Uvodnik
(Pr)osudite sami
Božji vetar
Milovan Brkić
Predsednik Srbije
Boris Tadić primljen je kod japanskog cara
Akihita dan pre razornog zemljotresa koji je pogodio ovu ostrvsku zemlju.
Legenda kaže
da su japanski
vojnici, spremni da umru do poslednjeg,
čekali na obali mongolsku vojsku koja je krenula da ih
okupira. Nekim čudom dunuo je užasno
jak vetar potopivši neprijateljsku
flotu. Od tada u Japanu ratnike-samoubice
zovu kamikaze, što, prevedeno, znači - Božji vetar.
Za Japance
je car božanstvo.
Akihitov otac,
car Hirohito, posle Drugog svetskog rata morao je da progovori kao
čovek. Bio je prinuđen, da bi spasao svoju
zemlji i narod, da potpiše
kapitulaciju.
Njegov govor
snimljen je na gramofonsku ploču i emitovan preko
svih radio stanica. Car je morao da saopšti podanicima da
je "došlo vreme da treba da izdržimo
neizdrživo"! Kapitulacija
je za većinu Japanaca bila
neizdrživa, a mnogi su bili spremni
da radije umru.
Pola veka
kasnije car Akihito moraće,
po svemu sudeći, da
objavi podanicima katastrofalne posledice razornog zemljotresa i još razornijeg
cunamija. Ako proključaju nuklearni reaktori, katastrofa će postati planetarna.
Kada je Boris Tadić po drugi
put izabran za predsednika, mogao je da izgovori reči
cara Hirohita: "Vreme je da vam
saopštim da ćete sada
morati da izdržite neizdrživo".
Prošle nedelje u Briselu je pregovarao izvesni Borko Stefanović, službenik Ministarstva spoljnih poslova Srbije, sa delegacijom
kosovskih Albanaca, na čelu sa
potpredsednicom kosovske vlade. Delegacija iz Prištine je morala da dobije
ovlašćenje Skupštine Kosova. Borko nije mogao
ni od koga.
Šta je, i o čemu ovaj službenik MIP-a razgovarao u Briselu, državna je tajna. Niko od poslanika
i poslaničkih grupa nije tražio
zasedanje skupštine da se utvrde okviri
za pregovore.
Da li
je srpski predsednik u svojim očima car Srbije?
Sigurno je da
on, u svakom slučaju, radi što mu je volja. Niko ne kontroliše koliko ovaj bolesni
čovek troši na blindirana
vozila, na odela, na putovanja,
koliki su troškovi njegovog
kabineta, koliko ima para na
inostranim računima.
U Hrvatskoj
se prošle nedelje demonstriralo
u više gradova. Nezadovoljni
su se sami organizovali. Samonikli. Ni opozicionim partijama u Hrvatskoj ne pada na pamet da
podrže gladne građane. Ni Katolička crkva u Zagrebu ne huli na vlast.
Demonstranti su uzvikivali i parole: popovi, lopovi! Nemaju Hrvati svog
biskupa Romera. Njihovi biskupi se baškare u svili
i kadifi.
U Srbiji
nema više bune. Muk. Opozicija gleda svoj biznis.
Srpske vladike iz crnih, blindiranih
limuzina ne vide svoju pastvu. Samo uzimaju.
Boris zajahao. Osedeo, pobledeo, ranjiv, teško bolestan,
ali ne odstupa. Preti. I pljačka.
U Srbiji
više nema ni peticija, ne oglašavaju se ni pisci,
nema disidenata. Zatvori su prepuni,
a groblja sve šira. Sindikalne vođe dobijaju lepu
apanažu i prodaju svoje članstvo.
U Srbiji
je skoro sve rasprodato, a i pravda je na rasprodaji.
Ima li
nade da dune neki božji vetar
i oduva Borisa
Tadića, njegovu rekonstruisanu vladu i pljačkašku
kamarilu?
Na jednom
zidu u Zagrebu demonstranti su ispisali grafit "Malo nas je, al' smo govna".
Zašto ćutimo?