Tragom vesti
Kragujevac: Austrijske packe srpskoj vladi, u kojoj
dremaju proevropske marionete
Bagra
gore, bagra dole
Prvi put u Srbiji: internacionalizacija štrajka. Slučaj o kome će sociologija štrajka jednog dana raspravljati.
Desilo se u Kragujevcu. Radnici Metal sistema, tako se zovu
privatizovani delovi nekad moćne fabrike lanaca Filip Kljajić, blokadom
ulazne kapije prekinuli proizvodnju malog pogona austrijske firme. Austrijski
pogon nalazi se zaturen u fabričkom
krugu, daleko od prometne ulice. Vlasnik je mlad čovek, Dragoljub Radulović,
austrijska firma radi kao zakupac. Mesečna kirija - 12.000 evra
Miodrag
Milojević
Da li su radnici bivšeg Filipa Kljajića presekli Austrijancima
proizvodnju iz pukog očajanja, stida - pogon je skrajnut od ulice - ili sa
unapred postavljenim ciljem, o tome se može nagađati. Pokazalo se da su uradili
pravu stvar. Vlasnik pogona iz Austrije, ni kriv ni dužan trpi štetu,
intervenisao je preko ambasade. Štrajk oko tri stotine
radnika dobio je međunarodne konotacije. Gladni radnici,
koje niko ne šljivi, izgubili na ugledu firme, dobili su na značaju.
Preko noći postadoše uvaženi - kao radnici na privremenom radu u Austriji.
Indirektno je, preko ambasade, izvršen pritisak na srpsku vladu, u kojoj
dremaju proevropske marionete. Vlada se
odmah setila, obratila je pažnju na štrajk u Kragujevcu. Radnici Metal
sistema, bivši Filip Kljajić, ne primaju platu punih deset meseci.
Vlasnik je, posle preuzimanja firme, radničke
zarade prvo sveo na minimalac. Mnogo je to. Dosetio se da umesto plata deli
prehrambenu robu. Svaki radnik dizao je kod trgovinskog preduzeća Srbija namirnice do 15.000 dinara, isključivo
prehrambene vrste. Bile su to namirnice za preživljavanje.
Radnici su bili zadovoljni. Vlasnik je bio zadovoljan. Razmišljao je da se
opravda svetskom ekonomskom krizom, da deli zarade u robi za deset hiljada
dinara. Odlučio se na radikalniji rez. Da radnicima, koji rade a ne misle na zarade - ne
daje ništa. Od januara i februara - ništa. To je dovelo do štrajka.
Ne
koštamo ništa
Radnici, oni čekaju penziju. Prosek starosti - pedeset godina. Imali su
neograničeno poverenje u novog vlasnika, bolji je nego stari, Tankosić iz Čačka. Neki radnici ga cene zato što je, po
preuzimanju firme, isplatio zaostale zarade, drugi zato što je do temelja porušio pojedine fabričke hale. Lako je porušiti - ovaj je nešto i napravio. Šta je objekat u izgradnji -
to jedino on zna.
- Izgradio je luksuzno. Garderoba.
Instalirani su automati za vodu, nećemo piti običnu vodu. U novoj hali blistaju pločice. Fabrika kroji
gvožđe, pravi lance. Šta će
se desiti ako se omakne, ako veliki komad gvožđa
padne ne pločice?
- Ali on gradi nešto novo, po evropskom sistemu. A niko ne zna šta je
evropski, ni gazda ni radnici. A sve je evropski.
- Gde ćemo oprati ruke, automati za vodu evropski. Radničke
ruke crne od gvožđa, radimo sa gvožđem, to nije evropski.
Mrštili su se radnici Filipa Kljajića. Prolazili su ulicom. Saznalo se tek u martu 2010.
da tokom celog leta plate nisu primali
ni oni.
Štrajk je radnike Filipa Kljaića zatekao nespremne. Glad je, bez
kucanja, provalila i u fabriku i u kuću. U mračnoj jazbini fabričke hale, pored masnih i
ledenih zelenih mašina, održava
se radnički skup. Radnike je prethodnog dana napala falanga batinaša, u pokušaju da se probije u fabrički krug. U strahu su velike
oči, u zamračenoj hali sija pustoš, gledaju se kao kroz zamašćeno staklo. Prošao
sam kapiju u grupi radnika. Zapamtio sam ćelavo čelo, stajao je prav, gledao u
mene: - Tamo ti je radnički skup, tamo su ti svi.
Radnik što stoji na kapiji, obratio se lično meni. Pored
kapije sakriveno belo policijsko vozilo iznemoglo dahće,
upaljenim motorom. Na vozilu zamagljeni zelenkasti prozori. Pored portirnice šator, plamen, vatra. Mokra drva gore sporo, kiselkasto i smradno. Radnici
su nepoverljivi. Ko je mene pustio na tajni radnički
skup? Otrčali su do portira koji spava. Portir je bio budan. Poznaje radnike, prošao sam u grupi. Zašto spava, prilike su
vanredne? Treba da prođe neko vreme, radnici su
preplašeni, verovatno i naoružani.
Obilazio je dugo oko mene hodom mačke,
najnepoverljiviji od svih. Prošlo je pola sata dok se nije
sabrao i progovorio: - Izgubili smo sve. Zakon što
nas štiti. Mi smo postali jedna obična marva, stoka.
Niko nas ne vidi, niko nas ne obilazi, niko nas ne plaća. Ne koštamo ništa.
Imam 59 godina, četiri meseca mi treba do penzije. Najteže dane sada preživljavam, najcrnje... Pazi, za ovo je
kriva država, država je lopovska, tako se i priča. Pazi, tako svi pričaju.
Direktori naši su lopovi, nafatirali se... On sad čeka.
Ovo mu je kapital. Njemu leži para, ovo će on da proda. Njemu smetamo mi, radnici. Fabrika više košta bez radnika
nego sa radnicima.
- Ovo vam je trange-frange.
Batinaši
Metež i guranje ispred fabričke kapije. Hladno vreme.
Laktovi udaraju u laktove kao napumpani plastični baloni, hladni. Laktovi
policije, u uniformi boje indiga, laktovi napadača.
Jedan je urlao: - Oni mene sprečavaju da radim. Ja sam
jedva čekao da dobijem posao, da počnem da radim. Ne daju da
radim!
Nosio je crne rukavice, bokser sija na ruci. Nije radnik, nije obezbeđenje, niti nosi uniformu obezbeđenja.
Nije radnik nego plaćenik na zadatku da zastraši probijanjem u fabrički
krug, istera radnike zbog austrijske firme. Ambasada je uznemirena i ljuta.
Iz mase batinaša, radnici kažu da ih je bilo dvadeset, drugi su izbrojali
trideset, treći pedeset, izdvaja se jedan. Bio je grlat i obučen da provocira: - Imate samo sede glave. Šta
imate u glavi? Glavom se radi. Da imate nešto
u glavi ne biste štrajkovali, snašli
biste se, radili biste nešto... Pogledajte mene! Imam
kola, imam kafić, imam kuću...
Šta da tražim više od života!
Došli da rade sa rukavicama, sa gvozdenim bokserima.
- Oni sa kapije zezali su, provocirali, drmali kapiju.
Drugi napad, predvodnik viče: - Šta ćeš ti matori, majke ti ga sponabijam? Ja u 25 godina imam, steko sam, vidi
lanac, polakilaš, zlatan, zaradio sam. Da imaš pameti i
ti bi steko. Da imaš pameti steko bi nešto, ne bi tražio fabriku, ne bi prosio!
Ima radnika koji ne znaju šta se desilo: - Policija je trebalo momentalno
da hapsi.
- Ovo je Kragujevac. Poznajemo je. Primećeni su ljudi iz rvačkog kluba.
Jedna radnica prepoznala je svog kuma.
- Prepoznali smo ih. Neki su sinovi naših radnika. Sin Svirca, Svirac je
nekad radio u Filupu Kljajiću u Transportu. Znaš Svirca, nije imao jedan
prst, svirao je svadbe, harmonikaš bez prsta.
- Znam ko ih je predvodio. To je zet ovog Austrijanca, on je pokupio te
momke.
- Mi se poznajemo. U toj grupi bila
su samo dvojica koji rade u obezbeđenju austrijske fabrike.
Ostalo su huligani, dovučeni sa ulice.
Trese se kapija, kordon podrhtava. Sukob je sprečio
kordon policije, sa brda se slilo, na licu mesta se pojavilo petnaestak belih
policijskih marica poprskanih pegama od blata.
Nadvožnjak, oštre makaze pruge, udžerice, kaplje med sa belog veša. Pospani
radnik vraća se sa dežurstva kući: - Došla su jutros dvojica. Jedan s bradom i
jedan ćelavi. Izvinjavaju se. Ali ništa.
- Koliko je noćas bilo ljudi? On ne zna koliko je dužan, čoveče! Koliko on duguje, kome ne duguje...
- Možda oko trijes. Prošle noći bilo preko sto. U vezi Beograda? Odobreno je, od Agencije za razvoj, dva
miliona evra... Trebalo bi da legne danas, eventualno sutra. Oni razmišljaju da se batali štrajk čim legnu pare na Metal sistem.
Ja kažem: slušaj, dok ne legnu pare ne bataljuj štrajk.
- Ne verujem ja njima ništa.
Za
sve isto
Nebojša Petrović je još snažan i korpulentan, po konstituciji rođen za
obezbeđenje, da je trideset godina mlađi. Obraća mi se, vidim bivši sindikalni
funkcioner, bio je mladi radnik, samoupravljač: - Šta ti znači ovo ''pres". Da nisi iz Pressa?
Press je dao netačnu informaciju
da su se radnici bivšeg Filipa Kljajića sukobili sa obezbeđenjem.
Nije tačno. Plaćeni momci su dovedeni da se obračunaju s nama. Ovo je
sramota, huligani pokupljeni. Da li smo mi došli dotle da ne može da štitimo
ovo što je naše? Mi smo ovo pravili, ovo je naše.
Ove nove gazde se ponose. Ne znam ni ja... Kao da je ovo neko doba ne znam ni
ja koje...
Nebojšu odbacuje gomila radoznalih radnika, Nebojša se vraća: - Ovi radni
ljudi su uložili svoj rad i trud i sve ovo napravili, država se javila kao
vlasnik, iako dinar nije uložila u sve ovo. Kako je rađena privatizacija? Ona
je urađena za račun države da se njihov budžet napuni, ne gledajući na radne
ljude. Ovo je najbolja slika koliko gazde brinu o svojim radnicima. Deset
meseci radnici nisu dinara primili.
Pravi novu fabriku... On ima podršku Vlade, ne sme niko to da kaže. Isto
je, rode, gore i dole. Mafija gore - mafija dole. Zašto
ne postoji radnička mafija? Nema je, znači, ti ljudi su
pošteni. Oni gore kupuju vile, stanove od trista kvadrata, ti ljudi putuju po
svetu, oni nas hvale, oni nas blate, ti ljudi su bruka ovog društva.
Znamo ko je to uradio za ovog Austrijanca. Ko je pokupio te momke, platio. Mislim, ako se ovo ovako bude nastavilo da jedan čovek
plati momke da bi tukli ove naše poštene radnike, ja mislim, kuda to ide naše
društvo?
Ovo je taj gazda. Iz onog kupoprodajnog ugovora koji ima, on ima obaveza.
Taj gazda nije uveo sistematizaciju radnih mesta, taj gazda je uveo minimalnu
zaradu otkako je došo. Taj gazda nije uveo vrednovanje radnih mesta, on isto
plaća čistačicu koja čisti krug i pogonskog inženjera.
Gde su inženjeri?
- Imamo ovde inženjera, dosta. Samo ako oće da dođu.
Ljubinko, Ljubinko!
Odmah se videlo da je Ljubinko inženjer: - Inženjer sam sa višom tehničkom
školom. Inače, načelnik sam proizvodnje krupnih lanaca.
Kolika je plata? - Nema plate. A, ti misliš na zadnju platu koju sam
primio? Zadnja plata dvadeset hiljada. Svi primamo isto. Kolega, koji je čistač kruga, i ja. Bila je prvo neka stimulacija. Bili smo zadovoljni prvih
meseci. Koliko beše? Dva-tri meseca. I onda je krenulo od
marta prošle godine...
Vlasnik je brzo shvatio da pred sobom ima disciplinovane i vredne radnike.
Toliko dobre - ne mora uopšte da ih plaća.
- Kako on motiviše inženjera, kako on motiviše majstora?
Je li neko od inženjera napustio fabriku?
- Odavde iz proizvodnje nisu.
- Imao je ogromnu administraciju, čak veću nego bivša fabrika sa dve hiljade
radnika. Imao je svoj Agb biro, u birou su radile arhitekte, četvorica ljudi. Trojica su otišla, jedan je ostao.
Pojavi se pred radnicima, daje obećanja. Nije se
pojavljivao u zadnje vreme. Od 15. decembra prošle
godine nije se obraćao.
Inženjer ima komšiju: - Doveli su ljude iz specijalnih
jedinica. Jedan moj komšija bio je u specijalnim
jedinicama. Komšija priča
da su mu nuđene pare da ide na goloruke žene, da ide za pare da
mlati. Ta ista ekipa krenula je juče i na nas.
Glas je delovao umirujuće: - Nas je ovde bilo oko
dvesta muškaraca.
- Nemo da zajebavaš! Ovo je matoro, čoveče. Nemaš ti ovde čoveka ispod
trideset godina staža. Da nas ima ne znam - oni bi ušli. Koji ti je mlađi radnik ovde? Najmlađi ti je Milan, a Milan ima
23 godine staža.
Na kraju pobeđuje životinjsko,
životinjska borba. Čija je fabrika? Nije bitno,
bitno je ko je jači.
- Nosi bokser, kuglice na ruci. Šta bi reko
policajac: ja i ti da imamo bokser, ja i ti bismo bili bačeni u ćorku.
Najmanji je u grupi radnika, ćelav, rekla kosa, vilica bez pola zuba: -
Nema. Ostali bi bez ruku i nogu, samo da smo ušli.
Držali smo svi metalne šipke u rukama.
- Tu bi sigurno bilo mrtvih. Nema, živci su na izmaku. Zarada nema,
porodica trpi...
- Ljudi s fantomkama. Ko je ove robijaše
doveo ovde? O ovome bi čak i Dačić trebalo da se obavesti...
- Nemoj da lažeš!
Gde si video fantomke? Nisu bile fantomke, nego kapuljače!
- Ovo je pravna država. U kojoj zemlji to ima?
Ko se krije ispod kapuljače? Ko garantuje da se ne
krije neko lice sa poternice? Ja bih lično Dačića obavestio...
Sve
gore
Došao je prvi vlasnik, došao je drugi vlasnik. Prvi vlasnik, Tankosić iz Čačka,
obratio se ovim rečima: - Ja sam vas kupio. Ja znam da vi ne primate platu.
Došao je drugi vlasnik, Dragoljub Radulović,
mlađi čovek. Dragoljub se obratio istim radnicima, od reči
do reči: - Ja sam vas kupio. Ja znam da vi ne primate platu.
Po fabričkim halama su prošle glasine. Prvi vlasnik,
Tankosić iz Čačka, umro je iste noći, posle isplate, za kockarskim stolom. Ko
zna da li je Tankosić zaista umro ili se pretvara. Možda je Tankosić malo umro a malo nije. Umro je, koliko
treba radnicima da se malo obraduju.
- Čak je Radulović malo bolji. Isplatio je zaostale
zarade.
- Tačno. Prvo je bio bolji. Posle, kako koji dan sve gore...
Milorad je bio na terenu. Na terenu je prošao kao na tenderu. Na teren je
pošao bez dinara, Milorad se vratio bez dinara. Porodica ga ne razume. Žena ga
pita - gde ideš i gde radiš i gde su ti pare?
- Niko te ne razume u porodici - kaže Milorad.
Milorad Proković je bio na terenu. Šešir se povrnuo nagore, beži šešir od Milorada. Milorad je tanak, suv ali vrlo rečit.
Milorad se snebiva, psihološka pauza.
Jedan oštar glas sa strane seče Milorada, rezao je na kriške kolutove dima. Priča kako je vlasnik, Radulović, sve dao pod hipoteku.
Ponudio je ruku i nogu. Sve za radnike. Poslednji put kad se obratio, rekao je:
- Ljudi, imajte poverenja u mene. Među vama ima i
strugara. Secite nogu, secite ruku, ako plata ne bude 20. februara.
Jedan radnik iza mojih leđa reče: -
Ko da ne veruješ takvom čoveku?
Milorad, pramenovi kose klizaju, mokri, pod šeširićem: - Bio sam na terenu 20 dana. Pošao
sam u Užice. Pošao sam. Prvo, porodicu sam ostavio bez dinara i sam sam krenuo bez dinara.
Radio sam dvanaest sati. Dvadeset dana sam proveo na terenu, gazda nam poslao
po dve hiljade. Ako je to neka vrednost i cena našeg
rada... Obezbeđena hrana i prenoćište.
Smeštaj u hotelu. Ali, nažalost, porodicu ostavljaš bez novca i bez novca polaziš.
Kako je Milorad krenuo iz kuće za Užice? Korak mora da je bio krivudav.
U neposrednom komšiluku, preko plave ulice požari - gorela su dva štrajka.
Milorad je tada bio u Užicu. Čudio se radnicima koji štrajkuju. Nije bio
zadovoljan ni nezadovoljan.
- Od kada je ovaj gazda došao, obračun primili nismo, gazda nam daje koliko
nam daje, osam hiljada, sedam hiljda, pet hiljada, tri hiljade. Imam sina i ćerku. Sin je sad počeo da radi, letos nije
radio, ćerka ide u srednju školu.
Koji posao je Milorad radio u Užicu?
- Montaže regalnog skladišta u Tempu, Užice. Montirali smo regale.
Regale smo montirali i prošle godine, juna meseca u Beogradu, Univerzitetsko
naselje, Beograd. Isto smo regale postavljali.
Ranđel Radović, on je žut i Žuća. Žuća prilazi: - Dve zime ja provodim gore, nema ni vrata ni prozora. Pravim
lance. Ne ja, nego i moje kolege. Verovao ne verovao, mi ruke ne mož' da
zgrejemo kod kuće. Ja dođem kući, vunene čarape. I stavljam ciglu. Ne mož' krv da proradi.
- Onaj Tankosić iz Čačka, on je prodao celu stranu mašina. Izvadio preko
tih mašina uložene pare, ostali limovi, zupčanici, lančanici, bakar, mesing. Sve je Tankosić
prodao u staro gvožđe. Ostala mu fabrika.
- Ljudi, još sedamdeset tona lanaca je zarobljeno, zna sindikat.
- Ko kaže? Nema više ništa.
Kad se posle Tankosića iz Čačka pojavio Radulović, došao je kao dobar čovek:
- Tankosić je isprodavao mašine koje su se zatekle na remontu. Mašine iz drugih delova Filipa Kljajića, to Tankosić nije kupio.
Nije bilo odbijanja posla.Na teren, na put, bez dinara. Niko ne sme da
prizna da nema za put: - Ko na to sme da pomisli. Na teren krećeš bez dinara,
ne smeš da odbiješ, znaš šta te čeka.
Nebojša Petrović, Nebojša stalno živi u samoupravljanju, bio je radnički
funkcioner: - Ljudi, nema više suda Udruženog rada ni institucija koje bi štitile
radnike.
- Ima ekipa koja se nalazi na terenu u Kostolcu. Kako nezvanično čujemo,
oni dobijaju zarade, koverte, jednom nedeljno. Ali oni rade rizične poslove i na velikim visinama.
Radulović plaća samo radnike na visini. Gladan čovek nije za visinu.
Gladan radnik brzo se omakne.
Nijedan se još nije omakao.
Vlasniku se još nije omaklo, da isplati radnika na zemlji. Radnike, što idu
po zemlji k'o kokoške.
Pitanje je da li su u pravu radnici koji su prihvatili zarade u
namirnicama, pa su, posle deset meseci, shvatili da to nisu zarade.
- Prvo je osnovano preduzeće Metal sistemi.
Posle je gazda kupio Procesnu u Zastavi, pa je kupio stari deo Filipa
Kljajića, takozvanu Lančaru, pa je kupio nas. Mi smo se zvali FOM
- Fabrika opreme i mašina. Pa smo se prekrstili u - Fabrika mašina, alati i opreme. Sada smo u firmi Metal
sistemi tehnika.
Radulović nije delio radnike. Pošteno i jednako plaća one koji rade i one koji ne rade. Ni jedni ni drugi ne primaju ništa.
Papirologija
Ceo Filip Kljajić,
podeljen na četiri celine, prodat je za
pet miliona evra. Danas u Agenciji za privatizaciju kažu da je poturen neki čudan
ugovor, da nedostaje nekih dva i po miliona evra, toliko duguje Tankosić iz Čačka.
Agenciji za privatizaciju poturila je čudan ugovor sama Agencija za privatizaciju.
Prema rečima radnika - ili je Tankosić kupio kragujevačko preduzeće samo papirološki
bez para ili je Tankosić platio ceo iznos pa je Agencija za privatizaciju podelila
dva i po miliona evra.
- Ljudi, mafija gore, ljudi mafija dole! Ljudi, ljudi...
Ali to nije radnička briga. Štrajkovaće dok ne stignu zarade, pa će opet ćutati kao i do sada.
Ostali radnici preduzeća Metal sistemi
ne štrajkuju, to je oko dvesta radnika. Znači, vlasnik njima isplaćuje zarade. To niko ne zna, to je poslovna tajna. Do juče, dok glad pasjim korakom nije počela da vuče za
mantile, tajna je bila i poslovanje bivšeg Filipa Kljajića. Svi su
glumili radnike uspešne firme.
Mala
hala
Stop za štrajk. Zbog Austrijanaca i
batinaša. Batinašima, sve bokseri, rvači,
među njima poneki robijaš, žuri se u Evropu. Oni rade za Metal sistem. Metal
sistem - to je sve metalno. Crne, kožne rukavice, šiljci metalni, kuglice
metalne. Austrijanac ne može da čeka! Da se ne setismo Austrijanca, najebali bismo... Al' bi najebali ko žuti... Nego, Austrijanac okrenuo ambasadu. Ovi u Vladi drhte, počeli da se tresu...
Mala je austrijska firma, mala hala, jedna jedina među dvesta hala: - Mala, mala - al je
austrijska!
Agencija za privatizaciju zakinula od 17 do 20 plata radnicima. I to ne
samo radnicima u štrajku nego svim
radnicima bivšeg Filipa Kljajića, ukupno 1.861 radniku
Činjenice upućuju na to da plaćeni momci, naoružani bokserima i
bejzbol palicama, predstavljaju parapolicijske snage.