Feljton
Ispovest ekonomskog
ubice: "...Dužnost nam je bila da
uništavamo!" (3.)
Plaćeni da varaju
Prikriveni ekonomski
ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj
njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne
za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara... Oružja
ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks,
a često i ubistva. Džon Perkins je i sam bio školovan da bude ekonomski ubica.
Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: "Confessions
of na economic hit man"), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet
počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti
najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva...
Džon Perkins
En i ja završili smo edukaciju za Mirovne snage u
južnoj Kaliforniji i uputili se u Ekvador u avgustu 1968. Živjeli smo u Amazonu
sa Shuarima, čiji je stil života zaista ličio na život severnoameričkih
domorodaca pre naseljavanja. Radili smo u Andima s potomcima Inka. Bio je to
deo sveta za koji nisam ni sanjao da još uopšte postoji. Dotad su jedini
Latinoamerikanci koje sam upoznao bili bogati prvoškolci u školi gde je moj
otac bio nastavnik. Otkrio sam da su mi dragi ti domaći ljudi, što su
preživljavali uz pomoć lova i poljoprivrede. Osećao sam da sam s njima u nekom
čudnom srodstvu. Na neki su me način podsećali na one moje sugrađane koje sam
napustio.
Odluka za ceo život
Jednog se dana čovek u poslovnom odelu, imenom Einar
Greve, spustio avionom u našu zajednicu. Bio je potpredsednik u "Ćas.
T. Main Inc." (MAIN), međunarodnoj konsultantskoj kompaniji, koja se
rijetko pojavljivala u javnosti, a koja je bila zadužena za proučavanje koje će
odrediti treba li Svetska banka da posudi Ekvadoru i susednim zemljama
milijarde dolara kako bi sagradili brane hidroelektrana i druge infrastrukturne
projekte. Einar je takođe bio i rezervni pukovnik američke vojske.
Proveli smo nekoliko dana zajedno u Ekvadoru i
razgovarali pa je tražio da mu pošaljem izveštaje o ekonomskim izgledima
Ekvadora. Imao sam sa sobom malu prenosivu pisaću mašinu, voleo sam pisati te
sam bio zadovoljan zbog njegovog zahteva. U razdoblju od oko godinu dana,
poslao sam Einaru barem petnaest dugih pisama. U tim pismima izneo sam svoja
razmišljanja o privredi i političkoj budućnosti Ekvadora, a i svoju procenu o
sve većoj frustraciji među domorodačkim stanovništvom u borbi da se suprotstave
naftnim kompanijama, međunarodnim agencijama za razvoj...
Kad je moja smena u sklopu Mirovnih snaga završila,
Einar me pozvao u centralu MAIN-a u Bostonu na razgovor u vezi s poslom. Tokom
privatnog sastanka naglasio je da je primarni zadatak MAIN-a inženjerstvo, ali
da njegov najveći klijent, Svetska banka, traži da među osobljem ima ekonomiste
koji bi napravili prognozu o veličini i izvedivosti inženjerskih projekata.
Poverio mi je da je već zaposlio tri vrlo kvalifikovana privrednika, koji su
imali savršene preporuke - dva s magistraturom, jedan s doktorskom titulom.
Međutim, oni su strašno zakazali.
Angažovan sam kao ekonomista, ali uskoro sam shvatio
da je moj pravi posao zapravo mnogo dalje od toga...
Einar je kazao da "niko među njima nije sposoban
pozabaviti se privrednom prognozom u zemljama u kojima nisu dostupne pouzdane
statistike". Nastavio je govoriti dalje kako nijedan nije ispunio uslove
svog ugovora, koji traži da putuju u daleka mesta u zemljama poput Ekvadora,
Indonezije, Irana ili Egipta kako bi razgovarali s lokalnim vođama i doneli
vlastitu procenu o izgledima ekonomskog razvoja u tim regijama. Jedan je
doživeo nervni slom u usamljenom selu u Panami. Panamska policija ga je
dopratila do aerodroma i stavila na avion za SAD.
"...Pisma koja ste mi slali pokazuju da nemate
ništa protiv da se raspitate čak i kad sigurni podaci nisu dostupni. A kad se
uzmu u obzir uslovi vašeg boravka u Ekvadoru siguran sam da možete preživeti
skoro svagde."
Rekao je da je već otpustio jednog od tih ekonomista i
spreman je to isto učiniti s ostalom dvojicom ukoliko ja prihvatim ovaj posao.
Tako se dogodilo da sam u januaru 1971. dobio zaposlenja kao ekonomista u MAIN-u. Napunio
sam 26 - magičnu dob u kojoj me vojna mobilizacija više nije tražila.
Vrtelo mi se u glavi nekoliko sedmica, a moj ego je
narastao. Na Bostonskom univerzitetu postigao sam prvi stepen koji nije
obećavao poziciju ekonomiste u tako uzvišenoj konsultantskoj kompaniji.
Sa novinarima ni na kafu
!
Iako su sve to bile samo maštarije, otkriću kasnije da
su sadržale i deliće istine. Einar me angažovao kao ekonomistu, ali uskoro sam
shvatio da je moj pravi posao zapravo mnogo dalje od toga i da se uistinu radi
o nečem što je bliže Džemsu Bondu nego što sam ikada mogao i slutiti.
U zakonskom govoru MAIN bi se nazvao čvrsto držanom
kompanijom; otprilike pet odsto od njenih dve hiljade zaposlenika bili su i
vlasnici kompanije. O njima se govorilo kao o partnerima ili ortacima, a
položaj im je bio zavidan. Ne samo da su partneri imali moć nad svima ostalima,
nego su i dobro zarađivali. Diskrecija im je bila simbol. Oni su se bavili
šefovima država i drugim glavnim vladinim funkcionerima, koji od svojih konsultanata očekuju kao i od svojih
advokata i psihoterapeuta da poštuju strogi kod apsolutne poverljivosti.
Razgovor sa štampom bio je tabu. To se jednostavno nije tolerisalo. Posledica
toga je bila da je jedva ikad iko izvan MAIN-a za nas uopšte i čuo, iako su
mnogi bili bliski s našim konkurentima, kao što su "Arthur D.
Little", "Stone & Webster", "Halliburton"...
Služim se terminom konkurenti u širem smislu, jer MAIN
je bio u vlastitoj ligi sam sa sobom. Većina našeg profesionalnog osoblja bili
su inženjeri, ali mi ipak nismo imali nikakvu opremu i nikad nismo konstruisali
nijednu šupu za skladište.
Mnogi su radnici MAIN-a bili bivše vojne osobe, no
nismo kontaktirali s Ministarstvom odbrane niti s bilo kojom od vojnih službi.
Naša zaliha
robe bila je nešto toliko drugačije od norme, da prvih meseci ni ja nisam mogao
razabrati čime se bavimo! Jedino sam znao da će moj prvi stvarni raspored biti
u Indoneziji te da ću biti deo tima od jedanaest članova poslanih da kreiraju
stručni energetski plan za ostrvo Javu.
Takođe sam znao i to da se Einar i drugi koji su sa
mnom razgovarali o poslu lično trudio kako bi me uverio da će privreda na Javi
cvasti i ako se želim istaknuti kao dobar prognozer (i da mi za to ponude
napredovanje), moram napraviti projekte koji to tako prikazuju.
Put bez povratka
Einar je često odlazio na putovanja koja su trajala
dva do tri dana. Niko o njima nije puno govorio i činilo se da niko i ne zna
gde on ide. Kad je bio u kancelariji, često bi me pozvao da sednem s njim uz
kafu. Pitao je za En, za naš novi stan, za mačku koju smo doveli iz Ekvadora.
Postao sam hrabriji kad sam ga bolje upoznao, nastojao sam saznati više o njemu
i o tome šta su očekivali da radim. Ali nikad ne bih dobio zadovoljavajući
odgovor; bio je znalac pri skretanju razgovora na drugu temu. Jednom prilikom
čudno me pogledao.
"Ne moraš biti zabrinut", rekao je,
"imamo za tebe velike planove. Bio sam nedavno u Vašingtonu..." Glas
mu se promenio i nasmešio se na nepronicljiv način.
"Svakako, znaš, imamo velik projekt u Kuvajtu.
Proći će neko vreme pre no što odeš u Indoneziju. Mislim da bi trebalo da
iskoristiš vreme i pročitaš štogod o Kuvajtu. Biblioteka u Bostonu dobar je
izvor, a možemo ti omogućiti i da dođeš do biblioteka na MIT-u i na
Harvardu."
Posle sam puno vremena proveo u tim bibliotekama, a
posebno u Javnoj biblioteci u Bostonu, koja se nalazila nedaleko od kancelarije
i vrlo blizu moga stana na Bak Bazu. Postao mi je blizak Kuvajt kao i mnoge
knjige o privrednoj statistici što su ih izdavali Ujedinjene nacije,
Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka. Znao sam da će se od mene
očekivati da napravim ekonometrijske modele za Indoneziju i Javu, a odlučio sam
da jednako tako mogu početi raditi isto za Kuvajt.
Međutim, moja diploma u poslovnoj administraciji nije
me pripremila za ekonometrijske poslove, pa sam tako proveo dosta vremena
pokušavajući razabrati kako da se s tim nosim. Otišlo je toliko daleko da sam
upisao nekoliko kurseva o toj temi. U tom procesu sam otkrio da se statistikom
može manipulisati kako bi se došlo do većeg broja zaključaka, uključivši i one
koji sadrže htenja analitičara.
Konačno rešenje, večna
tajna
MAIN je bila mačo korporacija. Na profesionalnoj
poziciji 1971. godine bile su samo četiri žene. Ipak, bilo je verovatno dve
stotine žena među kadrovima ličnih sekretarica - svaki potpredsednik i šef
odelenja imao je sekretaricu - i kancelariju za prepis koja nam je svima
služila. Ja sam se privikao na sklonost ženskog roda i zbog toga sam bio
zapanjen onim što se jednog dana dogodilo...
Niko ne sme znati ništa o Vašem
angažmanu - pa čak ni Vaša supruga. Vaša je odluka konačna. Kad jednom uđete,
ostajete zauvek, rekla mi je Klaudin Martin.
Atraktivna brineta ušla je i sela mi nasuprot sa druge
strane stola. Izgledala je vrlo otmeno u svom tamnom poslovnom kostimu.
Procenio sam da je malo starija od mene, ali sam se pokušao usredotočiti na to
da je ne primećujem, da se ponašam indiferentno.
Nakon nekoliko
minuta bez jedne reči gurnula je u mom pravcu neku otvorenu knjigu. Sadržavala
je tablicu s informacijama koje sam odavno tražio o Kuvajtu - i karticu s
njenim imenom, Klaudin Martin, i s titulom, "posebni konsultant ".
Pogledao sam njene nežne zelene oči, a ona mi je pružila ruku.
"Zamolili su me da Vam pomognem u
edukaciji," rekla je. Nisam verovao da mi se to zaista događa.
Počevši od idućeg dana sastajali smo se u stanu
Klaudin Martin u Ulici Bakon, nekoliko zgrada dalje od glavnog sedišta MAINS, s
Prudential Centera. Za vreme našeg prvog zajednički provedenog sata objasnila
mi je da je moj položaj neobičan i da sve moramo držati u strogoj tajnosti.
Rekla je da mi niko nije dao bliža uputstva o mom poslu jer niko nije bio za to
ovlašten - osim nje. Tada me informisala da je njen zadatak da me formira u
uspešnog EHM-a.
Sam je naziv probudio u meni stare snove o pustolovnim
tajnim agentima i samog me zbunjivao nervozan smeh koji mi je izlazio iz usta.
Sada znam ono što tad nisam znao -
da je Klaudin potpuno iskoristila moje slabosti koje su joj otkrili u NSA. Ne
znam ko joj je preneo te podatke o meni - Einar, NSA, Kadrovsko odelenje MAIN-a
ili neko drugi - znam samo da ih je koristila znalački. Njen pristup, kombinacija zavođenja i verbalne manipulacije, bio je
skrojen na poseban način samo za mene, a ipak je odgovarao standardu
operativnih postupaka što sam ih viđao na delu, u različitim poslovima kad bi
ulog bio velik pritisak da se zaključi unosan posao.
Pojma nemam ko ju je plaćao, iako nemam nikakvog
razloga da sumnjam da to nije bio MAIN, kako je to podrazumevala njena poslovna
posetnica. U to sam vrijeme bio previše naivan, zaplašen i ošamućen da bih
postavljao pitanja koja mi se danas čine očitima.
Varljivi karakter BDP-a
Klaudin je rekla da postoje dva primarna cilja mog
rada. Prije svega, moram opravdati goleme međunarodne kredite koji će novac
dovesti nazad u MAIN i druge američke kompanije putem velikih tehničkih i
građevinskih projekata. Drugo je da ću raditi na bankrotu zemalja koje primaju
te kredite (naravno, tek pošto već sve isplate MAIN-u i drugim kompanijama
učesnicama ugovora u SAD) i tako će one zauvek ostati obavezane svojim
kreditorima i predstavljaće jednostavne mete kad nam bude bila potrebna neka
usluga, uključujući i vojne baze, glasove u UN-u ili pristup nafti i drugim
prirodnim izvorima.
Klaudin Martin mi je rekla kako je moj zadatak
prognozirati učinke investiranja milijardi dolara u određenu zemlju. Tačnije,
ja ću izraditi studije koje predviđaju ekonomski rast u razdoblju od dvadeset
do dvadeset pet godina i koje vrednuju efekte raznih projekata.
Na primer, ako postoji odluka da nekoj zemlji
pozajmimo milijardu dolara kako bismo uverili njene vođe da ne sklapaju saveze
sa Sovjetskim Savezom, ja bi trebalo da uporedim prednost investiranja tog
novca u elektrane s prednostima investiranja u novu nacionalnu železničku mrežu
ili sistem komunikacija.
Verovali smo da činimo usluge
Neizgovoren aspekt svakog od tih projekata jest taj da
su namenjeni stvaranju velikih profita ugovornim strankama te da pomognu kako
bi šačica bogatih i uticajnih porodica u zemljama koje primaju kredite postala
srećna, dok, s druge strane, jamče dugoročnu finansijsku zavisnost, a zbog toga
i političku lojalnost vlada svuda po svetu.
Što viši iznos kredita to bolje. Ne uzima se u obzir
činjenica da će teret duga zemlje njenim najsiromašnijim građanima učiniti
nedostupnom zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i druge vidove socijalne brige
desetinama godina.
Klaudin i ja otvoreno smo razgovarali o varljivom
karakteru BDP-a. Primera radi, može doći do porasta BDP-a čak i kad profitira
jedna jedina osoba, kao pojedinac koji je vlasnik određene kompanije, pa i kad
je većina stanovnika opterećena dugovima. Bogati se bogate, a siromašni postaju
sve siromašniji. Uprkos tome, s gledišta statistike to se beleži kao privredni
napredak.
Kao uglavnom svi američki građani, tako je i većina
zaposlenika MAIN-a verovala da mi činimo uslugu tim zemljama kad tamo gradimo
elektrane, autoputeve i luke. Škole i štampa uče nas da sve naše akcije
doživljavamo kao altruizam.
Godinama slušam iste komentare kao: "Ako oni
nameravaju spaliti američku zastavu i protestovati protiv naše ambasade, zašto
jednostavno ne odemo iz njihove proklete zemlje i ostavimo ih da tonu u svome
siromaštvu?"
Ljudi koji tako govore često imaju diplomu koja
potvrđuje da su vrlo školovani. Ipak, ti isti ljudi nisu svesni da je glavni
razlog što otvaramo ambasade po svijetu taj da one služe našim interesima koji
u drugoj polovini 20. vijeka podrazumevaju pretvaranje Amerike u globalnu
imperiju.
Ispred budućnosti
Indonezija je slučajno bila muslimanska zemlja bogata
naftom i kolevka komunističke delatnosti.
"To je sledeći domino posle Vijetnama", tako
je to sročila Klaudin. "Moramo pridobiti Indonežane. Ako se pridruže
komunističkom bloku, onda..." .
Prstom je povukla pod svojim vratom i slatko se
nasmešila. "Hajde da jednostavno kažemo da se vi morate vratiti s vrlo
optimističnim ekonomskim prognozama o tome kako rasti poput pečurke, čim budu
sagrađene nove elektrane i proširena njihova distribucija.
To će omogućiti USAID-u i međunarodnim bankama da
opravdaju dodelu kredita. Bićete dobro nagrađeni, to se razume, i možete se
onda preseliti na druge projekte u egzotičnim zemljama. Svijet je postao nešto
kao vaša kolica za kupovinu."
Nastavila me
upozoravati kako će moja uloga biti teška. "Stručnjaci iz banaka doći će
iza vas. Njihov je zadatak da traže dlake u jajetu kad je u pitanju vaša
prognoza - za to su oni plaćeni. Ako vas prikažu kao lošem, to im pomaže da se
oni čine dobrima!"
Jednog sam dana podsetio Klaudin da se grupa koju MAIN
šalje na Javu sastoji još i od deset drugih ljudi. Pitao sam dobijaju li svi
oni isti tip obrazovanja kao ja. Uverila me da ne.
"Oni su inženjeri", rekla je. "Oni izrađuju
projekte za elektrane, prenos energije i distribucijske dalekovode te morske
luke i puteve kojima se doprema gorivo. Vi ste onaj koji prejudicira budućnost.
Vaše prognoze određuju obim sistema koji oni projektuju - i visinu kredita.
Razumete li, ključ je u vašim rukama."
Mali, ekskluzivni
klub...
Kad god bih izašao iz Klaudininog stana, pitao sam se
radim li pravu stvar. Negdje u dnu srca sumnjao sam da ne.
Ali proganjale su me frustracije iz prošlosti. MAIN
je, činilo mi se, nudio sve što je nedostajalo u mom životu, a ipak se nisam
prestajao pitati da li bi Tom Paine to odobravao. Na kraju sam sebe sam uverio
da ću, kad saznam više, nakon više iskustva moći bolje objasniti - dati ono
staro objašnjenje "radeći iznutra".
Kad bih taj stav podelio sa Klaudin, ona bi me
zbunjeno pogledala. "Nemoj biti lud. Kad si jednom u to ušao, više ne
možeš izaći. Moraš odlučiti sam prije nego što uđeš još dublje."
Razume sam je i
zastrašivalo me to što je govorila. Kasnije sam lutao niz aveniju Komonvelt,
skrenuo u Ulicu Dartmut i sam sebe uveravao da sam iznimka.
Za nekoliko meseci, jednog poslepodneva Klaudin i ja
smo sedeli na divanu uz prozor promatrajući kako sneg pada po ulici Vikon.
"Mi smo malen, ekskluzivan klub", rekla je.
"Plaćeni smo - dobro plaćeni - da varamo zemlje
po čitavoj kugli zemaljskoj za milijarde dolara. Znatan dio tvog posla jeste
podsticanje svetskih vođa da sami postanu dio široke mreže koja promoviše
trgovačke interese SAD. Konačno, ti lideri bivaju uvučeni u splet dugova koji
garantuje njihovu vernost. Možemo od njih nešto izvući kad god poželimo - da
zadovoljimo svoje političke, privredne i vojne potrebe. Za uzvrat te vođe
jačaju svoj politički status dajući svojim narodima industrijska postrojenja,
elektrane i aerodrome. Istovremeno, vlasnici američkih tehničkih i građevinskih
kompanija se jako bogate."
Zamišljao sam sebe kao tajnog agenta koji odlazi u egzotične zemlje,
koji se izležava uz hotelske bazene, okružen divnim ženama u bikiniju i s
martinijem u ruci.
O autoru
Američki ekonomista, novinar,
obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28.
januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih
svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork
Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru
(1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa
čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama.
Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg
sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi
se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita
u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i
ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i
geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u
Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim
iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic
Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu
temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim
dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog
terora, Boris Malagurski.