Feljton

Dr Zoran Petrović Piroćanac: Geopolitika energije (1)

Povratak kamena koji gori

Nesumnjivo, energija je jedan od glavnih problema 21. stoleća. Oduvek je čoveku bila potrebna, a od industrijske revolucije, njena potrošnja neprestano raste. Ništa danas ne ukazuje na to da će se u budućnosti ta potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do neke revolucije, danas nezamislive, ali ipak moguće. Pre industrijske revolucije, drvo je isporučivalo energiju. Ono za neke nerazvijene zemlje i danas predstavlja bazu, zbog zakašnjenja u razvoju. Potom je usledila epoha uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i "naučna energija" - nuklearna.

   Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika energije - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", Beograd, oktobar 2010, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom činjenicom, te strateškim i vojnim argumentom 

 

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

 

  

Kamen koji gori je primarni izvor energije industrijske revolucije. Poput nafte i prirodnog gasa, ugalj je fosilna energija. Rezultat je duboke transformacije organske vegetalne materije. Ugalj je poznat iz najstarijeg antičkog doba, a Kinezi su ga eksploatisali još pre 3.000 godina, dok su ga na Bliskom istoku koristili kovači u četvrtom stoleću pre nove ere, kako je zabeležio grčki filozof Teofrast. Prve oštrice čuvenog čelika damase postojale su verovatno u vreme Aleksandra Velikog, u trećem veku p.n.e.

Drveni ugalj je još stariji, pošto su se preistorijski ljudi njime služili za stvaranje svojih crteža po zidovima pećina. U Evropi su Gali prvi eksploatisali ugalj, u prvom veku p.n.e. No, trebalo je sačekati do 9. i 10. stoleća kako bi se proširilo korišćenje uglja. "Kamen koji gori" postaje tada "zemljani ugalj", da bi se razlikovao od drvenog uglja. Prvo pominjanje u Evropi datira iz 859, u povelji Pitersboroua. Prva eksploatacija započinje u Saksoniji oko 1000. godine, i u Belgiji 1049.

Na kraju 19. stoleća u romanu "Žerminal" Emila Zole ovekovečen je i svet uglja, industrijska revolucija 19. stoleća, sindikalne borbe. To je vreme razvoja ležišta uglja u centru Velike Britanije, oko Mančestera i Šefilda, i na jugu Škotske, u Glazgovu.

U Nemačkoj su rudnici uglja u Ruru, u Francuskoj na istoku zemlje, prema nemačkoj granici. Istorijske traume Nemaca i Francuza potiču i iz činjenice da su se ova dva stara evropska naroda krvila 150 godina oko uglja i gvožđa Rura i Sara.

Najveća ležišta uglja u SAD su u Pensilvaniji, Kentakiju, Zapadnoj Virdžiniji. Drugi svetski proizvođač uglja, posle Kine, SAD koristi ugalj pre svega za proizvodnju električne energije. Ogromni ugljeni resursi Severne Amerike obezbeđuju solidnu budućnost uglju-pari, čija je cena po toni niža u evropskim lukama od cene barela nafte.

Parna mašina, železnica, prve fabrike, sve su to motori brzog razvoja, novine za čovečanstvo. Danas ugalj prvenstveno služi za proizvodnju električne energije, ali i koksa, suštinske supstance u metalurgiji.

Među manama uglja navodi se činjenica da mu ipak treba povećati termički učinak i naročito smanjiti zagađivanje atmosfere koje izaziva sagorevanje. To je primarni izvor energije, jer se može koristiti direktno, i treba ga preinačiti u električnu energiju da bi odgovorio našim potrebama. Ovo je fosilna energija, stvorena pre više miliona godina. Ugalj nije neiscrpan, i predviđa se da će i njega nestati kroz oko 200 godina.

U 1913. godini udeo uglja u svetskoj proizvodnji komercijalne energije iznosio je 92,6 posto. Od otkrića nafte kao energije, 1859, Sjedinjene Države i Velika Britanija su države koje su zadobile odlučujuću prednost u naftnom domenu, i sačuvaće je i u prvom delu 20. stoleća. Dva svetska rata izvršiće i redistribuciju energije u svetu. Sa aspekta međunarodne trgovine, ugalj je predstavljao više od 70 posto izvoza 1914, a pred Drugi svetski rat 1939. predstavlja tek 40 posto. Ova važnost iskazivala se i rastućim tenzijama, dok su naftne kompanije tražile neprekidno nove horizonte: u Iraku i Iranu, u Latinskoj Americi.

Drugi svetski rat definitivno je potvrdio ulogu nafte. Na kraju tog sukoba, SAD i Velika Britanija sukobili su svoje pozicije na Bliskom istoku. Paralelno će se razviti i proširiti dva fenomena: nezavisna energetska volja koja gura neke zemlje da diversifikuju svoje izvore, i rastuća uloga zemalja proizvođača nafte sa Bliskog istoka i iz Zaliva.

 

Ugalj - sigurna energija i kako se koristi?

 

Porast svetske populacije i industrijalizacija zemalja koje izranjaju kao nove svetske sile značajno će povećati potrebe za energijom. U toku jednog veka, potrošnja energije u svetu je već sedam puta uvećana. Prema Međunarodnoj agenciji za energiju potrebe bi trebalo da se do 2030. uvećaju još za 45 posto. Ova eksplozija je direktna posledica povećanja svetske populacije i rasta zemalja koje izranjaju. Renesansa uglja tumači se i ovim razlozima.

Rezerve uglja su veoma značajne i nalaze se po svim svetskim regionima, što umanjuje rizike kartelizacije njegovih proizvoda. Cena mu je stabilna i nije predmet intervencija grupacija zemalja proizvođača, kako je to slučaj sa naftom. Njegov prevoz ne nosi opasnosti, a sagorevanje u velikim centralama opremljenim instalacijom za desulfuraciju i denitrifikaciju ima malo efekta po životnu sredinu. On u svetu ostaje "kralj ugalj" (King coal), uprkos dvostrukoj emisiji ugljen-dioksida u odnosu na gas, kojom se doprinosi klimatskom zagrevanju. Narednih godina razvijaće se centrale sa visokim učinkom, koje će emitovati manje ugljen-dioksida, a brzo napredujuće tehnike stokiranja ugljen-dioksida još više će smanjiti njegov uticaj na okolinu.

Po mnogim indicijama ispada da će sutrašnje "crno zlato" biti ugalj, a ne više nafta. Ovakav povratak zvuči i kao mala osveta kamenog uglja, koji je zapostavljen u drugoj polovini 19. stoleća, u korist nafte. Uz gas, koji takođe postaje sve važniji, ugalj će igrati suštinsku ulogu u svetskoj privredi.

Posle ekstrakcije, ugalj se pere i vrši se klasiranje. Prema svojim karakteristikama, on će potom biti sagorevan, korišćen za domaće grejanje, industrijske peći, električne centrale na ugalj, ili će biti transformisan u koks - koncentrisani ugalj, odakle je eliminisana većina volatilnih materija. Koksovanje se sastoji u dovođenju mešavine uglja dobrog kvaliteta, i koksne paste na temperaturi od 1.000 stepeni Celzijusa.

Ugalj i gas kao fosilne energije, tvrde mnogi energetičari, obezbeđivaće budućnost i predstavljaće, po procenama, čak 85 posto svetske potražnje energije 2050. godine, po Međunarodnoj energetskoj agenciji (AIE). Na to upućuju i podaci da je, između 1970. i 2004, potražnja uglja napredovala za 110 posto (dok je istovremeno za naftu bila 49 posto). A rezerve uglja su kolosalne. Naftna kompanija BP ih procenjuje na 910 milijardi tona, što obećava 155 godina proizvodnje - naspram oko 45 godina za naftu, i 60 godina za gas, sadašnjim ritmom eksploatacije.

Drugi adut jeste da se ugalj nalazi svuda, dok se rastući deo nafte i gasa proizvodi u regionima koji su politički nestabilni. Ugalj je, što je među najvećim njegovim prednostima, jeftiniji za vađenje, i 83 posto njegove proizvodnje troši se u zemlji vađenja.

Što se tiče zagađivanja tokom njegovog pomorskog transporta, ono je nepostojeće. Danas se više od 40 posto svetske električne energije proizvodi ugljem (20 posto gasom, i 16 posto nuklearkama).

"Posle gasnog vrhunca devedesetih u SAD, ugalj ponovo pronalazi centralno mesto koje je imao u energetskoj matrici", kaže Filip Žuber, generalni direktor francuske kompanije Alstom Power, svetskog lidera proizvodnje turbina za centrale na ugalj. I u Evropi je to gorivo koje će se razvijati, između ostalog zbog cene gasa, tvrde stručnjaci za ugalj.

Biti rentabilan i čist, to je slogan proizvođača uglja danas. Kažu da jedno svakako može da omete kompetitivnu prednost uglja - kada bi visina dozvoljenog emitovanja ugljen-dioksida značajno opteretila njegovu cenu. Jer, od svih fosilnih goriva, ugalj je najštetniji po zdravlje (nesreće u rudnicima, silikoza, plućne bolesti). Dve trećine od ukupno 1.400 (gigavata) GW električnih kapaciteta na bazi uglja biće instalirane do 2030, u zemljama u razvoju, čije centrale emituju 20 posto više ugljen-dioksida nego centrale u zemljama OECD.

U jednom francuskom izveštaju međuministarske delegacije za održivi razvoj, predatom premijeru Dominiku de Vilpenu, stoji: "Evropska industrija može da preuzme tehnološko vođstvo u zarobljavanju i stokiranju ugljen-dioksida".

Džon Braun, predsednik BP-a, rekao je: "Trebaće da se ispita pod kojim uslovima vršiti transfer ovih znanja najsiromašnijim zemljama. Ako toga ne bude, oni će biti osuđeni da odgovaraju na svoje energetske potrebe pribegavajući starim prljavim tehnologijama".

 

Emirati, Izrael i ugalj

 

Emirati i Izrael konvertuju energetiku ka korišćenju uglja.

Koliko ugalj može da pomogne zemlji bez izvora energije, bez uglja i gasa, poput Izraela, pokazuje i stav izraelske vlade, preko ministra nacionalne infrastrukture Avigdora Libermana. Na jednom istupju u Institutu za strategijske i političke studije u Jerusalimu, ministar je rekao:

"Mi se suočavamo sa užasnim scenarijom u kome će biti nestanka struje u našoj privredi, te stoga moramo da se naviknemo na svaku mogućnost da generišemo električnu energiju - bilo da će biti jeftina, ili skupa, uz korišćenje gasa, uglja, ili solarne snage. Rasprave oko toga da li graditi gasne turbine, ili ugljene centrale, ili koristiti druga goriva, jesu prazne priče".

Liberman je ostavio utisak da upravo čeka rezultate izveštaja ekspertskog tima u svom kabinetu u vezi sa ekonomskim opravdanjem da se krene sa gradnjom dodatne termocentrale na ugalj. Slušaocima je jasno rekao da čak i ako izveštaj zaključi da će ekonomija skupo platiti zbog datuma izgradnje, on će preporučiti vladi da odobri gradnju nove centrale. Plan predviđa da se centrala izgradi za deset godina. I uopšte, Izraelci ne postavljaju pitanje cene za to, što izaziva kritike u javnosti "da nas vraćaju 40 godina unazad, u doba kada su infrastrukturna ostvarenja bila lišena razmišljanja o ceni". Tada su Evropa i SAD tek 15 posto dobijali iz prirodnog gasa, i trebalo je držati ravnotežu gas - ugalj.

Izraz "balans" u Izraelu je svojevremeno pravdan time što je bilo jasno da Izrael ne sme suviše da postane zavisan od električne struje na gas iz spoljnih izvora, to jest pre svega od Egipta. U međuvremenu su nađene velike rezerve gasa u vodama duž obale Izraela, u Gazi, te su Izraelci smatrali da su okončali tu spoljnu zavisnost.

Skok cena nafte i gasa povlači za sobom neočekivanu posledicu za Emirate u Zalivu - multiplikovanje projekata električnih centrala na ugalj, na jeftinije gorivo. Hipoteza o smanjenju emisija ugljen-dioksida zbog visoke cene nafte "ne drži vodu". Mesto koje sve više zauzima ugalj u energetskom miksu, biće sve značajnije, sve dok se ne pojave čiste tehnologije. To se dešava iako su Emirati bogati naftom i prodaju ovo gorivo čitavom svetu. Ali, i njima trebaju izvori energije za domaću upotrebu. Ozbiljna nestašica prirodnog gasa naterala je UAE da uvozi ugalj, kao supstituciju koja bi davala električnu energiju neophodnu za osvetljavanje, klimatizaciju i vodne mreže.

Abu Dabi istovremeno radi sa francuskom multinacionalkom Suez na projektu nuklearke, ali se ugalj ipak javlja kao najbolje brzo rešenje da se izbegnu električni kvarovi. Ovo se dešava u periodu kada se glavni izvoznici hidrogoriva bore sa visokim cenama nafte i gasa, u situaciji koju karakterišu slabost infrastruktura i razvojni bum. Zapravo, neki od velikih izvoznika nafte mogu uskoro i sami da se suoče sa uvozom iz velikih zemalja proizvođača uglja, poput Južne Afrike. U Abu Dabiju nacionalna energetska kompanija Taqa namerava da sa 50 posto učestvuje u projektu električne centrale na ugalj, u iznosu od 500 miliona evra, a Dubaď Electricity & Water Authority je 2008. započela projekat sopstvenog sagorevanja uglja. Oman Power and Water Procurement Company je u decembru 2007. najavila projekat električne centrale od 700 megavati (MW) i fabrike za desalinizaciju vode na ugalj, umesto na prirodni gas.

Zanimljiv je i potez iz 2008, kada se uvodi novi tarifni sistem električne energije koji povećava cenu velikih korisnika, ali samo stranih firmi. Ovo su spektakularne odluke zemalja Zaliva, koje takođe osećaju težinu vrlo visokih cena fosilnih goriva. U Abu Dabiju su smanjili naftnu proizvodnju za 600.000 barela dnevno još 2008, jer se prirodni gas skreće od svog uobičajenog korišćenja ka "ušpricavanju" u naftne bunare, kako bi opskrbljivao električne centrale. Emirat raspolaže rezervama gasa, ali veliki deo je namenjen injektiranju u bunare, kako bi se održavao pritisak i poboljšala proizvodnja nafte. Sa cenom sirove nafte od 125 dolara za barel, ova relokalizacija gasa za električne centrale predstavlja ogromnu cenu za Abu Dabi. Istovremeno je prirodni gas u Zalivu znatno poskupeo, zbog nestašice i povećanja potražnje u svetu. Resursi gasa u Emiratima su smanjeni, a Abu Dabi i Dubai sada gasovodom uvoze gas iz Katara.

 

SAD - Saudijska Arabija uglja

 

Zakon o rudarstvu iz 1872. i dalje je na snazi u SAD. Potpisao ga je predsednik Ulises S. Grant, četiri godine pre nego što je izmišljen telefon. Zakon je postavio pravila za rudarske čvrste minerale, poput zlata ili bakra. Tada je bio koristan, a sada se smatra katastrofom.

Na primer, Zakon ne traži rojaltis (najamnina koju zakupac zemljišta plaća vlasniku) od rudarskih kompanija i pruža minimum ekoloških zaštita.

Rudarstvo je pritom posejalo krajolike napuštenim rudnicima i zagađenim vodotokovima. I republikanski i demokratski predsednici tražili su od Kongresa da reformišu ovaj zakon, ali bez uspeha do danas. U SAD se procenjuje da su rezerve uglja reda 200 godina proizvodnje sadašnjim ritmom, ali procene rezervi uglja nisu homogene sa procenama rezervi nafte, posebno stoga što su metodi različiti. Rezerve jednog ležišta tačno se saznaju tek kada je okončana eksploatacija i kada vreme može da pokaže koje su dokazane rezerve. Tu nema istog značenja za države proizvođače i za regulatorno telo SEC (Securities and Exchange Commission). Za kompanije kotirane na berzi u Njujorku SEC definiše dokazane rezerve kao one čije postojanje je pokazano na osnovu geoloških i tehničko-ekonomskih pokazatelja, "sa razumnom izvesnošću". Amplituda reevaluacija na povećanje rezervi u SAD pokazuje da je reč o posebno obazrivim pravilima. Rezerve kojima raspolažu kompanije koje se usklađuju sa normama SEC predstavljaju samo oko pet posto svetskih rezervi. Van industrijalizovanih zemalja, statistike koje se tiču zemalja proizvođača daju same države.

One su generalno poredive ne sa dokazanim rezervama SEC, već pre sa rezervama koje su "dokazane - verovatne", koje su definisale kompanije kao one čija je verovatnoća postojanja viša, ili jednaka 50 posto.

Cilj Obamine administracije nije klimatski, već geostrategijski. Vašington želi da smanji zavisnost od uvezene nafte i da od SAD načini svetskog energetskog lidera, da bi restaurisao hegemoniju američkog carstva. Dokazane svetske rezerve kamenog uglja iznose oko 200 godina po sadašnjem ritmu potrošnje. Najveći deo ovih rezervi nalazi se u SAD, a ugalj je jedan od najvećih izvoznih proizvoda SAD. Samo u 2008, ostvareno je 45 posto povećanja izvoza.

Indija, Kina i Južna Afrika takođe raspolažu veoma velikim ležištima uglja, ali strahuju da neće moći da nastave da ih slobodno koriste. Razlog je jednostavan - za isti energetski učinak ugalj proizvodi dva puta više ugljen-dioksida nego prirodni gas.

Prodajući im tehnologiju CSC, SAD bi mogao da reši ovaj problem i dobije saveznice u klimatskom pregovaranju. Osim toga, "čist ugalj" otvorio bi američkom kapitalu široko polje investiranja u inostranstvu.

Pored toga što bi ti izvozi kapitala doprineli sve odlučnijem stavljanju imperijalističke šape,  omogućili bi još i proizvodnju dragocenih kredita za ugalj po niskoj ceni, koji će biti potrebni američkim firmama za nastavak zagađivanja do 2029. i dalje.

Nastaviće se

 

 

 

 

 

Pravo

 

Činjenica da su rezerve gasa pronađene u spornoj zoni Gaze, u vodama Mediterana, govori o tome koliko je geopolitika važna u pitanjima energije. Izraelci i Palestinci svakako u svojim beskrajnim i mučnim pregovorima najviše sučeljavaju interese oko energije. Danas je aktuelan i gas, kao i voda od ranije, i mir će jednoga dana biti postignut ako se dogovore o zajedničkoj eksploataciji energetskih izvora. Po principu održivog razvoja, vitalnog obema stranama, na koji oba naroda imaju pravo.

 

 

 

 

Savremeni čovek troši 120 puta više energije nego preistorijski, i tri puta više nego u periodu između dva svetska rata.

 

Retko se setimo kako je čelik zapravo jedinjenje gvožđa i ugljenika koji potiče iz uglja.

 

 

 

Indija, Kina i Južna Afrika raspolažu veoma velikim ležištima uglja, ali strahuju da neće moći da nastave da ih slobodno koriste. Razlog je jednostavan - za isti energetski učinak ugalj proizvodi dva puta više ugljen-dioksida nego prirodni gas.