeban način ga je pustio na slobodu. Za tu uslugu je dobio 11.000 evra. Sudija Đorđević stoji na čelu 'kosovarskog lobija' koji se bavi prljavim radnjama koje se tiču smederevskog sudstva. U tu grupu još spada advokat Ante Njegovan, sudija Dragović. To je javna tajna u gradu, ali niko od nadležnih ne reaguje. Sudija Đorđević ima dve kuće na obližnjem odmaralištu Jugovo, koje je izgradio u zadnjih godina 10 godina. Iz razumljivih razloga ostajem anoniman, jer bih imao problem na poslu. Radim u smederevskom pravosuđu. (Ime i adresa pošiljaoca poznati su redakciji Smederevske novine)..."
U sledećem broju opisujemo zločine pojedinih sudija Apelacionog suda u Beogradu. Predlažemo da pročitate i tekst na sledećoj stranici pod naslovom ''Vrednosni sudovi i granica razuma'', posvećeni presudi Apelacionog suda u Beogradu po tužbi Vučićevog kuma Nikole Petrovića)
A 1. Kako sud poklanja tuđu imovinu
Moje ime je Vesna Anđelković. Rođena sam u Kragujevcu, gde živim i radim.
Na parceli koja je javna površina i koja se nalazi u centru grada, nedaleko od Narodnog pozorišta i Prve gimnazije, posedujem kiosk od 24 kvadrata. Izdala sam ga Nataši Jovanović, narodnoj poslanici, još davne 2015. godine. Kiosk je bio u odličnom stanju (celokupno renoviran pre par godina) i ja sam u njemu obavljala delatnost prodaja venčanica. To napominjem s obzirom da to ne može da se radi u bilo kakvom prostoru. Pošto mi je to za tu delatnost mali prostor rešila sam da ga izdam i da pređem u veći. Nakon uzimanja u zakup, Nataša Jovanović je izvršila odgovarajuću adaptaciju kako bi prilagodila namenu lokala-prodaja brze hrane. Napominjem da ništa od osnovnih stvari nije dirala već je ozidala peć, ugradila šank, okrečila...
Sa obzirom da mi nije plaćala kiriju Sudu sam podnela tužbu radi iseljenja. Posto nije htela da se iseli bilo je zakazano prinudno iseljenje, da bi tog jutra Viši Sud stopirao. Presedan.
U daljem postupku sam saznala da je ona sa Preduzećem za izgradnju grada zaključila ugovor o zakupu zemljišta ispod mog kioska a da Preduzeće za izgradnju grada Kragujevca uopšte pre toga nije raskinulo ugovor sa mnom koji sam imala o zakupu za isto zemljište. Nakon toga ona podnosi Sudu protivtužbu kojom traži utvrđivanje prava svojine na celom kiosku a po osnovu uloženih sredstava u adaptaciju lokala.
Prvobitno je predmet sudski za iseljenje i po protivtužbi bio jedan predmet i u tom predmetu je moj punomoćnik dao odgovor na protivtužbu koji je uredno zaveden i nalazi se u spisima prvobitnog predmeta. Sud na volšeban način razdvaja predmete i formira novi predmet u kome se nalazi samo protiv tužba a ne i odgovor na preotivtužbu što rezultira da sud koji postupa po novom predmetu donosi presudu, zbog navodnog propuštanja, nezakonito, jer je odgovor na protiv tužbu dat u prethodnom predmetu dok su ta dva predmeta činila jedan predmet te je Sud morao, kada je već u novi predmet izdvojio protivtužbu zajedno sa njom da izdvoji i odgovor na protivtužbu.
Na ovaj način ja sam zbog pogrešnog postupanja suda, iz ko zna samo njemu znanih razloga, doživela da se donese presuda u kojoj Nataša Jovanović postaje vlasnik celog mog kioska, i na taj način mi je otela imovinu. Napominjem da sam se sve ovo vreme obraćala svim mogućim novinama i novinarima i da su svi ostali gluvi na ceo moj problem. Obraćala sam se i dr. Vojislavu Šešelju i direktno i preko društvenih mreža. Na mitingu u Kragujevcu sam mu prišla i javno tražila zaštitu od Nataše Jovanović. Dok me je on gledao zbunjeno, Nataša je stala između nas, sa rečima da će sud o svemu da odluči!