Srbija je ušla u veoma rizičan period svoga postojanja pre svega zbog toga što je po drugi put u predhodnih trideset godina svoju sudbinu i sudbinu naroda vezala za jednog čoveka. Prvo je to bio Slobodan Milošević, a sada je to Aleksandar Vučić. Obojica su na vlast došli na krilima potrebe građana za zadovoljenjem pravde (i nacionalne i socijalne), a onda smo umesto pravde i prosperiteta za sve ljude dobili stvaranje jedne male kaste koja je kroz otimanje državne i društvene imovine, ratno profitersvo, pljačkašku privatizaciju i organizovani kriminal stekla milijarde evra crnog kapitala kojim su oteli državu od naroda, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid dr ing. Mirtoslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Miroslav Parović
U martu mesecu 1991. godine Srbija je bila u velikom previranju. Problemi nastali zbog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i pretnje da će tri miliona Srba ostati van zajedničke države, kao i socijalno ekonomski izazovi nastali zbog raspada privrednog sistema i neodrživosti tadašnjih velikih preduzeća, izveli su desetine hiljada ljudi na ulice Beograda što u demonstracijama devetog marta što u takozvanoj „plišanoj revoluciji“ koja je neuspešno sprovedena nakon toga.
Suočen sa takvim razvojem situacije Slobodan Milošević je odlučio da u Narodnoj skupštini napravi veliki sastanak na kojem bi se o unutrašnjim problemima pričalo sa svim predsednicima opština iz čitave Srbije kako bi na taj način probao da proširi bazu podrške i ustanovi jednistvo po najvažnijim pitanjima toga vremena.
Čitajući stenografske beleške sa tog sastanka mogu reći da su ljudi koji su tada vodili opštine zaista bili na visini zadatka, potpuno svesni svojih lokalnih izazova i ujedno sa željom da pomognu da se i centralni problemi reše u nacionalnom interesu.
Na samom sastanku, suočen sa brojnim logičnim pitanjima na koje on lično, ali i vlast koju je predvodio, nije baš imao odgovor Slobodan Milošević je pomalo iznerviran rekao jednu od izjava koje su postale antologijske i koje su obeležile njegovu vlast: "Ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. A nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo da radimo i privređjemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo".
Verovatno nesveno, ali tada je Milošević izrekao osnovnu logiku po kojoj se vodio sve do pada sa vlasti, a to je konstantno upravljanje krizom. Naravno, bilo je tu realnih problema sa kojima se trebalo nositi, ali je bilo i jako puno veštački izazvanih ili čak dogovorenih kriza u kojima se onda on pojavljivao kao spasilac.
Sličnu logiku funkcionisanja usvojio je i Aleksandar Vučić. Svih ovih deset godina on sam kreira krize, pali vatre i na kraju se pojavljuje kao vatrogasac.
Doduše, za razliku od Miloševića svi Vučićevi ratovi su virtuelni i odvijaju se isključivo u medijima. Pa tako, nakon decenije u kojima se država kao nešto bori protiv kriminala i korupcije imamo tačno nula osuđenih za visoki politički kriminal i korupciju.
Milošević je pak u jeku hiperinflacije, sankcija i ratova morao da građanima prinese i prave, a ne samo medijske žrtve, pa je tako 1993. objavio rat mitu i korupciji nakon čega su uhapšena dva ministra, Sava Vlajković i Velimir Mihajlović. Spomenuti ministri su i osuđeni na po četiri godine zatvora uz obavezu da vrate sav novac za koji su bili terećeni da su ga neovlašćeno stekli (nešto preko 2 miliona nemačkih maraka).
Istovremeno, Milošević se nije libio da pokuša da i vojno pomogne ugroženim Srbima zarobljenim u različitim delovima nekada zajedničke SFRJ. Vučić, pak, u medijima juriša na razne neprijatelje, oslobađa Knin, Prizren, čak retroaktivno vrši proboj logora Jasenovac. Sve to naravno preduzima bez bilo kakvih posledica po sebe jer nema niti jednu konkretnu ofanzivnu akciju kako ka spoljnim protivnicima države, tako ni prema domaćoj mafiji.
To se najbolje vidi na primeru Srba koji žive na severu Kosova i Metohije, a koji su sve češće realno ugroženi i imaju potrebu da ih država zaštiti. No bez obzira na realnu potrebu da srpske bezbednosne strukture reaguju svi smo mogli čuti Vučićevu izjavu datu u Briselu nakon što se susreo sa Jensom Stoltenbergom, generalnim sekretarom NATO.
Tom prilikom je predsednik Srbije rekao da naša vojska i druge bezbednosne strukture nikada nisu prekrišile Kumanovski sporazum i druge dokumente kojima je definisana Kopnena zona bezbednosti. Takođe, dodao je i to da ni u budućnosti barem dok je on na čelu države ti akti neće biti kršeni. U prevodu, šta god da bude na teritoriji Kosova i Metohije sem specijalnih emisija na Pinku u kojima će Vučićević, Bokan i Krle da vode „ljutu bitku protiv šiptarskih terorista“ , nikakvih drugih akcija od strane vlasti neće biti.
Dakle, svi oni snimci o kretanju naše vojske ka Kosmetu, sva ona raspoređivanja vojne tehnike u Raškoj, sve one čaršijske priče i botovske akcije po društvenim mrežama služe isključivo da se u javnosti Srbije napravi lažna slika da Vučić brine i da je spreman i na krajnje mere kako bi zaštitio Srbe.
U tu svrhu je ponovo obnovljena priča o vraćanju redovnog vojnog roka sa prevasohodnim ciljem da se utiče na stariju populaciju iz čijih glava još uvek nije izašla ranija propaganda o tome kako je JNA bila četvrta vojska po snazi u svetu i da je samo potrebno da se vrati taj sistem i eto nas opet među najjačima.
U tom pogledu realnost po kojoj ta ista JNA nije uspela da spreči raspad SFRJ i krvavi građanski rat očito ne utiče na mišljenje javnog mnjenja. Takođe, činjenica da su gotovo sve kasarne u kojima je nekada bila vojska sada ili zapuštene ili ako su bile na dobrim lokacijama prodate, takođe ne umanjuje moć ove Vučićeve propagande.
Međutim, ima ona narodna misao da uvek postoji ono ali što devojci sreću kvari. Tako je politički zapad nakon izbijanja rata u Ukrajini odlučio da minimizuje svaku mogućnost da u regionu Zapadnog Balkana dođe do bilo kakvog sukoba. Razlog je krajnje jednostavan, oni ovaj region smatraju svojim jer su svi sem Srba potpuno uz NATO i shodno tome ne žele da imaju problem u svom dvorištu svesni da ako bude sukoba to onda Rusija i Kina mogu da iskoriste za svoje potrebe sklanjajući deo pritiska sa spostvenih granica.
Ovo se najbolje videlo kada su zbog svojih dnevnopolitičkih potreba Vučić i Kurti hteli da naprave nekoliko dana ratnih igara u kojima bi bilo barikada, intervencija ROSU, pucanja iz vatrenog oružja (makar u vis) i drugih stvari na koje smo navikli u ranijem periodu.
Međutim, taman kada su pripreme dogovorenog sukoba bile pri samom kraju došlo je zvanično obaveštenje iz Brisela o tome da ukoliko bude bilo kakve eskalacije nasilja na Kosmetu da će odgovorni biti i jedni i drugi.
Ovakav vrlo jasan stav političkog zapada je naravno odmah doveo do rezultata i sve se opet vratilo na verbalno pljuvanje preko plota, ali bez bilo kog poteza koji bi makar i zaličio na ozbiljnu akciju. Slična situacija se ima i u Bosni i Hercegovini u kojoj zimus bilo na ivici oružanog sukoba, a sada su svi tamošnji politički akteri maksimalno spustili loptu iako je predizborna kampanja kada po pravilu tamo sve pršti od najava pa čak i objava rata jer nažalost tamo je to decenijska zamena za bilo kakvu priču o normalnom životu.
Dakle, sve je izvesnije da vladajućim garniturama u regionu Zapadnog Balkana neće biti dozvoljene ratne igre što će ih vrlo brzo dovesti u potpuno ogoljenu poziciju imajući u vidu da sem straha i (kvazi)nacionalnih torova u koje vrlo svesno guraju narod radi lakše manipulacije, oni svi zajedno nemaju šta da ponude. Nema preterane razlike između Rame, Mila, Vučića i drugih samozvanih vođa naroda u regionu i zato se oni tako dobro razumeju i jedan drugoga štite i podržavaju. A ljudima treba drugačija vizija i perspektiva.
Umesto ratnih igara potrebne su nam velike radne akcije kako bi pokrenuli iz blata nacionalne privrede i kako bismo omogućili dostojanstven rad i normalan život. Zato da sam u prilici da imam uticaja u Srbiji mnogo pre uvođenja obaveznog vojnog roka uveo bih obavezno srednje obrazovanje i u okviru njega obavezne radne prakse vrlo nalik na nekadašnje radne akcije. I to je takođe tradicija koje se ljudi sa nostalgijom sećaju i čak ne moraju ni da se sećaju već svako može da ode i da vidi Novi Beograd koji je podignut na krilima ljudi spremnih da nešto rade i za opšte dobro. Ali pošto se ovde decenijama ništa ne radi, a pogotovo se ne radi za opšte dobro, onda je političarima mnogo lakše i isplativije da obećaju sukob i shodno tome neophodnu odbranu od neprijatelja koji vrebaju iza svakog ćoška.
Unutar tog obaveznog srednjeg obrazovanja vratio bih i predmet sličan onom koji se zvao opštenarodna odbrana i društvena samozaštita (odbrana i zaštita) u oviru koga bi nove generacije bile obučene da brinu o sopstvenoj bezbednosti. Na taj način bismo dobijali generacije devetnaestogodišnjaka koji bi bili spremni za različite izazove koje savremeni život donosi.
Na kraju, moramo učiti iz ranijih grešaka. Čak i da je bilo iz najboljih namera, potezi koje je povlačio režim Slobodana Miloševića su bili kobni po srpski interes. Odustajanje od kakve takve radne etike i zamena za ratnu doveo je do brojnih poraza i pojave profitera kojih do dan danas ne možemo da se rešimo. Upravo ti profiteri sada preko Vučića žele da sačuvaju svoje pozicije i to rade kako jedino znaju, a to je kroz pojačavanje postojećih kriza i stvaranja novih.
Guranjem naroda u tu vatru oni sklanjaju sebe, jer svako ko je patriota naravno da prati i želi da odbrani Srbe na Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Ali dok smo mi na barikadama ta banda nam razara ostatak Srbije i dovodi nas u opasnost da potpuno izgubimo i Maticu, a to je onda kraj svake priče o srpstvu kao takvom.
Zbog toga je važno što hitnije sudbinu Srbije i Srba odvojiti od lične sudbine Aleksandra Vučića, jer na kraju će profiteri naše nesreće žrtvovati i njega kao što su i Miloševića.