https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Oni vas vode

Oni vas vode

Sindikalne vođe, egoistični džeparoši: Današnji sindikalni lideri nisu dostojni ozbiljnog podzemlja

 

Al Kapone i Laki Lućano nisu bili podguzne muve

 

Najveći "organizovani" kriminalci u istoriji podzemlja bili su, ili su posao započinjali upravo kao sindikalni lideri, najčešće u oblasti transporta (kamiondžije) i penzionih fondova. Ipak, grabeći sebi mnogo su učinili i za "radničku stvar". Za razliku od srpskih sindikalnih lidera, koji bi prisvojili i crno ispod noktiju, a svakog tajkunskog teroristu i izrabljivača odbranili od nasrtaja radnika i drugih bednih nezahvalnika.

Uz to, umesto da se makar "za slikanje" ujedine u borbi za radnička prava, koja sve žešće i očiglednije uzurpiraju kojekakve belosvetske zanatlije privedene od strane Mlađana Dinkića, funkcioneri sindikata u Srbiji samo gledaju kako jedan drugome da preotmu finansijske mrvice koje im mudro dobacuje ovdašnja vlast i tajkuni-eksploatatori.

 

Milan Malenović

 

Radnici u Srbiji već godinama nemaju poverenje u stare sindikate, posebno u njihove lidere, pa se sve češće osnivaju novi sindikati koji su, u stvari, samo produžena ruka gazda preduzeća. Tako ispada da se za radnička prava "bore" ili prorežimski ili u najmanju ruku stranački i sindikati koji pripadaju onima protiv kojih bi da se bore.

Svake jeseni sindikalni lideri u Srbiji najavljuju vruće proleće, što bi trebao da bude izraz koji opisuje masovne radničke proteste, da bi, zatim, u proleće najavljivali vruću jesen. I tako u krug. U međuvremenu se njihova lična konta, nekretnine i pokretnine umnožavaju. 

Prošle godine je majski uranak u organizaciji UGS Nezavisnost doživeo debakl. Pojavilo se tek nekoliko stotina nezainteresovanih radnika da čuje uobičajenu i dobro poznatu tiradu Branislava Čanka, koji, uvređen u svojoj uzvišenosti doživotno plaćenog borca za radnička prava, pred ovako malim skupom nije želeo ni da nastupi. Umesto toga, radnici su se sami podsetili njegovih obećanja iz ranijih godina koje, takođe, nikada nije ostvario. Tako, niko ništa nije ni izgubio što tog maja nije opet čuo Čanka.

Početkom prošlog meseca Čanak se ponovo oglasio u svom dobro poznatom maniru, kada je ocenio da bi država mogla da se nađe pred bankrotom suočena sa zahtevima svih sindikata. Jedino rešenje, koje je sporovozno, jeste poboljšanje punjenja budžeta i da se onda obavi nova preraspodela, ali za njega sada nema vremena, nego mora da se štedi i neko mora da ustane uskraćen, ali to ne bi trebalo da bude niko u javnom sektoru, smatra Čanak.

Iz ove demagoške gomilice jedino se jasno ne vidi na koga to Čanak misli da treba da bude uskraćen. Možda penzioneri, primaoci socijalne pomoći ili dečijeg dodatka?

Branislav Čanak, kao uostalom i skoro svi sindikalni lideri u Srbiji, poznat je po tome da ume da potroši gomile reči, a da ništa ne kaže. Ni on, ali ni njegovi saborci, nikako preko usta da prevale ono što je svima u ovoj zemlji odavno poznato: javna potrošnja se smanjuje prvo kod onih koji imaju najviše para.

 

Prvomajske gluposti

 

Jedan od načina brzog punjenja budžeta bilo bi i hapšenje i zaplena imovine od južnokorejskih bandita iz gusarske družine pod nazivom Jura. Ova opskurna firma je iz srpskog budžeta dobila subvencije u visini od dvogodišnje prosečne plate za svako radno mesto koje je otvorila u bivšoj Zastavi Elektro  iz Rače, iako je zaposlila mnogo manje radnika od obećanog broja.

A i te je počela da otpušta zbog njihovih sindikalnih aktivnosti. Predsednica sindikata Sloga Neva Obradović jedna je od šest sindikalnih aktivista koji su dobili otkaz u račanskoj Jura korporaciji. U obrazloženju otkaza ugovora o radu navodi se da Obradovićeva nije sprečila da informacije o firmi, za koje rukovodstvo Jure tvrdi da su netačne, dospeju u javnost.

U međuvremenu u sve uključena Inspekcija rada utvrdila je da je bar jedan od tri otkaza uručen protivno zakonu. I na tome se trenutno stalo, jer gladni radnici za protivnika nemaju južnokorejske mešetare, već domaću fantomsku organizaciju Udruženi regioni Srbije, čiji je šef Mlađan Dinkić, a njegov finansijski interes se krije iza navodnih Korejanaca.

Ovaj primer samo oslikava sa čim se suočavaju oni koji nisu spremni da, kao Čanak i njemu slični, mnogo pričaju, a da nikoga ne napadaju. Sindikati su u ovoj zemlji predviđeni za stvaranje privida socijalnog mira, a ne za borbu za radnička prava. Ko to ne shvati prolazi kao sindikalni prvaci iz Rače.

Jedan od učesnika tradicionalnog i spontanog prošlogodišnjeg prvomajskog uranka sa pečenim prasićima u Košutnjaku ovako je prokomentarisao Čankovu opasku da je radnicima važnije pečenje od protesta: "On na 1. maj može i da posti na vodi, pošto cele godine jede pečenje." Nesrećna je zemlja koja ima sindikalne lidere sa ovakvom reputacijom.

Pored Čanka, koga već smatraju doživotnim liderom UGS Nezavisnost i kome se osim dobro plaćenog oportunizma prebacuje i nepotizam, ni ostali sindikalni lideri nisu na boljem glasu.

Po jednom prošlogodišnjem istraživanju samih sindikata poverenje u sindikalne lidere ima tek 0,17 odsto radnika. Što će reći: na stotinu radnika nema ni jednog jedinog celog koji srcem i dušom stoji iza onih koji bi trebali da ga zastupaju.

 

Daleko je kafa

 

Savez samostalnih sindikata Srbije je najmasovniji sindikat u zemlji i po sopstvenim podacima okuplja oko 600.000 radnika. Njegov predsednik je pedesetogodišnji Ljubisav Orbović, po struci ekonomski tehničar. O svojim međusobnim odnosima Čanak, kao lider drugog velikog sindikata, jednom je iskreno rekao: "Nas dvojica ne možemo ni kafu zajedno da popijemo."

Ako već ne mogu da se usaglase, bar mogu da se pljuju.

Neposredno po izboru Orbovića na mesto predsednika SSSS jedan beogradski list je objavio navodno pismo radnika fabrike Rekord iz beogradske Rakovice, matičnog preduzeća novopečenog radničkog tribuna. U njemu je napisano da je on "lečeni alkoholičar, koji zloupotrebljava službeni položaj i da u Sindikatu vladaju kriminal i lopovluk". Anonimni pisci su tvrdili i da je novi predsednik sindikata na račun Saveza obišao "sve države od Južne Amerike do Severnog pola", a da pri tome ne zna ni jedan strani jezik.

Umesto demantija, Orbović se ograničio na to da kaže kako je pismo potureno iz konkurentskog UGS Nezavisnost i da ga nije potpisao ni jedan od njegovih bivših kolega iz Rekorda.

Kada je na ovom primeru video koliko su nezahvalni oni koje treba da štiti, pa ga i javno opanjkavaju, Orbović se okrenuo onima protiv kojih bi trebao da se bori - srpskim tajkunima. Zato je otišao u protivprirodnu posetu klubu Privrednik u Šekspirovoj ulici, udruženju koje okuplja najbogatije Srbe. "Moramo zajednički da radimo na izlasku iz krize. Neophodno je da našim firmama omogućimo da što više učestvuju na tenderima, a ne da posao dobijaju stranci," rekao je on posle ove istorijske posete osinjem gnezdu.

Dok je iz teških kristalnih čaša ispijao viski u Privredniku, Orbović je zaboravio kako su članovi njegovog sindikata svojevremeno upali u prostorije konkurentskog ASNS-a, pošto je ovaj potonji usred radničke pobune u Niteksu, sa vlasnikom firme, kontroverznim Đorđijem Nicovićem, potpisao "Sporazum za izlazak Niteksa iz krize".

Policija je tada morala da razdvaja zavađene sindikalce, a Orbović je grmeo: "Onaj ko se predstavlja za sindikalnog lidera, izda svoje kolege i zbog ličnih interesa sruši borbu 700 ljudi, ne može biti sindikat". Posle je istom tom Nicoviću otišao na noge u Šekspirovu da bi se pod dejstvom maligana sa njim grlio u ime zajedničke im borbe protiv svetske krize.

Orbović je sa porodicom godinama živeo u očevoj kući na Petlovom brdu, a onda mu je od sindikalnih para kupljen stan. Svoje pare za rešenje sopstvenog stambenog pitanja nije imao, jer mu je plata bednih hiljadu i nešto više evra, ne računajući devizne i dinarske dnevnice i pravo na besplatno lokanje u Privredniku i još ponegde.

Zbog ovakvih sindikalnih lidera nikako da prođe naša inicijativa od pre više vremena da i plaćeni borci za radnička prava, isto kao i državni funkcioneri, predaju na početku svog mandata imovinsku kartu koja bi se redovno proveravala. Tako bi moglo da se vidi za koje pare i koga oni to zastupaju.

Poznate su i razne afere u samom vrhu Saveza sindikata (jedna od najvećih je "nestanak" preko 200 funkcionerskih stanova). Republički odbori sindikata su "država u državi" sa ogromnim fondovima koji se slabo kontrolišu. Sve u svemu, sindikat funkcioniše po sistemu kastinskog društva, a sve otimačine, pljačke i nepravilnosti se brzo zataškavaju i stavljaju pod tepih. Već je znano i da u okviru sindikata funkcioniše preko 9.000 raznih žiro računa od kojih je većina pod slabom kontrolom onih koji plaćaju članarinu.      

 

Neiscrpan izvor privrednih grana

 

Sredinom prošle jeseni, kada su krenuli protesti radnika Kolubare, svi domaći sindikati su našli za shodno da se oglase i podrže bunt. Svakom razumnom čoveku je bilo jasno da to ne sluti na dobro i, zaista, protesti su ubrzo utihnuli. Čak je i Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, tada najavljivala: "Vlada će ovog puta biti gubitnik. Ovo su dizanje Srbije i bunt protiv toga da se preko određenih socijalnih grupa rešavaju svi problemi."

ASNS je postao primećen devedesetih godina u vreme borbi protiv režima Slobodana Miloševića. Na kraju je završio i kao jedna od članica Demokratske opozicije Srbije u čijoj režiji se dogodio narod 5. oktobra 2000. Kako ne ide da jedan sindikat bude zvanični član vladajuće koalicije, ASNS je zvanično napustio DOS, ali je nezvanično ostao privezak Demokratske stranke.

Sadašnja predsednica ASNS-a, pomenuta Ranka Savić, na čelo ove organizacije prvi put dolazi 2002, a mandati su joj produžavani 2006. i 2010. U međuvremenu ju je članstvo 2007. optužilo da je privatizovala sindikat.

Predstavnici nekoliko granskih odbora ASNS-a izneli su tada podatke da se u kasu sindikata sliva oko pet miliona dinara mesečno, što je tada iznosilo nekih 75.000 evra. Od tih para se plaćalo 5.000 evra za zakup sindikalnih prostorija, ali i za kiriju za prostorije u kojima se nalazi Laburistička partija, političko mrtvorođenče na čijem je čelu bio Dragan Milovanović, glavni menadžer ASNS-a i bivši ministar rada u Đinđićevoj vladi.

Željko Veselinović, tadašnji predsednik ASNS - grane metalaca, tvrdio je da ovaj sindikat nema ni blizu onoliko članova koliko je govorila Ranka Savić: umesto pominjanih skoro 190.000, ASNS je navodno imao najviše nekih tridesetak hiljada članova, od čega su dve trećine protiv Savićeve i njene klike.

Koliko je zaista članova u tom trenutku bilo protiv tadašnjeg rukovodstva nikada nećemo saznati, jer se Veselinović ubrzo okrenuo svojoj sopstvenoj sindikalnoj karijeri na čelu novoformiranih Ujedinjenih sindikata Sloga.

Videvši da joj nekadašnja glavna sindikalna uzdanica, metalci, okreću leđa, Ranka Savić se više posvetila nekim drugim privrednim granama. Jedan od njenih pulena je i Branislav Lazić, doskorašnji direktor beogradske Hitne pomoći, a sadašnji čelnik Instituta Torlak.

Dok je bio na čelu Hitne pomoći Lazić je u ASNS preveo sve radnike ove zdravstvene službe, a to isto sada čeka i zaposlene u Torlaku. Ko nije član Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, na čelu sa neprikosnovenom Rankom Savić, taj je državni neprijatelj, smatra Lazić. Umesto buntovnih metalaca, u ASNS-u je, tako, sve više pitomih medicinskih radnika.

Usput, da bi sebi i sindikalnim saborcima dao dodatnu motivaciju za rad, Lazić je odobrio do sada neviđenu pljačku Hitne pomoći. Između ostalog, netragom je nestalo i nekih tridesetak već plaćenih specijalnih vozila namenjenih ovom institutu. Dok su odabrani međusobno delili pare iz ove višemilionske pljačke, sindikat je ćutao i po pitanju mizernih plata i neljudskih radnih uslova.

To nikoga ne treba da čudi kada se zna da je Lazić na mesto predsednika ASNS u Hitnoj pomoći doveo Sašu Jakišu, čoveka koji je već osuđivan zbog toga što je kao član interventne ekipe tipovao stanove bogatijih pacijenata. Boljeg pomoćnika u pljačkama Lazić, zaista, nije mogao da nađe.

 

Svi zalegnu na rudu

 

Laburistička partija menadžera ASNS-a Milovanovića je, i pored zdušne pomoći sindikata, na izborima 2003. uspela da osvoji tek nešto više od četiri hiljade glasova i da zauzme treće mesto od dna liste. Dovoljan pokazatelj koliko radnici veruju svojim sindikalnim vođama, naime, čak i manje od gore navedenih 0,17 odsto.

Pošto od političke karijere Milovanovića nije bilo ništa, Ranka Savić se u međuvremenu okrenula protežiranju same sebe. Valjda je razlog bila i jedna žestoka svađa o kojoj su svedočili nezadovoljni sindikalci iz 2007. godine.

Tada je, navodno, Milovanović na Savićevu potegao čak i pištolj, pa joj je, pošto ju je pripit promašio, drškom polomio prednji zub. Pomenuti Veselinović i njegov kolega Ivica Živković, poverenik ASNS za Kolubarsko-mačvanski okrug, izneli su svojevremeno da se od sindikalnih para plaća i vozni park laburista, a da su Savićeva i Milovanović zajedničkim radom proneverili i oko šest miliona dinara namenjenih plaćanju uglja iz rudnika Kolubara.

Šta je od ovih optužbi tačno nikada se nije saznalo, jer je ASNS ponovo svojski zalegao na rudu Demokratske stranke kao nezaobilazni faktor u "smirivanju tenzija među gladnim radnicima". Sama Ranka Savić u međuvremenu je počela da fantazira i o mestu u republičkoj vladi, a svojim najbližim saradnicima se poverila da smatra da je mesto ministra za rad i socijalna pitanja kao stvoreno za nju.

Gotovo niko živi ne zna koliko zapravo ima sindikata u Srbiji. Ni siromašnijih radnika, ni većeg broja plaćenih sve bogatijih dušebrižnika za njihova prava. Profesor Darko Marinković tvrdi da u ovom trenutku u Srbiji ima dvadesetak hiljada registrovanih sindikalnih organizacija. Pojedine imaju više funkcionera nego članova, a neke uopšte ni nemaju članstvo.

U Železnicama Srbije, na primer, deluje nekih dvadesetak sindikalnih organizacija. I sve one, od najmanjih do onih najvećih, konkurišu za deo kolača koji rukovodstvo Železnica daje podobnim i poslušnim sindikatima, najčešće samo za "odobrovoljavanje" njihovih rukovodilaca.

Samo u kriznoj 2009, primera radi, u ŽS je za dnevnice za službena putovanja izdvojeno stotinak miliona dinara, a polovina tih para je završila u sindikalnim kasama, tačnije u džepovima izabranih radničkih lidera i liderčića.

Većina od dvadeset hiljada sindikalnih vođa u Srbiji bori se samo za sebe i svoje privilegije, a radnici su tu samo statisti koji se pomeraju po potrebi. Dovoljno je da gazda svom sindikalisti zaposli ženu, ili da mu da službeni auto na korišćenje, a da mu lokalna vlast pomogne pri sređivanju stambenog problema, pa da ovaj odmah zaboravi čije intrese bi trebao da brani.

Zbog ovakvog odnosa funkcionera prema svom članstvu, koje najčešće ni ne obilaze niti sa njim na bilo koji način komuniciraju, radnička prava u ovoj zemlji najmanje brane sindikati.

 

Nije kao što izgleda

 

A kako to izgleda kada neki sindikalni funkcioner ipak pokrene svoje radnike u proteste može da pokaže i slučaj Mite Lisice, nekadašnjeg vođe protesta u Šinvozu.

Radničkog lidera Mitu Lisicu zbog klevete i uvrede tužili su većinski vlasnik firme za remont šinskih vozila Nebojša Ivković i nekadašnji direktor Dragan Jeftović, tvrdeći da je Lisica javno iznosio brojne neistine o fabrici tokom njene privatizacije. Kao svedok odbrane u ovom predmetu pojavila se i predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać. Ona je tada najavila da će podneti krivične prijave protiv odgovornih lica zbog kršenja zakona, zloupotrebe u privatizaciji i namernog izazivanja stečaja u Šinvozu.

Nešto bolje upućeni u sindikalnu borbu Mite Lisice ukazuju da postoji i druga strana medalje. Šinvoz je svojevremeno privatizovalo domaće lice, ali se 2008. kao zainteresovani javno pojavljuje novi kupac - francuska kompanija Lohr. U to vreme u Šinvozu besne štrajkovi zbog navodno neisplaćenih plata.

Glavni i pravi motiv štrajka nije isplata zarada, upozoravaju nas tadašnji zaposleni, nego raskidanje ugovora o privatizaciji, odnosno otvarnje puta za preuzimanje firme od strane Lohra. Krajem 2006. štrajk se transformiše u tzv. "beli štrajk" (radnici dolaze na posao, ali niko ništa ne radi), polovinom 2007. zaposleni sede u pogonu, pored nezavršenih objekata, igraju karte i kuvaju pasulj. U pogonu teške metalne industrije zloslutno se čuje samo muzika sa radija. Novembra 2007. firma odlazi u stečaj.

Posle mnogo problema stečaj Šinvoza srećno se završava uspešnim planom reorganizacije. U međuvremenu Lohr odustaje od preuzimanja firme, jer Francuzi nisu bili spremni da plate ni deo stvarne vrednosti. Jedini koji je profitirao iz svega je sindikalni lider Šinvoza,  koji u međuvremnu postaje ni manje ni više nego vlasnik privatne firme za izvođenje građevinskih radova i to za takozvanu rekonstrukciju još jedne firme otete u komšiluku.

Glavni gubitnici u celoj ovoj priči bili su radnici Šinvoza.

Posle svega iznetog, kolika je verovatnoća da srpski sindikati na ulice izvedu one mase nezadovoljnih radnika, kao što je to slučaj u Grčkoj, Italiji ili Francuskoj? Gotovo da je ravna nuli.

 

Glava dole

 

Analitičar Milan Nikolić smatra da sindikalci zbog svog nejedinstva ne mogu da ugroze ni sadašnju, niti bilo koju buduću vlast. "Prvo, kod nas manjina radno sposobnog stanovništva ima stalni posao i njih sindikalci organizuju. Oni ne organizuju nezaposlene i tako gube snagu. Drugo, oni su se između sebe pocepali", smatra Nikolić.

"Sindikalna konkurencija je surovija nego partijsko-politička, jer su većini aktivista, nažalost, radna mesta odavno ugašena i ako ne prođu sindikalne utakmice za svoju funkciju, oni su bukvalno socijalni slučajevi", tvrdi Zoran Stojiljković, potpredsednik sindikata Nezavisnost i profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. "Oni nisu na državnim jaslama kao partijska klijentela. Možda se u tome može naći malo potrebe da se bude radikalniji ili kooperativniji, ali nekoliko stotina, ne preterano ugodnih sindikalnih fotelja, sigurno nije razlog za sindikalni pluralizam."

Pritešnjeni ovako u ćošak, srpski sindikalni lideri ne vide drugi egzistencijalni način osim da se preorijentišu na zastupanje interesa gazde, a ne radnika. Bitna razlika je jedino u tome ko je gazda, jer ako je on država onda funkcioneri sindikata na poklon dobijaju stan, kao Orbović, ili amnestiju od krivične odgovornosti, kao Savićeva i Milovanović, a ako je gazda privatnik onda se dobija posao za članove porodice ili plaćeni putni i mnogi drugi troškovi.

Izgleda da ni srpska policija nije imuna na ovakva podmićivanja. Početkom prošle godine naš list je objavio pismo Udruženih sindikata policije upućeno Vladimiru Barbulovu, predsedniku štrajkačkog odbora i lideru Nezavisnog sindikata policije, iz koga jasno proizilazi da je pomenuti za smirivanje opravdanog bunta radnika MUP-a od  vlasti dobio automobil na lično korišćenje. Barbulov se povodom ovih optužbi nikada nije javno oglasio.

Zbog korumpiranosti funkcionera razvodnio se i nedavni štrajk prosvetara. Za jedne potpisani Protokol sa državom o povišici plata u ovoj godini još uvek važi, drugi su u međuvremenu povukli potpis sa tog dokumenta, treći su se navodno dogovorili sa vladom o nečemu, jer se procenat povišice krije, četvrti bi nastavili pregovore, peti su pretili radikalizacijom štrajka.

Na kraju je, pošto su zle čike iz MMF-a rekle da ne dolazi u obzir povećanje javne potrošnje, na scenu stupio Branislav Čanak sa od vlasti dobijenim objašnjenjem citiranim na početku ovog članka. Para ima, kaže on, ali ne za one najsiromašnije. Umesto da tada na ulice izađu svi članovi svih srpskih sindikata i da primoraju vladu da štedi na beneficijama za svoje najbogatije članove, kao što bi uradili klasno svesni sindikati u Evropi, naši su se radnici pokunjili i - povukli.

 

 

 

 

 

To nema nigde

 

Da se malo podsetimo nedavnih bisera sindikalnih rukovodilaca. Počnimo od prošle jeseni i od štrajka radnika Kolubare, istih onih koji su u jesen 2000. najavili pad režima Slobodana Miloševića. Tada, oktobra 2010, neki sindikalni prvaci su davali i ratoborne izjave u stilu: "Oduvaćemo i ovu vladu."

Predsednik SSSS Ljubisav Orbović najavio je oktobra 2010. da postoji mogućnost "francuskog scenarija" u Srbiji.

Odmah se oglasio i sindikat EPS-a, ali i sindikat RB Kolubara. Iz Kolubare su zatražili hitne pregovore i zapretili potpunom obustavom proizvodnje. Predsednik sindikata Kolubare Miodrag Ranković Pici, koji je u tom preduzeću predvodio bunt 5. oktobra, izjavio je da neće bežati ni od obaranja vlade.

Isti taj Pici je, međutim, blizak saradnik sa Milanom Đorđevićem zvanog Đokin, sindikalnim vođom u EPS-u, koji je sa svoje strane bio pokrovitelj Zoranu Jankoviću, jednom od najbogatijih ljudi u tom delu osiromašene Srbije.

I predstavnik Udruženih sindikata Sloga Željko Veselinović pozvao je povodom bunta u Kolubari oktobra 2010. na masovne proteste: "Idemo na proteste i nećemo se povući. Nema pregovora! Ili oni, ili mi!"

"Da li će protesti biti radikalizovani zavisi od vlade. Lično mislim da je Srbiji potrebna radikalizacija kada su u pitanju građanski protesti", poručio je tada predstavnik Industrijskog sindikata Srbije Dragan Matić.

Branislav Čanak i njegov UGS Nezavisnost mudro su se držali po strani tokom protesta radnika Kolubare. Zašto bi rušili vlast koju su sami doveli?

Ovog proleća, kada još samo nije poskupeo vazduh koji udišemo, predsednik SSSS-a Ljubisav Orbović velikodušno vlastima poklanja mesec dana fore: "Država bi morala da reaguje na poskupljenja proizvoda koja su pod njenom kontrolom, a sindikat ostavlja rok vladi da se konstituiše i očekuje dogovor o svojim zahtevima u periodu od oko mesec dana."

Šta drugo da se očekuje od vođe sindikata čiji su predstavnici nedavno od ministra prosvete zahtevali da se štrajk prosvetnih radnika odmah okonča i to na bilo koji način? Pre toga su isti ti sindikalni prvaci iz SSSS-a sa vlastima potpisali Protokol za koji se ispostavilo da odgovara samo državi, a nikako ne i prosvetarima, pa su se čelnici ovog sindikata uplašili da će članstvo da ih napusti, ako ostali sindikati ostanu dosledni u štrajku.

 

 

 

 

 

Visokoprofitna niskost

 

Gazde, a i sama država sindikalne lidere podmićuju i pravom da se bogate na račun svojih osiromašenih članova, tako što se sindikati pretvaraju u klasična preduzeća za stvaranje profita. Evo nekoliko primera kako to izgleda, a o čemu je Tabloid već pisao.

Na zvaničnom sajtu Sindikata EDB vidi se da oni svojim članovima, a i šire, nude kupovinu suhomesnatih proizvoda iz preduzeća Ekologik Java, i to na tri mesečne rate. Kome je to malo, može da se upiše i na tečaj stranog jezika u školi Đuro Salaj, uz porodični popust od 25 odsto.

Da ne zaostane za svojim kolegama, Nezavisni sindikat se odmah odrekao štrajkova i svojim članovima zauzvrat ponudio obuku za vozača B kategorije po ceni od 25.000 do 30.000 dinara, u zavisnosti od vozila. Za one koji bi da smršaju posle obilnih obroka suhomesnatih proizvoda, Nezavisni nudi i veliki izbor sportske odeće i obuće na tri do četiri mesečne rate, koju mogu da kupe na platou ispred TC Piramida na Novom Beogradu. Za kraj, tu je i stomatološka ordinacija dr Aleksandra Kostića, koju sindikat reklamira, istina, bez ikakvog popusta za članove.

Majstor za zaradu mimo sindikalnih delatnosti je svakako sindikat Nezavisnost, koji ima i sindikalni apartman, ali i sindikalni splav i sindikalnu firmu.

Splav je na Adi Ciganliji, pravljen je parama EDB-a i zatim poklonjen sindikatu, a radio je privatno pružajući usluge svakome ko je imao da plati. U Nezavisnosti su pojam "ravnopravnost" shvatili doslovno, pa nisu pravili nikakvu razliku između gostiju. Tako su članice sindikata na Dan žena dovedene na ovaj splav, ali su kao i svaki drugi gost morale uredno da plate ceh koje su napravile.

Pošto su aprila prošle godine zbog nemilosrdnog pražnjenja sindikalnih fondova i mnogobrojnih finansijskih mahinacija uz krivične prijave oterani sa funkcija iz sindikata Nezavisnost EDB-a, bivši glavni poverenik Tomislav Nešković i sekretar Biljana Kovačević, koja je ujedno bila i direktor sindikalne firme Ness Co, osnivaju u istom preduzeću Nezavisni sindikat. Za puni vaskrs nedostaje im još samo novi splav.

 

 

 

 

"Ugledni" radnici

 

Sindikalni funkcioneri se namiruju i preko takozvanih radničkih igara. Na ove sportske manifestacije firme delegiraju poslušnike iz svojih sindikata kao posmatrače ili pod nekim sličnim nazivom,. Takvima je ne samo plaćen kompletan boravak u hotelu, kao i visoke dnevnice, već im se pokrivaju i svi troškovi za posebne želje i prohteve.

Zoran Bagi Miletić, sindikalni sekretar iz Železnica Srbije, pratio je prošle godine radničke sportske igre u Vrnjačkoj Banji. Pošto je 12. septembra napustio poluapartman u hotelu Železničar, komisijski su konstatovani sledeći vandalizmi: razbijeno jedno prozorsko staklo, odlomljeno parče drvenog stočića, razbijeno staklo na zidnoj slici i tepih progoren cigaretama.

Ceh je preko sindikalne organizacije platio ŽS, odnosno svi mi koji doprinosimo punjenju republičkog budžeta iz koga se finansira rad domaće železnice.

Prilikom proslave Nezavisnog sindikata mašinovođa 11. oktobra 2010. u beogradskom restoranu Romantika polomljen je sledeći sitan inventar: 43 čaše od 0,2 litra, šest čaša za viski, 23 čaše od 0,05, 39 čaša od 0,1, pa 11 imperijal čaša, 15 pepeljara i tri bokala!

Ono što posebno zabrinjava u ovom slučaju jeste činjenica da su sindikalni prvaci pijani pevali "Uspeo sam u životu, zavide mi svi". Kakav je to uspeh biti pijani predvodnik gladnih radnika?

Dva meseca kasnije isti ti sindikalni lideri na proslavu u sali Muzeja železnice u Beogradu o svom trošku su doveli orkestar iz Skadarlije čijim su članovima do zore na čelo lepili krupne novčanice. Od čijih i na koji način zarađenih para, moramo da se zapitamo.

Uz sve to dolazi, kako nas je svojevremeno obavestio doskorašnji funkcioner Sindikata izvršnih službi - Srpskih železnica Srđan Đorđević, da se podobne "radničke" vođe od Železnica Srbije podmićuju i tako što im se i dalje upisuje i noćni i prekovremeni rad, iako oni uopšte ni ne dolaze na svoja radna mesta.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane