Banat

Kako je zaslužni Zrenjanac sveden na građanina drugog reda: umesto priznanja i pune penzije dobio leukemiju i prezir

Nekad je bilo i ljudi

Današnji retki zaljubljenici u Zrenjanin, aktuelni nosioci prohujale tradicije gordog i plemenitog duha banatske varoši, "nečista su savest" nikad jadnijeg, ispraznog vlastoljublja. Njihov suštinski doprinos skladnom suživotu i favorizovanje znanja, poštenja i skromnosti, gurnuo ih je na margine. "Falinka" im je da ne pripadaju novokomponovanoj šund-bandi politikanata na svim nivoima izvršne vlasti koja prezire istinske poštovaoce duhovnosti grada, sve one koji ih tiho, ali surovo opominju da VIP bedaci i prostaci ne mogu doveka otimati sadašnjost i krasti iz očiju sugrađana.

Zoltan Horvat

Profesor fizičke kulture Miodrag Torbica (66), nalazi se u invalidskoj penziji od 4. januara 2011. godine (sa jedva 23 hiljade dinara mesečno). Uzoran je porodičan čovek i otac dva odrasla sina, ali, kako to pod ovim nebom biva, jedan je i od "iskusnijih primalaca" svih mogućih zala i gadosti koje mu i dan-danas priređuju drmatori, "nosioci" javnog života u Zrenjaninu. Ovaj bivši rvač višestrukog prvaka države Proletera, dakle, vrhunski sportista, bio je punih 15 godina aktivan takmičar u saveznom rangu, juniorski i omladinski šampion nekadašnje Jugoslavije, trećeplasirani u saveznom rangu, 35 godina rvački trener, trenirao trećeg najboljeg na svetu (Željka Trajkovića) i trećeg najboljeg u Evropi (Voju Matića), radio u školi kao ugledan i cenjen profesor, obožavao decu i forsirao talente, bio dugogodišnji menadžer u gradskom Savezu za školski sport, koordinator rekreacije u Savezu za školski sport, 101 put dao krv, prvi Zrenjaninac koji je zaveštao organe...

Ali, bezumnom režimu ni to nije bilo dovoljno...Naime, Miodrag Torbica, uprkos tome što bi trebao da uživa poštovanje na svakom koraku u gradu kome je toliko dao, već dve godine čeka rešenje Upravnog suda po žalbi za kupovinu sportskog staža.

Još 29. februara 2008. godine podneo je zahtev PIO za određivanje dužine svog sportskog staža za ostvarivanje pune penzije na koju je imao pravo. PIO mu je nakon dva meseca prosledio rešenje po kojem su mu priznate 4 godine, taman koliko mu je i bilo potrebno, ali je zadovoljstvo odlaska u penziju morao da plati 288 hiljada dinara. Priznali su mu staž sportiste saveznog ranga u periodu od 1966. do 1970. godine kada je tek počeo da rve u juniorskoj i omladinskoj konkurenciji?! Od tada pa sve do 22. marta 2013. godine, tačno pet predugih godina, niko ga nije obavestio da je u međuvremenu izdato privremeno rešenje kojim će, počev od 1. aprila iste godine, biti obustavljana trećina njegove penzije, čime je njegov dug uvećan za zateznu kamatu. Dug po sportskom stažu od 25. oktobra 1966. do 24. decembra 1970. godine o kojem Torbica nije imao pojma jer ga niko od nadležnih iz Sportskog saveza nije obavestio ( u međuvremenu napustio Sportski savez), narastao je 22. marta na 688 hiljada dinara "zahvaljujući" zateznoj kamati.

Istraumirani Torbica, neprijatno iznenađen sakrivanjem papira od strane dojučerašnjih sportskih kolega, fasovao je stres, pride leukemiju sa kojom se i dan-danas bori. Po drugom osnovu morao je u invalidsku penziju, a uskraćen je mesečno i za 10 hiljada dinara penzije, čime je svrstan u građanina drugog reda grada kojem je neizmerno mnogo dao. Uložio je žalbu na ovo privremeno rešenje 4. aprila 2013. godine, na koju se, naravno, nadovezala ekspresna odbijenica, uz pravo na žalbu. Usledila je žalba Upravnom sudu, iz kojeg se već 15 meseci niko ne oglašava.

Zašto je i Miodrag Torbica, jedan od zaslužnih Zrenjaninaca za razvoj individualnog, vrhunskog i masovnog sporta, žrtva naopakog sistema? Odgovor leži u trajnoj "nepodobnosti" njegovog karaktera. Pošten, pravičan, stručan, odgovoran, i kao takav omiljen među decom i učenicima, nije potreban galeriji pokvarenjaka u Sportskom i svim drugim savezima.

Torbica je usput bio i "obeležen": sin je pokojnog oca Nikole, svojevremeno žrtve golgote Golog otoka! Dok se u baroknoj sali Gradske kuće prečesto organizuju grandiozne književne večeri za uvek jednog te istog, oca Regionalnog Isusa (Gorana Kneževića), takođe učesnika golootočkog "toplog zeca" (trčiš između dva dugačka reda zatvorenika a oni te usput namlate šakama i ubiju od batina svim čega se dohvate), pokojni Nikola Torbica je tek 18. decembra prošle godine rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu rehabilitovan. Debelo zakasnelim rešenjem vraćen mu je status neosuđivanog lica nakon što je iz ideoloških razloga odslužio kaznu na Golom otoku.

Miodrag navodi da je satisfakcija samo delimično olakšanje, jer je njegovu familiju zbog ideološkog prevaspitavanja na Golom otoku glave porodice dugi niz decenija pratilo isključivo šikaniranje i bojkot prilikom studiranja, zapošljavanja i na kraju nemoguće misije, ostvarivanja prava na punu penziju. Život u kućnom zatvoru, u pravom getu u koji niko dugo nije smeo da dolazi, ostavio je traga na profesoru. Telo nije izdržalo, stres je zakucao na vrata, bolest je došla kao najodvratnija kazna poštenom čoveku. Šta to bi sa profesorom koji je u gradskim Sportskim savezima bio sinonim uspešnog razvoja talenata iz masovnih sportskih okupljanja? Boli ga, vređa prosečnu inteligenciju, ali navodi da je morao da kaže koju povodom svog slučaja.

Torbica napominje da je njegov slučaj opomena i upozorenje svim sportskim veteranima kojima se u ostvarivanju zakonom zagarantovanih prava dodeljuje titula "građanina drugog reda". - Politika je najveća i najpoželjnija kurva u Zrenjaninu, i uprkos sistemskom gaženju mladih i talenata, teško joj je odoleti, navodi Torbica dok pokazuje set fotografija iz ne tako davnih vremena na kojima je uvek bio okružen buljukom dece.

Ko je danas "uspešan i uvažen" karijerista u Sportskom i svim drugim savezima u Zrenjaninu? Da li su to bivši neprikosnoveni i „zaslužni" šefovi koji odlaze u penziju i ostavljaju repove od dugova meren stotinama hiljada dinara za krkanluke po restoranima i neprestanim vozikanjem službenim automobilima? Sitnice u poređenju sa daleko većim ange-mange ugrađivanjem bivšeg šefa Saveza za školski sport i omladinu u recimo badmingtonske igrarije i biciklističke staze (niotkuda) Zrenjanin-Temišvar, gde se sa tadašnjim demokratama na vlasti opralo (čitaj: maznulo) 250 hiljada evra euro donacija. Gde su trenutno braća, deca i pajtosi aktuelnih šefova Saveza? U neposrednoj, bezbednoj blizini šefova, na radnom mestu u susednoj kancelariji, u foteljici iz koje se, recimo, ide na atraktivno takmičenje u Kinu u svojstvu "neophodnog" levog smetala.

Izbor Sima Salapure, bivšeg karatiste za generalnog sekretara gradskog Saveza za sport, otresitog mladog čoveka koji je za samo šest meseci uveo nove standarde u radu, mogao bi da bude slamka spasa za zrenjaninski sport u odumiranju. Bez odgovornog tima ljudi nema napretka, pa se neke dojučerašnje sportsko-birokratske guzonje moraju prevaspitavati odrađivanjem konkretnih poslova. Love nema pa nema, al' ima talenata koji na masovnim školskim takmičenjima bude nadu da je rad sa njima Zrenjaninu siguran put povratka na staze uspeha.

Iz zrenjaninskog sporta je gotovo nemoguće izbaciti politikanske guzonje, "pravilno raspoređene" po sportovima. U fudbalu se unapred zna, novokomponovanim članovima i simpatizerima SNS-a ide najveća lova, pa je nedavni tragikomični privatno-gradski turnir u malom fudbalu na Bagljašu bio prilika da se uverimo kako profesionalne birokrate u zrenjaninskom sportu sprovode takmičenje. Pobednička profesionalna maloloptaška ekipa je SAS (odustalo se od naziva SNS), a da kojim "tragičnim" slučajem nije osvojila (beznačajni) limeni pehar i brdo love, pobednik bi ipak morao biti SAS. Fasovala je i gradska kasa, "nagradila" je organizatore turnira najbolje ekipe, SNS, pardon SAS, zrenjaninske firme se isprsile i uterale marketinšku lovu na privatne račune nazadnjačkih sportskih lidera...

Na kraju, svi srećni i zadovoljni jer je uporedo radila i privatna SNS kafana, što je pouzdan znak ovdašnjim blentama od gledalaca da i sledeće godine dođu na vrhunsku zajebanciju od razonode, nameštaljku "najplemenitijeg" nazadnjačkog kova.