Razaranje
Skandal oko opskurnog doktorata na Filozofskom
fakultetu
Srbi
nastali od ameba, i to vojvođanskih
Ko je progurao opskuran doktorat Stanka
Trifunovića. - Ko su članovi arheološkog paketa derišta Filozofskog fakulteta.
- Kako su nekompetentni članovi komisije pisali pozitivan referat o tezi iz
oblasti kojom se uopšte ne bave. - Zašto je svojevremeno Trifunoviću otkazana
izložba i štampa kataloga. - Kako je natežući podatke Trifunović sabirao babe i
žabe da bi na kraju ispale čavke.
Stanislav
Živkov
Arheologija u Srbiji ima
dugu tradiciju. Naime, proučavanje srpskih starina započeo je Vuk Karadžić
dvadesetih godina XIX veka, ali tek 1881. knez Milan Obrenović postavlja
Mihaila Valtrovića za prvog profesora arheologije na Velikoj školi i
upravnika Narodnog muzeja. Prva naučna iskopavanja obavlja on u Viminacijumu
1882. godine, ali su ona vezana za antički period.
Od tada se u arheološkoj
nauci mnogo toga promenilo, napredovao se u metodologiji i tehnici samih
iskopavanja, ali prema onome šta se kod nas dešava, čini se da u mnogim
stvarima nismo odmakli dalje od početka. U arheologiji vlada neviđena zavist,
sujeta, diletantizam, uzurpacija, nepotizam i anarhija. Postoji čitav niz
samoproklamovanih arheoloških eminencija, a kada se malko zagrebe ispod
površine uvek se potvrđuje stara poslovica spolja gladac iznutra jadac, a
čitavu situaciju dodatno kompromituje diletantizam i fanatizam koji sve više
podsećaju na loš naučno-fantastični roman koji se kasnije za potrebe dalje
razrade nebuloznih teorija proglašava za apsolutnu istinu. Tako je u poslednje
vreme, u tzv. "nacionalnoj arheologiji" postalo jako moderno
dovlačenje kubika kojekakve bezvredne grnčarije. Naime, donose se i najmanji
komadići zdrobljenih posuda, koje se onda prebrojavaju i statistički obrađuju
kako bi se na osnovu prisustva ove neugledne keramike dokazalo navodno
prisustvo Slovena (čitaj: prasrba) kao autohtonog stanovništva na nekoj
teritoriji. Ovakav metodološki postupak, zasnovan praktično na friziranim
dokazima, proizvoljnoj interpretaciji istorijsiih izvora, pogrešnim premisama
ili nedokazivim hipotezama koje se kasnije interpretiraju kao nepobitni dokazi,
u našoj i svetskoj stručnoj javnosti ocenjen je kao neprimeren arheološkoj i
istorijskoj nauci. Opšte mišljenje i u Srbiji i u svetu je da je ovakva
arheološka metodologija zapravo najordinarnija pseudonauka, vrlo opasna kao
ideja koja truje srpski narod fantazijama i nebulozama bez ikakvog naučnog
osnova te da su opasne kako za studente arheologije tako i za širu javnost.
Sve ovo podseća na
svojevremeni slučaj Troje u Gabeli, kao i na najnovije otkriće bosanskih
piramida. Izgleda da ne postoji jasna granica koja bi se mogla povući između
patriotski motivisane ili patriotski pisane arheologije i nacional-šovinističke
ideologije. Stoga ni jedan ozbiljan časopis nikada nije objavio teze o tzv.
piramidama u Visokom ili o prasrbima u praistoriji, ali se zato ovakve nebuloze
sa uspehom plasiraju na raznoraznim klerofašističkim sajtovima poput stormfronta,
foruma srpskinacionalisti, serbstvo.yuku.com i mnogih drugih, gde
uglavnom pišu raznorazni propali studenti i drugi opskurni likovi koji duševnu
hranu obilato pronalaze u javnom delovanju podjednako marginalnih likova koji
sramote struku arheologa, kao i srpsku nauku uopšte.
Opšta kompromitacija
O tome kakvi su sve
marginalni likovi tokom vremena uspeli da završe arheologiju najbolje svedoči i
činjenica da oni najčešće nemaju gotovo nikakvu bibliografiju, pri radu se
koriste proizvoljnim interpretacijama i "natezanjem" dokaza, tako da
njihove knjige i izložbe ni jedna ugledna naučna ustanova ne bi prihvatila za
štampu. Najidealniji primer za ovakvo nešto je slučaj izvesnog Stanka
Trifunovića, kustosa Muzeja Vojvodine u Novom Sadu, čije je štetočinsko
delovanje uveliko kompromitovalo čitavu vojvođansku i srpsku arheologiju.
Stanko Trifunović rođen
je inače 1964. godine u Nišu, a diplomirao je na Katedri za srednjovekovnu
arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 1989. Od 1993. godine zaposlen u
Muzeju Vojvodine u Novom Sadu kao kustos-arheolog, od kada i samostalno vodi
arheološka iskapanja na više lokaliteta u Bačkoj i Banatu, iz oblasti slovenske
arheologije III do X stoleća, takođe je poznat i po tome što jedva da govori
neki strani jezik, a i po intimnoj saradnji sa izvesnom Ivanom Pašić,
svojom najvernijom epigonkom!
U poslednje vreme na
Filozofskom fakultetu u Beogradu, odnosno na tamošnjem Odeljenju za
arheologiju, najnovija afera vezana je za nesuđeni doktorat Stanka Trifunovića
pod krajnje nebuloznim naslovom Naseljavanje Barbarikuma na tlu Bačke i
zapadnog (srpskog) Banata u vreme između III i V veka. Neupućenima bi ova
tema mogla još i izgledati donekle racionalno kada bi se izuzela činjenica da u
geografiji i istoriji uopšte ne postoji podela na nekakav srpski i nesrpski
Banat. Po svemu sudeći, čini se da je u pitanju iznuđeni pokušaj
Trifunovića da po svaku cenu doktorira, a u toj njegovoj nameri svesrdno su se
angažovali i pojedini članovi komisije za odbranu doktorske teze, koja je
očigledno formirana samo kako bi Trifunović po svaku cenu nekako smandrljao
doktorat. Ono što odmah bode oči je činjenica da su u tročlanu komisiju za
odbranu doktorata imenovani Staša Babić, profesorka klasične arheologije
i specijalista za arheologiju Grčke, te Nenad Tasić, specijalista za
praistorijsku arheologiju, koji nikakve veze nemaju sa problematikom kasne
antike i ranog srednjeg veka, baš kao i Trifunovićev mentor za izradu
doktorata, izvesni Miroslav - Miki Vujović poznatiji kao Vujke, takođe
profesor antičke arheologije, koji je mentor Trifunoviću postao nakon smrti
prethodnog mentora, prof dr Aleksandra Jovanovića, kod koga je ama baš
svako mogao da diplomira ili doktorira, pošto je Jovanović na samo fakultetu
bio poznat kao "dobrica".
Voli čovek da izlaže
Međutim postoji nešto
što je u ovom slučaju jako važno napomenuti a to je činjenica da su svo troje
gorenavedenih nastavnika Odeljenja za arheologiju pripadnici takozvanog brat
packa, odnosno u prevodu sa engleskog (brat = derište) - arheološkog
paketa eminentnih derišta Filozofskog fakulteta, pošto je Staša Babić kćerka Dragana
Babića, novinara poznatijeg kao svojevremenog ljubavnika glumice Liv Ulman.
Nenad Tasić je sin
akademika Nikole Tasića, rotarijanca, ex direktora Narodnog Muzeja u
Beogradu i sadašnjeg direktora Balkanološkog instituta SANU, dok Miroslav
Vujović ima čak dvostruki pedigre, kao sin istoričara umetnosti Branka
Vujovića, ex dekana Univerziteta umetnosti, i Gordane Marjanović Vujović,
ex kustosa Narodnog Muzeja u Beogradu, što je sve zasigurno imalo odlučan
uticaj za njihov angažman na Fakultetu. Jedini član komisije za doktorat
Trifunovića koji ne pripada ovom brat packu, odnosno beogradskom
arheološkom paketu derišta, jeste prof. dr Mihailo Milinković, jedini
član ove komisije čije je polje naučnog rada upravo problematika ranog srednjeg
veka i kasne antike, jedini član komisije koji nema porodični arheološki
pedigre i jedini član komisije koji je izdvojio svoje mišljenje u slučaju ovog
doktorata.
Ovde se nameće pitanje
zbog kojih kompromisa i kakvih protivusluga su očigledno nekompetentni članovi
komisije dali svoja pozitivna mišljenja o ovom opskurnom doktoratu sa tako
bombastičnom temom koja uopšte ne spada u domen njihovog istraživanja i
kompetencije, kao i zbog čega je toliko bitno da taj doktorat po svaku cenu
bude odbranjen. Međutim, o sadržaju doktorata, metodologiji istraživanja,
pronađenim nalazima i zaključcima koje Trifunović generalno donosi, indirektno
se u javnosti već zna pošto je to dobrim delom poodavno već objavljeno, o čemu
jasno govori Glasnik Srpskog arheološkog društva br. 15-16. Naime, u javnosti
je malo poznata činjenica da je Trifunović, praktično odmah po dolasku u Muzej
Vojvodine, započeo čitavu seriju arheoloških iskopavanja na više lokaliteta u
Vojvodini, sa zajedničkim ciljem da se po svaku cenu pronađu dokazi za teoriju
da su Sloveni (čitaj: prasrbi) zapravo bili starosedeoci Vojvodine. Nakon
nekoliko sezona iskopavanja bez nekih vidnih i značajnih rezultata, tadašnja
uprava Muzeja Vojvodine naložila je Trifunoviću da prekine arheološka
iskopavanja koja je vršio na nekoliko lokaliteta i naredila da priredi izložbu
kako bi se javnost upoznala sa rezultatima iskopavanja koja su izvođena u vreme
hiperinflacije i odmah posle, kako bi se zapravo videlo na šta su godinama
trošena dragocena sredstva. Međutim pokazalo se da ni izložba ni predviđen
katalog ne ispunjavaju najosnovnije muzeološke i naučne norme te je stoga
uprava Muzeja Vojvodine otkazala gotovo pripremljenu izložbu i odbila da štampa
pripremljen katalog.
Trifunović je stoga
teško zloupotrebio Srpsko arheološko društvo i njegov časopis Glasnik kako bi
se nakon nekoliko godina zahvaljujući benevolentnosti redakcije u Glasniku
pojavila čitava grupa priloga koja je prvobitno trebalo da bude objavljena u
katalogu neodržane izložbe. Specijalno za ovo objavljivanje u Glasniku srpskog
arheološkog društva br. 15-16 tekstovi su ponovno, ovog puta pozitivno
recenzirani, ali je takođe tražena i nova recenzija od dr Miloja Vasića,
jednog od naših najeminentnijih arheologa koji je dao izrazito negativnu
recenziju Trifunovićevom opsežnom tekstu, čime je potvrdio ispravnost ranije
odluke uprave Muzeja Vojvodine da otkaže izložbu i štampanje kataloga. Na ovaj
način stručna i šira javnost napokon su bile obaveštene o kakvim se zapravo
Trifunovićevim nebulozama radilo. Po Vasiću, svaki pokušaj osporavanja
starih teorija i stvaranje novih mora da se bazira na čvrstim i dobro
obrazloženim pretpostavkama. Svaki novi nalaz mora svestrano da se analizira i
da se vrlo pažljivo pristupi njegovoj interpretaciji... a arheološka izložba
bila bi kruna mukotrpnog istraživačkog rada na materijalu posle koga će se
širokoj publici prikazati sasvim iskristalisano mišljenje o problemu koji se na
njoj želi prikazati.
Vasić dalje navodi da
nijedna od ove dve pretpostavke nije zadovoljena u ovom katalogu i dobija se
utisak da je ceo posao bio ishitren samo da bi se opravdala sredstva data za
istraživanja koja su opet bila preduzeta sa već unapred stvorenom kabinetskom
slikom šta i kako će se iskopati, u koju je onda trebalo uklopiti otkriveni
materijal. Stanko Trifunović gradi svoje zaključke na rđavo postavljenim ili
pogrešnim premisama. Često od više mogućih hipoteza gradi gotovu teoriju...
stiče se utisak da je S. Trifunović svesno izbegavao sav materijal koji mu se
ne uklapa u njegovu tezu, što je nedopustivo u arheološkoj metodologiji. Isti
je slučaj sa korišćenom literaturom te on koristi radove slovačkih ili
ukrajinskih naučnika, a vrlo malo ili skoro nikako mađarskih i rumunskih sa
prostora mnogo bližih Vojvodini, zato što se oni u većini slučajeva protive
njegovom mišljenju. Dakle, ovde se radi o jednom neadekvatnom naučnom postupku
iz čega onda proizilaze i sumnjive interpretacije!
Nisu to te rupe,
Trifunoviću
O Trifunovićevom maniru
rada najbolje svedoči čitav niz bisera poput namernog izbegavanja da tačno
citira navode iz pojedinih knjiga na koje se poziva. Umesto originalnih
tekstova koji su odavno objavljeni, zbog nepoznavanja jezika koristi stare
prevode na bugarski pošto verovatno latinski ni ne razume. Sledeći Trifunovićev
biser odnosi se na nalaze stanovanja, gde na osnovu najobičnijih rupa u zemlji
tvrdi da se radi o naseobinama sa kućama Slovena (čitaj: prasrba) iako je
odavno poznato da su ostaci takvih kuća pronađeni na području čitave Evrope i da
nikako ne mogu predstavljati neku etničku karakteristiku!
Trifunović dalje sam
sebi skače u usta tvrdeći da nisu pronalažene gvozdene poljoprivredne alatke,
jer je gvožđe bilo skupo, ali su uprkos skupoći na lokalitetima koje je
iskopavao pronađeni drugi gvozdeni predmeti.
Vasić dalje navodi da u
priči o zanatima ima toliko opštih mesta da se ona ne razlikuje od bilo kog
površnog opisa ljudske delatnosti na celoj zemljinoj kugli u predindustrijskom
periodu. Kako bi pojačao svoje teze u vezi sa pronađenim podacima o tkanju,
Trifunović čak navodi tkački zanat bez čijeg se znanja devojke u nekim
delovima Srbije nisu mogle udati do najnovijeg vremena, zaboravljajući pri
tome da pojasni kakve veze sa područjem Vojvodine u 4. i 5. veku imaju narodni
običaji u Srbiji s polovine XX veka? Odgovor je jasan -nikakve!
Sličnu metodologiju
"natezanja" nalaza Trifunović je primenio analizirajući keramiku, gde
je po svaku cenu, tražeći analogije na najudaljenijim mogućim mestima, po svaku
cenu hteo da dokaže da je samo na osnovu keramike, koju on uporno naziva
grnčarijom, moguće dokazati nedokazivu teoriju da je u pitanju slovenska,
odnosno starosrpska keramika za koju analogije uopšte nije mogao da pronađe
među objavljenim nalazima sa područja oko Vojvodine.
Sama Trifunovićeva
metodologija datovanja nalaza predstavlja najidealniji primer za pravi
arheološki falsifikat, jer Trifunović podatke za datovanje nalaza izvodi iz
pronađenih novčića, iz čega bi se pak moglo pretpostaviti da je na svakom
lokalitetu pronađeno barem po nekoliko novčića na osnovu kojih bi se datovanje
moglo izvršiti. Međutim, čitavo datovanje nalaza sa desetak lokaliteta na
kojima jedva da je začeprkano, izvodi se sa svega dva pronađena rimska novčića,
za koje ne postoji čak ni apsolutni datum datiranja. Prema Vasiću, time
otpada glavni autorov argument za podelu kasnoantičkog perioda u Banatu na dve
faze.
Amaterskije ne može
Trifunović je takođe
natezao i zaključke vezane za same pronađene tragove arhitekture preko kojih po
svaku cenu povezuje geografski vrlo udaljene lokalitete preskačući pri tome
ogromna područja između. Posebna je priča kako se na osnovu nepostojeće
arhitekture, odnosno najobičnijih rupetina u zemlji može govoriti o nekakvom
čvrsto postavljenom planu kuća, na osnovu kojeg se pak mogu praviti dalje
analogije i paralele.
Na osnovu svojih
istraživanja Trifunović je čak zaključio da je područje Vojvodine čvrsto bilo
teritorijalno povezano sa teritorijama donje Austrije preskačući pri tome
čitavo područje Alfelda u današnjoj Mađarskoj. Na ovaj način Trifunović je lepo
nategao i geografiju spajajući oblasti koje su međusobno udaljene skoro 1000
km!
O Trifunovićevoj
nakaradnoj metodologiji i natezanju i štimovanju podataka najbolje govori i
njegov zaključak da opis Limiganata iz 4. veka navodi na zaključak da su u
pitanju Sloveni (prasrbi) pošto se vrlo slični opisi Slovena nalaze kod pisaca
6. veka! Prava je istina da ova dva opisa imaju međusobne sličnosti kao dupe i
milihbrot, a o tome koliko su nakaradni Trifunovićevi zaključci najbolje govori
sam Vasić koji jasno navodi da bi se svaka Trifunovićeva rečenica u odeljku
o datovanju mogla podvrći kritici i da su izvedeni zaključci sasvim
neupotrebljivi. Ovde se do pune mere pokazala tendencija nasilnog uklapanja
iskopanog materijala u već stvoren kalup teze o Slovenima u 4. stoleću u Banatu
i Bačkoj. Ovu tezu Trifunović nije mogao da dokaže nijednim valjanim
argumentom!
U nastavku Vasić je sa
pravom dokazao da je Trifunović gotovo na svakom koraku po svaku cenu dokazivao
nedokazivo, i da je čak na nekim mestima vršio i prave falsifikate iskopavanja
samo kako bi natezanjem podataka i njihovim proizvoljnim interpretacijama
podupro svoje nebuloze. Na kraju se Vasić osvrće na različite analize koje su
donete kao prilozi koji bi u principu mogli da budu dragocena dopuna glavnog
teksta, ali je umesto toga ovde pripremljen pravi galimatijas pošto su analize rađene
nesistematski, bez nekog jasnog prethodnog plana na koja sve pitanja one mogu
da odgovore. Posebno je rđavo urađena analiza arhitekture ako se to uopšte može
nazvati analizom, jer je to samo prepričavanje rezultata koje je u ranijem
tekstu prikazao Trifunović. Analiza je do te mere urađena amaterski, kao da je
nije radio diplomirani arhitekta, bez ikakvih tehničkih obrazloženja, detalja konstrukcije
i sl. Zbog toga su i rekonstrukcije rđavo urađene i neobrazložene!
Bilo bi jako zanimljivo
videti zbog čega je kao recenzent ovog dela angažovana prof dr Nađa Kurtović
Folić koja se uopšte ne bavi praistorijskom arhitekturom, a sama ta činjenica
najbolje svedoči da je i ona svojevremeno učestvovala u pokušaju rehabilitacije
Trifunovića.
Vasić je stoga sa pravom
zaključio da bi bilo pogubno da se ova knjiga štampa u ovom i ovakvom obliku
navodeći dalje da to ne bi bilo ni u interesu Muzeja Vojvodine. Na
kraju je skrenuo pažnju da srpska arheologija ima zavidan položaj u svetu i
ne smemo da dozvolimo da taj ugled upropastimo izmišljenim interpretacijama.
Privatni
zabran
Iako je javno upozoreno o Trifunovićevom diletantizmu i
štetočinstvu te kompromitovanju srpske arheologije, on je neometano nastavio
dalje po svome, radeći pre svega na terenu u Čurugu, o čemo smo pisali u
prethodnom broju Tabloida. Osim toga čini se da je u toku i svojevrstan
zajednički zločinački poduhvat oličen u projektu Arheološka topografija
Vojvodine u ranom srednjem veku, na čijoj realizaciji su angažovani redom
sve sami opskurni likovi iz Trifunovićeve arheološke ergele mediokriteta. Tako
se već deceniju kopa i prekopava sve i svašta, prasrbi se traže u Padeju, Horgošu,
Židovaru, novac se arči na sve i svašta, a najznačajniji vojvođanski lokaliteti
i dalje propadaju zbog ovakvih stručnjaka. U svemu ovome uz Trifunovića
učestvuju i drugi opskurni likovi proizašli iz arheološke ergele Trifunovića i
bratije. Očigledno je da se stanje arheologije u Srbiji iz dana u dan sve više
urušava i taman kada se pomisli da se više ne može urušiti, pokaže se da ipak
može, o čemu najbolje govori čitav ovaj slučaj Trifunovićevog doktorata i
nemili događaji oko njega Arheologija je nažalost postala pseudonauka i
privatni zabran, a kako se čini uskoro će biti potreban nekakav Heraklo da
očisti sve arheološke Augijeve štale Trifunovića i njegovih epigona!
Trifunović je lepo nategao i geografiju spajajući oblasti
koje su međusobno udaljene skoro 1000 km!
Na osnovu najobičnijih rupa u zemlji tvrdi se da se radi o
naseobinama sa kućama Slovena (čitaj: prasrba) iako je odavno poznato da su
ostaci takvih kuća pronađeni na području čitave Evrope.