Tabloid istražuje

Kako je Vučićev režim kriminalnim zakonima i svojom politikom pretvorio srpske radnike u robove stranih kompanija

Rad i glad

Nezadovoljni visinom svojih plata, ali i odnosom države i poslodavaca sve više radnika, i to onih najstručnijih, napušta Srbiju. Nacrt novog Zakona o radu ne donosi nikakva značajnija poboljšanja, a dugo očekivani Zakon o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje neće biti usvojen ni ove godine, jer vlast insistira na svom "pravu" da zaposlene bira po moralno.političkoj podobnosti i da ih ucenjuje gubitkom radnog mesta ako se ne pokažu kao dovoljno odani sledbenici Aleksandra Vučića. Međunarodni eksperti u međuvremenu upozoravaju da siromašenje zaposlenih i celog stanovništva Srbije mora neminovno da dovede do odlaska značajnih stranih investitora.

Igor Milanović

Nedavno je završena javna rasprava o Nacrtu novog zakona o radu, koji u suštini nikome ne donosi nikakvo značajno poboljšanje i zaštitu. Čak ni sindikati, koji u većini slučajeva drže stranu vlastima i poslodavcima, nisu imali šta lepo da kažu o predloženom Nacrtu, osim da je doneo „izvesna poboljšanja u pogledu organizacije i samog načina vođenja štrajka". To je sve što se tiče eventualnog poboljšanja radničkih prava. Srbija se i u ovom segmentu vraća u 19. vek, u vreme pre velikih sindikalnih pobuna i radničkih pokreta.

Poslodavci pod punom zaštitom

Sa druge strane, pozicije poslodavaca se još više učvršćuju, mada su oni i do sada u naprednjačkoj Srbiji bili nedodirljivi. Poslodavci su podneli zahtev predlagaču novog zakona da budu oslobođeni isplata plata radnicima za vreme štrajka, pa čak i onima koji ne štrajkuju, ali odlukom poslodavca ne rade. Ovo u budućnosti može da vodi do mnogih zloupotreba i mora, ako uopšte bude usvojeno, da bude precizno zakonom regulisano. Većina sindikata se žalila i na to da zakonom još uvek nije definisan „minimum rada" koji mora da se održi za vreme štrajka, ali im iz Saveza samostalnih sindikata Srbije (koji je najčešće glasnogovornik vlasti) uzvraćaju da je to nepotrebno, jer će naknadno biti regulisano kolektivnim ugovorima, odnosno odlukama arbitražnih komisija (u kojima će poslodavci, zajedno sa predstavnicima vlasti i podobnih sindikata uvek imati većinu).

Međutim, cela galama oko donošenja novog Zakona o radu je potpuno nepotrebna, jer se ni dosadašnji Zakon nije primenjivao kako treba i bio je obično mrtvo slovo na papiru. Naime, da bi radnik uopšte ostvario pravo na štrajk on prvo mora da bude sindikalno organizovan, a na to ima pravo jedino ako je stalno zaposlen u firmi. I tu je ključ problema.

Veliki broj zaposlenih, čak i u nekim državnim preduzećima (kao na primer u Poštama Srbije) rade na osnovu ugovora o povremenim i privremenim poslovima (takozvani PP ugovori). Zakon predviđa da jedan zaposleni na jednom radnom mestu po ovom osnovu može da provede maksimalno 120 radnih dana u godini. Da bi se ova uredba zaobišla, radniku se svaka četiri meseca daje novi ugovor o radu i to na drugačije nazvanom radnom mestu, koje u suštini ostaje isto iako se drugačije zove.

Kupovina radnika na lizing

Kako ne postoji zakonsko ograničenje koliko u procentima jedno preduzeće sme da ima radnika zaposlenih po PP ugovorima u odnosu na ukupan broj radnih mesta, dešava se da pojedina preduzeća, osim rukovodećeg kadra, nemaju ni jednog jedinog stalno zaposlenog radnika.

Prema proceni državnih organa, a i samih sindikata, u Srbiji je više od 100.000 ljudi radno angažovano preko ovakvih ugovora. Razvila se čitava jedna privredna grana preduzeća i raznoraznih nazovi udruženja građana koja velikim kompanijama iznajmljuju radnu snagu. Takozvani „lizing radnici" nemaju nikakva, apsolutno nikakva prava u preduzeću u kome stvarno rade, jer su oni formalno istom samo „pozajmljeni" od neke potpuno nepoznate „tašna-mašna" firmice koja preko noći može da ode u stečaj i tako izbegne izvršenje svojih obaveza prema radniku ili državi.

Krajem prošle jeseni nekakva radna grupa sastavljena od predstavnika Ministarstva rada, agencija za zapošljavanje i sindikata pokušala je da osmisli Zakon o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje, kojim bi se ova materija regulisala, ali se nije stiglo dalje od radne verzije nepodobne da uđe u skupštinsku proceduru. Bez obzira na to, resorni ministar Zoran Đorđević nije propuštao nijednu priliku da se pohvali kako će radnici na lizing u Srbiji u najskorije vreme biti zaštićeni po najvišim evropskim standardima. To njegovo „najskorije vreme" još nije došlo.

Tadašnja radna grupa je uspela da se složi oko toga da radnici na lizing i po PP ugovorima imaju skoro ista prava kao i stalno zaposleni i to: pravo na bolovanje, na godišnji odmor i sindikalno organizovanje, kao i da po platama budu izjednačeni sa stalno zaposlenim radnicima u preduzeću za koje rade. Istovremeno, takvim radnicima nije odobreno pravo na štrajk, a iz celog zakona su izuzeti radnici koji rade na poslovima čišćenja i obezbeđenja, kao i oni koji dolaze posredstvom omladinskih i studentskih zadruga. Šta donosi pravo na sindikalno organizovanje bez prava na štrajk, ni u jednom sindikatu koji je prihvatio ovaj dogovor nisu umeli da objasne. Ali, kako je jedan radnik to svojevremeno prokomentarisao, jedno sigurno donosi: pravo sindikalnih vođa da ubiraju članarinu od radnika!

Kako u suštini ni jednoj strani u pregovorima nije iskreno bilo stalo do donošenja ovog zakona, pregovori su prekinuti zbog navodnog neslaganja po jednom bitnom pitanju: maksimalnom procentu radnika angažovanih na lizing. Sindikati su tražili da to bude 10 odsto, a vlast i agencije su to odbile, tako da se Radna grupa faktički raspala.

Ministar Đorđević to, međutim, vidi drugačije, pa narod i dalje ubeđuje kako će pomenuti Zakon biti donet u toku ove godine. Za njegovu informaciju: radna grupa se nije sastala od 18. oktobra 2017. godine. Što će reći do trenutka nastanka ovog članka ona je „pauzirala" punih sedam meseci. Toliko o ažurnosti i zainteresovanosti da se obezbede makar najosnovnija prava radnicima na lizing.

Predstavnik sindikata „Nezavisnost" u Radnoj grupi, Zoran Ristić, upoznao je javnost sa još jednim razlogom zbog koga su pregovori prekinuti na neodređeno vreme. Država, naime, nije pristala da se broj radnika na lizing u državnim i javnim preduzećima uopšte ograničava, kao ni na zahtev da se onemogući zapošljavanje na lizing u određenim zanimanjima.

Prava erupcija broja agencija za iznajmljivanje radnika dogodila se 2013. godine kada je donet Zakon o ograničavanju broja zaposlenih u javnim službama i preduzećima. Međunarodni monetarni fond je navodno kao uslov za odobravanje novog stend-baj aranžmana sa Srbijom zahtevao smanjenje troškova za zaposlene u državnim i javnim službama i preduzećima.

Ističući kako je Zakon doneo izvanredne uštede u javnom sektoru, predsednica vlade Ana Brnabić je početkom ove godine najavila produženje njegovog važenja. Stručnjaci, međutim, navode kako Zakon o ograničavanju broja zaposlenih u javnim službama i preduzećima nije doneo nikakve uštede u budžetu, već samo knjigovodstvenu vratolomiju kojom se troškovi za zarade zaposlenih u slučaju prijema PP i radnika na lizing knjiže kao „troškovi usluga".

U krajnjem bilansu izdaci su isti, ali se lažno prikazuje manje izdvajanje za plate zaposlenih. Ovim Zakonom je SNS-SPS koalicija vratila u upotrebu moralno-političku podobnost za zaposlene, jer onaj ko nije prošao partijske instituciji i dokazao svoju odanost Aleksandru Vučiću ne može da bude zaposlen, a kao PP radnik u svakom trenutku može da dobije i raskid ugovora ako nije dovoljno glasno aplaudirao Velikom vođi na nekoj od masovki koje stranka organizuje. Najcrnji staljinizam, umotan u oblande neoliberalnog kapitalizma.

Sve ovo odlično znaju i u srpskim sindikatima, ali finansijski dobro obezbeđenim sindikalnim liderima ni na kraj pameti nije direktna konfrontacija sa režimom koji ih dobro hrani i neguje. Nekada je i u Srbiji postojala radnička solidarnost, ali nje odavno više nema.

Poseban problem radnika predstavljaju plate. Čak i oni zaposleni koji imaju stalni ugovor o radu najčešće primaju zakonom zagarantovani minimalac, mnogi od njih ne dobijaju naknadu za topli obrok, ili je ona simbolična, a isto je i sa naknadom za prevoz. U skoro svim stranim kompanijama koje su došle zahvaljujući nenormalno visokim „podsticajnim sredstvima" dobijenim iz republičkog budžeta ne plaća se ni prekovremeni rad. Ovo je sasvim slučajno otkriveno posle štrajka radnica u turskom preduzeću „Kaizen" u Smederevu organizovanog pod sloganom: „Nećemo da budemo robovi Vučića".

Radnice su u štrajk stupile 11. maja ističući kako im nije na vreme isplaćena plata, a drastično se kasni i sa isplatom naknada za prekovremeni rad. Kompanija je demantovala da postoji kašnjenje u isplati zarada i negirala da duguje bilo šta za prekovremeni rad. U saopštenu „Kaizena" od 18. maja rukovodstvo turske kompanije tvrdi kako nije bilo nikakvog prekovremenog rada, već rada u sklopu režima preraspodele radnog vremena za koji, po Zakonu o radu i kolektivnom ugovoru ne sleduje nikakva posebna nadoknada!

Odmah posle toga javili su se i zaposleni iz drugih, mahom stranih kompanija u Srbiji, sa tvrdnjom da je i kod njih to ustaljena praksa da se prekovremeni rad tretira kao „preraspodela radnog vremena". Inspekcija rada sa druge strane nikada nije ispitala optužbe da se ovde radi o zloupotrebi zakona, a nije reagovala ni poreska inspekcija iako je država zakinuta za porez na neisplaćene dodatke za prekovremeni rad.

Male plate su, međutim, najvažnija prepreka privrednom razvoju Srbije, tvrde u beogradskoj „Mreži za poslovnu podršku - BSN". Početkom ove godine u Segedinu je organizovan skup neformalne grupe nezavisnih poslovnih konsultanata koji prate osnovna ekonomska kretanja u zemljama jugoistočne Evrope koji je okupio 74 nezavisna poslovna konsultanta iz 22 zemlje Evrope i 6 gostiju iz Azije i Afrike.

Kao glavnu prepreku razvoju Srbije do 2025. godine pomenuti eksperti su identifikovali niska primanja stanovnika Srbije koja dobrom delu stanovništva obezbeđuju tek egzistenciju na samoj granici siromaštva, a većinu stanovnika onemogućuje da ulaže u trajna dobra. Drugim rečima, novac se troši isključivo za zadovoljenje najosnovnijih i najskromnijih bioloških potreba.

Siromašni radnici nemaju sredstva da nabavljaju robu, tako da domaća privreda svoje proizvode nema kome da proda, zbog čega se smanjuju njeni prihodi, pa ona nije u stanju da poveća plate zaposlenih...Začarani krug za koji postoji rešenje, ali ono nije u skladu sa politikom Međunarodnog monetarnog fonda, pa samim tim ni aktuelne srpske vlasti. Svuda u svetu vlada pravilo kako je „zadovoljan radnik - miran radnik", jedino u Srbiji se smatra kako je „gladan radnik - miran radnik". Tom logikom se koristi i Vučićev režim koji baš nikada ne reaguje da bi zaštitio radnike.

Udruženi sindikati Srbije „Sloga" u Gradskom saobraćajnom preduzeću u Beogradu podneli su 12. novembra 2017. krivičnu prijavu protiv generalnog direktora Željka Milkovića zbog ometanja i sprečavanja sindikalnog i drugog udruživanja i delovanja sindikata u tom preduzeću. Prijava do sada nije procesuirana, a po svoj prilici nikada ni neće doći na red, jer Milković tokom leta odlazi na drugu funkciju, a na njegovo mesto dolazi već i pre konkursa izabrani naprednjački kadar. Novi direktor je lični izbor gradskog menadžera Gorana Vesića i samo se čeka njegovo očekivano postavljanje na mesto gradonačelnika pa da se rotacija izvrši.

I vozači izvozani

Samim tim, gradska vlast je stala u zaštitu poslovodstva GSP-a koje je kršilo zakonom garantovana prava radnika na sindikalno organizovanje, a novi direktor će prvo, po običaju, tražiti određeni grejs period „da bi se upoznao sa stanjem u kolektivu", a onda će se nastaviti po starom. Već više puta viđeni scenario.

Ono što je posebno značajno za stanovnike Beograda, jeste činjenica da već sada GSP kuburi sa kvalitetnom radnom snagom. „Bolje šofer kamiona u Evropi, nego šef pogona u GSP-u", govore radnici i sve masovnije odlaze u inostranstvo trbuhom za kruhom. Profesionalni vozači su, pored mediciskog osoblja i varioca, najtraženija radna snaga u Evropskoj Uniji. Već sada je primetno da vozila javnog prevoza u Beogradu i drugim gradovima sve manje voze iskusni profesionalci, a sve češće osobe sumnjivih kvalifikacija.

Ograničavanje zakonskih prava na sindikalno organizovanje dodatni je motiv za radnike da uzmu radnu knjižicu i svoju sreću potraže u inostranstvu.

Migracija radnika nezadovoljnih odnosom poslodavca i države prema njima sve je uočljiviji problem u Srbiji. Najkvalitetnije medicinsko osoblje, ali i skoro svi varioci napustili su našu zemlju. Uskoro će stanovnici Srbije u inostranstvu da budu lečeni od strane doktora koji su medicinu završili u Srbiji. Ovde jedva da će biti lekara, osim nešto malo partijskih kadrova.

Država uopšte nje primetila nedostatak varilaca, pa nije pokrenula nijedan program za njihovo obrazovanje i zadržavanje u zemlji. To su, međutim, primetile strane kompanije koje su otvorile nekoliko centara za njihovu obuku. Tromesečni kurs košta više nego godina studija na bilo kom fakultetu u Srbiji, ali je posle toga posao zagarantovan. Varioci koji uspeju da se zaposle na nekoj od naftnih platformi mesečno primaju i do 6.000 evra, ali ni na kopnu ne prolaze loše, pa novac uložen u školovanje brzo povrate. Najkvalitetniji učenici mogu da dobiju i stipendiju neke od zapadnih firmi koju moraju da odrade posle završetka kursa. Pored dobre plate na Zapadu je zagarantovano i poštovanje najosnovnijih radničkih prava, što ovde u Srbiji nije slučaj. Zbog toga svi koji mogu odlaze iz zemlje i to mnogi zauvek. Oni koji ostaju tiho umiru od nemaštine.

Robovi Vučićevog "preporoda"

Kod pregovora o donošenju nacrta za novi Zakon o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje, predstavnici Ministarstva rada i pomenutih agencija, insistirali su na tome da nijedna profesija ne bude izričito izuzeta iz mogućnosti da je obavljaju radnici na lizing.

U školama je sve više nastavnog osoblja koje se zapošljava na osnovu ugovora o povremenim i privremenim poslovima (PP ugovori), a sada postoji i realna opasnost da vas operiše hirurg koji je na 120 dana iznajmljen od neke agencije za zapošljavanje. Ovakav sistem, međutim, poslodavcima, a država je najveći od njih, daje mogućnost da utiču na radnike i primoravaju ih da se „dobrovoljno" odreknu svojih osnovnih prava.

Ovo se već primenjuje u skoro svim stranim kompanijama koje su u Srbiji otvorile svoja predstavništva i proizvodne pogone. Radnici u „Juri" moraju da potpišu kako neće tražiti sindikalno organizovanje. Ko, ipak, predloži osnivanje sindikata, dobija momentalno otkaz pod izgovorom da je prekršio ugovor o radu koji je sam potpisao.

Radnice u turskom „Kaizenu" su primorane da pristanu da tokom radnog vremena (koje traje i duže od osam sati) dobijaju samo dve čaše vode za piće. Ovo je uvedeno kako bi one što je moguće manje koristile toalet i time odsustvovale sa posla. I ovo je regulisano ugovorom, a nadležni organi države Srbije u tome ne vide ništa sporno.

Pojedini poslodavci iz arapskih zemalja teraju zaposlene u Srbiji da se pridržavaju nekih pravila šerijata, pa je tako unošenje svinjskog mesa zabranjeno u nekim pogonima, a za vreme Ramazana zaposlene teraju da se odreknu jela i pića tokom dana ili da ih konzumiraju na nekom skrovitom mestu gde ih muslimanski poslodavci neće videti. Uprkos brojnim prijavama, Ministarstvo za rad nije istražilo niti sankcionisalo nijedan ovakav slučaj.

Pogon kompanije iz Nemačke „Mehler Protective System" u Zrenjaninu više puta je bio u žiži pažnje javnosti zbog masovnih kršenja osnovnih radničkih, ali i ljudskih prava. Prva afera dogodila se još 2011. Sindikalci su tada tvrdili kako radnici često rade i 100 sati nedeljno, kako na posao idu iz smene u smenu, ali da su plaćeni ispod tadašnjeg republičkog minimalca. Tužba radnika da ih MPS tera da rade iz smene u smenu je tada prihvaćena, ali je kompanija novac plaćen za kaznu posle odbila od plata zaposlenih.

U 2013. godini jedna zaposlena radnica ovog pogona, koja se predstavila kao Slađana Đorđević, je u otvorenom pismu obavestila javnost: „...Radnici nedeljno odrade 56 i više sati, no tada su primorani da krivotvore radno vreme. Otvoreno je rečeno svim radnicima da ako im se ne sviđa, mogu da idu iz firme. Ljudska i radnička prava se ne poštuju. Mobinga i diskriminacije ima previše. Direktor je osnovao svoj sindikat gde je za predsednika stavio svog potrčka. Zajedno su pretili radnicima otkazom ukoliko se ne učlane u taj sindikat..."

Situacija se nešto poboljšala tek nakon što je Sindikat industrijskih radnika Vojvodine (SIRV) o stanju u ovoj fabrici obavestio nemački sindikat IG Metal. Vlast pod Aleksandrom Vučićem nije bila ni voljna, a ni u stanju da pomogne radnicima i svojim državljanima, već je to učinio nemački sindikat.

Troškovi golog života

Na ovogodišnjem skupu međunarodne neformalne grupe nezavisnih poslovnih konsultanata koji prate osnovna ekonomska kretanja u zemljama jugoistočne Evrope u Segedinu, po izveštaju „Mreže za poslovnu podršku - BSN" konstatovano je kako između 40 i 50 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbija ostvaruje u javnom sektoru, javnim preduzećima i kompanijama u većinskom državnom vlasništvu. Privatni ili realni sektor se jednostavno guši pod ovim nametima, zbog čega ni ona preduzeća koja bi htela da povećaju plate radnicima to nisu u mogućnosti. BSN prenosi deo zaključka sa ovog skupa: „...Na skupu je takođe izneto da je u Srbiji značajan problem u razvoju činjenica da građani od svojih zarada, kada se od njih odbiju visoki porezi i doprinosi na zarade i kada plate PDV i ostale namete prilikom kupovine proizvoda u maloprodaji, imaju na raspolaganju svega 140-220 evra mesečno da pokriju troškove života. To predstavlja razlog zašto mnoge velike inostrane kompanije ne žele da dođu i investiraiju na lokalnom tržištu ovih zemalja, jer je ovo siromaštvo građana zapravo prepreka da se njihovi proizvodi i usluge kupuju u dovoljnoj meri kako bi poslovanje tih kompanija bilo održivo. Ukoliko kupovna moć ne bude podignuta, preti opasnost od daljeg iseljavanja stručne i obučene radne snage iz Srbije, a onda će to stvoriti i probleme u onim kompanijama koje su već prisutne kao investitori i koje svoje proizvode iz Srbije izvoze na tržište EU i druga inotržišta. Vlasti u Srbiji moraju učiniti napor da se suoče sa ovim problemom i relaksiraju i poslodavce i zaposlene ovih visokih nameta i tako omoguće porast kupovne moći, smanjenje iseljavanja radno sposobnih ljudi i nove investicije..."