Amerika

Bez obzira na budžet od više milijardi, američka armija gubi svoju borbenu sposobnost

„Kukavičko-ratoborna nacija"

Ministar odbrane SAD Lojd Ostin je izjavio da je „duboko zabrinut" zbog dramatičnog porasta samoubistava među američkim vojnicima. Kako prenosi sajt američkog Ministarstva odbrane, ovo je izjavio u julu, nakon posete avio-bazi Ajelson na Aljasci, gde je od decembra prošle godine najmanje šest vojnika izvršilo samoubistvo.

Piše: Vladimir Mališev

„I gubitak samo jednog života kao posledica samoubistva je previše. Za sada, mi naporno radimo na rešavanju ovog problema, ali imamo još mnogo toga što treba da uradimo", dodao je ministar. Ove događaje Pentagon objašnjava time što se vojnici stacionirani na Aljasci susreću sa surovim vremenskim uslovima, geografskom i socijalnom izolacijom, kao i sa čestim treninzima i razmeštanjima. Prema mišljenju ministarstva odbrane, nepredvidivost života u vojsci takođe spada u stresne faktore. Anonimno govoreći za USA Today, predstavnik Pentagona je rekao da postoje „sve agresivniji zahtevi komandira". Drugim rečima, mnogi vojnici jednostavno ne mogu da izdrže dril.

Ali, to se američkoj vojsci ne događa samo na Aljasci. Godine 2020. od posledica samoubistva umrlo je 385 vojnika koji su bili u aktivnoj službi, što je značajno više u poređenju sa 326 slučajeva o kojima je Pentagon izvestio 2018. godine.

„Duboko sam zabrinut brojem samoubistava, ne samo ovde, već i u svim vidovima oružanih snaga", rekao je Ostin.

Rast samoubistava među vojnicima dešava se u trenutku kada SAD troši na održavanje svoje vojske ogromna sredstva. Tako je u 2021. finansijskoj godini, za nacionalnu odbranu SAD izdvojeno fantastičnih 740,5 milijardi dolara. „Ovaj sporazum ispunjava našu najvažniju ustavnu obavezu: obezbediti bezbednost nacije, kao i muškarce i žene koji rizikuju svoj život da bi je zaštitili", patetično su izjavili američki zakonodavci, usvajajući nacrt budžeta za odbranu. Pritom, novčane naknade su povećane za 3% za ukupno vojno osoblje i za 10% za one koji rade u opasnim uslovima. Međutim, kako se ispostavilo, povecianje izdvajanja ne dovodi do rešavanja psiholoških problema vojnika.

Uz to, problem samoubistva u armiji SAD i među bivšim vojnicima nije nov, postoji odavno. Posebno visok nivo samoubistava primećen je među veteranima američke armije - 60.000 ljudi u periodu 2008-2017. Stručnjaci su primetili da broj samoubica u američkoj armiji raste od početka rata u Iraku 2003. godine. U zemlji ima 300.000 ratnih veterana sa psihološkim problemima i 320.000 onih koji su pretrpeli povrede glave.

Naravno, sve ove smetnje počele su kada su bili na aktivnoj dužnosti. Pritom, Pentagon ne pruža uvek potrebnu pomoć veteranima, a eksperti ukazuju na činjenicu da vojna komanda prikriva prvo stanje stvari. Ipak, sadašnji rast samoubistava među aktivnim vojnicima - simptom je koji još više zabrinjava.

Postoji u „najjačoj i najopremljenijoj vojsci na svetu", kako smatraju sami Amerikanci i drugi ozbiljan problem - vojna lica u SAD opijaju se na najbanalniji način. U januaru je vojna komanda SAD naredila da se skrati vreme prodaje alkohola u avio-bazama na Aljasci. „Zaključak nekoliko naučnih istraživanja koje je analizirao Nacionalni institut za zdravlje jeste da ograničavanje vremena za prodaju alkohola predstavlja efikasnu strategiju za smanjenje prekomerne upotrebe alkohola i štete koju on izaziva", piše u saopštenju zajedničke baze Elmendorf-Ričardson na Fejsbuku.

Još u aprilu prošle godine, amerčki časopis Military Times je pisao o tome da se vojnici nalaze na prvom mestu američke liste profesija koje najviše piju. Vojna lica u proseku piju 130 dana godišnje i po tome su nadmašili rudare i građevinske radnike. Svake godine sve više vojnih lica zloupotrebljava alkohol.

U julu 2018. godine kompanija Rand Corporation je objavila rezultate svog istraživanja koji su pokazali da oko 30% američkih vojnih lica zloupotrebljava alkohol. Glavne „pijandure" su marinci (mornarička pešadija). Na drugom mestu su pripadnici mornarice, a na trećem - obalska straža.

Pijanstvo često dovodi do raznih, a ponekad i skandaloznih incidenata. Propadanje pogađa čak i elitne jedinice. Tako je 2019. izbio skandal među mornaričkim fokama, elitnim vojnim jedinicama. Kontraadmiral Kolin Grin bio je prinuđen da se specijalnim psimom obrati oficirskom sastavu „foka", i da im ukaže na činjenice moralnog propadanja i pada borbenog duha. Među glavnim problemima je alkoholizam, kome se vojnici predaju i tokom službe, upotreba narkotika, „dedovština" (neformalna praksa iniciranja i stalnog maltretiranja mlađih vojnika) i ozbiljnih zločina poput mučenja i ubistava.

Pentagon pokušava da reši sve ove probleme povećanjem plata vojnim licima, a prema rečima kondanta američke vojske na Aljasci, general-majora Pitera Andrisijaka, predlažu i se i mere kao što su povećanje broja sati u teretani, modernizacija menzi sa bežičnim pristupom internetu i izdvajanje većih sredstava za osnovne dnevne obroke itd. Ipak, kako ističe, glavni razlozi nezadovoljstva u armiji SAD su drugi.

„Američki vojni psiholozi smatraju", pišu egipatske novine Sassopost, „da službu u armiji biraju mladi ljudi koji žele da pobegnu od društva, dokažu se i zarade veliki novac koji inače ne bi mogli da zarade. Nažalost, mnogi pripadnici američke vojske počinju da razmišljaju o samoubistvu tokom složenih borbenih uslova, kada ne vide ništa drugo osim smrti, straha, razaranja, vatre i bombi. Može se reći da depresija, nervni slomovi, duhovna i psihološka praznina, kombinovani sa osećanjem krivice zbog ubistva nevinih ljudi, predstavljaju glavni motiv za samoubistva među vojnim licima."

Drugim rečima, stresovi, koji često vode samoubistvima u vojsci, povezani su sa učestvovanjem SAD u nepravenim ratovima koje vode, razarajući druge zemlje i ubijajući civilno stanovništvo, kako je to bilo u Iraku, Siriji ili u Avganistanu.

Veoma je izražen i rasni problem u američkoj armiji. Tako je 2009. godine u bazi Fort-Hud, vojni psihijatar major Malik Hasan ubio 13 i ranio 30 vojnih lica. On je otvorio vatru u medicinskom centru gde su vojnici bili na lekarskom pregledu pre slanja u Irak i Avganistan. Ispostavilo se da je Hasan izbeglica iz Palestine, da ispoveda islam i da je oštro kritikovao američke vojne operacije van zemlje. On nije želeo da ratuje protiv pripadnika svoje religije i strahovao je da će ga jednog dana uputiti na neko od kriznih žarišta.

Major se nadao da će predsednik povući trupe iz Iraka i Avganistana. A kada se njegove nade nisu ostvarile, mašio se za oružje. Nakon pokolja koji je izvršio, Hasana su zatvorili i osudili na smrtnu kaznu - trenutno u zatvoru čeka izvršenje kazne.

U prošlosti je vojna služba u SAD bila prestižna profesija kojom su se bavili ljudi iz svih slojeva društva. Ali, poslednjih godina, u armiju se prijavljuju uglavnom siromašni ljudi i migranti. Rezultat je - očigledna degradacija vojske.

„Kukavičko-ratoborna nacija", tako armiju SAD i odnos javnosti prema njoj, nazivaju u američkom časopisu Atlantic. „Sa našom armijom", piše ovaj časopis, „desilo se ono što se dešava sa svim organiziacijama i institucijama koje nisu podložne ozbiljnoj spoljnoj kontroli i nemaju veze sa društvom... Kukavički-ratoborna nacija najverovatnije cie nastaviti rat, stalno gubecii u njemu, za razliku od druge zemlje koja se bavi dugoročnim pitanjima efikasnosti", zaključuju u Atlantic-u.

Teško je ne složiti se sa tim zaključkom, jer je ozbiljno psihološko stanje u armiji u vezi sa problemima samog američkog društva: ekonomskom krizom, rastom siromaštva, zaoštravanjem socijalnih protivrečnosti i rasnih prbolema, a sada još i sa ograničenjima zbog pandemije korona virusa.

Danas se u SAD samoubistva dešavaju gotovo na svakih 12 minuta. Kao rezultat samoubistava, u zemlji umire dva i po puta više ljudi nego od ubistava. Godine 2017. samoubistvo je izvršilo 47.173 Amerikanca. Drugim rečima, u jednoj godini broj samoubistava je gotovo sedam puta premašio broj američkih vojnika koji su poginuli u ratovima u Avganistanu i Iraku u periodu od 2001. do 2018. godine.

Kao rezultat pogoršanja društvenih problema, postavilo se pitanje o podobnosti sadašnjih regruta za vojnu službu. Gotovo tri četvrtine mladića i četiri petine devojaka u SAD su nesposobni za vojnu službu zbog svog fizičkog stanja.

Prema podacima Pentagona, 2017. godine oko 71% regruta-momaka i 84% devojaka jednostavno ne mogu da prođu vojnu komisiju. Tri su glavna razloga za „presudu" - nesposoban za vojnu službu: gojaznost, nezavršena srednja škola i postojanje sudskih dosijea. Uostalom, nisu zbog dobrog života u armiju SAD počeli da primaju predstavnika LBGT populacije, pa čak i transrodne osobe.

Prema pisanju USA Today, vojni problem naglašava opštu društvenu regresiju u zemlji. S takvim padom nivoa podobnosti omladine sreću se i druge državne službe, kao i privatni biznis. Eksperti zaključuju da omladina u uzrastu od 17 do 24 godine, koja je uvek bila baza za zapošljavanje perspektivnog kadra, danas praktično nije podobna za izvršavanje većine odgovornih zadataka. Deficit i degradacija vojnih kadrova jasno pokazuje da armija SAD, bez obzira na ogroman vojni budžet, danas jednostavno postaje nesposobna.

drugi tekst

Kako strane rejting agencije pokušavaju da ponize Rusiju,

Prihodi padaju, a mi ne postajemo sve siromašniji...

UNICEF (Dečji fond UN) objavio je godišnji izveštaj o bezbednosti hrane u svetu, u kojem je Rusija dobila poveliki prostor. Kako tvrde međunarodni analitičari, 9,2 miliona ljudi u našoj zemlji je toliko siromašno da moraju da štede na hrani. U Rusiji nema potpuno gladnih, ali 400.000 ljudi je stalno pothranjeno ili neredovno jede (u periodu 2014-2016. bilo je milion ovih ljudi). Još 8,8 miliona siromašnih, iako unose odgovarajuću količinu kalorija, zbog nedostatka novca kupuju jeftine i nekvalitetne proizvode.

Piše: Jurij Aleksejev

Ako se uporede brojke koje je objavio UNICEF sa zvaničnim podacima Rosstata, onda otkrića ove organizacije ne deluje senazcionalno. Zvanična statistika priznaje da je do kraja 2020. godine 12,1% (a to je skoro 18 miliona Rusa) imalo prihode ispod nivoa egzistencije. Naravno, sa prihodom od 10-11 hiljada rubalja morate da štedite na hrani i teško je pravilno jesti. Sumnju izaziva nešto drugo: zašto gubimo od veciine zemalja koje su se našle u istom „čamcu" sa nama tokom pandemije?

Istovremeno, po standardima Svetske banke, naši siromašni nisu toliko siromašni, jer većina njih ipak i dalje živi sa više od 2 dolara dnevno. A američka agencija Blumberg stavila je Rusiju na spisak država koje su, prema njihovim ocenama, postale žarišta rasta cena proizvoda.

Dmitrij Peskov, sekretar za medije ruskog predsednika, rekao je da su zaključci američkih analitičara pogrešni. Zbog pandemije u celom svetu „mnogi su osetili promenu prihoda nagore". „Ali, da je u Rusiji ovo veći problem nego u drugim zemljama, s tim se ne slažemo", objasnio je Peskov.

Odakle dolaze tako različite procene siromaštva? Možda otuda što strane agencije za rejting, koje su preplavile naš informacioni prostor, prema raznim zemljama primenjuju neke svoje, njima iz političkih razloga pogodne, standarde?

U Luksemburgu, vekna hleba, kada se prevede u rublje, u porseku košta 515 rubalja, a u Rusiji je osam puta jeftinija. Ali, ako prema rezltatima istraživanja analitičkog centra Univerziteta Sinergija (Moskovski univerzitet za industriju i finansije) proizilazi da oko 60,4% naših građana daje za prehrambene proizvode oko polovine svojih mesečnih prihoda, onda se može reći da mnoge ruske porodice uglavnom jedu hleb.

Upoređivanje mrežne cene prehrambenih proizvoda u raznim zemljama ne daje tačne rezultate, ako ništa drugo, a ono zbog toga što se potrošačke korpe razlikuju. Na primer, kod jednih može više da se traži mleko, a kod drugih pirinač.

Kineski ekonomisti su krenuli drugim putem. Oni su objavili istraživanje životnog standarda u raznim zemljama, i iz njega proizilazi da je vreme da Rusija uđe na listu zemalja sa visokim nivoom prihoda.

Mada, Rosstat smatra da stanovništvo naše zemlje nastavlja da siromaši. Realni raspoloživi prihod stanovnika naše zemlje u 2020. smanjen je za 3,5%. A ako je verovati godišnjem izveštaju švajcarskog Global Wealth Report-a (Globalni izveštaj o bogatstvu), onda je nivo blagostanja prosečnog građanina RF pao mnogo više, za 9,9%, ili za skoro 700 dolara po odraslom stanovniku zemlje.

Švajcarski finansijski stručnjaci odlučili su da sve saberu: kapitalizaciju berze, cene stanova, devizne kurseve, BDP i podele sa brojem stanovnika. Ispostavilo se da obični ljudi od svog ovog bogatstva dobijaju siću (prema podacima mreže FinExpertiza petina stanovništva Rusije živi u proseku od 10.000 rubalja mesečno). Ali, zato je najveći deo bogatstva (57%) u rukama 1% najbogatijih građana zemlje. Čak i milijarderi u SAD, kako tvrde švajcarski ekonomisti, poseduju samo 35% celokupnog bogatstva zemlje, a u Japanu je ta brojka još manja, oko 17%. Jednostavno, država im ne daje da se neizmerno bogate.

Analitičari kompanije Boston Consulting Group (BCG) tvrde da ako se sabere sve bogatstvo 500 najbogatijih građana Rusije (a to je samo 0,0001% odraslog stanovništva), njihov kapital će, ukupno, biti veći od svih zlatnih i deviznih rezervi naše zemlje, približavajući se iznosu od 606 milijardi dolara.

U istraživanju se nigde ne pominje da prihodi dolarskih milijardera, vlasnika sistemskih velikih preduzeća, osnovnih strarteških kompanija, nisu mogli da krenu nizbrdo čak ni za vreme lokdauna, zato što su cene nafte, gasa, metala, đubriva, već u drugoj polovini prošle godine naglo porasle. Ali male kompanije, ponekad visokotehnološke, čiji rad se bazira na uvoznim sirovinama, naprotiv, dramatično su izgubile prihode, pa se broj dolarskih milionera u Rusiji, zbog ograničenja izazvanih korona virusom, u 2020. smanjio za 44.000.

Nerazumni analitičari uporno ne žele da primete glavnu stvar: prošlo je ono vreme kada su u Rusiji „pravili novac od vazduha" i prebacivali u zapadne banke, kada su cele grane ruske privrede bile gurnute u direktnu zavisnost od zapadnih struktura i organizacija.

Danas sve finansijske operacije najbogatijih građana naše zemlje prati specijalno formirano odeljenje Federalne poreske službe. Da bi danas ostvarili veliki prihod morate prvo nešto da proizvedete, da platite poreze državi.

Na čemu zasnivaju svoje zaključke kineski istraživači? Ne na milionima osvojenim na berzi i skrivenim u bankama ili izgubljenim u kockarnicama, već na veciini uobičajenih stvari koje jednostavno ne primeciujemo, ali koje su apsolutno nedostupne velikoj veciini svetske populacije

Niko neće poreći da danas apsolutna većina naših građana ima pristup vodi iz vodovoda, koja zadovoljava kriterijume zdravstvene ispravnosti. Istovremeno, veliki deo stanovnika Afrike, Jugoistočne Azije i Indije o tome može samo da sanja. Čak i tako razvijena zemlja kao što je Australija, ima velike probleme sa pristupom čistoj vodi.

Samo lenji ne govore o neefikasnoj zdravstvenoj zaštiti kod nas, ali niko ne traži da se za vakcine plaća, i niko nije otkazao besplatno lečenje u bolnicama. Hitna pomoć će ukazati pomoć čak i u slučaju da čovek nema zdravstveno osiguranje. Prosečni Rus može biti siguran da će pre ili kasnije stići do besplatnog pregleda kod lekara i da će lekar biti obavezan da ga leči. Beslpatni lekovi i insulin (u SAD su cene insulina ogromne) prepisuju se povlašćenim kategorijama stanovništva, iako ih nije uvek lako dobiti. U apsolutnoj većini zemalja sveta potpuno su zaboravili šta znači besplatan lek. I u SAD svake godine zbog neukazane pomoći umire hiljade ljudi, jer u uslovima neobaveznog zdravstvenog osiguranja lekari, pozivajući se na zakon, odbijaju da leče pacijente koji nisu platili zdravstveno osiguranje iz sopstvenog džepa.

Mnogo je kritika na račun našeg obrazovanja, a pre svega na račun zloglasnog Jedinstvenog državnog ispita, s kojim se nismo proslavili u učenju mlađe generacije čitanju i pisanju, ali ne treba negirati da većina dece na svetu ne može da ide u školu, a da se u siromašnim zemljama čak i osnovno obrazovanje plaća. Uz sve prednosti i nedostatke obučavanja vrhunskih i srednjih stručnjaka, niko nije ukinuo budžetska mesta na univerzitetima u našoj zemlji, iako ih, naravno, nema dovoljno. U Rusiji se čuva besplatno obrazovanje čime se ne može pohvaliti čak ni SAD.

Ako saberete sve ove beneficije, ispostaviće se da ruski BDP prema paritetu kupovne moći (BDP po PPP) po glavi stanovnika značajno premašuje isti pokazatelj u SAD i iznosi gotovo 48%.

Ako se uzme u obzir da je Rusija ekonomija sa suficitom u trgovini, onda bi naša zemlja mogla da uđe na Top 5 listu najbrže rastućih ekonomija sveta, posle Kine, SAD, Japana i Indije. Mi izvozimo mnogo više od SAD, koje imaju najveći trgovinski deficit na svetu.

To govori da konvertovanje dolara u valutu vaše zemlje nema značaja.

Ali upravo ovaj, na prvi pogled jednostavan, filistarski pristup, čini da cenimo ono što imamo, i da ne zaboravljamo da uprkos značajnom zaostajanju za zapadnim zemljama u nekim pokazateljima, Rusija nadmašuje ostale države u drugim, što nam omogućava da već danas govorimo o relativnom uspehu naše zemlje. U pomenutom izveštaju Credit Suisse piše da mi nismo najsiromašnija zemlja (npr. u brazilskom gradu Rio de Žaneiru, pad prihoda za vreme pandemije bio je još veći).

Prilikom izračunavanja životnog standarda, agencije za ocenjivanje navikle su da sve stave u jednu korpu, a zatim da to podele „po glavi stanovnika". Ali koncept siromaštva više nije ograničen na visinu egzistencijalnog minimuma, koji će se 2022. povećati na 11950 rubalja mesečno. Od tih para gotovo niko ne može da živi: neko izdaje stan, gaji povrće ili kokoške, neko prodaje bilje na pijaci, šije, plete, pravi nešto za prodaju. Oni koji imaju svoj čamac, stanovnici primorskih sela, mogu dobro da zarade kao samozaposleni ribari. Stari traktor pomaže na farmi. Uz to, prema novoj metodologiji Minstarstva rada, i vlasnik čamca i traktorista mogu se smatrati siromašnim i pretendovati na državnu pomoć, ako je njihov prihod niži od minimalca.

Na Zapadu neprestano kruže glasnie o navodnoj „slabosti" ruske ekonomije. Rusi se trude da nivo životnog standarda spuste ispod „prečke". Pritom, niko se od stranih stručnjaka za rejting nije osmelio da kaže da je kriza rublje, koju je Zapad isprovocirao 2014, za polovinu oborila zamišljeni „nominalni BDP" Rusije, ne uticavši pritom ni na realni BDP ni na ekonomske rezultate.

Ocene svetskih agencija za rejting, kao po pravilu, kontrolišu globalisti, sposobni da potkopaju ugled poznatih proizvođača, manipulišu cenama proizvoda ili finansijskim tokovima, da privuku ili uplaše investitora, ili još gore - poseju paniku.

Ali nema nikoga ko bi im dostojanstveno odgovorio. Eto zašto ministar Evroazijskog ekonomskog saveza Sergej Glazjev predlaže da se stvori sopstvena rejting agencija koja bi objektivno ocenjivala kreditnu sposobnost zemalja i kompanija Evroazijskog ekonomskog saveza.

Na konferencijama i okruglim stolovima, sociolozi, demografi, ekonomisti, očajnički raspravljaju o tome kako definisati pojam siromaštva u savremenom društvu. Mnoge koncepcije izgrađene su na tome da ne treba država, nego sam čovek da odluči da li je zaista toliko siromašan. A država treba da se vodi standardima i načinom života koji bira veciina.

Ne tako davno, gubernator Kamčatke Vladimir Soldov, predložio je da se u Rusiji formira ministarstvo sreće koje bi se borilo protiv negativnih asocijacija u vezi sa rešavanjem socijalnih problema, na osnovu iskustva Ujedinjenih Arapskih Emirata, nekih regiona Nigerije i Indije, gde umesto BDP-a mere nivo blagostanja i bruto nacionalne sreće. Za sličan predlog se zalaže i predsednica Saveta Federacije Valentina Matvijenko. Posetivši ministarstvo sreće u Dubaiju, ona je izjavila da i mi treba da težimo tome da „svake godine merimo rezultate našeg rada i odluka time koliko ljudi je postalo srećnije". Primamljiva ideja koja, nažalost, još uvek nije dobila razradu u birokratskim krugovima.

Zato su sociolozi naučili da mere nivo sreće. Većini ljudi koje su anketirali u različitim regionima, za sreću nije potrebno mnogo. Oni odlično razumeju da mi nismo malo polinežansko ostrvo Nijue, u kojem nema ni vojske, ni javnog saobraćaja, ali zato imaju nacionalni fudbalski i ragbi tim i jednu srednju školu.

Rusija je zemlja ogromnog prostranstva, koja ima moćan odbrambenim kompleks i niz nerešenih problema, i zato ne može priuštiti ono što se smatra uobičajenim za druge države. Naši ljudi su navikli da žive skromno, i pristaju na prihod koji je čoveku potreban mesečno, 24-25 hiljada rubalja. Stanovnici Moskve dodaju toj sumi još 10.000 za svakog člana porodice. Ali čak i tako skromni zahtevi ne uklapaju se u norme koje su sastavili zvaničnici. Prema podacima Rosstata, više od polovine porodica raspolaže sa manje od 27.000 po čoveku za mesec dana, oko trečine stanovništva dobija platu manju od 20.000 rubalja i jedva sastavljaju kraj s krajem.

Da, danas niko kod nas ne umire od gladi. Materijalna bogatstva koja su bila nedostupna za mnoge ljude, sada imaju i ljudi sa skromnom platom. Smartfoni, tableti, plazma televizori, za mnoge danas ne predstavljaju raskoš. I sve to kada realni prihodi naših građana - nastavljaju da padaju.

Od 2014. do 2019. godine oni su pali za 6,5%, zatim još za 3%, a u prvom kvartalu 2021. za još gotovo 4%. Drugim rečima, kako tvrdi poznati ekonomista, profesor Moskovskog državnog univerziteta Natalija Zubarevič, poslednjih godina „u pogledu nivoa prihoda stanovništva vratili smo se u 2011. godinu". Zbog toga vlasti ozbiljno razmišljaju.

Ovde nije reč o dečijim dodacima od 300 dolara za svako dete do šest godina i od 250 dolara na svako dete u uzrastu od 6 do 17 godina, koji ove godine počinje da se daju porodicama u SAD. Mi imamo druge, skromnije kriterijume siromaštva. Ali, u svakom slučaju, društvena podrška siromašnim porodicama sa decom nastavlja da raste, i to je dobro.

povecianju prihoda stanovništva, posle predsednika, počeli su da govore i predstavnici biznisa. Velike monopolističke kompanije objavile su da su spremne da prve podignu plate svim zaposlenima i predložile su državi da učini isto.

Ali šta ometa naše imućne ljude, koji su se odjednom setili bednog naroda, da još više izdvoje: da dobrovoljno vrate državi ekstraprofit ostvaren igranjem na berzama, kao i od prirodne rente, previsokih cena, uštede na platama i porezima, kako to na primer rade u Norveškoj?

U zemlji „skandinavskog socijalizma", koja stabilno zauzima visoka mesta u rejtingu Indeksa ljudskog razvoja, za razliku od Rusije, nejednakost između bogatih i siromašnih nije upadljiva, palate i kolibe nisu vidljive, veciina građana pripada takozvanoj „srednjoj klasi".

U Norveškoj svi plaćaju poreze, čak i penzioneri i nezaposleni, oni koji dobijaju pomoć. Veciina poreza ne ide u centar i region, kao kod nas, veci u opštinu u kojoj poreski obveznik živi, jer u norveškom društvu blagostanja žive kao u socijalizmu. Država i opštine imaju glavnu odgovornost za održavanje dobrobiti građana. Svi Norvežani mogu da računaju na stan, adekvatnu ishranu, medicinsku negu, obrazovanje.

Za nas, izgradnja takvog društva, za sada predstavlja samo puste snove. Ali, to ne znači da ne treba tome stremiti. Na kraju krajeva, ako nešto snažno želite, možete i ostvariti svoje snove.