Stav

 

Libija

 

Piše: Branko Dragaš

 

 

Pišući na ovim stranicama o svetskoj ekonomskoj krizi, uzrocima i posledicama, mogućim scenarijima za izlazak iz krize, najavio sam da postoji pet mogućih rešenja koje smišlja plutokratija Imperije u rastrojstvu, da bi nekako spasila neoliberalni kapitalizam od konačne propasti. Jedno od tih rešenja, naveo sam ga i kao prvo, jeste da se režira izbijanje svetskog rata, odnosno da nastane niz ratova koji se neće voditi na teritoriji Imperije, ali koji će pomoći vampirskom neoliberalnom kapitalizmu da izađe iz bankrotstva i da produži svoju pohlepnu agoniju.

Nagovestio sam da se sve užurbano sprema i da se samo traži zgodna prilika. I tako je nastalo arapsko proleće, puno mirisa jasmina. Umesto da se Imperija usredsredi na svoje unutrašnje probleme, da prestane narkotizovano štampanje dolara bez pokrića, da se promeni totalitarni sistem i da se, napokon, Imperija suoči sa svojom surovom i realnom stvarnošću, plutokratija namerno stvara programirani haos u svetu, da bi lešinarila na žrtvama nevinih ljudi. Napominjem, da se to nikad ne zaboravi, izlazak iz eksponencijalne funkcije štampanja dolara bez pokrića moguć je ili kroz novi svetski rat ili kroz građansku revoluciju u samoj Imperiji. Za sada, forsiraju se sukobi u svetu. Arapski svet je izabran kao poligon iz sledeća tri razloga: da se sruše anahroni despotski režimi, da se dobije kontrola nad naftnim rezervama i da se čitava Afrika, koja se otela kontroli i koja je postala interesna zona Kineza i Rusa, tako dovede u haos da Imperija ponovo dobije prostor za svoje kolonijalno delovanje.

Nakon ili uporedo sa nemirima u arapskom svetu, pripremaju se nemiri u Kini, Venecueli i Rusiji. Sve pod istim motivom - borba za ljudska prava i slobodno tržište. Ta propagandna laž prikriva sami totalitarizam neoliberalnog kapitalizma u kome ne postoje ljudska prava, jer pedeset miliona građana SAD nema socijalno i zdravstveno osiguranje, žive na ulicama Imperije kao urođenici iz afričkih pustinja, dok se slobodno tržište pretvorilo u monopolsku dominaciju nekoliko multinacionalnih korporacija, koje su u vlasništvu same Familije.

Svih ovih decenija posle Drugog velikog klanja naroda, preko Vijetnama, Koreja, ubistva Aljendea, Argentine i Brazila, do kraha sovjetske socijalističke imperije i raspada Jugoslavije, imali smo priliku da vidimo na delu savršeno izvedenu manipulaciju koja je danas dovela do toga da se raspadaju okupatorski sistemi u zemljama u tranziciji. Hrvatsko proleće je samo početak fejsbuk talasa koji će potopiti sve marionetske tvorevine u tranzicionim državama, jer sama suština problema tih zemalja je u tome da se, posle dve decenije navodnog uvođenja ljudskih prava i sloboda, običan, mali čovek našao na dnu života, opljačkan, izmanipulisan, osiromašen, porobljen i da taj brodolomnik više ne može da izdrži neoliberalno fundamentalni eksperiment, operaciju bez anestezije, taj propali i neuspešni koncept koji ga je doveo u beznađe, siromaštvo i potpuno ludilo. Sada inženjeri mrtvih duša planiraju da sve isto ponove sa ostatkom sveta, tako da nam medijske manipulacije, koje dolaze iz arapskog sveta, deluju nekako suviše poznato i prepoznatljivo, suviše očigledno da bi bilo slučajno, pa stoga naši građani, pišući po blogovima ili razgovarajući međusobno, imaju bolju analizu čitave te izrežirane tragedije, nego naši diletanti političari, koji izvršavaju naredbe svojih mentora. Razuman čovek prepoznaje tu istu manipulativnu propagandnu mašineriju koja od arapskog sveta pravi Balkan, a od Libije i Gadafija našu Srbiju.

U tom kaubojskom filmu neko mora da bude Indijanac. U balkanskom klanju, mi Srbi smo bili predodređeni za tu ulogu. Ne samo zato što smo imali nacionalni prkos i ponos na koji su igrali inženjeri mrtvih duša, nego smo imali svoga Gadafija koji ništa nije razumeo šta se dešava u svetu i koji je pokušavao da se suprotstavi silini manipulacije oružanom silom države. Bila je to velika greška, koju sada plaća i Gadafi.

Nije sporno da je taj njegov autokratski sistem prevaziđen, da je anahron, da mora da se menja, uprkos činjenici da je Libija postala najveće investiciono mesto na planeti, da su značajni interesi multinacionalnih kompanija bili na tom tržištu, da je Gadafi najviše učinio za razvoj svoje zemlje, da su mnogi svetski lideri imali svoje lične kombinacije sa njim, da je on kupovao akcije stranih kompanija u njihovim državama i da je novac investirao na njihova tržišta, ali sve to nije bilo dovoljno da ga odbrani od užasne istine da je Gadafi smetao Familiji samo zato što je težio stvaranju Afričke unije i što je sebe proglasio za sultana Afrike. To Familija nije mogla da podnese. Posle Kine i Rusije, posle onoga nepredvidivog Uga Čavesa, koji je odmetnuo zemlje Južne Amerike i suprostavio ih interesima Familije, danas je postalo jasno da i Afrika plovi nekim svojim, samostalnim vodama i da Familija više nema nikakve kontrole nad tom plovidbom. Vrata Afrike su Libija. Rezerve najbolje nafte na planeti su procenjene na 150 godina. Sada se otkrivaju i sve veće rezerve gasa. Ogroman novac koji se sliva u ruke Gadafija, koji zarazno širi ideju o nezavisnosti Afrike, postao je pogonsko gorivo za ovu plovidbu. Umesto kolonijalne sirovinske baze za dalje bogaćenje plutokratije u neoliberalnim državama, Gadafi je počeo da pravi mešovite kompanije za podizanje samostalne proizvodnje koja će, umesto da izvozi sirovine, proizvoditi u svojim fabrikama robu za afričko tržište. Afrika je budućnost u ovom veku ne samo zato što je velika sirovinska baza i veliko tržište, nego i što je najmlađe tržište na svetu sa prosekom od 18 godina starosti.

Budućnost, dakle, bilo kako bilo, pripada mladim narodima. Gadafi je postao opasan, zarazan primer i zbog toga što je pozajmljivao novac ostalim afričkim zemljama da bi podržao njihovu nezavisnost. Ali to je strašno iritiralo Familiju. Ubrzo je Familija počela da dejstvuje i izbio je rat u Obali Slonovače, a Sudan je doneo odluku da se podeli. Na delu je strategija da se što više balkanizuje Afrika i da se stvori što veći broj država pod kontrolom Imperije.

Napad na Arape je počeo sa neobične destinacije, iz turističkog Tunisa, pa je preskočena Libija i napadnut je Egipat, pa se vraćaju na Alžir, pa ponovo idu na istok, da bi se tako raširio front i stvorio prostor delovanja na 6500 km duge libijske granice, preko koje su ubačeni Al-Kaidini fundamentalisti i obučeni ratnici. Gadafi je bio potpuno nespreman za ovaj udar. Samozadovoljan svojim paradnim izgledom, okružen nesposobnim i korumpiranim generalima, nije primetio da je stvorio sklerotičan politički sistem koji nije mogao da se uklopi u moderno vreme. Plemenska podeljenost, plemenski mentalitet i obilje nafte, kao jedini izvor ugodnog života, života u kome nije bilo velikog zalaganja niti naprezanja, doveli su do okoštavanja i parazitizma u libijskom društvu, ukočenosti, zatvorenosti i usporenosti, koje nije moglo da izdrži fleksibilnost, otvorenost i brzinu interneta. Na sve to treba dodati i očitu neodmerenost Porodice, neodmerenost koja je iritirala javnost Libije i sve medijski praćene skandale koji su iz obesti činili neki od naslednika. Ogromna količina kapitala koji je poticao iz eksploatacije prirodnog bogatstva, a ne sposobnosti da se organizuje društvo koje proizvodi nove vrednosti, slivala se u državnu kasu kojom je gospodario samo jedan čovek. I gde su sve privilegije imali članovi porodice i odabrani generali. Tako se stvorio neproduktivan društveni sistem, koji, posle 42 godine iste vladavine i niza tragičnih dešavanja, više nije mogao da opstane. Jednostavno, vreme ga je pregazilo.

Znači, namera Familije da slomi svoga najopasnijeg protivnika, kako bi otvorila put za balkanizaciju Afrike, nadogradila se na unutrašnje nezadovoljstvo Gadafijem, njegovom porodicom i njegovim generalima, nezadovoljstvo koje je decenijama tinjalo, tako da je prirodno došlo do ovoga što danas gledamo u Libiji. Ako tome dodamo medijske manipulacije, kroz koje smo i sami prošli, a dobro znamo kako su se vesti tendenciozno plasirale u našem slučaju, onda je potpuno razumljivo da se danas sve ovo dešava u Libiji.

Pratio sam sve svetske i naše vesti, sve sajtove i sve nastupe Gadafija i njegovog sina Seifa. Na samom startu bilo mi je jasno da je Gadafi izgubio medijski rat, jer je on imao, prema mojim proverenim izvorima, prezir prema internetu i čitavoj društvenoj mreži. To je bilo kobno. Sin Seif, koji školovan u Evropi i koji govori tri jezika, koji se 2006. zalagao da se izvrše društvene reforme, pa je zbog takvih stavova stavljen u zapećak, predlagao je da se pozovu mladi, stručni i obrazovani ljudi da budu u propagandnom štabu za iznošenje istine šta se zaista događa u Libiji, ali je Gadafi to odlučno odbio. Bila je to velika greška. Tako su nastale vesti o njegovom bekstvu u Venecuelu, paljenju parlamenta, padu Tripolija, padu svih velikih gradova, kapitulaciji vojske, ubijanjima nedužnih civila bombama iz aviona i teroru nad demonstrantima. Svetski mediji su sve prenosili pozivajući se na Al-Džaziru, a Al-Džazira je gebelsovskom propagandom stvarala sliku o planiranim zločinima, izveštavali su prvih dana, recimo, da im je neki čovek, tako su doslovno pisali, javio iz Tripolija da krv teče potocima, da glavni grad drže pobunjenici i da je pitanje sata kada će Gadafi pasti ili će pobeći u Venecuelu. Al-Džazira je izvršavala naloge obaveštajnih službi Imperije i potpuno je razumljivo, u takvoj konstelaciji laži i obmana, da Savet bezbednosti jednoglasno usvoji rezoluciju o blokadi režima u Libiji. Gadafi je bio u pravu kada je rekao da je to protivno međunarodnom pravu, da međunarodna delegacija prvo treba da pošalje svoju delegaciju i da se ta delegacija uveri šta se stvarno dešava u Libiji, pa tek onda, kada utvrdi sve te zločine koje je počinio, izvrši blokadu režima u Libiji.

Ostareli Gadafi shvatio je da gubi medijski rat, ipak je on bio učenik druga Tita, shvatio je da ne može da se bori sa spinovanim internet medijima, pa je bio prinuđen da ubaci u vatru sina Seifa. Međutim, događaji su se već otrgli kontroli. Pogrešio je i to što odmah nije dozvolio stranim novinarima da izveštavaju. Mnogo protivurečnosti je bilo u svim tim događajima. Neshvatljivo je da mirni demonstranti, civili koji protestuju, osvajaju vojne baze, gađaju iz raketnog oružja, voze oklopna vozila i suprotstavljaju se regularnoj vojsci, da zauzimaju čitave gradove i oblasti, da sve to, dakle, rade da bi se smenio režim Gadafija, a da međunarodna zajednica nije postavila pitanje - kako ti mirni demonstranti znaju sve te veštine. Zamislite da je u Medisonu, SAD, gde se skupilo, u isto vreme dok su trajale vojne operacije demonstranata na ulicama Libije, više od 100.000 ljudi da protestuju protiv usvojenog budžeta, počelo da se puca iz dugih cevi, da su demonstranti tenkovima odgovorili na represiju države, šta mislite šta bi veliki demokrata Obama uradio? Verujte mi, dobio bi nalog da istog trena podigne sve borbene jedinice za odbranu države. Mediji bi podržali tu odluku, a međunarodna zajednica ne bi uvela sankcije Obaminom režimu. Jednostavno rečeno, Gadafi se upecao na bačenu udicu i sada ima velike probleme.

Šta je rešenje iz ove krize? I Al-Džazira je u jednom svom komentaru, shvatajući osobenost Libije i težinu same situacije, rekla: ne možemo sa Gadafijem, ali ne može se ni bez Gadafija. Berluskoni je izjavio da je konfuzna situacija i da ne treba donositi prerano osude i odluke, da mora da se radi sa Gadafijem. Prateći intezivno sve te događaje, predložio sam mojim poslovnim prijateljima iz Libije da prenesu onima koji imaju vlast u Libiji da urade sledeće: prvo, da obustave sva oružana dejstva i pozovu predstavnike opozicije na razgovore, drugo, da međunarodna stručna komisija ispita sve strane i utvrdi šta se zaista dogodilo, treće, da Gadafi ostane Vođa revolucije i da povuče sve stare generale u Savet revolucije, da prepuste sudbinu zemlje u ruke mladih, četvrto, da se formira prelazna vlada nacionalnog spasa u koju će ući vlast i opozicija, peto, da se zakažu demokratski izbori do oktobra, šesto, da se napravi stručni međunarodni tim koji će predložite političke i ekonomske reforme u zemlji. To su bili moji predlozi da pomognemo zemlji koja je mnogo puta pomogla nama.

Sve što se dešava je unutrašnja stvar Libije. Niko nema pravo da se meša. Nažalost, režim u Beogradu je potpuno poludeo. Ostareli deda Mićun i bahati ministar odbrane su, pre svih drugih država, osudili režim u Libiji. Ostale države se nisu izjašnjavale. Svi prate šta se dešava i ne žele da istrčavaju. Ali, bankrotirani režim u Srbiji želi da se dodvori svojim NATO gazdama i pravi gluposti. Nadam se da ćemo doživeti srpsko proleće i da ćemo u mirnim demonstracijama, bez političkih lešinara, srušiti odnarođeni režim. Postanite deo srpske globalne mreže za proteste. Ništa ne možete da izgubite. Već su nam sve oteli.