Postdemokratija

NAPREDNJAČKA BARKA TONE

Proglašavajući bankrot Srbije Toma Nikolić i Aleksandar Vučić su od radikalskih otpadaka sklepali SNS kao čamac za spasavanje, ali za razliku od Noje, koji je u svoju barku ukrcavao samo vrste koje bi trebalo da opstanu, počeli da primaju sve koji po svaku cenu žele da prežive sa velikim bagažom nepočinstava. I pretovarili su i preopteretili svoj stari šlep sa previše zakrpa. A otkako je kormilo preuzeo Vučić sve češće naleće na ne mnogo vidljive hridi slobode i demokratije, pa je i sve više novih rupa koje nije moguće zakrpiti. Naprednjačka barka pušta na svestrane i polako ali sigurno tone. Kako joj pomoći da se skloni i oslobodi plovne puteve Srbije u budućnost, pita se kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, ambasador u Tel Avivu ...

Piše: Mile Isakov

Ne znam ni sam kako je došlo do toga da mi se ovih dana po glavi počne da mota stara dobra dalmatinska u obradi „Novih fosila" „Kad naš brod tone, tone, dok zvona zvone - Na jarbolima stojimo mi", i da počnem da je pevušim od ranog jutra. Opsesivno kompulsivni sindrom ili tu ipak ima i nekog zdravog i realnog rezona, koji pothranjuje neizlečivi optimizam. Doduše, nemam nikakvu dilemu da barka naprednjaka ne može još dugo da pluta na našim leđima, tako da se moj optimizam svodi samo na tajming jer očekujem da potone već ove godine.

Davno, davno, negde sredinom osamdesetih prošlog veka, bila mi je zabranjena i ukinuta emisija Nedeljno popodne „Slobodno", koju sam uređivao i vodio, između ostalog i zbog toga što je u toj poslednjoj Lane Gutović ispričao vic u kojem odgovara na pitanje, šta je to socijalizam: To vam je lep, veliki beli brod koji sigurno plovi uprkos svim lošim uslovima. Ne mogu mu ništa ni oluje ni bure, on se čvrsto drži kursa, samo što je putnicima muka u pizdu materinu!

E, tako nekako doživljavam i ovu današnju situaciju sa naprednjačkom barkom, koja se ni ne može nazvati brodom ali na kojoj je putnicima pripala takva muka da je smrad od njihovih bljuvotina po svemu i svačemu postao nepodnošljiv. Stoga nije slučajno da su protesti protiv svekolikih zagađenja postali dominanti. Da bi ih omalovažili i kompromitovali Vučić i njegovi satrapi tvrde da to nisu ekološki nego politički protesti. Pa, naravno da jesu jer njihova politika je najveći zagađivač životne sredine. Inače, i takozvana zelena politika je u svetu odavno priznata i nalazi se pri vrhu političke agende.

Kad se građani bune protiv uništavanja priorde, kad su spremni da zbog toga masovno izađu na ulice i blokiraju autoputeve, to nije samo zbog trovanja zemlje, vode i vazduha, nego zbog režima koji to omogućava i favorizuje, spreman da žrtvuje i ljudske živote zarad profita i svog procenta u njemu. Ako već i nisu direktno ugroženi nekim konkretnim zagađenjem , ljudi osete da je društvena klima opasno zatrovana i predstavlja opasnost po fizičko i mentalno zdravlje, toliko da tu nema normalnog života. Sve više uočavaju da je sistem zagađen do te mere da će otrovati ne samo okolinu nego i njih same, uništavajući osnovne ljudske vrednosti. A onda nisu u pitanju samo njihovi životi, nego i njihove dece i unuka, koji u takvim uslovima ovde neće imati nikakvu perspektivu. Time bi bilo poništeno sve što je svako od nas u životu radio i za šta se borio. Zato ovoj vlasti nema spasa, pošto građani zapravo nemaju izbora, nemaju šta da izgube jer ako se ovo sveopšte zagađenje ne prekine, čitav naš život bi bio obesmišljen i poništen.

Ta odlučnost građana sateranih uza zid, sa kojeg im se smeje ratni zločinac Ratko Mladić dok ga neki novi klinci uredno kupaju, potopiće barku koja glumi brod.

Svoj doprinos moraće da da i opozicija jer sad ni ona nema izbora. Prosto mora da se uhvati u kolo koje su građani započeli, ali moraće i da uloži onaj čuveni dinar da u kolo uđe i mnogo više od dva da izađe. A ako poželi i da ga povede, moraće prvo da promeni svoje vođstvo koje se očigledno sapliće o sopstvene noge. Previše taktiziranja, što zbog sopstvene nemoći što zbog nerazumevanja izazova novog vremena koje donosi i potrebu za novim odgovorima i rešenjima.

Naprimer, u poslednje vreme opozicija se suviše bavi svojim potencijalnim kandidatima za predsednika države, pokušava da dramatizuje tu stvar stvarajući misteriju oko toga ko bi to mogao biti, a zapravo preti praznom puškom. Nije da u Srbiji nema dobrih, čak odličnih kandidata za to mesto, ali objektivno njihove su šanse zaista minimalne. A to i nije najvažnije na predstojećim izborima, jer čak i da taj neznani junak pobedi Vučića a on zadrži ubedljivu većinu u Skupštini, time i vladu, taj novi predsednik, ma koliko bio pametan, pošten i dobronameran ništa neće moći da promeni.

Iluzija da će sa Vučićevim padom sa tog mesta, pasti i ceo sistem, po ugledu na 5.oktobar, samo ptvrđuje sumnje u nesnalaženje sadašnje opozicije u vremenu i prostoru, jer i ako on slučajno izgubi na predsedničkim izborima a pobedi na parlamentarnim, vlast će se samo preseliti sa Andrićevog venca u Nemanjinu ulicu, u kojoj će opet Vučić sedeti u kabinetu predsednika vlade i nastaviti da o svemu odlučuje.

To kopiranje taktike iz dvehiljadite godine, kada su sve snage DOS-a bile usmerene na rušenje Miloševića sa svešću o tome da će se posle njegovog pada kao kula od karata urušiti ceo sistem, samo je dokaz nesposobnosti i neinventivnosti današnje opozicije.

Vremena su se promenila, drugi su igrači na terenu, drugi su uslovi i sasvim druga tehnologija vladanja i komunikacije sa biračima. Milošević je bio stara škola sa brojnim manama i zabludama, ali ipak i nekim moralom i dostojanstvom, a oko sebe je imao stare i proverene partijske kadrove, mnogo iskusnije i sposobnije od ovog polupismenog ološa i mentalnih bolesnika koje je Vučić oko sebe okupio.

Ne samo Milošević, nego niko pre Vučića nije toliko lagao i manipulisao sa narodom, dezorijentisao ga i zaluđivao, beskrupuloznim propagandnim metodologijama i najmodernijim tehnologijama i sredstvima. Uz pomoć konsultacija sa skupo plaćenim marketinškim savetnicima iz celog sveta i još skupljim svakodnevnim istraživanja javnog mnenja i određenih ciljnih grupa, stvara mit o sebi kao sveznajućem, poštenom, neustrašivom i nepogrešivom borcu za Srbiju i svakog njenog žitelja i u najzabačenijim selima.

Da bi to i dokazao često je javno kritikovao, ponižavao i sprdao se sa svojim saradnicima, ne prezajući ni od toga da im se podsmeva, pa čak i da ih optužuje da rade njemu iza leđa ili protiv njega. Tako je lično sve stranačke kolega svojim pristalicama predstavio kao nebitne.

I to mu je najveća greška, koju bi sad trebalo iskoristiti. Kao što je najveći broj svojih zaslepljenih pristalica ubedio da su u opoziciji sve sami lopovi koji bi da se ponovo dokopaju vlasti kako bi mogli da ponovo pljačkaju narod i državu, tako ih je ubedio da su njegovi sradnici nepouzdani, nesposobni i spremni da ga prodaju da bi sačuvali svoje položaje koje im je on podario. Takvi glasači će, a njih nije malo, svakako glasati za njega, dok im do njegovih nevernih sluga uopšte nije stalo. Naprotiv, u određenim okolnostima na kojima treba poraditi, čak bi mogli glasati i protiv tih njegovih nezahvalnih, nedoraslih i nedovoljno odanih slugerana. Iz inata, da im se osvete što mu nisu dovoljno verni i poslušni. U tom slučaju, i kada bi Vučić ostao predsednik države, a njegova stranka izgubila zakonodavnu i izvršnu vlast, on bi ostao da visi kao luster o koji hoće da se besi.

Dakle, nije odlučujuća bitka protiv Vučića u izbornoj trci za njegov položaj na predsedničim izborima, jer nije on najslabija karika kao što je to bio Milošević posle bombardovanja, nego borba za Narodno Skupštinu. Utakmica protiv njegovih poslušnika, koje je sam debelo kompromitovao i osumnjičio, mogla bi se mnogo lakše dobiti. To je Vučićeva Ahilova peta, zbog koje bi mogao da izgubi svu moć čak i ako osvoji još jedan mandat predsednika države. Ako lista njegovih saradnika, sa brojnim aferama i njegovim prezirom, ne dobije glasove svih njegovih obožavalaca, to bi mogao biti poraz njegovog režima i šansa za suštinske promene.

Opozicija bi morala o tome da razmisli i poradi na tome da oni glasači koji samo njemu veruju i kunu se u njega, a na osnovu njegovog odnosa prema svima oko njega već sumnjaju u njih, ne glasaju za tu listu. Koga je od onih koji Vučića smatraju Mesijom, uopšte briga šta će biti sa Martinovićem, koji ga je svojevremeno pljuvao, ili za nekog Orlića ili Rističevića. Ili za Maju Gojković, koja mu je već jednom zabila nož u leđa, ili za onog pesnika Bakareca koga niko ne razume mada govori srpski, a kamoli za onog klinca koji u srpskoj Skupštini govori kineski. Da ne pričamo o već otpisanim Babićima, Stefanovićima i sličnim doktorima.

Treba Vučićeve birače podržati u tome i pothranjivati tu sumnju, a nema boljeg načina nego da ih opozicija uzme u odbranu, pa i da pohvali neke od njih, naročito one koji se nađu na čelu naprednjačke liste za parlamentarne izbore. Bila bi to prevara već prevarenih, dakle samo onih koji su skloni teorijama zavere koje im je lično Vučić usadio u glavu pričama o svojoj ugroženosti i o sebi kao žrtvi svekolikih zavera.

Opoziciono raspoloženi birači prepoznali bi tu igru i razumeli da je to samo zabunjivanje već zbunjenih, a naseli bi oni već zaluđeni. A i ako se neki neodlučni razočaraju u opozicione lidere i ne glasaju za vodeće opozicione stranke, nikakva šteta. Naprotiv, pravi opozicionari trebali bi biti spremni i da se žrtvuju za opšte dobro, a na ovim izborima nije najvažnije da određena opoziciona grupacija pobedi, nego da Vučićev režim izgubi, bez obzira ko će posle sklepati većinu.

Zadatak te neprincipijelne koalicije, koja bi nekako skrpila većinu, bio bi samo da u što kraćem roku osposobi sve institucije sistema da rade svoj posao po Ustavu i zakonu, da oslobodi sudove, tužilaštvo i medije i odmah raspiše nove izbore koji će biti fer i pošteni, jer ovi to svakako neće biti bez obzira ko će osvojiti više glasova.

Kogod da uspe da formira novu vlast doći će do toga na prevaru i morao bi biti spreman da to i prizna i ostavkama izazove nove izbore. Od Vučića se to ne može očekivati, ali od onih koji bi od njega preoteli vlast svakako. Tek posle tih drugih izbora mogla bi da počne temeljna i suštinska promena sistema, koja je neophodna za oporavak i prosperitet Srbije. Možda će i biračima biti lakše da se odluče ako budu imali na umu da su ovi izbori samo za rušenje, ne i za izgradnju. O tome ćemo se dogovarati posle u oslobođenoj Srbiji.