Esej
Disidentsko pismo:
književna i ljudska drama u epohama različitih dogmi, ideologija i rezima (2)
Kad su silovatelji otkrili Devičanska ostrva
Pisac i disident Ivan
Ivanović, u detaljnom preispitivanju književnih dostigunuća i posrnuća,
nastalih u vreme različitih autokratija i partokratija, rečito govori o
vanvremenskoj snazi umetnosti ali i o kontinuitetu zla koje neizbežno vreba sve
ono što je dobro, plemeniti i prosvetitetljsko
Ivan Ivanović
Već
1948. godine dolazi do velikog potresa u zemlji, do međukomunističkog obračuna.
Naime, komunistički apostoli, Tito i Staljin, na mrtvo ime su se zavadili i u
sukob uvukli svoje države. Tito je imao sreću, ali i znanje, da mu glavu spasi
truli i gnjili kapitalistički Zapad, što je doprinelo da i mi njegovi podanici
preživimo. (Tito je ovo stanje iskoristio da se obračuna sa rivalima uglavnom u
armiji - ubijen je general Arso Jovanović, načelnik njegovog štaba u
revoluciji. Za svoje političke protivnike, ali i za nasumice odabrane
neprijatelje, formirao je specijalni logor, Goli otok u Jadranskom moru u
Hrvatskoj, pakao na zemlji. (O Golom otoku su lepu literaturu napisali
Dragoslav Mihailović, Antonije Isaković, Miroslav Popović... Dobrica Ćosić
nije, a odeljak u "Vremenu vlasti" samo je bleda senka Antonija
Isakovića.) Bila je to druga velika čistka u zemlji.
Međukomunistička svađa
je imala dve dobre posledice: titovci su zemlju bar malo pomerili ka Zapadu, a
nas četničke potomke koliko toliko ostavili na miru. (Ljudi su mogli da se
zapošljavaju, deca da se školuju.) U isto vreme su fingirali demokratiju. Jedan
od njih, sa samog vrha, Milovan Đilas, dotle najžešći kritičar Zapada,
verovatno se preračunao kad se otvoreno u člancima u partijskom listu Borba
založio za liberalizaciju i demokratizaciju društvenog života. Sledila je
kazna, Đilas je počišćen iz Partije, a sa njim mnogi liberalni komunisti, koji
nisu shvatili da je Tito isto što i Staljin. Bila je to treća čistka u zemlji.
Žrtva međukomunističkog obračuna je bio i najbolji partizanski
pisac Branko Ćopić. On je u "Jeretičkoj priči" kritikovao novu klasu
(Đilas), zbog čega je došao pod udar lično Tita i jedno vreme bio na ledu. Za
razliku od Đilasa, Ćopić je prihvatio kritiku, vratio se svojim partizanskim
korenima, pa je nekako opstao. Đilas je nastavio sa kritikom, krijumčario svoje
tekstove na Zapad gde su objavljivani, zbog čega je dopao dugogodišnje robije.
(Više je robijao pod Titom nego pod kraljem!)
Čistka za čistkom
Za ove poslove bila je
potrebna jaka politička policija, Udba. (Imala je razna imena - Ozna, Udba,
DB..., u narodu se odomaćilo njeno ima Udba, pa ću ga nadalje i ja
upotrebljavati.) Udba je izbacila srpskog komunistu Aleksandra Rankovića u sam
vrh države i dala mu moć i nad Titom. Stari kominternovski lisac, verovatno
učesnik čistki nad srpskim komunistima u Moskvi, Hrvat Josip Broz Tito (dotad
se izjašnjavao kao Jugosloven, sad je prihvatio da je Hrvat), na vreme je
prepoznao opasnost da na vrhu partije i države Srbin zameni Hrvata, pa je
politički likvidirao Rankovića na jednom od moskovskih plenuma održanom na
Brionima u leto 1966. godine. Dokazi o zaveri su pri tom bili isfabrikovani,
kao i oni protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa u Solunu 1917. godine,
kad je regent Aleksandar Karađorđević odlučio da likvidira vođu ilegalne Crne
ruke. (Ranković je, za razliku od Đilasa, prihvatio status političkog
umrtvljenika pa je ostatak života proveo u vili u Dubrovniku a ne u kazamatu u
Sremskoj Mitrovici.) Padom Rankovića bili su pogođeni neki srpski komunistički
pisci, pre svih Dobrica Ćosić i Antonije Isaković, koji će kasnije sloviti za
opozicionare i napisati romane u čast svog političkog vođe. Iz Udbe i države
Srbije počišćeni su svi kadrovi koji su mogli da budu povezani sa njim,
rankovićevci. To je bila četvrta velika čistka u zemlji.
Ova promena je nužno vodila u dalju liberalizaciju političkog
života. Nastaje vreme izvesnih političkih sloboda, od komunista prozvano
liberalizmom. Na čelo republičkih komunističkih partija dolaze novi ljudi,
počinju priče o komunizmu sa ljudskim likom, proklamuju se privredna i
društvena reforma. Posle dugogodišnjeg letargičnog sna bude se studenti,
postaju nova društvena snaga, dolazi do velike pobune, gotovo revolucije, Tito
se drma. Studenti traže povratak Marksu, ističu sistem vrednosti Francuske
revolucije, slobodu, bratstvo, jednakost (jedinstvo je proklamovala
komunistička revolucija), pravdu. Veliki ciljevi, uzbudila se čitava Evropa.
Što je najvažnije, studentska revolucija je svetska, kosmopolitska,
humanistička. Ali, onaj isti lukavi lisac, kominternovski đak, koji je nadigrao
sve svoje rivale, prevario je i studente: sve im je obećao a ništa im nije dao!
Četiri godine kasnije (1972) uzeće im i obećanje! (Priču da je studentska
pobuna bila levičarska, trockistička, anarhistička, antireformska... lansirali
su oni koji su je marginalizavali i umrtvili. Po tim titoistima ispada da su
studenti sprečili društvenu i privrednu reformu!)
Paradoks ovog
liberalističkog perioda bio je u tome da je u njemu bilo najviše zabrana
knjiga, časopisa i novina, što daje kontroverznu sliku o tim događajima. Stoga
neki analitičari smatraju da to nije bilo vreme liberalizma nego dogmatizma.
Živojin Pavlović, filmski reditelj i pisac (jedan od najvećih srpskih reditelja
i odličan pisac, neopravdano zapostavljen od postmodernista), smatrao je da se
ovaj period može porediti sa Periklovom Atinom i da predstavlja zlatno doba
srpske kulture. Problem je u tome što je to bilo vreme dvovlašća: liberalna i
konzervativna struja u srpskoj Partiji bile su u stalnom sukobu. Knjige su
mogle biti zabranjivane zato što su - štampane! U ranijem periodu
nekomunističke knjige nisu ni mogle da ugledaju svetlost dana, pa nije bilo
zabrana.
Ovaj period je trajao do 1972. godine, a onda je Tito izvršio
partijski i državni udar u Srbiji i oterao liberale s vlasti. Razume se da je
to uradio uz pomoć trojanskih konja u srpskom rukovodstvu, a njihova imena su
bila Petar Stambolić, Draža Marković, Radovan Pantović... (Ovog poslednjeg,
koji se može učiniti nevažnim, ističem zbog zabrane moje knjige, gde je on
odigrao ključnu ulogu kao potpredsednik Skupštine zadužen za unutrašnju
bezbednost.) Nastaje nova čistka, peta po redu, tzv. seča liberala. Udba ponovo
dobija glavnu ulogu. Zemlja se vraća u dogmatizam koji, sa malim prekidima traje
sve do raspuštanja Saveza komunista i raspada Socijalističke Federativne
Republike Jugoslavije, deset godina posle Titove smrti. I posle Tita - Tito!
Sramne Miloševićeve
godine
U ideološkom smislu u
ovom periodu najznačajnija je Kumrovečka škola (u Kumrovcu, gde se rodio Josip
Broz Tito). Tu su okupljani najperspektivniji omladinci da se izuče za buduće
upravljače Jugoslavije. Školovali su ih da nastave Titovu Jugoslaviju, a oni je
rasturili! Da budu nosioci mira, a oni postali tvorci rata. (Bilo bi zanimljivo
da se napiše istorija Kumrovečke škole, koja je njena uloga u stradanju
Jugoslavije.)
Druga Srbija koja traje
u okviru Savezne Republike Jugoslavije (čine je samo dve republike, Srbija i
Crna Gora) bila je u znaku novog diktatora, Tita posle Tita, Slobodana
Miloševića. Pošto je nadigrao svog srpskog komunističkog rivala Ivana
Stambolića još u velikoj Jugoslaviji (drugog nikog nije mogao, svi su njega
pobedili!), ovaj novi srpski vožd (Karađorđe i Miloš u isto vreme - kako su mu
tepali najveći srpski pisci), svakako uz pomoć svoje frustrirane supruge Mire
Marković, uspeo je da za deset godina upropasti sve ono što su Srbi stvarali
dva veka nove istorije: od najpozitivnijeg naroda (posle Prvog svetskog rata)
uspeo je da načini najnegativniji narod Evrope, kakvo mišljenje o nama vlada
danas na Zapadu. Tako je komunista Milošević, lažno optužen da je četnik,
sproveo šestu čistku u Srbiji.
Druga Srbija se ne može
nazvati totalitarnom, čim nije jednopartijska. Posle mnogo muka i natezanja,
došlo je do formiranja novih stranaka u Srbiji i Slobodan Milošević to nije
uspeo da spreči, odnosno, školski, nije mogao da zaustavi točak istorije, ma
koliko to želeo. To nije uspela da uradi čak ni njegova supruga, koja je
formirala novu levicu sa očiglednom namerom da zaustavi demokratizaciju Srbije.
Ali oni su učinili nešto što istorija dosad nije znala: uveli su jednopartijski
višepartijski sistem! Naime, bračni par je prigrabio svu vlast u Srbiji,
privatizovao državu, zaveo diktaturu bez diktature.
U naznačenom tekstu iz
2008. rekao sam u NIN-u: "Postkomunistička država, nastala na ratnim
ruševinama svoje prethodnice, nastavila je njen kontinuitet i zadržala njen
vrednosni sistem. Novina je bila u tome što je njen novi vožd, novi Tito,
Slobodan Milošević, razvio ratni barjak i pozvao pod njega sve nacionalne snage
da bi vodio nove balkanske ratove. U taj ratni stroj su stali i neki
proslavljeni pisci. "Mnogi srpski pisci su zaluđivali srpski narod, među
njima je bio, nažalost, i Borislav Mihajlović Mihiz!" (Mihiz u
"Memoarima o drugima"). Danas tu nemam šta da oduzmem niti dodam.
Tih deset Miloševićevih
godina su najsramnije godine nove srpske istorije. Šta je sve uradio Srbiji
ovaj monarh sa Dedinja? Najpre je zavadio Srbe sa drugim jugoslovenskim
narodima (da se razumemo, ti narodi su bili radi kavzi, jer su videli da će
raspad Jugoslavije da ide njima u korist), a onda sa celom Evropom (od podrške
Rusije nije imao nikakve vajde). Kako su mu za ratove bile potrebne ogromne
pare, najpre je opljačkao dijasporu, potom je potrošio narodnu ušteđevinu,
opustošio penzijski fond, na kraju proizveo inflaciju valjda nezabeleženu u
ljudskoj istoriji. Obmanuo je Srbe u Hrvatskoj da se dižu na oružje, a onda im
nije pomogao, pustio ih je niz vodu. Pobunio je i Bosnu, gde je proizveo
stravičan verski rat, kao reprizu onog iz 1941. Poput Nerona koji je zapalio
Rim da bi za to okrivio hrišćane (ako je to tačno), zapalio je Jugoslaviju da
bi je kobajagi gasio. (Jedan njegov satrap iz Niša predložio ga je za Nobelovu
nagradu za mir!) Rezultat je bio taj da su Srbi u Hrvatskoj ostali bez
domovine, a Srbi u Bosni nisu dobili državu. (Uopšte ne treba sumnjati da će
dejtonska Bosna da pukne kao versajska Jugoslavija).
Konačno priteran
U političkom smislu
Milošević je takođe bio veliki inovator. Pošto nije mogao sam da dobije izbore,
iz opozicije je izvukao prebega iz Bosne Vojislava Šešelja, koji je došao u
Srbiju da Šumadincima prodaje srpski četnički pokret, ali bez ravnogoraca i bez
monarhije, a ovi to prihvatili i krenuli za njim kao ovce za ovnom predvodnikom
ili, bolje, kao Srbi za Vođom u sjajnoj satiri Šumadinca Radoja Domanovića.
Tako je nastala crveno-crna koalicija, valjda kao kopija one iz 1939. godine
između Hitlera i Staljina, koja bi donela Evropi vrli novi svet (Adols Haksli)
da Hitler nije bio neveran. A da bi nagradio svoju suprugu, svoju ledi Magbet,
koja ga je pokrenula da osvoji vlast, Milošević joj je podario privredne
resurse zemlje, pa su u njen JUL pohrlili novobogataši, pljačkaši naroda,
tajkuni, da politički overe svoje imperije.
Crveno-crna koalicija,
sa JUL-om kao udarnom pesnicom, smislila je još jednu inovaciju: da krade
izbore! Verovatno je Milošević računao da mu izmrcvareni srpski narod to neće
zameriti. Ali, pošto je 1996. godine još jednom pokrao izbore, desilo se nešto
na šta nije računao: dogodili su se građani! Stanovnici najvećih srpskih
gradova, u kojima je pobedila opozicija, organizovali su tromesečne proteste da
bi zaštitili svoj integritet. (Sa ponosom ističem da sam bio protestant!)
Uhvaćen u krađi, priteran u ćošak, diktator je na kraju priznao krađu, doneo je
specijalni zakon, lex specialis, kojim prihvata da je opozicija pobedila u
najvećim gradovima, i pozvao španskog socijalistu Felipe Gonzalesa da to overi.
Kao što se razlivena
voda vraća u korito reke, tako su se i ratni događaji vratili u Srbiju.
Dogodilo se Kosovo! Albanci (Arnauti, Šiptari... neka ih zove ko kako hoće) u
južnoj srpskoj pokrajini digli su se na ustanak, koji Milošević nije mogao da
uguši. Pre toga je Albancima uzeo autonomiju, a sam gotovo celu deceniju držao
glavu u pesku tako da nije video da mu na Kosovu novi albanski lider, pisac
Ibrahim Rugova, otima vlast praveći paralelnu državu. Kad se opasuljio, Albanci
su već imali Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) i svoju intifadu. Da stvar po
Srbiju bude gora, Albanci su uspeli da problem internacionalizuju. Selo kao
selo (svet kao globalno selo!), jedni su stali na jednu, drugi na drugu stranu.
Zapad je stao na albansku stranu, valjda mu je bilo dosta balkanskog kasapina.
I - druga Srbija je dobila nešto što nije nijedna zemlja na svetu: neprekidno
bombardovanje od gotovo tri meseca od strane najjače vojne alijanse na svetu,
NATO pakta.
Teško je odgovoriti na pitanje zašto Milošević nije odmah
kapitulirao. Nije valjda očekivao da će sankcijama međunarodne zajednice
uništena Srbija moći da se odupre najjačoj vojnoj mašineriji sveta? Ili se
nadao, ispostavilo se bez pokrića, da će majčica Rusija zarad njega i njegove
supruge da uđe u Treći svetski rat, kao što je Zapad zarad Poljske ušao u Drugi
svetski rat 1. septembra 1939. godine? Noju je bilo potrebno tri meseca da
izvadi glavu iz peska i shvati da je zemlja čiji je on predsednik pobeđena.
Onda je potpisao kapitulaciju u Kumanovu i povukao vojsku sa Kosova proglasivši
pobedu! Taj bračni par ništa nije razumeo: ni da je srušen Berlinski zid, ni da
je raspušten Varšavski pakt koji je umarširao u Budimpeštu 1956. i Čehoslovačku
1968. godine, ni da nema više Sovjetskog Saveza, ni da Rusija neće u rat radi
Srbije. Jednostavno je poklonio Albancima Kosovo koje će oni desetak godina
kasnije da proglase nezavisnom državom. (Njegov bankar Dragoslav Avramović,
super deka koji je prekinuo inflaciju, slikovito je to opisao: Prvo ne da
ništa, na kraju svlači gaće!)
"Turska"
restauracija
Treća Srbija, prva
srpska demokratska država posle komunizma, nastala petooktobarskim promenama
2000. godine, trebalo je da bude moja država, odnosno država u kojoj ću se
osećati čovekom i umetnikom a da se ne bojim za svoj opstanak. U poznim
godinama u kojima sam, ozbiljno sam strepio da li će sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj (Branko Miljković). Srcem sam želeo novu,
demokratsku Srbiju, ali mi je razum govorio da od toga neće biti ništa. Pobeda
Demokratske opozicije Srbije (DOS) nije značila raskid sa komunističkom
prošlošću, niti početak nove istorije Srbije. Sve je isto, samo njega nema! -
osvanuo je grafit na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Nije bila potrebna neka
naročita pamet da se to predvidi: na ovim prostorima se uvek ostvaruje
negativna utopija. Da pokušam da u najkraćim crtama opišem tu demokratsku
državu.
DOS je bio sastavljen,
čini mi se, iz osamnaest partija! Na čelu tih partija bili su komunisti,
generali, debejci, Miloševićevi gradonačelnici, karijeristi. Koliko znam, samo
tri čelnika DOS-a nisu bili članovi Saveza komunista: Vojislav Koštunica, Zoran
Đinđić i Vladan Batić. Prva dvojica potiču iz komunističkih porodica, a nisu
bili partijci samo zato što su se mangupirali, jer im se to moglo. Treći,
Vladan Batić, bio je iz četničke porodice (valjda su mu oca ubili komunisti) i
samim tim bio je antikomunista. Kako mu je baš 5. oktobra umrla majka, dao je
veliku čitulju u Politici: Mama, kaži tati, pobedili smo!
Ništa nije bilo od
Batićeve pobede! Kako čovek gradi delo prema svom liku, lideri DOS-a napravili
su osamnaest komunističkih partija! Umesto jedne dobili smo više
totalitarističkih partija, nedemokratskih, autokratskih, piramidalnih. Umesto
demokratije dobili smo partokratiju, u kojoj je vlast glavni cilj i smisao života.
Stari komunisti su mogli da likuju i da trljaju ruke: ne samo da nisu izgubili
vlast, nego su je ponovo osvojili. Pošto su svukli svoje stare crvene košulje,
obukli su nove crne, plave, žute, šarene... i ovladali državom. Titovi
komunistički kadrovici, sekretari partijskih komiteta, Stambolićevi
karijeristi, raznorazni neokomunisti, Miloševićevi direktori, julovci, sve je
to pohrlilo u demokratske partije i situiralo se na glavne pozicije. Pogotovo
su julovci zajahali na čelo kolone, jer su još za Miloševićeva vakta preoteli
društvenu svojinu i strpali je u sopstvene džepove (Karići, Beko, Drakulić...
kako se već zovu). Treća Srbija je postala njihova svojina!
Istorija će morati da
odgovori na pitanje ko je odgovoran što se ugovor s narodom pretvorio u prevaru
naroda. Spolja je bilo vidljivo da se dva novostvorena vlastodršca, predsednik
države Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Zoran Đinđić na svakom koraku
konfrontiraju i zavađaju dve sestre, Demokratsku stranku i Demokratsku stranku
Srbije. Sukob predsednika i premijera najnegativniji je ishod srpske plišane
revolucije iz 2000. godine. Zemljom Srbijom (izdvajanjem Crne Gore nestalo je
Jugoslavije) zavladale su partije. Partije (stranke) su restaurirale turski
feudalni sistem, sa ministrima kao pašama, nedodirljivim i neprikosnovenim u
svom pašaluku (ministarstvu). Propale su sve nade disidenata da će sloboda
umeti da peva kao što su oni pevali o njoj.
Vraćeni da parališu
Ubistvom premijera
Đinđića raspao se DOS koji je već napuštanjem DSS prestao da postoji. Velika
pljačka naroda, započeta pod Miloševićem, samo je nastavljena. Takozvana
privatizacija u stvari je otimanje zajedničke svojine od strane novonastalih
bogataša. Miloševićev koncept privatizacije i ratovi stvorili su preko noći
novi sloj bogataša. Srbija postaje zemlja koja živi bez privrede od rasprodaje
nasleđenih dobara i novih zajmova. Najpre Đinđić a posle Koštunica ne samo da
nisu sprečili pljačku naroda nego su je doveli do kraja. Miloševićevi lopovi,
koji su novac izneli u koferima iz zemlje, sad se pojavljuju kao biznismeni sa
Maršalskih ili Kajmanskih ostrva i kupuju Srbiju. Državnu administraciju
osvajaju novi ljudi bez iskustva i znanja po partijskoj pripadnosti. Ne ume
kolac da zašilji a postaje ministar ili direktor državne firme! Ovi drugi sebi
nabijaju plate kao da su na čelu najvećih zapadnih firmi. Novi poslodavci
masovno otpuštaju radnike s posla i šalju ih na buvlje pijace. Srbijo, majko,
plači! - glasi jedan aforizam, mislim da se autor zove Bapsi.
Na novim izborima
pobeđuje Koštunica (desni blok) i obrazuje manjinsku vladu sa podrškom
socijalista iz senke. Tako se na političku scenu vraćaju Miloševićevi
socijalisti poraženi na izborima 2000. godine. Oni koriste sestrinsku svađu
demokratskih partija i diktiraju politički život u zemlji. Bez njih se ne može
doneti nijedna odluka, prolazi samo ono što oni žele.
A kako je izgledala ta
podrška pokazaću na jednom primeru, budući da sam se u to vreme našao u
Ministarstvu kulture, voljom SPO-a koji je dobio taj feud. (O tome sam pisao u
"Portretu umetnika u starosti", da ne zamaram čitaoca time.) Poznato
je da su Koštunici bila puna usta Kosova, čak je i u Ustav ubacio odrednicu da
će ono biti večito srpsko, iako je bilo pod okupacijom NATO pakta. Razume se da
se Srbija mogla održati na Kosmetu samo pod uslovom da ga Srbi ne napuste kao
pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. i Arsenijem Jovanovićem Šakabentom 1730.
godine. Između ostalog, trebalo je spasiti gašenja kosovske institucije.
Kao pomoćnik ministra za
stvaralaštvo, dobio sam zadatak da bdim nad ovim ustanovama. Nas ovde
interesuje Narodno pozorište iz Prištine dislocirano praktično - nigde. (Zgradu
zajedničkog pozorišta okupirali su Albanci i svoje novo pozorište nazvali Adem
Jašari, po prvom njihovom ustaniku (teroristi) ubijenom od srpskih snaga
bezbednosti sa celokupnom porodicom u selu Donji Prekaz.) Da bi se pozorište
negde stacioniralo i da bi funkcionisalo moralo je najpre da dobije upravni
odbor. Na odeljenju predložili smo četiri člana odbora a petog da imenuje
samouprava. Koliko se sećam, naš predlog je bio: akademik Dragoslav Mihailović,
književnik, za predsednika; glumac Ljubiša Samardžić, kompozitor Zoran Hristić
i dramski pisac Dušan Kovačević za članove. Javnost je za taj predlog saznala,
budući članovi UO dali su egzaltirane patriotske intervjue. Predlog je usvojio
kolegijum Ministarstva i trebalo je da ga potvrdi vlada. Međutim, Okružni odbor
SPS za Kosmet se nije sa tim složio, tražio je da svi članovi budu iz njihove
stranke. Iz tog razloga vlada naš predlog nije usvojila, rad Pozorišta je bio
paralisan i tako je ostalo do kraja mandata prve Koštuničine vlade.
Đilas je krijumčario svoje tekstove na Zapad gde su
objavljivani, zbog čega je dopao dugogodišnje robije. (Više je robijao pod
Titom nego pod kraljem!)
Knjige su mogle biti zabranjivane zato što su - štampane! U
ranijem periodu nekomunističke knjige nisu ni mogle da ugledaju svetlost dana,
pa nije bilo zabrana.
Pošto su svukli svoje stare crvene košulje, obukli su nove
crne, plave, žute, šarene... i ovladali državom. Titovi komunistički kadrovici,
sekretari partijskih komiteta, Stambolićevi karijeristi, raznorazni
neokomunisti, Miloševićevi direktori, julovci, sve je to pohrlilo u demokratske
partije i situiralo se na glavne pozicije. Treća Srbija je postala njihova
svojina!