Pogled iz Moskve

Kako državni zvaničnici nivelišu ciljeve i zadatke koje je postavio predsednik

Novac nestao, rezultati se ne vide

Novi, majski ukaz predsednika Vladimira Putina o nacionalnim ciljevima i strateškim zadacima Rusije do 2024. godine, koji se u suštini sastoji od 12 nacionalnih projekata u oblasti obrazovanja, ekonomije, medicine, nauke, izgleda da je previše ambiciozan, jer su ga odmah nazvali super-ukazom. A zadaci su zaista teški. O tom izazovu piše istraživač Jurij Aleksejev

Piše: Jurij Aleksejev

Za kratko vreme treba povećati očekivani životni vek na 78 godina (do 2030. na 80), obezbediti održivi rast populacije. Prepoloviti nivo siromaštva (prema poslednjim podacima, 20,3 miliona ljudi ili oko 14% ukupnog stanovništva živi u bedi). Pritom država treba da garantuje rast realnih dohodaka stanovništva i penzija iznad inflatornog nivoa, poboljšanje uslova života za najmanje pet miliona porodica godišnje, pristupačnu hipoteku za porodice sa prosečnim primanjima. U sferi malog i srednjeg biznisa zaposliti 25 miliona ljudi, podizati produktivnost za 5% godišnje.

Štaviše, Rusija treba da uđe u prvih deset zemalja po kvalitetu opšteg obrazovanja i u pet prvih zemalja koje sprovode „naučna istraživanja i razvoj u oblastima koje su prioritetne za naučno-tehnološki razvoj".

Pritom, tempo ekonomskog razvoja mora da premaši svetski kako bi država mogla da zauzme mesto među prvih pet najvećih svetskih ekonomija „uz očuvanje makroekonomske stabilnosti", i uz nivo inflacije koja ne bi trebalo da bude viša od 4%.

Predsednik je nazvao planirano zadacima, posebno istakavši da „ne može biti nikakvog pozivanja na okolnosti koje smetaju da se ovaj zadatak ispuni u pomenutim rokovima".

Državni službenici su izračunali da je za ispunjavanje novih ambicioznih ciljeva potrebno dodatnih 8 triliona rubalja (pored 17 triliona koji su opredeljeni za ove svrhe prethodnim predsedničkim ukazima iz 2012. godine). Ne razmišljajući predugo, oni su predložili skup posebnih mobilizacijskih mera koje, prema njihovom mišljenju, omogućavaju da se ciljevi koje je postavio šef države ostvare.

Sve je pragmatično i jednostavno: povećaćemo BDP na 20% i tako ćemo popuniti budžet za dva triliona rubalja, a na preferencijalnu stopu BDP-a od 10% na prehrambene proizvode, lekove, knjige, udžbenike i proizvode za decu, potpuno ćemo zaboraviti. Još jedan trilion ćemo dobiti od poreza na naftnu industriju. Emitovaćemo državne obveznice (zajmove) za tri triliona rubalja. A podizanjem starosne granice za penzionisanje uštedećemo još dva triliona rubalja.

Trilione dobijene na ovaj način usmerićemo na najinovativnije pravce ekonomije koji će pokrenuti ekonomski rast. Drugim rečima, prvo će svi morati da se pomuče kako bi se investiralo u ekonomiju i zatim ostvarili rezultati.

Generalno, ne planira se značajniji rast cena zbog povećanja PDV-a, ali problem je u tome što građani već četvrtu godinu štede na hrani zbog nedostatka sredstava za tekuću potrošnju.

Svaki student ekonomije će reći da slaba kupovna moć stanovništva predstavlja udarac za biznis i snižava poresku osnovicu.

Maloprodaja će se suočiti sa dodatnim poteškoćama u prodaji, što znači da će pasti prihodi biznisa, a sa njima i prikupljeni porez. Ali, državni zvaničnici smiruju: ništa strašno se neće dogoditi. Vladine mere neće uništiti biznis, već će „dovesti do prelivanja novca u rastuće industrije". Novac, u većoj meri potrošen u prodavnicama, vratiće se građanima kroz platu. Ona će se prenositi na potrošačko tržište. Rast cena dovešće do rasta prihoda u trgovini i dozvoliti da se asortiman brže obnavlja. Oživeće transport i banke, servis koji opslužuje trgovinu.

Porezi će rasti postepeno, tokom šest godina, pa će privreda uspeti da se tome prilagodi. Tako će biti obezbeđen blaži izlazak iz deflacije i prelazak na inflatorni model rasta. A narod će u sledećih osam godina još jednom morati da se strpi u ime svetle budućnosti. Ništa se tu ne može uraditi. Mobilizacija se, objašnjavanju državni zvaničnici, razlikuje od običnog razvoja po tome što je ekstremnija. Zagovornici ekstremnih mera podsećaju da je u Staljinovo vreme ova velika država za 10 godina prelazila put koji su druge države sa mnogo manjom teritorijom prelazile za 150 godina. Industrijalizacija nam je pomogla da opstanemo u ratu i podignemo narodnu privredu na nezapamćenu visinu.

I danas je za veliki napredak potrebno ponešto žrtvovati. Teškoće koje će morati da preživi običan narod ne mogu su upoređivati sa onima iz Staljinovog doba. Tada su ljudi radili bez odmora, hranili se slabo, nisu imali dovoljno novca za život. Nezadovoljne su bukvalno slali u udaljene predele, npr. u Magadan, na izgradnju kanala i železničkih pruga, ili su ih jednostavno streljali. Naravno, danas toga nema. Ali, može se desiti da porezi porastu, a da privreda ne krene uzlaznom linijom. I porezi mogu da uguše ono što je kako-tako radilo i donosilo novac u budžet.

Rast cena bez rasta privrede stvoriće novu armiju siromašnih. Novac prikupljen od naroda može da prođe mimo proizvodnje i dospe pravo na valutnu berzu. U trenutku kada u vladi razbijaju glavu nad tim kako da organizuju napredak ekonomije dok se pooštravaju sankcije, stari paket ukaza koje je Vladimir Putin potpisao 7. maja 2012. godine ostaje neispunjen. O tome je u Savetu Federacije otovreno govorio predsednik Računske komore RF Aleksej Kudrin. Tačno je, u proteklih šest godina smanjena je smrtnost od različitih bolesti, a među njima i novorođenčadi. Ipak, pristojnu platu o kojoj se govorilo u prethodnim majskim ukazima, počeli su da dobijaju samo nastavnici u školama. Mlađe medicinsko osoblje, vaspitači i dadilje u dečjim vrtićima, radnici srednjeg stručnog obrazovanja i socijalni radnici, do sada nisu dočekali obećano povećanje plata.

Podsećamo da je prema predsedničkom ukazu, produktivnost rada trebalo da se uveća 1,5 put za šest godina, a njen rast je danas manji od 4%. Udeo investicija u BDP-u, kao i stvaranje visokotehnoloških i na nauci zasnovanih inudstrija 2017. godine takođe su bili značajno niži od predviđenog. Od 25 miliona visokoproduktivnih radnih mesta, otvoreno je samo 16 miliona. Nije uočen naročiti napredak na svetskoj Doing Business listi koja ocenjuje uslove za poslovanje.

Šta je usporilo razvoj? Ekonomska kriza? Sankcije Zapada? Ali, u poslednje vreme državni zvaničnici su govorili da ćemo i krizu nadvladati, a i da se ni sankcija ne plašimo. Zašto onda, kako je pokazala analiza Računske komore, sve naše strategije razvoja, državni programi i u njih uključeni potprogrami, koje su državni službenici pisali na osnovu predsedničkih ukaza, protivreče jedan drugom, a ciljevi kojima se teži se retroaktivno smanjuju? Zašto se ne navode imena onih koji su sve zapetljali? Tako, na primer, udeo privrednih organizacija koje ostvaruju tehnološke inovacije trebalo bi da do 2020. poraste na 25%. Ali, u odgovarajućem potprogramu, ovu cifru su iz nekog razloga smanjili trostruko. Donet je još jedan potprogram, za strategiju razvoja malih i srednjih preduzeća. Sada je sasvim nejasno koliko treba otvoriti malih preduzeća kako bi se ostvario cilj iz predsednikovog ukaza.

Državni zvaničnici ne samo da su u tišini smanjili zadatke postavljene u osnovnim dokumentima, već su i tražili novac za ostvarivanje ukaza. Ali, kada su na osnovu njihovih višestrukih molbi povećani troškovi za 19 potprograma, pokazatelji ostvarivanja ciljeva, kako primećuje Aleksej Kudrin, nisu se promenili. Novac je nestao, a rezultati se ne vide.

Dmitrij Belousov, šef odeljenja Makroekonomije, Centra za makroekonomske analize i kratkoročne prognoze (CMAKP), kaže da je jedan od glavnih razloga koji koči rast ekonomije ne samo oprezna, već arhioprezna ekonomska politika vlade. Rezultat takve politike je da je ograničen obim bankarske krize, sačuvana je kontrola nad kursom, ali za takvu stabilnost je plaćena velika cena: 1,5-1,8% rasta BDP-a prognoziranog za ovu godinu. To je dva, pa i tri puta manje od onoga što je neophodno za ispunjavanje zadataka koje je postavio predsednik.

Zbog povećanja kamatnih stopa počela je da pada vrednost hartija od vrednosti. Na horizontu su se pojavili rizici „japanske bolesti", kod koje jačanje valute i deflacija dovode do stagnacije ekonomije. A ulazak u stagnaciju i jeste glavna pretnja blagostanju običnog naroda. Stagnacija znači povećanje tehnološke zaostalosti. I na današnji nizak tempo rasta gleda se kao na vanredno stanje, jer „gubitak tempa jednak je gubitku kursa", što znači i gubitku mogućnosti da se po razvoju ekonomije prestignu druge zemlje.

Ipak, državni zvaničnici više vole da ništa ne menjaju. Da pritisnu bogataše - nemoguće je. Uvrediće se, neće dati novac za investicije. Da smanje poreze - naškodiće budžetu. Ispada da je najbolje da se ne rizikuje, da se prikupi novac od siromašnih, da se povećaju cene, zamrznu plate, izmisle nove dažbine. Ali, o kakvom propboju i napretku se onda može govoriti? Umesto ispravljanja neefikasnog sistema državne uprave, razmatramo gde uzeti novac. Ali, kako je na nedavnom Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu primetio predsednik Komiteta za budžet i poreze Državne dume, Andrej Makarov, ubacivanjem novca u neefikasan sistem dobijamo efikasan sistem krađe. Prema njegovim rečima, poreski sistem u Rusiji je neefikasan, još neefikasniji je sistem budžetskih odnosa. Zašto onda produžavamo ovako i kao davljenik za slamku se držimo onoga što ne deluje?

Po ocenama vladinih stručnjaka, na račun povećanja poreza na dodatu vrednost u budžet će se sliti 620 milijardi rubalja, ali to će imati ozbiljne posledice i na biznis i na blagostanje stanovništva, jer narod neće moći da kupi mnoge vrste robe po većim cenama.

Kada je reč o slaboj rublji, za neke izvoznike, posebno one iz naftne industrije, to je dobro, ali za prerađivačku industriju je loše. Jeftina rublja im ne dozvoljava da kupuju skupe uvozne sirovine, bez kojih je nemoguće ubrzanje.

Ne uspevši da pokrene program mobilizacije, Ministarstvo za ekonomski razvoj dalo je turobnu prognozu za ovu i sledeću godinu, povezavši je sa novim sankcijama i povećanjem PDV-a. Povećanje poreskog opterećenja usporiće ekonomsku aktivnost, rasplamsaće inflaciju i uticati na Centralnu banku da drži visoku referentnu kamatnu stopu.

Zbog toga, prema proračunima činovnika u ministarstvima, BDP neće dostići ni 2% ove godine, a sledeće će se njegov rast još usporiti. Još gore je sa rastom realnih plata. Ako se ove godine očekivalo da porastu za više od 6%, sledeće će biti dobro ako porastu bar 1%. Prosečan godišnji kurs rublje prema dolaru u 2018. može stići do 62 rublje za dolar, a u 2019-2020. rublja će još više oslabiti.

Stručnjaci smatraju da mobilizacione mere koje je predložila vlada neće dovesti do oživljavanja ekonomije i povećanja standarda stanovništva, već će delovati upravo suprotno, usporavajući njihov rast.

Za dve godine smanjiće se investicije, industrijska proizvodnja će zamreti, inflacija će se gotovo udvostručiti. Drugim rečima, budite oprezni. Ne činite ludosti. Ali, zar nije o tome govorio predsednik, traživši od ministara „nestandardne pristupe za rešavanje zadataka na potpuno novom nivou"?