Podmetanja
Francuski predsednik nudi Srbiji evropske integracije
preko veze
Sarkozi
bi da otme Kosovo
Za koji mesec u goste nam dolazi muž lepe Karle, Nikola Bruni Sarkozi. Mali rastom ali velik po bezobrazluku i
lažnim obećanjima, što je vrhunski kvalitet svih današnjih političara. On bi da
na brdovitom Balkanu povrati slavu pritiskom na Srbe da priznaju Kosovo bar
malo. To bi pripisao sebi i šepurio se kao svetski mirovnjak i kandidat za
Nobelovu nagradu. Ako je mogao Obama, što ne bi mogao i Nikolas
Mile
Urošević
dopisnik
iz Pariza
Pre nego što bilo šta kažem o Francuzima i dolasku njihovog predsednika u
Beograd, dozvolite da vam ispričam
najaktuelniju priču iz zemlje slobode i ljudskih prava.
Kao što su nekada Rimljani uživali u smrti gladijatora, tako je u okviru
jednog TV rijalitija prikazan kviz u kom su takmičari i publika morali da do
smrti muče kandidate koji daju pogrešan odgovor. Za svaki promašaj po jedan
električni udar, bez obzira na kuknjavu i zapomaganje jadnog čoveka. Oko 80
odsto učesnika išlo je do kraja torture. Naravno, ovo je bilo simuliranje i struje nije bilo
u kablovima, ali za to su znali samo voditelj i organizatori. Sličan eksperiment pravljen je u Americi pre 40 godina, kada je 62 odsto
kandidata išlo do kraja.
Verovatno da nijedan komentar nije potreban o ljubavi koju u sebi nose
pripadnici visokocivilizovanog sveta.
Blago
nama, dolazi nam Karlin muž
Volimo Francusku kao što je ona volela nas od 1914. do 1918, kaže
kalemegdanska zakletva. Pitanje je koliko ta Francuska voli nas. Možda je malo
i trzala na Srbe u vreme dok smo zajedno ginuli od zajedničkog neprijatelja,
Nemaca. Volela nas sigurno nije, jer ona nikoga ne voli osim sebe.
Uostalom, Nemci su joj već odavno najdraži i
najmiliji rod. Ne treba zaboraviti da su Franci bili germansko pleme koje je
primilo latinsku veru i jezik za vreme Rimskog carstva. Ali, to je bilo davno.
Danas, dok prosjačimo ispred vrata Evrope, u sećanja nam nadolaze uspomene
na stare ljubavne avanture po livadama
oko Soluna: naša pešadija napred, a francuska konjica pozadi. Arogantna
Francuska nas je volela i one nedavne 1999. godine kada nam je s neba
bacala humanitarne bombe po fabrikama i
mostovima. Jer ko se voli, taj se i bije. Možda nas je koristoljubiva Francuska
volela od sveg srca i kada je prva priznala nezavisnost Kosova? Srce ima svoje
razloge koje razum ne poznaje. A može biti da će Francuska tek da nas zavoli
uskoro, za koji mesec, kada u Beograd stigne najveći njen usvojeni sin i čovek
sa kojim se Zemlja slobode diči po svetu.
U goste nam dolazi muž lepe Karle, Nikola Bruni Sarkozi. Mali rastom ali
velik po bezobrazluku i lažnim obećanjima, što je vrhunski kvalitet svih današnjih
političara. Nikola je toliko obećao i toliko lagao za vreme
svog mandata, da ga danas podržava jedva 30 odsto Francuza. Uz sve poštovanje
funkcije predsednika i svu ljubav prema francuskom narodu, ne mogu a da ne
pomenem neke bespotrebne neistine i falsifikate dokumenata kojima je poštovani
i voljeni predstavljao sebe kao heroja koji je svojeručno srušio Berlinski zid.
Nije govorio istinu ni kada je tvrdio da je zaustavio finansijsku krizu i
ukinuo fiskalne rajeve. Tako se hvalio i da je isterao Ruse iz Gruzije. Uz sve
poštovanje funkcije prvog čoveka zemlje slobode i ljudskih prava, moram
posumnjati da gospodin i dalje laže, oprostite na izrazu, ali kada je obećao
punu zaposlenost i povećanje kupovne moći bio je ozbiljan i trezan. Stanje ne
može biti gore sa oko pet miliona nezaposlenih i deficitom od skoro 80 odsto
dohotka.
Neki zlobni satiričari pišu da je Sarkozi toliko mali jer su u laži kratke
noge. Ako je zaista tako, zašto ne bi farbao i nas dok obećava ulazak u Evropu i mnogo kredita? Sarkozi lepo laže jer je školovani
advokat i zna da je ovaj svet u svojoj bazi zasnovan na lažima. A ljudi vole
kad ih neko lepo laže. Svi ljudi sveta. Istina je grozna i nju ni sud u Hagu neće, a kamoli Nađ de Bokša koji se predstavlja kao Nikola Sarkozi. Zato je
teško poverovati u dobre namere Francuske i njenog nekrunisanog cara. Ne, on ne
dolazi zbog nas već zbog sebe.
Nepoželjni
gost koga obožavaju
Sarkozi nije svuda tako dobro viđen niti rado očekivan kao u Beogradu. Na
televiziji ili u štampi je redovno ismejavan. Nekoliko puta je tužio sudu one
koji ga ne vole, što nijedan predsednik pre njega nikada nije činio.
Sarkozija ni poljoprivrednici, ili ako hoćete seljaci, neće da vide očima.
Doduše, on im tu nije ostao dužan i ljubav je recipročna, pošto ni on njih ne
gleda rado u oči. Ove godine čak nije došao na dan otvaranja sajma
poljoprivrede. I to je prvi put u istoriji Francuske da sajam otvori ministar
stočarstva, a ne predsednik. Seljaci su to protumačili
kao potcenjivanje i ocenili da je francuski vladar i plejboj najveći snob Pariza. Drugi misle da je ljut što su mu nedavno ti isti seljaci
izručili slamu i svežu balegu ispred kapije Jelisejskog dvorca. Ovaj izliv
gneva je tradicija u Francuskoj i seljaci upravo tako protestuju kada im
prihodi spadnu na nulu evra godišnje. Tako su prosipali mleko po Briselu i voće
na španskoj granici ili ribu po primorskim gradovima jer im je profit pojela
evropska zajednica i njeni zakoni slobodne trgovine. Mnogi ni toliko ne zarade
i uništeni finansijski i prezaduženi kreditima, vešaju se po štalama ili skaču pod metro.
I u drugim oblastima trogodišnji bilans sarkosizma je poguban. Njemu
pripisuju razbacivanje novcem u vreme kada drugi moraju da stežu kaiš.
Pripisuje mu se i glavnina deficita koji je u Francuskoj monstruozno veliki -
hiljadu i po milijardi evra! - i svake godine još po sto pedeset milijardi
više.
Na aktuelnim lokalnim izborima koji su u toku, očekuje se totalni poraz
vladajuće partije i sto odsto regija treba da ostane u rukama levice. Dvadeset
dva regiona koji čine francusku državu. Popularnost ovakvog čoveka je gotovo nikakva.
Ama baš ničim nema da se pohvali, osim možda svojom suprugom. Što on rado čini.
Takvom liku trebaju pozitivni poeni po svaku cenu i on ih traži tamo gde ga
ne poznaju, u inostranstvu. Nažalost i tu je Sarkozi u velikoj nevolji. Obama
ga ne ceni baš mnogo, a nedavna poseta Ruandi bila je ismejavana čak
i u samom Parizu. Vodali su ga po ćele-kulama i
grobnicama genocida u Ruandi za koji je Francuska dosta kriva. Iako se nije
izvinio za ono što su tamo od Kušnera tražili a od Sarkozija očekivali, on je
ipak priznao političke greške Francuske u tom građanskom ratu.
Nekoliko dana kasnije uspeo je da
oslobodi jednog francuskog taoca u Maliju, ali je zauzvrat isposlovao oslobađanje
četvorice terorista iz zatvora Malija. Malog u Maliju dobro slušaju. Amerika i
Alžir su bili ogorčeni ovakvim postupkom.
Nakon svih ovih političkih i diplomatskih uspeha Sarkozija, normalno je da čoveku
treba infuzija popularnosti, a to je izgleda najlakše na zavađenom i brdovitom
Balkanu. Kada bi Srbi priznali Kosovo bar malo, on bi to pripisao sebi i
šepurio se kao svetski mirovnjak i kandidat za Nobelovu nagradu. Ako je mogao
Obama, što ne bi mogao i Nikolas.
Šta
nam nude, a šta traže
Uz sve poštovanje diplomatije i funkcije njenih predstavnika, kao i uz sve
simpatije prema francuskom narodu, moramo se ograditi od preteranog optimizma i
slatkorečivosti onih koji su nas bombardovali i optužili za sve zlo sveta. Mogu
francuski ambasador i njegov ministar Kušner da pričaju šta hoće i da nas ubeđuju
kako nikakvi uslovi ne postoje za bilateralnu saradnju, ali svako pametno dete
zna da Francuzi dolaze po Kosovo. To je glavni razlog zbog koga je levičar Bernar Kušner, bivši kosovski kralj, uopšte i pozvan na mesto ministra
inostranih poslova.
Francuzima je Kosovo izgleda mnogo bitno i veoma hitno. Dokaz za ovo jeste
sama izjava Kušnera da priznanje nezavisnosti Kosova i ulazak u NATO nisu
uslovi za članstvo Srbije u Evropsku uniju. U politici važi aksiom da je svaka
izjava obrnuto srazmerna njenom logičnom značenju. Pogotovo nakon odlaska ministra put Prištine
gde je priča bila malo drugačija. Politika je to. Samo
su interesi važni, kakva ljubav i kralj Petar, kakav Tači i
bakrači.
Zvanično Francuska ceni da je mesto Srbije u Evropi. Bravo, mi smo bili ubeđeni da je Srbija u Sibiru. Ambasador Žan-Fransoa Teral je i pre dolaska Kušnera najavio veliku čast koju će Srbi uskoro imati kada im dođe predsednik
Sarkozi. Kao poklon donosi penkalo kojim treba da potpiše tekst sporazuma o
strateškom partnerstvu dveju država. Ovaj ugovor se sprema još od prošlog maja
i čuvene posete srpskog predsednika Tadića Parizu, o kojoj, osim Figaroa, nijedan
medij nije mnogo govorio. Figaro je bio pozvan u Kulturni centar na
razgovor, tvrde pouzdani izvori. Poseta Jelisejskoj palati bila je rekordno
kratka i Tadić je ostalo vreme proveo u šetnji po Parizu i u vojnom muzeju. O
tome je već pisano u majskom broju.
Ono što nas zanima jeste tema o kojoj se piše o francusko-srpskom
sporazumu. Zna se da su predloženi dogovori o unutrašnjoj bezbednosti i o
mobilnosti mladih, kao i nešto tajno iz oblasti vojne odbrane. U prevodu: prodaće nam opremu za policiju, pustiće studente da
studiraju u Parizu, ako naravno plate, i uvaliće
nam neko zastarelo oružje. Ne mora da znači
da je tako, ali je često bilo ovako u ostalim državama po Africi. Čuli smo i neverovatnu vest
da će da se obnovi tradicija prijema srpskih oficira na školovanje na Sen Siru,
gde je nekada kralj Petar Prvi studirao.
To ako nas ne izvadi, ništa neće. Gde se seti kralja Petra kad to nijedan moderan Francuz nikada nije čuo?!
Ako i dobijemo status kandidata i uđemo
u pregovore s Unijom o različitim aspektima lepog
ponašanja, to će biti na principu diktata. Šta može a šta neće moći? Gradivo je poznato,
to su: srpska poljoprivreda u evropskim uslovima, konkurentnost tržišta i obavezan
uvoz, fiskalna politika povećanja poreza i kazni, ili oblast energetike gde će
biti teško kupovati gas ili naftu na drugom mestu sem u Evropi. Sigurno je
jedno - da ćemo kao beznačajni činilac proći ko Grčka, ako ne i kao onaj
kandidat TV simultanke koga su mučili, iz zadovoljstva i sadizma.
Francuzima je Kosovo izgleda mnogo bitno i veoma hitno. Dokaz za ovo jeste
sama izjava Kušnera da priznanje nezavisnosti Kosova i ulazak u NATO nisu
uslovi za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. U politici važi aksiom da je svaka
izjava obrnuto srazmerna njenom logičnom značenju.
Zvanično Francuska ceni da je
mesto Srbije u Evropi. Bravo, mi smo bili ubeđeni da je Srbija u Sibiru. Ambasador Žan-Fransoa Teral je i pre Kušnerovog
dolaska najavio veliku čast koju će Srbi uskoro imati kada im dođe predsednik Sarkozi.