Pomoravlje

 

Demokratija donela diktaturu u samoposlugu, diktaturu u život

 

Život dopola u blatu

 

Paraćin, Ćuprija i Jagodina dele istu sudbinu: glad, nezaposlenost i siromaštvo. U tom glibu plaća se reket, vrše političke ucene, vlada zelena katastrofa, prljaju se beli mantili, novčane kazne pretvaraju se u zatvor

 

Miodrag Milojević

 

 

Jagodina - Paraćin. Žute crkve u Jagodini i Paraćinu gotovo iste, samo paraćinska više razmahuje, razgranava linije. Jagodinska je zarobljena, zatvorena, skoro vezana.

 U  Paraćinu nadošla, kao šampanjac zelena penušava reka. Nije mutna, žuta kao Morava u Ćupriji, i to je ono što taj grad čini lepim. Zelena voda, kamenom osedlana, kameni lukovi jednako poleću iznad obale, kao slepi miševi, ali beli.

Ima gradova, to su veliki gradovi, gde dane možeš presedeti u kafani, a ništa da ne čuješ. Gluposti i prazni razgovori ne računaju se. U Paraćin dođeš, odmah nešto čuješ. Na stolu čaša rakije, mala narandžasta. Seda brada, Manojlo je neobrijan, pun, brkovi, igle ka bradi: - Ne valja inostranstvo, ne valja ni u Parizu: - Žive neki solidan život, malo lepši nego kod nas... Ama, živi zatvoreni, ki u kavez. Oni žive na kredit.

Sede Manojlo i vlasnik kafane Boema. Brkovi, oboreni, pali:  - Mi nemamo ni to.

- On uzima kredit, stavlja pod hipoteku, nema da isplati, uzima mu.

- Pa nek uzimaju, da ga jebem!

- Stan, hrana, radi dvanaes sati. Kad dođe s posla sat vreme sam sedi, gleda u plafon, ukočen. Tamo ne valja. U Paraćin će zaradimo. Jebem ti pare, će zaradimo.

 

Prva pomoć

 

Bio sam u Jagodini, opština Jagodina. Pomoć od pola miliona dinara postradalima u Zaječaru, bogata Jagodina plaća. Lep gest. Predsednik opštine Zaječar zamerio se Demokratskoj stranci, pomoći nema zbog elementarnih nepogoda. Kuće dopola u blatu, gazili su blato do kolena. Palma je stigao, prvi se izdigao iznad blata i sitnih interesa.

Jagodinac Palma plaća i obdaništa iz Ćuprije.

Palma je u sukobu interesa - i poslanik i gradonačelnik. Nije pravio pitanje. Ostaće gradonačelnik.

Međutim, Palma je pozvan na televiziju B92: - Vi ste proevropska partija. Zato na Vašoj televiziji, druže Palma, svašta može da se vidi. Mi Vas pratimo, da znate. Zašto subotom uveče gostuje Kosta Čavoški svake četvrte nedelje. Mi sve pratimo.

- Mi smo slobodna, demokratska televizija  - uzvratio je Palma.

Prestali su sa ubeđivanjem. Palma je odbio ponudu, nije prihvatio cenzuru. Kajaće se, a lepo mu je nuđeno. Nije bilo reči o parama. Da je bilo - možda bi pristao.

U Jagodini ga vole ali ga na ne cene: - Kaki Palma. Palma, Palma sam pere pare.

Zelena, šarena pijaca u Jagodini mirisala je na ljubičice, trulež, cveće i med. Med, bele sandice breza u dva stroja, korpe od pruća. Pačići, liče na guske, pačići u toplom, žutom  krznu odbijaju se o kartonsku kolevku, temperatura minus jedan. U prolazu postavljam pitanje: Zašto se mrznu ove male guske?

- Kad se ti nisi smrzao, neće ni oni. Ovo su pekinške patke. One žive u vodu, bre. Kupaju se zimi i leti. Ja ti kažem - ajd' okupaj se sad ti!

- Ne bih smeo.

- Ti se ne kupaš ni leti.

Preko noći Jagodina je postala opasno mesto. Pored pačića sam prošao još dva puta, visoki prodavac bi mi presekao put, prolaznici su negde između.

Mutni talasi Morave, koji vrbe seku napola, izbacili su neke ljude na vlast. Čovek iz politike juri ljude van politike. Demokratija u Jagodini, diktatura u životu, tačnije u samoposluzi.

Vlasnik kafane, sa njim sam u odličnim odnosima, vidim ga sada, znači, prvi put u životu, mora u zatvor. Saobraćaj. Uložio je trinaest hiljada evra, napravio pristojnu kafanu, fale inventar i pevačica. Međutim, presuda je stigla, novčana kazna. Petnaest dana zatvora, plus ostalo, da se zapleni imovina. Znači, po petsto dinara, mesec dana zatvora. Sprema se za zatvor. Ogorčen je na drugog čoveka grada.

- Ne znam što ga ne bije neki - reče kafedžija.

Ratko Stefanović, drugi je čovek Jagodine, odmah iz Palme. Predsednik Skupštine grada zavodi teror u samoposluzi, maltretira radničku klasu. Radnice beže kad ga vide.

Dešava se da nedostaje neki artikal, desi se da nema koka-kole. Odmah zove gazdu, a gazda zavisi od opštine.

Kafedžija mu ne preti, samo opominje: - Ne znam šta mu je. A skroman čovek bio dok nije... A one beže. A skroman čovek bio, ovako. Oće ga neki, oće ga neki bije.

Biće svašta. Palma ima telohranitelje, ovaj nema a nezgodan čovek.

Bio sam u kafani na železničkoj stanici. Goca je suva, samo je oborila nos kao kljun patke, ali crn.

- Šta ćeš da piješ?

- Pivo!

Goca nazdravlja: - Živeli, gazda!

Konobarice u Jagodini su devojčiće od šesanest-sedamnaest godina. Tamara seda za Gocin sto: - Ne govorim više s tobom! Nazvaću Milenceta da mu kažem da ti piješ lekovi za živci i alkohol. Što nisi uzela gusti sok?

- Goco, živeli!

Brzo su se pomirile.

Jagodina, gde su plate konobarica u restoranima deset hiljada, kontroliše rad na crno. Rad na crno za deset hiljada dinara. Inspektori rada Pomoravskog okruga u toku 2009. zatekli 649 radnika na crno, podnete krivične prijave protiv 105 poslodavaca. Kazne su do milion dinara za pravna lica, do pola miliona za preduzetnike, do 50.000 za odgovorna lica. Radnici u kafanama, buticima, trafikama, imaju prosek zarada 10.000, nemaju uplaćeni staž, socijalno osiguranje, ne znaju za odmor. Veća i jaka preduzeća niko da kontroliše. Radnici se, kad ih inspekcija uhvati na delu, uvek predstavljaju kao rođaci vlasnika.

Priča jedne radnice, priča je svake radnice: - Radila sam u ugostiteljskoj firmi koja je otišla u stečaj. Radim u kuhinji jednog restorana, plata je 12.000, svake večeri i vikendom. Nema odmora. Tu su svadbe, proslave, radim bez predaha. Moram na crno, ko će me zaposliti u ovim godinama? Gazde imaju loš odnos prema radnicima, mi smo uvek krivi, šta god se razbije, ide na našu štetu. Dok me noge drže ja ću raditi, ne znam šta će biti posle.

Kad se skupe i saberu razbijene flaše, zagarantovana plata od 12.000 sigurno se prepolovi.

 

Plati reket

 

Jagodinski Novi put piše o Jagodini, Ćupriji i Svilajncu. U Svijalncu radnici oterali Italijana. Rikardo Boredeli u srpskom bordelu.

Rikardo Bordeli iz Venecije, koji navodno ima fabrike tekstila po Veneciji i Rumuniji, nestao. Rikardo je u Svilajncu uzeo pod zakup poslovni prostor od braće Jakovljević. Zaposlio je 45 radnika sa evidencije Službe zapošljavanja, trebalo je, prema planu, da zaposli 150 radnika. Investirao je 250.000 evra. - Svi su izgledi - piše dopisnik Novog puta - da neko od radnika nije bio zadovoljan pa je pozvao inspektora koji je otkrio neke nepravilnosti i dao Italijanu rok od osam dana da ih otkloni. Međutim, Rikardo je pobegao glavom bez obzira, ostavio fabriku, radnici su trenutno na ulici. Italijan redovno izmiruje troškove zakupa, izmiruje obaveze prema državi i radnicima.

Bilo je posla i bilo bi posla da Rikardo nije pobegao.

Sve upućuje da se ne radi o "navodnom" nego o pravom biznismenu. Radnicima, koji su jedva došli do posla i zarada, ne ide u prilog da cinkare vlasnika i izgube posao.

Šta se zaista odigralo u Svilajncu?

Dogodilo se to da je inspekcija, povezana sa lokalnom mafijom iz DS-a, reketirala Italijana, posle čega je biznismen nestao iz mafijaške države. Ceh su platili radnici. Da li će Rikardo Bordeli ikada vratiti u fabriku, zavisi od visine reketa. Dok se ne vrati, dok ne donese pare, zvaće se "navodni Italijan i navodni biznismen."

Koji je navodni a koji je pravi? Koji plati reket, taj nije navodni.

 

Iza železnog mosta

 

Ćuprija. Staju vrtići, staju škole. Palma opet priskočio u pomoć. S razlogom. Predsednik opštine Ćuprija, Borivoje Kalaba, iz Palmine je stranke. - Gradsko veće Jagodine odobrilo pomoć u lož ulju, deset tona, vrednost 900.000 dinara. Dečji vrtići duguju 20 miliona dinara.

- Jagodina ne sme dozvoliti da deca ne idu u vrtiće i škole ili da se razbole zbog hladnih prostorija. Želimo da deca susednih opština žive normalno. Pozvao bih druge lokalne samouprave da pomognu u teškoj situaciji.

U međuvremenu, dečji vrtići u Ćupriji su napravili dug od milion i po dinara dobavljačima hrane i higijenskih sredstava. Ministarstvo prosvete odblokiralo račun Muzičke škole iz Ćuprije, vrtićima ništa nije uplaćeno. To je odmazda deci zbog direktorke Tatjane Marinković, koja je slučaj iznela u javnost.

U Paraćinu je mnogo teža situacija. Mnogo veća dugovanja škola firmi Vujić iz Valjeva za ugrađenu stolariju. Firma iz Valjeva je podnela tužbu, presude stižu.

Vlada Srbije treba da izmiri dug. Predsednik opštine Paraćin misli da je stolarija besplatna, ne priznaje dug.

Saša Paunović, predsednik opštine, iz Demokratske je stranke. Poštuje partijsku disciplinu. Partijska disciplina zabranjuje da tuži Vladu Srbije.

- Potpuno je nerazumno da lokalne samouprave tuže Vladu Srbije zbog nanete štete i ostvaruju svoja prava na način kako su to uradila mnogobrojna preduzeća.

Preduzećima koja su za račun Vlade sanirala posledice eksplozije u Paraćinu nikada nije plaćeno.

Nigde to ne piše. Ali, slučajni prolaznik u Ćupriji, prvi posle železnog mosta, odmah će vam reći: - Ćuprija je poznata po ubistvima.

Četrdesetdevetogodišnji Dragiša V. iz sela Batinac kod Ćuprije ubio majku Vladanku Stanković. I sin i majka bili su alkoholičari. Sin je često napuštao ženu sa kojom je živeo i vraćao se majci. Komšije pričaju da je sin seksualno zlostavljao majku, gola je bila i kad su je pronašli, naravno, mrtvu.

Nije prvi put, ništa neobično za ovaj kraj.

- Vladanki je vrh nosa bio odsečen i odgrizen, kosa joj je bila počupana sa glave, lice razbijeno, modro, naduveno, podlivi po celom telu. Telo je bilo izbodeno kišobranom, udarao je kamenom i čime je god stigao. Često je dolazio, maltretirao je zbog imovine. Pili su oboje. Iz kuće su često dolazili krici.

Komšije su čule: - Pusti mi glavu, skloni se od moje glave!

Zidovi su bili mokri, pod je bio mokar, verovatno je sipao vodu da je osvesti.

Dragiša je porodičan čovek koji ima ćerku i dva unučeta.

 

Zelena katastrofa

 

Zbog zelene, bistre reke Paraćin je danas najlepši. A u Paraćinu kao da se opet desila eksplozija. Izlozi stoje i zelene se. Zelene se izlozi koji su ispucali inventar. Ispred Fabrike stakla u Paraćinu oaza tišine, tvrdoća drvoreda. Ispod krošnji radnici su koračali slomljenim korakom. Priželjkujem razgovor sa radnicima, ali uzalud. Kafane oko fabrike davno su zatvorene. Jedno od dva igrališta ima tribine. Tribine od paleta zelenog stakla. Mestimično, plastične palete provaljene, komadi razbijenih flaša. Sve stoji pod otvorenim nebom, može se uzeti. Ali nikome to ne treba, dižu se staklene serpentine.

Počinje utakmica dva komšijska kluba. Neki nose crne rukavice na rukama, podveza žuta traka, kapiten broj 11. Koračali su ozbiljni i važni.

Ima kafana Srbija vlasništvo nad fudbalskim klubom, ali njeni gosti nisu radnici.

Paraćin je doživeo dve zelene katastrofe. Jednu veću i jednu manju. Manja je kad su izlozi u Paraćinu popucali. Trenutno izlozi stoje, pukao je inventar, izleteo kao šampanjac iz flaše.

Odmah me je, kao uvek, primio ovaj gostoljubivi grad: - Pečenje, kako ide?

- Slabo.

Manojlo, odmah uzima ulogu advokata: - Nije baš oduševljen.

- Staklara? Ni oni nemu pare. Tri plate im duguju. Imam ovoga zeta, ću se obesim, kaže, pred fabriku. Dvoje dece. Ima sina igra fudbal u Partizanu. Oni plaćaju to, al' na kraj meseca. Treba to da se plati. Kroz Beograd taksi ga vozi, mož' da sednu još dvojica. Igra dečko, svaka mu čast. Jagodina bila jaka, Jagodinu bili 7 prema 1 usred Jagodinu.

Doktor se odnekud pojavio na vratima. Kasno sam shvatio - trebalo je zadržati doktora.

- Štofara, oni su na plaćeno. Vode se da rade, vodi se u radni odnos...

Boema je nakrivljeno sedeo za šankom: - I to što se vodi, da l' mu uplaćuje penziono, socijalno? Da l' mož' da overi knjižicu?

- Doktore, svrati!

Doktor nije svratio. Možda od stida, mada ga svi poznaju.

- E, ne znam doktora, znam mu oca, znam mu majku. On ima 8,47 prosek. Daj lopatu, daj lopatu! Nema, gladan čovek - a doktor. Još radio kod nas, u Paraćin, volontirao tri meseca.Volontirali njih šest, dvojica ostali.

Manojlo je, sa belom bradom i zelenim brkovima, pitao doktora: - Doktore, kako volontiraš gladan, lebac ti jebem!

- Oni što su ostali i dobili posao, imali su lošiji prosek od doktora. Doktor je bio ucenjen. Uslov za posao bilo je skidanje belog mantila do gole kože. Dugo je doktor premišljao i na kraju odbio ponudu. - Ne mogu sa muškarcem. Ne mogu u obe varijante! Daj ovamo tu  lopatu!

Doktoru sam video samo lice. Metalna vrata - presekla su vrat.

Trenutno, doktor je izgubio i lopatu, samo do proleća, dok ne počnu građevinski radovi.

Manojlo uzdiše: - Ne može, nema, gladan čovek. Gladan čovek - a doktor. U, lebac ti jebem!

- Golub, znaš Goluba. Golub se jedva izvuče. Dobio 120 iljade da zaposli jednu ženu, ne sme da je otpusti dve godine. Ona radila više od tri. Golub nema posla ni za njega, nju mora da plaća. Jedva se otarasio. Radila tri i po godine.

Vlasnik pečenjare počinje priču iz patosa, iz stomaka: - Moj zet ekonomista, a boksuje kod Palmu. Kik-bokser. Danas u oni u Pirot, boksuju u Pirot. Gladuje. Ima 86 kila a treba 83. Još prošle godine završio, Palma još ne pominje poso!

Kafane su ogledalo propasti Paraćina. Kafanu Kod Mare zauzeli klošari. Gosti pobegli.

Klošar je u kafani Kod Mare dremao na štapu. Brada ga je osvajala sve do oka, gde ima izraslinu. Dugo je jeo zeleni kupus. Mara, ona je poslednja opomenula konobaricu: - Kako se to obukuješ? Ki da si došla da čuvaš ovce...

Trenutno u kafani Kod Mare konobarišu prostitutke. Pre pola godine nije bilo tako. Kako je padao Paraćin, padala je i kafana. Konobarica je sa brkovima i u godinama. Rekla je: - Kako se obukivala gore, kad je radila kod Momu, tad nosila mini! Nema. Mora da ispuniš svi radni uslovi.