FELJTON
Borba za vodu: Tek slede
sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako
prihvatamo zdravo za gotovo (7)
Do poslednje kapi vode
Svetski sistemi sveže vode
danas su u krizi - kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada
voda još
uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih tema gasa i nafte, mnogi
eksperti odavno već predviđaju da će ona biti centralni resurs i tema 21. veka.
Jer poodavno je jasno da ko vlada vodom, on je i kontroliše, distribuira,
prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi
kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strateškom i vojnom argumentu, govori
knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika,
hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka" iz koje
objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva
Dr Zoran Petrović Piroćanac
Progresivna evolucija izvesnih geografskih zona planete ka deficitu
vode, kao i postojanje rečnih međunarodnih basena, primoravaju zemlje koje dele
obale takvih voda da razmišljaju o podeli tog resursa sa
drugima. To su glavni faktori problematike vode koji vode u geopolitiku vode
koja postaje daleko značajnija počev od polovine 20. veka.
Po brojnim ekonomskim predviđanjima, 2015. godina će označiti preokret
u upravljanju čovekovom okolinom i njeno dovođenje u sklad sa ekonomskim
rastom.
Kineski scenario za 2025. godinu
Doći će, sve na to ukazuje, i do sukoba zbog interesnih tenzija između
bogatih i siromašnih provincija, uzvodnih i nizvodnih provincija, između
lokalnih, provincijalnih i državnih vlasti, između gradova i sela. Odavno je
poznato odsustvo solidarnosti među provincijama u oblasti vode, u Kini, na primer.
Provincija Džiangsu mršti se svaki put kada dođu na red energetski troškovi za transfer
vode ka severu, jer one trpe najveće neugodnosti zbog toga.
Kina i Kazahstan imaju zajedničke energetske probleme i probleme vode.
Ekološka katastrofa preti basenima Ili i Irtiš, ali su u
regionu trenutno i dalje zabrinuti: energetikom, trgovinom i bezbednošću. Između
Kaspijskog mora i Šangaja je u toku gradnja velikog gasovoda.
Što se tiče basena Ili i Iriš, Kinezi
nameravaju da odatle crpe sve više vode. Tehnički će to postići oko 2020.
godine u punom kapacitetu potreba. To će značiti "degradaciju kazačkih
basena, gubitke u poljoprivrednoj produktivnosti, koncentraciji industrijskih i
poljoprivrednih zagađenja, što će imati i posledice po javno
zdravlje", tvrdi se u zvaničnim procenama stručnjaka.
Kazahstan, zapravo, već preterano eksploatiše svoje resurse
vode, i malo toga menja po standardima održivog razvoja OUN. Nema sumnje da će
kinesko uzimanje tih voda oko 2015. godine, iako je reč o tek 10
odsto obeju reka,
izazvati interne tenzije u Kazahstanu, na relaciji lokalne vlasti - država, a
da će sve biti okrenuto protiv Kine.
Oko 2015. godine, dakle, doći će i do verovatnih promena odnosa između Kine i
njenih suseda u nizvodnom delu Mekonga i Bramaputre. To će takođe pokazati
nove dimenzije trajnog potvrđivanja Kine kao prve azijske sile.
Generalno posmatrano, kod zapadnjaka je svest o krizi vode danas veoma
realna u razvijenim zemljama. Ali je to u sve većoj meri i u zemljama u razvoju.
Srednja urbana klasa postaje isto tako osetljiva na ova pitanja na Tajlandu, u
Kini, Indiji. Ipak, ovo je i dalje pretežno briga bogate zemlje.
Frederik Laser, kanadski profesor geografije sa Univerziteta Laval u
Kvebeku, spada u temeljne poznavaoce problema vode. On kaže da "ideja
ekološkog upravljanja rekama preko basena koji pružaju vodu, na Mekongu na
primer, takođe nailazi na otpore jer je tamo smatraju zapadnjačkim hirom. Ali,
Mekong Komisija funkcioniše koliko voljom zemalja članica,
toliko i injekcijom zapadnih fondova kako bi ona funkcionisala.
Kina će ograničiti uspon konkurentskih sila koje bi mogle da joj ospore
centralnu ulogu u azijskoj zoni, kao i američko mešanje. U
Južnoj Aziji, Kina ima orijentaciju politike neutralnosti prema Indiji, uz učvršćivanje na
miran način okruživanja Indije ekonomski, diplomatski, pa i vojno. Direktno
vezano sa ovim geopolitičkim tendencijama, jeste i upravljanje Kine svojim
resursima voda koje otiču ka jugu.
Smanjenje tenzija
Kina je već smanjila
tenzije povodom pitanja Tajvana, suvereniteta nad Kineskim morem, a i Japan
dobija povremene signale o savezništvu naspram SAD u Aziji. Zato se i
smatra da bi gradnja džinovske brane na Bramaputri na Tibetu dovela u pitanje status quo sa Indijom,
ali i sa Bangladešom. Kineski projekat nije samo hidroelektrični već i
poljoprivredni, što bi prouzrokovalo smanjivanje raspoloživih resursa
za obe zemlje nizvodno.
Slična logika vezana je za basen Inda, gde bi preterano ambiciozne
infrastrukture pokvarile odnose sa Pakistanom, drugim saveznikom Kine spram
Indije, uprkos međusobnim razmiricama oko islamista u bliskoj prošlosti.
Zanimljiva je i kineska hidropolitika saradnja prema Mijanmaru. Kinezi
su preduzeli značajne hidroradove na Salvinu, ali su ih potom prekinuli zbog
utvrđenih posledica po okolinu. Smatra se da će do sličnog razvoja situacije doći i kada je
u pitanju basen Ind i Bramaputra. Tako bi Bejdžing (Peking) privilegovao svoju
strategiju prema Indiji ne kompromitujući svoje odnose sa Mjanmarom,
Bangladešom i Pakistanom.
Velike brane u izgradnji u Kini, Tri klanca, ali i one u Indiji, na
reci Narmada, predmet su u zapadnoj štampi zapenušanih
denuncijacija. A koliko je tu reč o ekologiji
i poštovanju prirode, toliko je i o sudbini stanovnika koje bi trebalo
preseliti. Ekolozi u Indiji su zabrinuti što Kina planira da postavi
branu na gigantskoj reci koja protiče kroz njenu teritoriju. Ovo
pitanje sve više bi trebalo da bude, smatraju Indijci, predmet
dogovora zemalja u takvim slučajevima, da niko od toga nema štete.
Indijci se boje katastrofe ako Bejdžing sagradi branu na Jarlung Zangbo reci,
koja se uliva u indijsku gigantsku reku Bramaputra. The Times of India je pisao
2006. godine da Kina želi da skrene 200 milijardi kubnih metara reke kako bi
hranila Žutu reku u pokušaju da olakša problem
akutnih nestašica vode. Novine su citirale izvore u Bejdžingu koji
su rekli "kako plan navodno ima podršku kineskog predsednika Hu
Džintaoa, koji je hidroinženjer po formaciji". Kinesko ministarstvo
inostranih poslova je svojevremeno osporilo ove tvrdnje.
Naučna saradnja
U basenu Mekonga, cilj Kine će biti da spreči stvaranje neprijateljskih frontova.
Mjanmar, Tajland i Laos dele brojne interese sa Kinom, poput energetskih i
trgovinskih razmena, te ne bi smele da budu pogođene kineskim zahvatanjem vode. Međutim,
Kambodža i Vijetnam, izložene već ranije promenljivosti protoka reka, strahuju od uticaja
budućih kineskih
infrastruktura. Procenjuje se da bi preterana zahvatanja vode Mekonga oživela
tenzije koje bi potencijalno stvorile čak i antikineski front u regionu, što Bejdžing
svakako ne želi. Zato je Kina verovatno spremna da u sprečavanju ovakvog
neprijatnog scenarija pokaže svoje kooperativno lice, čak do mere da privremeno
zaledi svoje revandikacije na Kinesko more.
Ako se nesmanjenim ritmom nastavi gradnja brana u Junanu, umesto dve
brane 2006. godine, biće ih osam do deset 2015. godine. Kineske vlasti će
vrlo izvesno tu gradnju usmeriti na proizvodnju hidroelektrične energije,
umesto na navodnjavanje, radi ograničavanja uzimanja voda iz tokova.
Što se rusko-kineskih odnosa na planu vode tiče, u prvom
redu je reč o važnosti reke
Amur za Kinu. Za obe zemlje, ovaj rečni resurs je prebogat i još uvek nije precizno vrednovan
energetski i poljoprivredno. Jedini izvor današnjih
sporenja jesu kineska zagađivanja reke Amur, direktno, ili jednom od kineskih
pritoka. To će se retko i dešavati, procenjuje se, i čak u
najgorim scenarijima ekoloških incidenata, reč je o, za Ruse
podnošljivim, privremenim prekidima snabdevanja pijaćom vodom nekoliko ruskih
gradova.
Kinezi i Rusi pribegavaće sve više naučnoj saradnji tim
povodom, što je i svetska tendencija u domenu transgraničnih
zagađivanja. Saradnja već postoji u upravljanju rekom Tumen. Najjače tenzije,
mada ostaju simbolične, rezultat su sinofobnih ponašanja vlasti
u ruskim administrativnim regionima. Ta povremena zagađenja reaktuelizuju uvek
teme kineskog preplavljivanja ruskih graničnih zona. Reč je o ilegalnoj
migraciji Kineza ka Sibiru i drugim delovima Rusije koji dodiruju Kinu.
No, Kina je postala i jedna od scena novih hidrostresova planete u ovom
stoleću. Kineske
industrije neumereno troše vodu za svoju zahuktalu
industriju, do te mere da se manifestuju već danas velike opasnosti za čitav kineski
sever. To je cena neverovatnog ekonomskog buma ove zemlje, koji je, sada je već očito, toliko
zastrašio i kompletan Zapad, a možda i čitavu planetu. Niko ne može da
predvidi granice eksplozivnog rasta Kine, kojoj je uvek malo i sirovina, i
vitalnog resursa vode.
Studija junskog broja iz 2006. godine časopisa Ecological Economics kaže da se
zagađujuće industrije koje intenzivno koriste vodu šire u nekim
od najsuvljih kineskih regiona. Studija alarmira da se ponovo proceni razmeštaj
industrija sa velikim zahtevima za isporuke vode, koje se nalaze na severu
Kine. One proždiru oko 20 odsto sveukupnih kineskih vodnih resursa, ali su i podrška gotovo
polovini kineskog sveukupnog stanovništva, koje je doseglo 1,3
milijarde.
Štednja vode
U julu 2007. godine, 20 kanadskih i devet američkih gradskih opština
sporazumelo se da smanje potrošnju vode za 15 odsto do 2015.
godine. Takozvana Great Lakes St. Lawrence Cities Initiative okuplja
Toronto, Montreal, Solt Sent Meri, Čikago i Njujork. Čak 11 od tih gradova, poput Toronta,
već i imaju
spremne planove za potrošnju vode u budućnosti. Grad
Toronto daće, kaže gradonačelnik Dejvid Miler, u svrhu čuvanja vode 75 miliona
dolara do 2010. godine, ali su stručnjaci izračunali da će ušteda u
infrastrukturnim izdacima biti čak 225 miliona dolara. Namera je da se, uz
pomoć provincijskih vlasti Kanade, ojača striktno građenje i poštovanje
kodeksa zahteva koji se tiču efikasnosti energije i vode. Kao jedan od primera,
Miler najavljuje uklanjanje starovremskih toaleta i postavljanje novih, koji
koriste znatno manje vode. To je najpre učinio, još 2003.
godine, grad Kalgari.
Ujedinjene nacije upozoravaju
9. jula 2007. godine kako će se dve trećine sveta suočiti sa ozbiljnom nestašicom vode do
2025. godine. Ekološki eksperti su zabrinuti zbog nedovoljnog alarma
povodom situacije u vodnom regionu Velikih jezera, koja dele SAD i Kanada.
Delovi jezera pogođeni su već zagađenjem i
invazivnim vrstama. Velika jezera predstavljaju oko 20 odsto svetske sveže vode. Ona
snabdevaju vodom oko 30 odsto kanadske populacije.
Kanada, zanimljivo je takođe, poseduje 7 odsto svetskih obnovljivih rezervi
sveže vode i 20 odsto svetskih resursa sveže vode, u šta se računaju i vode
dobijene u glečerima i oko polarnog kruga.
The World Wildlife Fund, njegova
kanadska branša je nemilosrdna prema ovoj zemlji, pa je saopštio da je
Kanada među najgorim primerima kada je reč o arčenju resursa Zemlje. Po glavi
stanovnika, samo tri zemlje, navodno, koriste više vode i
drugih resursa od Kanade:
Ujedinjeni
Arapski Emirati, SAD i Finska. A Kanada trenutno ima jednu od najvećih svetskih
rezervi sveže vode.
Britanski liberalni demokrati su lansirali 2003. godine poziv da se potrošnja meri
vodometrima. Ova ideja je očito naišla na odjek u svetu, posebno u
Kanadi. Federalna vlada Kanade već godinama radi na novim merama za merenje vode po
domovima. Vlada smatra i da politika cene vode širom zemlje
nije efikasna. Zato se bave idejom da uvedu vodometre koji bi tačno naplaćivali potrošnju vode. To
je najava revolucije, jer je utvrđeno da i Kanađani, kao i mnogi drugi građani
u svetu, za vodu plaćaju manje od neophodnog iznosa. Najveći deo zajednica u
Kanadi plaća manje za pitku vodu nego što iznose troškovi da se
ona proizvede.
U Novoj Škotskoj, potrošačka cena vode je samo 26 odsto cene
proizvodnje. Više od trećine kanadskih institucija za vodu naplaćuje
osnovnu cenu po stambenoj jedinici za vodu. Mnogi potrošači u tim
oblastima koriste znatno više vode nego ljudi u oblastima u
kojima moraju da plaćaju po litru. Jedan interni izveštaj za
federalno ministarstvo finansija predlaže u Kanadi uvođenje novih
metara za vodu kao rešenje.
Vodene kule
Kanada razmišlja i o budućem stavu o izvozu velikih količina
(kontejnerskih) voda u SAD, smatra Pol Selući, bivši ambasador
Kanade u SAD. Po njegovom mišljenju, masivno snabdevanje sveže vode trebalo bi
da se uključi u
istu kategoriju kao i drugi izvozni resursi. Kanadske provincije i dalje
dozvoljavaju izvoz flaširane vode, ali sve više glasova
zahteva u zemlji zabranu izvoza kontejnerske vode. Kanadski političari boje se
da bi, ako ne dođe do te zabrane, "Kanada mogla da izgubi kontrolu ovog
resursa, ako bilo koja provincija ili teritorija otvori vrata za prodaju
kontejnerske vode regionima koje počinju u SAD da se suočavaju sa rekordnim sušama."
Kanadski torijevci takođe rade na nacrtu nacionalne vodne strategije. Grad
Tofino, u Britanskoj Kolumbiji, sa 1.800 stanovnika, doživeo je u jednom
momentu potpuni prekid snabdevanja vodom 2006. godine. Ljudi su morali
kamionima da dovoze vodu, iako se mesto nalazi u divljini, dubokim šumama, i
imao je prosečno padavine od tri metra godišnje. No, u
leto sve presuši, što je takođe posledica zabrinjavajućih
klimatskih promena i u Kanadi.
Skup poznat kao The Rosenberg
International Forum on Water Policy održan je septembra
2006. u gradu Baniff, u Stenovitim planinama, uz učešće 50 naučnika i
starijih menadžera vode. Švajcarski ekspert Bruno Messerli sa Univerziteta u
Bernu upozorio je Kanađane da Stenovite planine treba da smatraju manje
rekreacionim resursom, a više kao vodene kule kojima je potrebna
vladina zaštita. On je upozorio da je prosečna
temperatura u Stenovitim planinama tri stepena viša u poslednje
tri decenije, a rezultat je što tamo ima manje snega i leda koji
se tope i daju vodu. Rešenje je, tvrdi Messerli, veći napor za primenu
Protokola iz Kjota o klimatskoj promeni.
U Kanadi, klimatske promene su još vidljivije na Arktiku: obala
se topi kao i glečeri, životinjske vrste
premeštaju se ka severu, opada broj belih medveda, itd. Eksploatacija
bitumenskih peskova u Alberti sve više zagađuje okolinu, a to suštinski služi
zadovoljavanju potreba SAD. Javno mnenje je na to sve osetljivije, pa su i
kanadske političke partije bile primorane da donesu znatno "zelenije"
platforme. Treba reći da je ovo
osvešćivanje
obeleženo i izvesnim severnoameričkim protivljenjem. Kada je čovek osetljiv na svoju
okolinu, to znači da se jasno suprotstavlja američkom materijalizmu
personifikovanom tada Bušovom administracijom, njegovim razarajućim
unilateralizmom, njegovom nedovolnom
brigom o ekološkim efektima.
Nastaviće se
Sukobi zbog vode
Na Bliskom i Srednjem istoku upleteno je sedam
zemalja; u Aziji 16, u Africi 25 zemalja. Sukobi, što je manje
poznato, postoje i u Severnoj Americi i Evropi. Stari kontinent ima probleme
oko vode reka Dunav, Elba, Mozel, Esko, Šamoš, Tag.
Severna Amerika se spori (Kanada SAD) oko Velikih jezera,
zaliva San Loran, Kolorada,
Rio Grandea.
Brane
Prava eksplozija gradnje brana u svetu desila se, inače, posle
1950. godine. Čak 35.000 velikih
brana sagrađeno je od tog doba, a polovina u poslednje dve
decenije. To ukazuje na brzu promenu tehnologija koje su namenjene rešavanju dela
problema vode. Reč je, na primeru brana, o tehnologijama u službi savremenih
gospodara vode.
Statistika nam govori da danas te brane imaju niže učinke
proizvodnje energije od očekivanih kada su građene. Pri tom
nisu retke nesreće, poput kineskih megapoplava, kao i zagađenja okoline, ili
nasilne emigracije hiljada ljudi. A tu su i nepopravljivi udari ovih nesreća na
eko-sisteme mnogih oblasti. To sve spada u velike tehnološke rizike.
"Razvoj bez kočenja"
Gotovo jedna petina od nekih 10.000 vrsta koje žive u
slatkim vodama u opasnosti su od istrebljenja, ili su već nestale, prema
organizaciji za odbranu čovekove okoline. "Kriza slatke vode pokazuje u
čemu razvoj bez kočnice ugrožava kapacitet prirode da zadovolji naše sve veće
prohteve", poziva na uzbunu direktor programa za slatku
vodu WWF-a, Džejmi
Pitok. "Kako se vlade sada brinu
zbog smanjenja resursa slatke vode zbog
klimatske promene, oni sve više grade
brane za njeno veće odlaganje, što za
rezultat ima da se još više vode
zahvati iz reka i da se stvara još više ekoloških
problema", upozorava on. Isto tako, "mnoge vlade
žele da grade hidroelektrične centrale kao izvore čiste energije, što, još jednom,
blokira vodotokove i ubija ribe", uverava ekolog.
Ubiranje kajmaka
Najveći graditelji
brana jesu velike multinacionalke iz SAD, Evrope i Japana. One posle izgradnje
uglavnom i upravljaju tim branama. Tako na kraju, gotovo
uvek, te kompanije ubiraju kajmak velikih radova, koje su obično
finansirale Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Lokalni narodi na kraju
dobiju samo još jedan veliki dug na nacionalnoj
grbači.