Tragom vesti

Rat ili pakt: odlazeći samodržac Aleksandar Vučić u mišolovci

IZMEĐU OGNJA I MAČA

O čemu ovih dana srpski diktator priča javnosti prenemažući se pred kamerama svojih televizija. Na kakve ratne operacije poziva i šta su stvarni razlozi njegovih, sve težih izdisaja i udisaja. Koga i zašto plaši ratom, da li su Ruska federacija i SAD zaista odlučili da vojno podele Balkan, odmah i sad. Zašto je američki modernizovani super bombarder (B52) 22. avgusta ove godine nadleteo Skoplje, Tiranu, čitavu obalu Crne Gore i stari grad Dubrovnik. Hoće li baza Vojske Srbije „Jug" da oživi pod komandom NATO pakta. Da li je Rusija već spremna da gradi svoju vojnu bazu nedaleko odatle. Hoće li linija vojnog razgraničenja ove dve sile ići po sred Srbije, baš na liniji zacrtanoj Kumanovskim sporazumom. Da li će se ruska i srpsko-američka baza („Jug") naći u neposrednoj blizini jedna drugoj, između granice sa Kosovom i predgrađa Niša. Pod čiju će se komandu Vučić staviti i kako će sve njegove maske uskoro pasti.

Nikola Vlahović

Ruski list koji izlazi na engleskom, „Moskow Times", objavio je ovih dana vest da je Srbija pojačala saradnju sa NATO paktom nakon izjava ruskog ambasadora u Beogradu, Aleksandra Bocan Harčenka, da je stvaranje ruske vojne baze u Srbiji visoko na listi interesa Moskve. Vest je potkrepljena i izjavom američkog zvaničnika zaduženog za saradnju Vojske Srbije sa SAD. "Moskov tajms" je preneo i članak "Komersanta" koji, pozivajući se na izvore u Beogradu, navodi da srpska vojska proširuje saradnju sa Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) u vojnoj bazi "Jug" kod Bujanovca na jugu Srbije. Navode i da je istu tu informaciju potvrdio i šef američke Kancelarije za odbrambenu saradnju (ODC) Aleksandro Pedraza, koji koordinira interakciju srpske vojske sa Pentagonom.

Naime, Pedraza tvrdi da Srbija i SAD planiraju da razviju bazu "Jug" kao "glavni centar za obuku srpske vojske po standardima NATO, i obuku srpskih specijalnih snaga za mirovne operacije". List takođe navodi i da Vučićeva izjava dolazi nekoliko dana nakon što je ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko nagovestio mogućnost stvaranja ruske vojne baze u Srbiji.

Vrlo lako se ubrzo može desiti da će nejasna, neodlučna i u svakom pogledu podmukla, kukavička i impotentna politika Aleksandra Vučića, dati za pravo i ruskoj i američkoj sili da zauzmu one teritorije na ovom delu Balkana koje smatraju svojom „zonom interesa". Da je to tako, govori i prelet dva najveća strateška bombardera koje SAD poseduju, Boeing B-52 "Tvrđava" koji se desio u ponedeljak (22. avgusta) iznad Dubrovnika, a nakon toga iznad čitave obale Crne Gore, Tirane i Skoplja.

Kako se kraj režima Aleksandra Vučića bliži, to su njegovi snovi o ratu i sebi kao „vrhovnom komandantu" sve češći. Upozorenje koje je od strane NATO pakta dobio neposredno pred nastavak pregovora u Briselu sa predsednikom vlade samoproglašenog Kosova, bila je više nego jasna: bude li Vojska Srbije krenula dalje od linije koja je zacrtana takozvanim Kumanovskim sporazumom, „alijansa će intervenisati".

I kao što je nekadašnji Vučićev pretpostavljeni, Slobodan Milošević radio, tako i on danas radi: veruje da će ga zaštititi ona druga velika sila. No i Putinova Rusija nije više ono što je bila i neće braniti Vučićev režim, nego Srbiju i njene građane ukoliko do te neželjene situacije dođe. Sa kim će onda Vučić ići „u ljut boj", protiv koga, ako znamo da je upozorenje dobila i vlada albanskog Kosova, gde je jasno rečeno ko je „šerif" u toj nekadašnjoj srpskoj pokrajini. Kosovo je okupirano, oteto vojno, dato na upravljanje Albancima, ali ne i u trajno vlasništvo. To je ono što je indirektno saopšteno i kosovskom premijeru. I on i Vučić znaju da nisu gospodari ničega u okolnstima novog Hladnog rata.

Čemu onda Vučiću služi Vojska Srbije i koliko ona košta? Za deset godina trajanja njegovog režima, iz budžeta Srbije za vojsku je potrošeno preko 12 milijardi evra. Stvarne troškove Vojske Srbije i Ministarstva odbrane u tom periodu, niko nikada neće saznati, jer su mnogi nepotrebni, a često i vrlo promašeni projekti, odneli sigurno još nekoliko milijardi evra. A, kakav je učinak te vojske, njen smisao i funkcija u okolnostima kad je Srbija istovremeno članica evroatlanskog „Partnerstva za mir" i izdašni kupac ruske vojne opreme i naoružanja, te štićenik ruske vojne i političke diplomatije?

U ovom trenutku (avgust mesec 2022.) dok odlazeći samodržac Aleksandar Vučić formalno pravno još uvek vrši dužnost predsednika Republike Srbije, suština njegove štetočinske, bahate, protivustavne i nasilničke vladavine, uzdrmana je iz temelja i ona broji svoje poslednje mesece postojanja.

Vučiću ove jeseni treba bilo kakav rat, kao žednom vode. Treba mu vojska da pokaže silu, treba mu incident da zavede vanredno ili ratno stanje, treba mu prelazak na vojnu ekonomiju, a iza svega stoji njegova bolesna težnja za potpunom suspenzijom preostalih oblika države i njenih institucija, kako bi izveo još jednu operaciju kriminalnog prisvajanja najvažnijih državnih resursa, za sebe, svoje bližnje i svoj pljačkaški klan.

I dok on navodno pregovara o već odavno svršenim poslovima u vezi samoproglašenog Kosova, preti praznom puškom i „brine" da opet ne krenu kolone kosovsko-metohijskih Srba u pravcu centralne Srbije, NATO pakt je već odavno postavio trupe na pozicijama koje su zacrtane takozvanim Kumanovskim sporazumom iz 1999. godine.

Čime to raspolaže Vojska Srbije u slučaju da se ovaj neuravnoteženi čovek usudi da krene na severnoatlansku alijansu? I zašto bi uopšte pokrenuo Vojsku Srbije u mogući rat, ukoliko je on lično punih deset godina radio na uspostavljanju potpune državnosti samoproglašenog Kosova? Koga on to na Kosovu brani, ako znamo da je preostali lokalni srpski živalj izolovao, stavio ga u funkciju njegove kriminalne ispostave u severnom delu Kosovske Mitrovice i praktično predao na upravljanje albanskoj vladi u Prištini i filijali svoje stranke? Zašto nikada ne pominje Srbe starosedeoce sa juga Kosova i Metohije koji su i dalje tamo? Zašto javnost u Srbiji ne zna da na jugu Kosova i Metohije ima još uvek preko 60.000 Srba, od kojih je 25.000 odbilo da se popiše (po zakonima separatističke vlade u Prištini), na poslednjem, proletošnjem popisu (2022).

Diktator koji udara u ratne bubnjeve deset godina je pregovarao sa albanskim separatistima, pa im je čak „izašao u susret" formirajući svoju stranku „Srpska lista", ušao u parlament separatista i neosuđenih ratnih zločinaca, i time dao puni legitimitet Albancima za nasilno otcepljenje dela Republike Srbije.

Sve ovo govori da se Vučić ubrzano sprema na zavođenje neke vrste vojne uprave, likvidaciju bilo kakvog parlamenta, vlade, zakona i sličnih prepreka koje stoje između njega i skoro sedam miliona njegovih žrtava.

Srbija je danas zarobljena država, narod, građani, opljačkani su i prevareni, potpuno dezinformisani, ubijeni propagandom i slomljeni strahom za goli život. Uz sve to, podivljali samodržac preti ratom, nepoznatom neprijatelju. Jer, koliko do juče, njegovi su prijatelji bili svi sa kojima se ikada rukovao, pa čak i albanski premijer Rama, navodni garant mira i stabilnosti u regionu. Ova dva „projektanta" nekakvog Otvorenog Balkana, a zapravo tvorca nove Velike Albanije, planirali su „na ekonomskim principima" da stvore nešto o čemu već 150 godina sanjaju svi velikoalbanski ideolozi. I zamalo im je pošlo za rukom.

Uprkos ovakvim opasnim igrama, Vučić se dohvatio još opasnije: hoće da izazove „kontrolisani rat", da isprovicira NATO pakt (što je već učinio), da dovede Rusku federaciju u situaciju da širi front vojnog uticaja na ovaj deo Balkana i izloži je mogućim sukobima sa Zapadom i na ovom terenu. Intenzivno se širi Vučićeva propaganda o tome da će Putinova Rusija braniti Vučićev režim. Srbija i njeno postojanje, odbrana njenog bića, to je jedno drugo, podrazumevajuće pitanje, koje je u svakoj ruskoj spoljnopolitičkoj strategiji postoji. Ali ne i odbrana Vučićevog režima. Taj i takav režim nemaju više ni minimum upotrebne vrednosti kad je u pitanju politika Ruske federacije. Naime, Rusija računa na neke sasvim druge potencijale u Srbiji. Šta je, dakle, ostalo srpskom diktatoru, kakva politika, koja sredstva i koji ljudi?

Vučić, naravno, laže o vojnoj neutralnosti Srbije u okolnostima novog Hladnog rata. Mogući rat kojim preti, postavlja brojna pitanja. Ključno je ono: čime to Vojska Srbije danas raspolaže i da li je spremna za takvu jednu avanturu?

Da bi bila slika jasnija, treba podsetiti da Vojska Srbije u ovom trenutku raspolaže sa 4 (i slovima: četiri) brigade kopnene vojske. To znači da ima ukupno najviše do 20.000 vojnika pod oružjem. Dobre, validne informacije sa kvalifikovanih mesta, kažu i ovo: Vojska Srbije u realnosti raspolaže sa jednom kompletnom brigadom, koja broji najviše 5.000 vojnika pod oružjem. Istina, tu je i čuvena 63 padobranska, 72 za specijalne operacije i PVO (Protivvazdušna odbrana). Ukupan broj vojnika i starešina bio bi oko 20.000.

Poređenja radi, lovačka udruženja Srbije imaju u svom članstvu 78.240 članova, a svako od njih poseduje najmanje jedan komad najsavremenijeg vatrenog oružja sa pripadajućom opremom, uniformama i savršenim poznavanjem terena! To ljudstvo bi činilo skoro osam brigada Vojske Srbije, koje ona nema! Tužna je ovo i tragikomična činjenica!

Osim što je Srbija okupirana iznutra kriminalnom stranačkom soldateskom Aleksandra Vučića, opkoljena je i spolja. Kao što je dobro poznato, američka vojna baza Bondstil, nalazi se kod Uroševca, na istoku Kosova i Metohije, nedaleko od granice sa Severnom Makedonijom. Prostire se na nešto manje od četiri kvadratna kilometra, namenjena je za boravak do 7.000 vojnika, što je čini najvećom američkom bazom na Balkanu.

Na zapadnoj strani, u Sarajevu, na liniji koja deli Federaciju i Republiku Srpsku - dva entiteta kojima je Dejtonskim sporazumom 1995. zemlja podeljena - nalazi se baza EUFOR-a Reč je o snagama Evropske unije koje nadgledaju vojnu implementaciju takozvanog Dejtonskog mirovnog sporazuma i u BiH se nalaze još od 2004. godine.

Pre toga, implementaciju su nadgledali SFOR i IFOR, pod komandom NATO-a.

U martu ove 2020. godine, širom BiH raspoređeno je još 500 vojnika pristiglih u EUFOR.

Aerodromi članica NATO alijanse takođe su dostupni za korišćenje avionima takozvanih međunarodnih trupa. Bivši JNA aerodrom Cerklje u Sloveniji, viđen je odavno kao prva NATO baza na području bivše Jugoslavije. Reč je o aerodromu na desetak kilometara od granice Hrvatske i Slovenije, a koji je bio jedan od najvećih u SFRJ. Cerklje je danas centralni vojni aerodrom slovenačke vojske, ali i baza logističke podrške NATO i OEBS-a.

Jedna od ključnih vojnih baza zapadne alijanse na Balkanu je ona u Makedoniji, na Krivolaku, koja praktično ima Srbiju „kao na dlanu" u slučaju vojnih operacija. Crna Gora, tačnije njeni građani, sprečili su da na severu, na planini Sinjajevina, prošle godine počnu vežbe sa NATO paktom. Ali, je taj prostor viđen od strane pomenute vojne alijanse kao idealan za sličnu vrstu baze kao na Krivolaku.

U Albaniji su dve vojne baze zapadne alijanse (Drač i Kučova) namenjene isključivo vazdušnim (avio i raketnim) intervencijama u pravcu centralnog dela Balkana, tačnije rečeno Srbije.

Jedina vojna baza koju Vojska Srbije ima na samom jugu države, na 40 kilometara od Uroševca i američke baze Bondstil, to je baza „Jug" u mestu Cepotina. Njena izgradnja koštala je minimum 15 miliona evra, i danas je prilično zaboravljena, pa čak i beskorisna, usled gomilanja novih vrsta strateškog naoružanje u okruženju i realno slabih mogućnosti da ta mala baza preživi jedan jedini vazdušni udar.

Polovinom avgusta 2022. godine, u razgovoru sa novinarima švajcarske Blik Televizije, premijer samoproglašenog Kosova Aljbin Kurti, pozivajući se na NATO i američke informacije, izjavio je između ostalog i ovo „...Kosovo, ipak, ima NATO i EU na svojoj teritoriji, koji osiguravaju bezbednost za građane. Ne plašimo se, ali smo veoma budni. Srbija ima više od 40 vojnih baza na granici sa Kosovom. Ali imamo NATO, čak i ako nismo članica, a imamo i EU. Sa našim zapadnim partnerima gledamo u budućnost sa nadom. Ruski predsednik Vladimir Putin mogao bi da cilja neku drugu zemlju, osim Ukrajine, sa namerom da isforsira pregovore sa američkim predsednikom Džozefomm Bajdenom, a ta zemlja mogla bi da bude na Balkanu, pošto je bliža Zapadu...Srbija i Rusija imaju veoma bliske veze. U 2012. godini između dve zemlje su se odigrale dve zajedničke vojne aktivnosti. Prošle (2021) godine ih je bilo sto. Srbija još uvek nije osudila aneksiju Krima, niti okupaciju Ukrajine. Predsednik Putin mogao bi da odnese rat u drugu zemlju kako bi iznudio pregovore sa predsednikom Bajdenom. Balkan, još bliži Zapadu, mogao bi da bude njegova meta"...

Da li Srbija zaista ima tih 40 vojnih baza ili je to ciljana propaganda zapadnih obaveštajnih službi, manje je bitno od nekih drugih činjenica. Naime, građani Srbije plaćaju iz budžeta veliki novac za izdržavanje armije, njenog oružja, opreme i kadra. Perspektiva jedne takve vojno-politički neartikulisane sile, veoma je neizvesna, tim pre što je neodrživa pozicija vojne neutralnosti Srbije, a njena realna moć nije ni blizu onome kako se javnosti predstavlja.

U brojkama, mnogo toga izgleda jasnije i slikovitije. Iz tih informacija, vidljivo je samozadovoljstvo, vidljiv je fokus na zadovoljavanje potreba komandnog kadra i političke elite kojoj je potrebna parada i predstava. Naime, na sednici Vlade Srbije održanoj 3. Novembra 2021. godine, usvojen je Predlog zakona o budžetu za 2022. godinu za Ministarstvo odbrane planirana su sredstva u iznosu od 132.029.908.000 dinara ili skoro 1 milijardu i 123 miliona evra.Tako se u vojnom budžetu za 2022. godinu moglo videti da će najviše novca upravo otići na naoružanje i vojnu opremu.

U takozvanoj programskoj aktivnosti odnosno projektu pod oznakom 0001 - Funkcionisanje Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, u ekonomskoj klasifikaciji 512 - mašina i oprema, navodi se cifra od skoro 435,56 miliona evra. Ali, to još uvek nije sve! Za programske aktivnosti Multinacionalne operacije, Vojno zdravstvo, Popuna ratnih materijalnih rezervi, Modernizacija i remont sredstava NVO, Vozila i oprema, Opremanje NVO po tripartitnom sporazumu, Transportna i vojnopolicijska sredstva Vojske Srbije, Opremanje VMA medicinskom opremom, Informatička i telekomunikaciona oprema MO i VS, Unapređenje stanja u oblasti naoružanja i vojne opreme i održavanje sredstava i Unapređenje stanja u oblasti vojnog obrazovanja i vojne naučnoistraživačke delatnosti, planirano je da se izdvoji preko 78,7 miliona evra.

Od te sume, najviše ide za projekat Opremanje NVO po tripartitnom sporazumu, preko 46,68 miliona evra. Prema saznanjima ovog magazina, ovaj kapitalni projekat se realizuje po sporazumu između Ministarstva finansija, Ministarstva odbrane i Javnog preduzeća ''Jugoimport-SDPR'' radi podizanja nivoa operativnih sposobnosti Vojske Srbije i zadovoljenja potreba za opremanjem sredstvima naoružanja i vojne opreme, kroz sprovođenje postupaka nabavki dobara i usluga. U pregledu svih kapitalnih investicija prikazani su, osim 2022. i planirani izdaci za naredne dve godine, za Opremanje NVO po tripartitnom sporazumu u 2023. planirano je takođe 46,68 miliona evra, a u 2024. godini oko 26,55miliona evra.

Zanimljivo, ali, neko je odlučio da će novcem iz vojnog budžeta graditi fabriku vakcina za koju će biti izdvojeno oko 17 miliona evra. Ministarstvo odbrane je na sednici Vlade Srbije održanoj 2. septembra iste 2021. godine, ovlašćeno da na nepokretnosti Republike Srbije vrši investitorska prava na izgradnji objekta Fabrika vakcina, obezbedi urbanističku dozvolu, odobrenje za izgradnju, kontrolu ispravnosti tehničke dokumentacije, tehnički pregled i odobrenje za upotrebu. projekta opremanja i izgradnje samog objekta. Navodno, „zbog loše epidemiološke situacije, kako u zemlji tako i u svetu", predviđena je hitnost u realizaciji projekta, a najkasnije do 31. marta 2022.

Već u maju 2022. godine, nad novoizgrađenom fabrikom kineskih vakcina u Beogradu, vijorila se zastava Ujedinjenih Arapskih Emirata i Kine. Kakav je strateški interes države Srbije bio da troši vojni budžet u ove svrhe? Ali, kako je poznato, vojni budžet Srbije nikada nije detaljan niti transparentan, to se vidi i stavki Vozila i oprema, kao i Transportna i vojnopolicijska sredstva Vojske Srbije.

Naime, u projektu opremanja Vozila i oprema za koji bi trebalo da bude izdvojeno skoro 14,46 miliona evra, u 2022. godini trebalo bi da budu nabavljena 183 motorna vozila. Objavljen je i podatak da je u 2020. kupljeno 85 motornih vozila, a da je plan za 2023. 256 vozila. Istovremeno prikazane su i informacije o tome koliko je motornih vozila rashodovano i otuđeno, u 2020. godini 180, u 2022. će to biti slučaj sa 230 i u 2023. još 130 vozila.

Šta nam govore ovi podaci, koji su tek vrh ledenog brega samozaljubljenog režima Aleksandra Vučića, koji bi da se igra rata u okolnostima kad Srbija nema mnogo izbora, osim onoga da preživi i sačuva svoje postojanje? Nekoliko stvari ukazuju na to da je Srbija od strane velikih sila vojno limitirana međunarodnim aktima koje je potpisivala tokom raznih vlada i vladara u zadnjih trideset godina. Zaboravljeno je da je projekat demilitarizacije (razoružanja) Srbije od strane NATO alijanse i dalje prisutan, uz ogradu „da će Vojska Srbije biti mala operativna vojska u sastavu NATO kad za to dođe vreme i kad period Partnerstva za mir bude zaključen".

Komandni kadar Vojske Srbije opsednut je svojim položajima, napredovanjima i društvenim privilegijama. Nasleđena navika iz nekadašnje JNA da je vojska jedan od stubova države, kompromitovana je onog dana kad je taj stub sebi dozvolio da ga diktator poput Aleksandra Vučića, doslovno vuče za nos, ponižava, devalvira i podvodi kao mladu u kolo sa Crkvom, estradom i sličnim društvenim grupama. Stepen te neozbiljnosti i pada morala, takav je da bi u ozbiljnim ratnim uslovima čitav sistem odbrane pao kao kula od karata.

Ne tako davno, mnogo ozbiljnija armija od ove današnje, krenula je 1999. godine na Kosovo i Metohiju i vratila se kompletna, a da uopšte nije intervenisala na način prikladan okolnostima. Potpisan je Kumanovski sporazum, ta vojska se povukla, a kasniji politički režimi (Koštunica, Živković, Tadić...), razoružali su vojsku i izvršili „demilitarizaciju" onako kako je to NATO pakt hteo. Deset godina vladavine Aleksandra Vučića, očigledno tolerisanog od strane zapadnih sila zbog obećanog priznanja Kosova, promenile su izgled Vojske Srbije.

Ona je danas, smatraju zapadni analitičarti, mnogo spremnija da udari na sopstveni narod u slučaju masovnih pobuna protiv Vučićevog režima, nego što je spremna da odbrani i sebe i državu od bilo kakvog neprijatelja. Uzalud je Vučić divljao u Briselu vrućih avgustvovskih dana ove 2022., pritisnut upozorenjima NATO pakta šta može da mu se desi. Uzalud je galamio galamio kako Srbiji nisu potrebne bilo čije vojne baze, da je Srbija vojno neutralna zemlja i da želi sama da obezbeđuje „svoj mir, zemlju i stanovništvo". Prećutao je i pitanje belgijskih novinara, „da li bi Beograd prihvatio ponudu da Rusija u Srbiji uspostavi vojnu bazu", a onda se dugo pravdao srpska vojska i policija nisu prešle administrativnu liniju sa Kosovom.

A 1.

Tuga sa juga

Više od 70 odsto vojnog kadra u Vojsci Srbije dolazi sa krajnjeg juga zemlje, iz siromašnih sela južne Srbije, a najmanje iz Beograda i Vojvodine. I ova činjenica koju je čak i javno saopštio samozvani vođa, govori o psihologiji višestruko poraženog naroda. Kolektivni posttraumatski sindrom od koga pati čitav region a ne samo Srbija, doveo je do otpora koji vlada među mlađom populacijom, stasalom za vojnu službu. Ne veruje se ni režimu ni režimskoj vojsci. Jasnije rečeno, nikome danas nije do nepotrebnih ratnih igara, osim neiživljenim psihopatama koje nikada nisu ni običnu vežbu imali u svojoj biografiji.