Neoosmanizam - povratak
Turske na Balkan (13)
Balkan overava sudbinu
Ankare
Da li turska diplomatija
ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze
tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je
prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU
koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u
muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i
Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da
reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka
od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske
na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate,
koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid
Piše Darko Tanasković
Prioritet
neoosmanističke politike Turske na Balkanu ogleda se u tome da se problemi u
odnosima sa susedima svedu na nulu s tim što se u bugarskom kontekstu mogu
sresti određene teškoće. Koliko će ih biti, kada će se i sa kakvim intezitetom
ispoljavati, presudno će zavisiti od kretanja mikroregionalne i šire
međunarodne, prvenstveno evropske konjukture. I sama činjenica da je na čelo
bugarske vlade 2009. došao Bojko Borisov, politički "fajter" zapažen
po izjavama da su "Romi, Turci i penzioneri loš ljudski materijal", a
pripadnici turske manjine u Bugarskoj "bugarski muslimani koji žive na
bugarskoj teritoriji (u interviju nemačkom Špiglu, 7. 3. 2009.),
dovoljno govori sama za sebe i ne protivreči procenama da je tokom prve
decenije trećeg milenijuma došlo do osetnog porasta antiruskog raspoloženja u
bugarskom javnom mnjenju. No to je, uostalom, krajem 2009. turski premijer
Erdogan neuvijeno upozorio svog bugarskog kolegu.
Tanka crvena linija
Pažnju
svakako privlači i na razmišljanje navodi činjenica da u svojoj
spoljnopolitičkoj doktrini, minuciozno razrađenoj na više od 500 stranica
programske knjige Strategijska dubina, gde je svim relevantnim činiocima
posvećena adekvatna analitička pažnja, Ahmet Davutogul ne formuliše nikakve
pretpostavke osmišljenog spoljnopolitičkog nastupa samo prema dvema balkanskim
državama - Grčkoj i Srbiji. One se očigledno strategijski i dalje više
podrazumevaju ka faktori protiv kojih se, a ne sa kojima se vodi
regionalna turska politika, čak i kada se s njima sarađuje, što je, dakako,
neizbežno. S obzirom na to da je Grčka članica EU i NATO-a, odnosi i rešavanje
otvorenih, hroničnih problema sa njom smeštaju se u amortizacioni kontekst
delovanja ovih dvaju velikih organizama i kretanja unutar njih, kao stalna
problematična varijabila koja se može držati pod kontrolom, pogotovo s obzirom
na pasivnost grčkog postavljanja tokom poslednjih godina, uslovljenog nizom
razloga, uključujući i ozbiljne unutrašnje teškoće.
Od 1996.
godine postoji i Savet za grčko-tursku saradnju, a tokom posete premijera
Erdogana Grčkoj (14.5.2010.), koju je on u poznatom maniru ocenio kao
"veoma važnu i istorijsku", potpisano je dvadesetak bilateralnih
sporazuma o saradnji u raznim oblastima. Očigledno je da u ovom istorijskom
trenutku i neohelanska i neoosmanska strana nalaze dovoljno interesa za
doslednost u potvrđivanju odabrane političke linije konstruktivnog
dobrosusedstva.
Srbija se,
kao partner bitan sam po sebi, a ne isključivo kao neizostavni segment
balkanske slagalice, u Davutogluovoj projekciji nove turske spoljnje politike
zasnovane na doktrini "strategijske dubine", uopšte ne pominje, što
je u izrazitoj disproporciji s pažnjom koju joj ona operativno posvećuje, svesna
da je bez konstruktivnog učešća Beograda nemoguće do kraja ostvariti ciljeve
kojima Ankara teži na Balkanu. Turska je to oduvek shvatala, racionalno
uvažavala srpski faktor, i nastojala, čak i u vremenima otvorene
suprostavljenosti, da sa njim ne prekine sve kanale komunikacije.
Evo kako
je to formulisalo turski diplomata Suha Umar, koji je do 2010. obavljao dužnost
ambasadora u Beogradu: - Ako želimo mir i stabilnost, do njih nećemo doći ako
ih Srbija ne bude istinski želela. Ako želimo praviti probleme, biće nam veoma
teško da ih napravimo bez Srbije. Zbog toga je Srbija ključna zemlja, i Turska
je to prepoznala (v. L. Hamidi, A. Stanković "Ankara u šopingu po
Balkanu", Politika 24. 1. 2011.). Zvuči hladno i razumno
racionalno. Pitanje je samo do koje mere je Turska spremna da Srbiju i Srbe bez
zadnje misli politički iskreno prihvati kao instiski ravnopravne partnere, s
kojima treba, susretno vodeći računa o realnim obostranim ineresima,
izgrađivati poverenje i budućnost Balkana, i onoliko koliko to bude moguće,
Evrope. Takav potpun zaokret tranistorijski postavljene vertikale turskog
odnosa prema Srbima (kao, uostalom, i prema Grcima, a donekle i Bugarima) teško
je spojiv sa suštinom neoosmanističkog projekta, iako se, krajnje hipotetički,
ne bi smeo smatrati nemogućim. Verovatan svakako nije.
Ruski
geopolitički analitičar Modest Kolerov ocenjuje da od samopotvrđivanja Turske
kao regionalne superdržave na Balkanu "najmanje dobija Srbija", a i
da je sam "mirotvorački kapital" delovanja na tragu nekadašnje
Osmanske imperije "krajnje sumnjiv" (v. Arena 92, 1, 17, 11.
5. 2010, 7-8). Važno je i njegovo čvrsto uverenje da iza nove turske uloge na
Balkanu ne stoji bilo koja velika sila, da je reč o samostalnoj odluci ove
zemlje, i da će njena politika na Balkanu biti sve samostalnija.
Kao što je
u odeljku posvećenom predočavanju glavnih karakteristika nove (neoosmanističke)
spoljno-političke doktrine Turske istaknuto, a kroz potonja razmatranja njenih
praktičnih aspekata, nadam se, adekvatno i ilustrovano, ekonomska dimenzija i u
nju strukturno ugrađena. Turska snažno i uverljivo nastupa, pa nije preterano reći da baš
ekonomska komponenta pribavlja najviše ubedljivosti i ugleda dinamičnoj
politici Ankare, čija se neoosmanistička ideološka suština potiskuje u drugi
plan, previđa ili svesno ignoriše zarad očekivane materijalne korisnosti koju
donosi saradnja s ovom velikom zemljom u usponu, prema nekima danas
sedamnaestom ekonomskom silom sveta, s bruto domaćim proizvodom (BDP) od skoro
465, 6 milijardi evra.
Sumnjivi kapital
Bilo je
već reči o opsegu turskog učešća u strategijiskim energetskim i komunikacijskim
projektima na Kavkazu, kao i na Srednjem i Bliskom istoku, a i o mnogobrojnim
bilateralnim sporazumima koje je Turska u raznim privrednim oblastima sklopila
s državama u bližem i daljem okruženju. Kavkaz i Bliski istok su, uz kinesku,
preplavljeni turskom robom široke potrošnje, pri čemu se turska smatra, u
proseku, kvalitetnijom. U nastupu Turske na Balkanu ekonomska dimenzija
izrazito je naglašena, jer je u većini slučajeva reč o državama koje prolaze
kroz iskušenja tranzicijskog perioda, pa su im svaka konkretna strana privredna
podrška i investicije dobrodošli. To važi i za članice EU Bugarsku i Rumuniju,
kao i za sve države zapadnog Balkana nastale posle raspada Jugoslavije, a u
punoj meri i za Albaniju. Turska je naročito zainte- resovana za investiranje i
zajedničke projekte, kao i za privatizaciju u privrednim granama od
strategijskog značaja, kao što su saobraćajna infrastruktura i kapaciteti, pri čemu
je vidljivo da se angažovanje težišno usmerava ka horizontalnim pravcima
istok-zapad, kako bi se komunikacijski povezale teritorije u većoj meri
nastanjene muslimanskim stanovništvom (Bugarska - južna Srbija - Makedonija -
Albanija - Kosovo - Sandžak - BiH...).
"Turska
je definitivno zainteresovana da investira u strageške sektore na Balkanu, kao
što su telekomunikacije i aerodromi. Ovo je deo njihove privredne strategije, s
ciljem dominiranja ključnim privrednim sektorima na Balkanu", ocenjuje
Fadi Hakura, ekspert za proces evrointergacije Turske i član londonskog
Kraljevskog instituta za međunarodne odnose (Politika, 24. 1. 2011).
Tursko privredno prisustvo na Balkanu zasad je najizraženije u trgovinskoj
sferi, gde dominira izvoz robe široke potrošnje, kao i na nivou maloprivredne
saradnje, dok su zamašniji poduhvati još uglavnom u fazi najava, planova i
obećanja, pri čemu političke konsideracije nisu za zanemarivanje.
Tako je, na primer, prema podacima iz Ministarstva finansija Turske,
odredište najvažnijih direktnih turskih investicija na Balkanu BiH, dok je na
poslednjem mestu Srbija. Trgovinska razmena između Ankare i Prištine se od
2008. (te godine je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost!) gotovo
udvostručila, i od 90,8 miliona evra u 2008, porasla na 158,9 miliona evra u
2009. godini.
U Albaniji je Turska treći strani investitor, iza
Italije i Grčke, dok je u BiH Turska četvrti investitor, iza Austrije,
Slovenije i Nemačke. Sa Srbijom su tek potpisani određeni okvirni sporazumi,
ali se veće investicije zasad samo najavljuju, pri čemu bi najvažnije trebalo
da se usmere prema oblasti Sandžaka, u kojoj kompaktno živi većina
muslimanske/bošnjačke manjine u Srbiji, a koja se graniči s Bosnom i
Hercegovinom...
Nema sumnje da će, uz EU, koja uverljivo prednjači,
Turska svojim ekonomskim potencijalom biti sve prisutnija i aktivnija na
Balkanu, što je objektivno u interesu balkanskih privreda, pod uslovom da se u
poslovima s turskim partnerima izbore za povoljne ili bar ravnopravne odnose,
kako bi izbegle preteranu zavisnost od njih. Sve u svemu, privredna
inicijativnost najracionalnija je i najpozitivnija dimenzija neoosmanističke
strategije turske države.
U posete balkanskim prestonicama turski državnici po
pravilu vode i reprezentativne skupine privrednika. Izraziti ekonomistički
pragmatizam s kojim je turski premijer Erdogan nastupio prilikom posete
Sarajevu (5-6. 4. 2010), gde je u Bošnjačkom institutu govorio o inicijativi Alijansa
civilizacija, naveo je jednog lokalnog komentatora na zaključak da on,
zapravo, "demonstrira samu srž kapitalizma, u kojem je sve tržišna roba
ili sredstvo da se osvajaju nova i nova tržišta" (V. Bačanović, „Ličnost u fokusu - Re- ser Tayyip
Erdogan", Dani, 8. 4. 2010). Već je bilo reči o tome da su pojedini
analitičari skloni da pragmatizam a ne ideološko neoosmanističko jezgro, ocene
kao glavno obeležje i pokretač probuđenog spoljnopolitičkog aktivizma Turske.
Islamska matrica
U neoosmanističku viziju poželjnog budućeg Balkana
"u nastajanju", za koju je već istaknuto da ima sveobuhvatni i
sveprožimajući civilizacijski, a nikako samo politički karakter, organski je
ugrađena kulturna komponenta. Na njoj se i retorički nastojava, ali ne manje i
praktično radi. U Turskoj se po raznim osnovama školuju i specijalizuju pripadnici
muslimanskih zajednica s Balkana, dok je znatan broj turskih državljana
rumelijskog porekla angažovan na različitim stručnim i intelektualnim poslovima
vezanim na ovaj ili onaj način za Balkan. Neoosmanisti su izuzetno umešni i
uspešni u ciljnom korišćenju specifičnim ljudskim resursima koje su im
obezbedile „istorijska i geografska dubina" osmanske baštine, kao i noviji
migracioni tokovi uslovljeni potresima na Balkanu. Od Turaka poreklom s Balkana
i balkanskih muslimana koji se u Turskoj osposobljavaju za delatnosti u sferama
nauke, informisanja i kulture, posredstvom veli- kog broja fondacija,
instituta, centara, asocijacija i sličnih insgitucija za proučavanje Balkana
promišljeno i dugoročno se stvara kadrovska baza za izvršavanje zadataka iz domena
reafirmisanja sloja osmansko-orijentalnog nasleđa u savremenom kulturnom
identitetu i senzibilitetu Balkanaca. Sistematski se radi na zaštiti i obnovi
spomenika iz osmanskog doba, a preporučuje se i radikalna revizija uvreženih,
pretežno negativnih istorijskih (prema neoosmanistima
- neistoričnih i iskrivljenih) predstava o
Osmanlijama kod nemuslimanskih naroda Balkana.
Uz nepromišljenu saradnju pojedinih lokalnih
balkanskih vlasti, željnih promocije i materijalne dobiti, takvo
relativizovanje smisla istorijskih događaja i uloga može ići do grotesknih
razmera. Tako su, na primer, vlasti jedne niške opštine zamislile da, u
saradnji s turskom ambasadom u Beogradu, na Čegru, simboličkom mestu stradanja
srpskih ustanika u borbi s osmanlijskim trupama, koje podrazumeva i morbid- nu
Ćele-kulu, podignu Srpsko-tursku kuću za junake (v. Politika, 27.
9. 2011). Teži se uspostavljanju nekakve zajedničke balkanske istorije i
kulture, čija bi okosnica bio modernizovani hibridni model na pragu osmanskog
sinkretizma, s dubinskom islamskom matricom. Stvaranje mreže islamskih
(kulturnih) centara u balkanskim zemljama trebalo bi da posluži tom cilju.
Citirajmo, na kraju, još jednom Ahmeta Davutoglua:
„Ne bi se smelo zaboraviti da je sudbina osmanske države zapečaćena na Balkanu.
Turska koja ne bi bila u stanju da na Balkanu stvori zagranične zone uticaja,
ne bi mogla uticati ni na šire međunarodne odnose, a ni na regionalne
balanse" (Strategijska dubina, 322). Turska je odlučna da se na
Balkanu, posle jednog veka, opet promeni pečat. Priprema se moderno
dizajnirani, dopadljivi muhur.
Ambiciozni planovi
Na temelju prethodećeg razmatranja pojma
neoosmanizma, istorijskog razvoja i mena neoosmanističkog ideološkog koncepta,
zatim doktrine "strategijske dubine" kao njegovog najcelovitijeg i
danas aktualnog izraza, a potom globalnih koordinata i regionalnih aspekata
spoljnopolitičke operacionalizacije neoosmanističkog nastupanja Turske, moguće
je izvesti nekoliko zaključaka i formulisati određene pretpostavke.
Pre svega, neoosmanizam je više od ideologije. On je
filozofija istorije, civilizacijska paradigma i pogled na svet svojstven većini
pripadnika savremene turske nacije, a osobito njenoj intelektualnoj eliti.
Neoosmanizam je racionalizacija neprevladane imperijalne nostalgije jedne
velike istorijske nacije nezadovoljne svojim položajem i ulogom u svetu. Kao
takav, on je dubinska konstanta spoljne politike Turske, uprkos svim stvarnim i
prividnim idejnim i političkim diskontinuitetima, uključujući i Ataturkovu
radikalnu sekularističku revoluciju. Neoosmanizam ume da teče i kao ponornica.
Zahvaljujući bitno izmenjenoj međunarodnoj
konstelaciji posle prestanka hladnog rata i raspada SSSR-a, Turskoj se otvorio
prostor za znatno samostalnije osmišljavanje i realizovanje sopstvenih državno-nacionalnih
interesa, što se ispoljilo i putem sve samosvesnijeg ispoljavanja u početku
nedeklarisanih neoosmanističkih ambicija. Iako ishodi iz činjenica i mitova prošlosti, neoosmanizam je
politički izrazito pragmatičan i proračunat, što u spoljnopolitičkoj operacionalizaciji dolazi do punog izražaja. Celovitu
programsku doktrinu savremenog neoosmanizma formulisao je univerzitetski
profesor, a od 2009. godine ministar inostranih poslova Turske, Ahmet
Davutoglu, u knjizi Strategijska dubina (2001). Ta doktrina se danas
ukupnim državnim potencijalima Turske sistematično sprovodi u delo. Govoreći
početkom januara 2011. godine na otvaranju redovne godišnje Ambasadorske
konferencije MIP-a, Davutoglu je najavio da će Turska 2023. godine (na
stogodišnjicu Republike) biti jedna od najvećih svetskih privrednih sila, s de-
lotvornom regionalnom i globalnom ulogom (Visionary Diplomacy: Global and
Regional Order from Turkey's Perspective, Ankara, 3. 1. 2011. Tekst se
nalazi na zvanič- nom sajtu MIP-a Turske).
U sprovođenju spoljne politike zasnovane na načelima
doktrine "strategijske dubine", koje je krajem prve decenije XXI veka
ušlo u intenzivnu fazu, Turska nastoji da iskoristi sve komparativne prednosti
svog geostrategijskog položaja, ekonomske moći, vojne snage i polivalentnog
civilizacijskog identiteta. Ona želi da održi postojeća savezništva, ali i da
uspostavi nova, kako bi u multipolarnom svetskom poretku koji se rađa
obezbedila status uticajne makroregionalne sile i uvažavanog partnera glavnih
centara odlučivanja na globalnom nivou. Turska u tom smislu na mnogim pravcima
postiže konkretne rezultate i ostvaruje značajne prodore. Ipak, s obzirom na
složenost okolnosti, izukrštanost interesa i neke transistorijske, relativno
stabilne konfiguracije odnosa među narodima i državama, neoosmanistička
politika Turske suočava
se i s ozbiljnim teškoćama i ograničenjima koji proizlaze iz unutrašnje
protivrečnosti njenih prioriteta. Naredne godine i decenije će pokazati ima li,
objektivno, Turska "nosivosti" za sve ambiciozne planove čijem se
ostvarivanju posvetila.
Na globalnom planu, za Tursku su najvažniji odnosi sa
SAD, Rusijom, EU i Kinom, i u toj ravni spoljna politika zasnovana na doktrini
"strategijske dubine" ulaže velike napore da ostvari i održi
ravnotežu između novog prioriteta diverzifikovanja odnosa i uspostavljanja
simetrije u bilateralnoj saradnji sa svim važnim subjektima svetske politike, s
jedne strane, i očuvanja tradicionalno privilegovanih partnerstava i
savezništava, s druge strane, što se pokazuje kao krajnje težak i neizvestan
zadatak.
Na regionalnim pravcima, prioriteti nove turske
spoljne politike su Bliski istok, Kavkaz i Balkan, oblasti koje su tokom
prošlosti duže ili kraće vreme bile u sastavu Osmanskog carstva. U vezi s
regionalnom primenom principa doktrine "strategijske dubine", važno
je shvatiti da Turska, i onda kad se njeno delovanje uklapa u strategijske
projekcije neke velike sile za dati prostor, prvenstveno polazi od namere da
realizuje svoje interese. Ako se oni mogu uklopiti u neki povoljni širi
scenario, utoliko bolje, a ako ne, Turska neće prezati ni od razilaženja s
planovima velikih, što se tokom poslednjih desetak godina u više navrata
potvrdilo, posebno na Bliskom istoku. Turska može biti nečiji regionalni
poverenik, ali nikada bezuslovni poslušnik. Neoosmanizam isključuje
poslušništvo, ali se ne odriče svrsishodnog taktiziranja i korisnih kompromisa
s najmoćnijima. Pri tome, zvanična Ankara ispoljava izoštreni smisao za
odvajanje bitnog od nebitnog.
Pijemont
"balkanske unije"
Neoosmanisti Balkan doživljavaju kao istorijsko tle u
koje su usađeni koreni turskog evropstva, a za neke je osmanska Rumelija, a ne
daleka Azija ili Anadolija, istinska kolevka turskog civilizacijskog
identiteta. Zato mu poklanjaju naročitu pažnju. Muslimanske zajednice na
Balkanu, a u prvom redu Albanci i Bošnjaci, glavni su oslonac turskog
angažovanja u ovom kompleksnom regionu, i Ankara otvoreno nastupa kao njihov
saveznik i advokat. Jugoslovenska kriza, sukobi na bivšem jugoslovenskom
prostoru i konačna dezintegracija federacije stvorili su pogodne uslove za
ubacivanje i neoosmanistički razmah turske politike, kako u sklopu delovanja
međunarodne zajednice, tako i samostalno. Mehanizmom bilateralnih,
trilateralnih i multilateralnih diplomatskih inicijativa u kojima posreduje,
turska diplomatija želi da se nametne i dokaže kao najautoritativniji i
najefikasniji faktor ostvarivanja pomirenja, stabilnosti i prosperitega u
regionu, za region, ali i za Evropu. Ima, međutim, osnovanih razloga za
pretpostavku da je to okupljanje država zapadnog Balkana radi ubrzavanja
njihove evrointegracije, kojoj i sama zvanično teži, a što se ističe kao glavni
motiv sadašnjeg pojačanog aktivizma Turske, dugoročno zapravo smišljeno kao
alternativni proces stvaranja nekakve "balkanske unije" koja bi
mogla, ali i ne bi morala da se priključi Evropskoj uniji, dok bi se članstvo u NATO-paktu podrazumevalo.
Pijemont takve "balkanske unije" bila bi, naravno, Turska. Konkretna
postignuća Ankare na ovom planu i dalje su srazmerno skromna, iako bi se
manifestaciono, po spoljnim efektima, mogla doživeti kao značajna. Najbitniji
ograničavajući faktor jesu upravo neoosmanistička ideologija, simbolika i
retorika, praćene dosledno pristrasnim,
suštinski promuslimanskim postavljanjem u složenim
balkanskim prilikama i neprilikama.
Turska je država objektivno takve snage i značaja,
pogotovo u regionalnim razmerama, da se bez njenog učešća i konstruktivne
saradnje s njom ne mogu ostvariti trajna stabilnost i razvoj Balkana, pogotovo
u široko shvaćenoj ekonomskoj, ali i političkoj sferi. Radi ravnopravnog
ostvarivanja sopstvenih državnonacionalnih interesa, partneri Turske na Balkanu
morali bi, međutim, adekvatno i dosledno uzimati u obzir i neoosmanističku
prirodu motiva i ciljeva naglašenog turskog zanimanja za region koji je u
očima savremenog Turčina i danas pre
svega Rumelija.
Neoosmanizam nije, sam po sebi, ni dobar ni loš. S aspekta istorijske logike i "utilitarne etike"
(S. Stojanović), moglo bi se čak reći i da je legitiman. Preporučljivo je, kad
se o njemu govori i piše, izbegavati pozitivne ili negativne vrednosne sudove,
a pogotovo predrasude. Podjednako je nepreporučljivo i izbegavati suočavanje s
činjenicom da on postoji i "politički korektno" ga prepuštati
predelima ignorantskog prećutkivanja ili saučesničkog podrazumevanja.
Najopasnije je, ipak, neznanje, na koje niko više danas nema pravo. Jer, već
sutra može biti kasno za učenje.
Kraj